Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Što si, zete, jutros podranio? A u obraz sjetno, neveselo? Od šta si se, zete, razdertio? Na koga si s', zete, ražljutio? Al' se šure tebe nasmijaše, u jegleni ružno govoriše? Al' šurnjaje tebe ne dvoriše?
Mio zete, deli-Strahin-bane, rašta si se tako razdertio? Znaš li, zete, — ne znali te ljudi! — al' ako je jednu noć noćila, jednu noćcu s njime pod čadorom, ne može ti više
Koliko se junak razdertio, viđe ljuba, pa se dosjetila, podvi skute i podvi rukave, cjeliva mu ruku i koljeno: „Gospodaru, ja se molim tebe, što
I ja sam se ljuto razdertio, da kad dođem novu prijatelju, prijatelj će mene zastiđeti, i turiti kavgu u svatove; nego, braćo, kićeni svatovi, desio