Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
srećan što postojim, što postoji ovaj nasip, ova pruga na njemu, močvara ispod njega i na malom jezičku suvog zemljišta Rašidina kuća s dvorištem punim višanja i dece.
- Ako hoćete da umrete, umrite kad ja nisam na liniji! dobacio je dok smo trčali niz nasip. Rašidina ruka u mojoj bila je uznemirena kao ulovljena ptica. - Mogli smo biti sada... Mogli smo biti sada...
- Kako je zabavan mali Emilijan! - rekla je Baronica i zakikotala se, aja sam osećao kako se Rašidina ruka hladi u mojoj. - Doći ćemo drugi put! - rekao sam. - Ribe sad spavaju. - Mislite?
Kao i uvek kad bih mislio o tome, počinjao sam da mrzim samoga sebe. Rašidina je ruka još bila na mojoj, a oči su joj bile zasenjene i srećne. - Morao si misliti na mene kad si ono pisao?
Negde pri dnu sebe kolebao sam se između pedesetice i šamara, a onda je Rašidina primedba da je pedesetica jedini način da ga se otarasimo, konačno, odlučila.