Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Kada Francezi zabraniše naš s(veti), red, on osta sam u manastiru za 8 godina a redovnici se razbižahu po župah... U to je vrime pritrpija mlogo od rišćanskih ajdukah, koji onda bisniše straovito.
da zvoni Zdravu Mariju, a kamoli da prati pišice strica kad digod na konju pođe, a kamoli da bude svuda skokom, kuda redovnici okom, kâ šta je, bome, red najmlađem dijaku! Aja, brate!
? A je li izašâ zdrav? — Jest, oče, ali će mlinar odležati barem pet dana... — Taa-ko? A jesu li svi redovnici ovdi? — Jesu, jeno baš side prid manastirom... — Ajd’ ulazi! — viknu sinovcu sjedajući na krmi.
pa prođoše mračno dvorište, pa uza stube, pa trijemom do gvardijanove ćelije, pred kojom svi lajici opet klekoše, a redovnici se zbiše oko kreveta čateći molitve. Bakonja se prope navrh prsta, ali ne vidje ništa.
Duša moja nije živa, Ako tebe ne uživa! Ti si rados u žalosti, Ti si sunce u tavnosti... — Poslušajte redovnici, Svete crkve odvitnici...“ — Stani! Vidiš li da ne znaš! Ta poslidnja dva verša, to su od „Muke gospodinove“.