Upotreba reči rekao u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

I pored svega što je bio Nemac, otac ga je s najvećim uživanjem slušao. Više puta bi, iznenađen, rekao: „Ove žice imaju srca, i plaču i smeju se: kao posle kiše duga na nebu“.

glava klonula na grudi, iz nosa i usta teče mu krv, te grozno šara belu košulju, a do njegovih nogu leži moja tetka, rekao bi mrtva... Sirota, kad je videla brata u krvi, pala je u nesvest!

Čuvaj ga, a ja ću sad s doktorom doći“. Tetka pogleda u žalosnoga brata, zaljulja se, rekao bi da će nanovo onesvesnuti, noge joj zadrhtaše, i ona pade na kolena do njegova kreveta.

bolju; on namače šešir dublje na oči, pa onda tiho priđe doktoru i dohvati ga za rame (ko ne poznaje Banat i Bačku, rekao bi da mu je nežno prislonio ruku na rame), pa mu tankim glasom reče: „Gospodine, vi ste Čivut!...

Ali jedanput ne beše Marka kod kuće, otišao je u Bečkerek poslom nekim; a umesto njega dođe njegov sin Aleksa. „Rekao mi je babo da vas pohodim: možda će vam što trebati?...“ reče stidljivim glasom mojoj tetki, mene i ne gledajući.

Po baštama si viđao ponegde zelen lastar od vinove loze. Dođe čovek, otkine ga i onako lakomo — rekao bi: sumanut je — proguta ga s lišćem zajedno. Posle beži iz bašte, bojeći se da ga gazda ne oseti.

Ceo taj predeo uzvišen je, divlji, rekao bih da u tim pustim planinama i ne žive ljudi, a, ovamo, i sâm sam u njima proveo dve pune godine — mogao bih reći: dve

Glas joj tanak, vele da peva kao vila u gori, al’ meni, rekao bih, kroz mozak dere. Nos joj je malo prčast, širok, pa su momci i njega hvalili; usta joj behu rumena, napućena.

Na devojkama zveče nizovi srebrnih i zlatnih novaca, a pod nogama čvrstih planinaca tutnji zemlja, rekao bi ljulja se... Već su se mnogi, oznojeni i umorni, pustili iz kola, samo još poneki momak i devojka igraju, ali

Živko prihvati zavežljaj, a Stana preskoči vrljike, kojima je bila kuća ograđena, tako lako i vešto, rekao bi srna je...

Njegova stara mati, bog da joj dušu prosti, lepo nas je primila i dočekala; a kad joj je Živko rekao da joj je doveo i snahu, ona sleže ramenima, ali mi ništa nije prebacila, nego onako tiho onim staračkim glasom reče:

malih, crnih očiju kojima je jednako žmirkao dok bi s čovekom govorio; glas mu je bio dubok, ali je u govoru zanosio, rekao bi na grčki, i tek sam docnije čuo da je iz Turske i da je Grk.

Obradović, Dositej - BASNE

Budi dobrodjeteljan, budi razuman, pak ćeš onda reći k svim sujetnim strašilištam ono što je naše basne lav magaretu rekao: „I ja da te ne znam ko si, bih te se uplašio”.

Onda se mreža raspe, i lav se izbavi. „Čudne stvari što vidim na svetu!” — Sav začuđen rekne lav. — „Ko bi ikada rekao da i miš lava od smrti može izbaviti?” Naravoučenije „Eστί kαι παρά μυσί χάρις: Jest i u miša blagodarnost”.

” — ovo se svaki dan čuje, a malo ko pametniji biva. „Proklet čas kad sam to rekao!“; „Da sam vrat slomio kad sam na taj put pošao!” - evo kako mloge čujemo da govore. A zašto?

” Da je iko drugi na|svetu ovo rekao, ne bi mu se tako verovalo kako visokoslatkopojuštemu Horaciju. On, ljubeznik Avgusta cesara, srce i duša M e c e n e,

stidimo se i sramimo sami od sebe, pohuždavamo se, i da možemo popljuvali bi se kako mogosmo to reći ili to učiniti! Rekao bi kao da su dva srca i dve duše u nami, jedna sva na zlo sklonjena, a druga, sirota, hotela bi nešto dobro, ali nejma

Ko bi ikada ne samo rekao nego pomislio da ćedu nasljednici onih prvihhristjanskih pustinjika i monaha takovi s vremenom postati da prvi u narodu

žabe i kornjače, bi se našao ko bi ga zaklao kako god pile, pak bi ga taj dan sveštenik njegov prečestio, i bi mu jošt rekao: „Svetao ti obraz!” Ali mal' ne zaboravismo našu basnu.

Dete se pravda i izvinjuje sa svoje strane, govoreći: „ja | nisam ništa drugo učinio nego što sam joj rekao da je ružna”.

Iz ovoga, dakle, što sam rekao, i najmanje dete može poznati kolika je potreba otličavati zle običaje i nevaljale od dobrih i poleznih.

Ovde se kapetan nasmeje, i ovako mu odgovori: „Kaluđeru, ja sam tebi toliko puta rekao da se ti sa mnom ne inatiš; ja znam dobro da bog blagoslivlje one koji se trude i pravično živu, ali da nama bog daje

Ti često mene u tvojim basnama spominješ, barem napiši da sam i ja kadgod što pametno rekao i učinio!“ Na to mu Ezop smejući se odgovori: „Onda bi'ja bio magarac, a ne ti.

Nije dosta: reče tako ovi, a onako oni. Tome nikada nema ni kraja ni konca. Rekao je ko je što znao i mislio, ”Koliko glava toliko kapa”; no razuman čovek valja da sazna zašto je ko rekao, i je li tako

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

” Kažem ja da ne znam. „Poslao ga”, veli, „Hadži-Musta-paša, da mi iz usta kaže, da je vezir rekao: da ako on kneza Ranka ne pokaje, onda, veli, Aleksa neka ide kuda hoće sebi selamet tražiti.

Aganlija opet rekne: „Hajdete, hajdete sada, kako sam rekao”. Na to moj otac pođe mu skutu i rekne: „Aga, mi ćemo ići, al̓ te sva ova ulema i ja molimo, da se smiluješ na one

— Kako Fočić u Šabac dođe, hteo je i tamo knezove seći, no njegov brat Mus-aga Fočić nije dao no rekao: „Ja za ove knezove stojim dobar!

— Kad major, rekao bi se zgoropadi, povika: „Zar da ja propustim turske ljude preko careve zemlje? Pa da mi ko drugi govori nego ti, proto,

Skoči Katić aki bi ne znao. Rekao bi se zgranu, i reče: „Nuto, gospodine, vi nas na carski i vaš obraz prevedoste preko Save, a dahije pale kuće i robe

” Đipa Katić između sedeći̓ Turaka i Nemaca, rekao bi se pomami, vatra mu iz usta seva. Siroma komandirender nađe se u čudu, jedno se boji da Janko nji̓ koga ne dodirne,

I preko svog Dubokog rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no da je i šumar i svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao; i tako s pevanjem

„A, kojekuda, po duši vas, viče vama Đoka: ne idite dalje, prevariće Turci, al̓ vi Đoke ne slušate!” rekao im posle Karađorđe. Sad oni iz kuće i iz plamena izađu, crni kao Arapi, koje od dima a koje od baruta.

Može biti da je i vezir rekao da begaju). Tu nam vezir zlatna brda obećava, no najposle Karađorđe reče: „Fala ti, čestiti paša, mi znamo da car nama

te s njima ne odeš, više nisi naš rod; a bićeš proklet od sviju Srba i od sve sirotinje, aki nas ne poslušaš kao što si rekao, kad smo te poslali...

smo ruski podanici a moldovanski kupci (jerbo smo pod takim imenom od Jaša donde putovali, kako nam je general-konzul rekao i u pasoš zapisao). Onaj: „Horošo!” po ruski reče našem kočijašu: „pojdi za mnoju”.

pogleda — i odo̓ pod jednu šljivu, nabijem džube na glavu, i tu ne znam koliko sam plakao i suza izlio; u tom i zaspim. Rekao mu Popović Pavle iz Vranića: „Javi mu se, gospodaru, crče plačući, žao mu je”.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Ima deset puta kako je od jutros slao onog njegovog ludaka: »Hajde«, veli, »rekao Raka da osečete potru...« Sad skidoh i tu bedu s vrata! — Da bog sačuva! Najgore mi je osecati te potre! Ali šta ćeš?..

— reče Radan, pa ga pogleda tako sažaljivo što je onaki; čisto si mu po očima mogao poznati, gde bi mu rekao: bože, pa i ono jadno uči nekoga!... I ošinuv volove, pođe i reče: — U zdravlju, gospodinu provesore! — Servus!

— Odbiše vetrenjaci! — dodade jedan. — Baš onda na Vrh Prevoja potukotše se... Lomi se, lomi, lomi... rekao bih, sve će u sodom! Dok se otište ona sila planinom. Išli su sutradan ljudi te gledali... Sve grmlje poizvaljivano...

Ćemane mu se jedva čuje, pre bi rekao da struže, nego da svira. Sreja već pozelenio od muke. Svatovi se počeli podsmevati njegovoj svirci; svaki čas tek

a već mu otišla pamet za Savkom, poklonima, kapitalom i onim zloslutnim brojem što ga se vezao pa da bi i on što rekao upita: — Koji li je danas, gospodine, molimo? — Dvadeset peti! — odgovori putnik.

Baš ti dolikuje! — Ko govorio?... — Ti isti! — viknu učitelj Grujica sasvim uskipeo, i sve mu iskresa što god je rekao. Bome, sad i pop planu, pa sve dršće od ljutine. Puče psovka i vika po avliji da se čulo čak na po sela...

Bilo je već prevalilo po noći. Učitelj Nikola umoran, spava uveliko. Dok stade lupa na vratima školskim. Lupa — rekao bi, sad će vrata istaviti. Skoči Nikola olako bunovan i viknu. — Ko je to? — Naši smo!

— Eno ga! Eno ga! — šanu Radoš družini. Svi se pritajiše, rekao bi i ne dišu, i staše se šapatom dogovarati kako će toj zverci kidisati. — Da ga uhvatimo! Živo da uhvatimo!

Počesto se obzirala i osluškivala. U kući se diže čitava vreva. Živan praska i viče, rekao bi, sve pobi. Dvoje dece pobeže napolje plačući. Radojka okupi ovce malo brže, samo da odmakne, da ne čuje taj rusvaj.

Što je dalje Strahinja odmicao, bivalo mu je sve teže. Na mahove ga tako stegne nešto u grlu, rekao bi, ugušiće ga. Oseća kako su mu oči pune suza, pa ga to čisto ljuti, te se mrgodi.

ništa više. Dok ti na jedan mah uđe u vodenicu povisok čovek crvena kao krv lica; uđe nečujno, rekao bi vrata se i ne otvoriše. Preturio preko ramena krpu platna, pa mu se spustila niz leđa čak do peta.

Ali brzo odskoči i stade, rekao bi, začudi se. Postaja tako, postaja, pa tek viknu da je sva vodenica odjeknula: — Ej, Sava Savanoviću, devedest

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Ni u čemu nije uživao koliko u dočeku i ispratnji Turaka. To su bili za njera ljudi kojima je bog rekao da žive. Za sve vreme njihovog razgovora čečao je kao pas i slutšao njihne „pametne” razgovore...

Nijesam ja za ova posla. Ovdje treba Mujo iz Bogatića, a jok ja! — Ti si dobar čovek, efendija! Ama ja bih rekao da treba biti malo oštriji. — Pa, kako ću! — stade se Turčin prenemagati. — Ja bih prvo popu podviknuo!...

Da si mu ma šta zaiskao, dao bi. Da si koga grdio — on bi ga branio. Da si rekao da ima rđavih ljudi, on bi ti dokazao da nema!...

— Nije ti ništa kazao? — Ništa. — Čuješ, čiča Mašo... — Šta? — Ja ne smem ići! — Moraš!... Meni je subaša rekao da te dovedem! — Kaži da me nisi našao. — Šta?!... Da lažem!... Subašu da lažem?!... Jesi li ti poludeo?!... Polazi!.

— Pre ću umreti no pustati avaza od sebe!... — Hajduk je kao zapeta puška!... — Što ono rekao Starina Novak, „kadar sam stići i uteći, i na strašnom mestu postojati!

— Jest. Tako je i meni kazao. Ama ja ne znam otkud on to sve zna!... Da ne greši on dušu?... Ja bih rekao da je svemu kriv onaj nesrećnik... Ali, ako boga ima, platiće mi!...

Molitva je bila topla i srdačna. Niko ne bi rekao da su ovi pobožni ljudi gorski hajduci; niko ne bi rekao da je svaki svoje hajdukovanje zapečatio bar po jednim ubistvom.

Molitva je bila topla i srdačna. Niko ne bi rekao da su ovi pobožni ljudi gorski hajduci; niko ne bi rekao da je svaki svoje hajdukovanje zapečatio bar po jednim ubistvom... 4. POTERA Kad svršiše molitvu, zasedoše za večeru.

— Kao i tvoje — odgovori Zeka. — A kako se prezivaš? — Selaković. — Po prezimenu bih rekao da nisi rastao na jednom mestu... — A ko je od nas i odrastao na jednom mestu? — pitaše Zeka.

— Tako je, Zeko — reče harambaša. — Tako je, ja!... I kad bi mi ko drukčije tvrdio, ja bih mu rekao da ne govori istinu! Moj lijepi brate i druže, Zavrzane, utuvi to pa se ne podsmjevaj niti mome imenu pi prezimenu.

I, najposle, reci mi pravo, Zeko, šta sam ti ružno rekao?... — Ništa. Ništa, tako mi boga!... Ali ja mislim: svaki čovjek ima svoju svetinju; i kao što nije lijepo smijati se

— Šta? — upita Nogić. — Zar ćemo je ostaviti? — Zar nisi čuo da je harambaša rekao da se ona klada navalja. On nikad ne krije svoga danika, a sad je baš rekao da se klada navalja zato što nas potera goni.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Tako mi je bio promenjen, da sam izgubio svu volju za „disput”. Bio je zamišljen, pa, rekao bih, i ljut, i kao da je s mukom pratio moj govor, kao da se usiljavao da se otrgne od neke teške misli.

oči u to parče hartije, i svi vide da je to lutrijska obveznica, i da se brojevi svetle i blešte, te se jedva čitaju. Rekao bih da su mi odnekud poznati ti brojevi, naročito onaj s kukuljicom i kapetanskim činom. A, nije! To je Joca doktor!

On brzo pokupi sve oko sebe i baci pred mater. Reče: Da se oseća bolje. Da mu je Joca rekao da to može biti još bolje. Da je, naposletku, božja volja, ali on se nada od bavljenja u „prirodi” kod brata.

— Nijesam nikakijeh. — A znaš li pravilo službe kako valja i „obredoslovije”? — Ja, oče vladiko, što rekao neki stari pop Stoko: koga sam krstio nije se poturčio, koga sam vjenčao nije se rastavio, a koga sam opojao nije se

Pop Mitar povuče našeg popa za mantiju. Vladika se slatko nasmija. — Lijepo, oče! — vele da je rekao. — Hvala ti! Taki meni i trebaju!

Sjede pop u kola, pa još i Maru uze sa sobom. Gigaju se, brate, ona kola, rekao bi čovjek sad će ispasti, a konji kao hale! Skida narod kape kuda pop prođe, a svakome puno srce. Nije šala, naš pop!

Bilo nas je koji smo pomislili da je pomjerio pameću. — Vodu! — dreknu on. Rekao bih hiljadu kotlova se sasuše u plamen. Ali on još jače buknu; suknu daleko iza zvonare, a varnice se hvataju za nebo.

— A zašto baš na rapire? — pitao je Tumanov. — Jer je to dovoljno za zadovoljenje časti: poteče krv — rekao je lajtnant. — Pa onda je još prostije da duelanti puštaju sebi pijavice — rekao je Tumanov.

— Pa onda je još prostije da duelanti puštaju sebi pijavice — rekao je Tumanov. Ana je se nasmejala i bila je se sasvim umirila. Lajtnant ništa nije odgovorio, samo je mrdnuo obrvama.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Priča svojim nakaradnim srpskim jezikom, i unosi šale i smeha u sumorno društvo. Pa i gospodin popa bi ustajući rekao dobru za pokojnika: »Bogme, — veli on, — selo ga neće još dugo drugog takovog imati; to ja samo kažem: Proku nećemo

— Gospođice — rekao joj je — vi’te kako se staram za vašu dušu. »Tjelo Hristovo primite, istočnika besmertnago fkusite!

— Da. — A punš? — Ne. — A gefrorenes? — Da. — A ajskafe? — Ne. — Čudnovato, zaista! Ko bi to rekao!? — čudi se gost, ne znajući ni sâm šta više da pita Julu.

Pa kao što je rekao, tako je i porekao. Nije mogao da produži bar još tri dana, iako je rad bio, nego se krenuo da se javi Juli.

Kad je trebalo odrešiti kesu i pokazati se šta je popina kuća, nije žalio. »Nek ide, zato je i tečeno!« rekao bi. »Nisu svaki dan svatovi! Ako nemam ja, imaće Lorinc Čivutin!

Ako sam beamter, baš sam beamter; i ako sam se najmio, nisam se, što kažu, pomamio. I pravo je rekao Nića bokter. Sve je to bilo pijano, i tamo po sobama i u kujni i u avliji i selu.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

A ona ga gledala unezvereno, radosno, iščekujući od njega odgovor. On skupio novac, zadržao ga kod sebe i rekao joj: — E sad dobro. Pare neka stoje kod mene. A ja ću da pišem vladici i čim on odobri, venčaću vas.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— Dakle, hajdemo! — reče Gavra. Ljuba još malo popravi maramu na vratu, pa onda odu. Lepo obučena mlada gospođa — rekao bi čovek da je devojka — dočeka ih. Kod nje na kanabetu drugarica njena, postarija devojka sedi.

— Vidiš, Gavro, da mene gospođa Makra volije nego tebe. — Ne bi’ rekao! — A kako ja stojim kod vas, gospođa-Makro? — zapita Čarukdžić. — Šta mi je do vas, vi ste oženjeni! — Ja nemam žene.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Šta ima? Šta kaže? Pa se ubrzo sve saznalo. Zastupnik predsednika vlade izašao je iz sobe Ministarskog Saveta i rekao prosto: „Zovite brzo Ministra Vojnog”. — E pa gotovo je! — Fіnіta Ia comedіa! — Dakle mobilizacija, rat!

Sve će dobro biti. I pravo je rekao neko: da je u ratu najbolji saveznik stanovništvo one države s kojom se ratuje. Dabogme, ti popovi tamo, u svili i

Hoću da budem čist kao ona, hoću da budem moralno lep, hoću da doživim da mi veruje kad joj budem rekao na kolenima: evo ovde je samo sunce unutra, pogledaj, Natašice, samô sunce.

I rekao bih: još moja duša luta s njima po planinama. Htela bi ona, s njima zajedno, duboko ispod nogu dole, da ostavi sav ovaj g

Afrika

Veli: „Bila je švalja kod moje majke, kad sam došao na odsustvo u Tre Kastele. Radilo se u polju, i ja sam rekao da se od mene ne očekuju velike pomoći, jer sam hteo samo da gledam, a prašinu od žita ne trpim.

Upitao sam je gde spava; ona mi je rekla: „Nad kujnom!“ Onda sam joj rekao da ću spavati tu kod magacina. I kad su svi otišli na spavanje, ona je došla. Tako je prvo veče bila moja.

Topao, meki i zvučni smeh urođenika za sve što ih zanima, što ih obraduje ili uzbudi. Niko ne bi rekao da taj svet koji se smeje po ceo dan, ima u stvari uzbudljiv život zbog svih onih neizvesnosti i opasnosti koje

To nije on koji mi je ovo o sebi ispričao, već mi je rekao samo da mu je, kad se vratio iz rova, izgledao smešan buržoaski život u Evropi. „Htelo mi se da slobodnije dišem!

Bilo je dovoljno da samo odredim veličinu nagrade. Šef sela je naredio tam–tam i rekao da će njamu biti nagrađen ne pitavši ni sâm ko su oni, ni gde im se to može saopštiti.

N. je živeo međ njima već više od godinu dana, i on ih je kinjio svakako, kako samo on ume. Bezbroj puta mi je rekao da u stvari prezire crne; trebalo je da međ njima nađe jednog nakaznog derana pa da mu pokloni sva svoja osećanja.

Zato mi je N. i rekao da je on godinama u Africi, u neprestanom dodiru sa crncima, a da mu još niko nije ponudio niti jastuk, niti bilo šta,

I da mi to nije rekao, ja bih znao da je vrlo teško da mu se tako šta događalo, jer iako ne saznamo uvek zbog čega je jedna stvar izuzetna,

pomagao. Mladić je sad samo, kao kakvo velike derište, tiho jecao i gledao u N-a sa mržnjom. Niko nije rekao ni reči. Bilo je jasno dase ostali crni nisu čudili što je N. napao na njihovog saputnika, već što ga posle negujemo.

Dođite docnije sami pa ćemo govoriti. Imam mnogo da vam pričam. N. im je, razume se, rekao da sam ja inspektor, da sam došao da vidim kako oni žive, da li su poslušni, da sam njegov prijatelj, i da ću sve

On mi objasni da, ako me je možda lažno predstavio, to je jedino što je, na pitanje kraljevo „čime se zanimam“, rekao da sam nešto što odgovara komandantu ili inspektoru; da zapisujem sve što vidim na svom putu.

(To gospod'n moj muž meni kazati tebe) — Ton mari blan? (tvoj beli muž ti rekao). — Moa seluman mali blan (ja imam samo belog muža)! — Toa Bobo?

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Šta bi tek rekao Grk, pomisli, da zna da im je bilo dopušteno da idu i u Teatar, sa svojim ženama. „Pregledao sam“, govorio je Garsuli,

Bio je naredio da im se donesu kamiši i rekao im je da mogu pušiti, i u njegovom prisustvu. Garsuli je seo na jedno đule topovsko, i s vremena na vreme ustajao i,

Razrogačenim očima prošao je, još jednom, pred njima i rekao im da sad mogu ići, kući. Bio je siguran da niko neće ni lanuti.

Grof je, međutim, rekao da se ne sme spustiti zaklopljen u zemlju. Žureći se da što pre pređe preko naređenja, za koje je mislio da izaziva

Ono što je on rekao tom škopcu sa Krfa, kazali bi mu i svi oni iz Mahale. Pavlu se činilo da čak čuje, kao neku grmljavinu, u daljini,

Sedeći tako u groznici, na tronošcu, Pavle se seti da je Garsuli, odnekuda, znao da je on udovac i da mu je rekao da su obojica udovci. Porazilo ga je da ga ta nakaza seti pokojne žene, na koju se već davno bio odvikao da misli.

Neka ne psuju majku Isakovičima! Nije to izmišljotina Isakoviča, nego, kako im je Đurđe rekao: referendum! Izglasan, pravovaljano, duž celog Pomorišja, i Potisja!

Kad je, jednom, o tome progovorio, rekao je samo toliko, da ne treba ređati nepravde, koje su pretrpeli u austrijskom carstvu, niti iznositi gravamina, koja

Tanka u pasu, a široka u ramenu. Njen rođeni otac, kad bi sa njom imao muke, jer je bila svojeglava, rekao bi: „Nije to žensko. Arnaut je to!

Međutim, te oči su postale vrisak kirasira, u Temišvaru. Kad je stari Engelshofen prvi put video tu ženu, rekao je da ta Isakovička ima oči, kakvih ima samo u žednih lavica.

Nije li i Garsuli rekao da spisak đenerala Ševiča, u koji su se upisali, u Beču nemaju? Ona je, kaže, gotova da ode tom Venecijanu.

Jego blagorodije Pavel Isakovič – udovac, kako bi Đurđe rekao – bio je u familiji ošamutio i tu ženu. Sve što bi Pavle rekao bilo je, nekoliko godina, za Trifunovu ženu, kao sveto

Teodosije - ŽITIJA

Jer ni taj monah ne beše prost, nego iskusan u onom što je govorio; rekao bih, od Boga poslan bejaše. A mladiću, dok slušaše o inočkom životu i usrdnosti za Boga i njihovim dobrim zanimanjima,

Čistim i mirisnim vazduhom napajani, bezbrižnošću uvek uveseljavani, rekao bih, žudnjom za Bogom uzdizani visoko sa zemlje, mnogo bogatijim od bogatih smatrali su se.

živeći, gde ćeš svega oslobodiv se molitvom i postom čistije Boga shvatiti, o čemu je on preko Davida unapred rekao: ,Oslobodite se i razumejte da sam ja Bog̒.

Božji mir i ljubav svetih otaca pustinjaka, rekao bih — i molitva mene grešnoga, u Hristu Isusu neka je sa svima vama, amin.

Bogomudri Sava bio je mnogo dana priman od cara kao mio gost, i kada je sve rekao caru o mana stiru radi čega je poslan, car mu je svu molbu ispunio i obećao da će mu dati ako što još bude hteo moliti.

car videvši ga kako se snebiva kada što moli, ohrabri ga da smelo čini, i reče: — Sve što hoćeš da moliš, unapred sam rekao, usrdno daću vašoj svetosti. I dade im Hilandar sa celim naseljem, utvrdivši carskim pismom i svojim zlatnim pečatom.

Odmah uđe k prepodobnome svojem ocu i reče mu sve što je starac rekao. A prepodobni kao probudivši se iza sna, i sa slabim kolenima od starosti, Do krajnosti iznemogao od posta i prihvaćen

na spomen oca svojega, jer je unapred znao za čuda izlivanja mira od njegovih svetih moštiju koja će Bog učiniti, te je rekao njemu: „Kada proslavi Bog slugu svojega, oca mojega, biću pozvan od vas, i doći ću i ja“ — divljaše se proroštvu i veri

Kao što si mi obećao, još za života u telu, da ćeš me u Bogu poslušati kao i ja tebe, i kao što si mi rekao da me nećeš ostaviti molitvama, — sada, gospodine moj, daj da prepoznam tvoju očinsku ljubav, da me kao pre telom, tako

i svi ostali: zbog odlaska svetoga i zbog ozdravljenja samodršca, i hvaljahu uzročnika ovoga, Hrista mojega, koji je rekao: „Imenom mojim izgoniće besove, na bolesne položiće ruke, i biće zdravi“.

Posle ovoga pouči ga o pravdi i istini, o ljubavi i o milostinji prema ništima, privodeći mu kao svedoka Danila, koji je rekao Navuhodonosoru: „Savet moj neka ti dođe na vreme, o care, grehe svoje očistićeš milostinjom prema ubogima i bezakonja

Pruži na more ruku svoju!“ — mislim da je i ovome tako u duhu rekao. I odmah sveti podigavši se zapovedi svojim učenicma da ga drže, jer ne mogaše od silnih valova u lađi stojati bez

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

I preko svega Dubokog (između Obrenovca i Beograda) rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no da je i šumar i svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao; i tako s pevanjem

Kad sam mu to predstavio, rekao mi je: „Vi, Franki (izraz kojim označavaju sve Evropljane) znate mnogo 'marifetluka'; svega ima izvan turskog carstva i

Prestali su biti Kranjci „uvek zadovoljni“ i sa malim zadovoljni, kako je rekao pesnik Vodnik krajem XVІІІ veka. Postali su energični, preduzimljivi i borbeni; rešeni da zauzmu mesto koje im u

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Kad bi bilo vrijeme ručku, a to su i čiča i mačak znali po nepogrešivom satu — trbuhu, starac bi samo rekao: — Tošo, hajde da ručamo, jer je podne baš sad prošlo tamo preko onoga brda.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

zalogaja sunca Napolje iz smešnog mora moje krvi Iz moje plime iz moje oseke Napolje iz mog ćutanja na suvom Napolje rekao sam napolje Napolje iz moje žive provalije Iz golog očinskog stabla u meni Napolje dokle ću vikati napolje Napolje iz

Nušić, Branislav - POKOJNIK

No, sad već izgledate kao čovek koji može pristati u svako društvo. 'Ajde sad, tako kako sam vam rekao. Sutra kad se sretnemo, videćete kako ćete već drugače gledati na život.

ANTA: Recite mi, dakle, sećate li se vi svoga devojaštva? RINA: Kakvo je to pitanje? ANTA: Rekao sam vam, moramo izdaleka poći: dakle, sećate li se vi svoga devojaštva? RINA: Pa da, zaboga!

Da vidimo najpre na osnovu čega vi tvrdite da ste udovica? Vaš muž jednog dana naljutio se na vas, napustio je kuću, rekao je da ide ne zna gde i ne zna kad će se vratiti. Takav ste iskaz dali pred istražnim organom. RINA: Da, tako je!

Uostalom, nema šta da mi kažeš, nemam šta da te pitam. Reći ćeš mi glupost koja je nemoguća. Razumem i još kad bi rekao: „čuo sam”, premda bih te ja i za to kaznio za pronošenje lažnih glasova, ali reći: „video sam”, reći „video sam”, to

od uzbuđenja i sune na njega sa stegnutim pesnicama kao da bi toga časa da ga smrvi, uzdrži se i prilazi mu): To si sad rekao i nikad više! XIV NOVAKOVIĆ, PREĐAŠNjI NOVAKOVIĆ (ulazi uzbuđen): Zaboga, zaboga!

Šta je ovo, šta je ovo, zaboga? NOVAKOVIĆ: Ko vam je rekao? LjUBOMIR: Ko? (Pruža mu listove.) Eto, pune su novine. SVI (dreknu): Novine?

NOVAKOVIĆ (nastavlja čitanje): „Toga dana kad ću ja poći na put, Aljoša mi je izjavio da ima samoubilačke namere, rekao mi je čak izrikom da će se u Dunav baciti. On je na sebi imao moje iznošeno odelo, on je pri sebi imao moja dokumenta.

Ne može on vama dati logiku i pare, je l' te; to dvoje ne ide zajedno. On je meni dao ovo, a vama ono i rekao: evo vam, pa se vi sad razmenjujte.

XIII SOFIJA, SPASOJE SOFIJA (dolazi spolja): Jedan gospodin. SPASOJE: Nije ti rekao ko je? SOFIJA: Ja mislim da je to gospodin što ga očekujete. SPASOJE: Ah. pa da! Pustite ga odmah! SOFIJA (ode).

Taj se čovek zavukao tamo negde, u neki tajanstveni kut Evrope, u neku fabriku veli, a ja bih rekao u neku internacionalnu razaračku ćeliju.

ANTA (dolazi, s praga): Evo me! SPASOJE: E, nađe li? ANTA: Pa nađo', dabome! SPASOJE: Je l' onako kô što sam ti rekao? ANTA (daje mu kovertić): Evo! SPASOJE (vadi iz kovertića neku fotografiju): Jeste, sasvim dobro! Gde nađe, boga ti!

ANTA: Pa mislim, znaš, zbog onih lažnih svedoka i falsifikovanih uverenja. SPASOJE (plane): Rekao sam ti jedanput za svagda da to više ne pominješ. ANTA: A što ti meni pominješ? SPASOJE: Drugo sam ja, a drugo ti.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Ta knjiga je namerno pala! - rekao sam. - Ti si lud! - viknuo je, ali tu nije moglo biti iznenađenja: to da sam lud, i da je dobra trećina moje porodice

Bezuspešno! Kad neko ima noge od dva metra, to je uvek bezuspešno. - Nisam ti rekao da sedneš! - Novak je koraknuo kao da namerava da zađe između klupa, a onda se povukao pocrvenevši tako da je i

- Mislio sam da je stvar završena. Ja sam priznao da sam bacio knjigu! - rekao sam, a neko iz poslednjih klupa počeo je da se nakašljava. Devojke su imale sjajne i napregnute oči...

Bacio sam je, eto! - A, tako? - rekao je Novak svojim najšećerastijim glasom pa dodao kako mu je žao, kako mu je strašno žao, ali ovoga puta slučaj neće

- Koji moj otac, nastavniče? - rekao sam poluokrenuvši se, i to je bilo ono što ga je oborilo. - Gospode Bože, dete, koji tvoj otac?

- rekao sam poluokrenuvši se, i to je bilo ono što ga je oborilo. - Gospode Bože, dete, koji tvoj otac? - rekao je i zavrteo glavom, dodao je još nešto, samo što ja nisam mogao da ga čujem, jer sam već bio u hodniku punom

- šapnu dok sam prolazio pored nje, a u glasu joj je bilo više strepnje nego radoznalosti, pa sam rekao da imam nekoga posla. - Nije potrebno da govoriš kod kuće o tome, znaš. - Znam. Tata će te ubiti kad dođe!

- Vesna neće ništa reći! - Znam - rekao sam. - Otac će saznati i bez nje. On ima naročit talenat za to! - Hteo sam da dodam još nešto, ali sam se prisetio da

- Nisam čuo kako se zoveš? - rekao sam, a ona se zasmejala tako da je čitava haljina počela da joj se trese. - Nisi ni mogao da čuješ. Nisam ti ni rekla.

Ja sam i dalje pokazivao očima u pravcu grada, a onda i rekao nešto o tome kako je on zadužen da ispita, zna se već šta, ali on je jednostavno odbijao da ode.

- Neko mora i da krmani! - rekao je, iako je skela bila zaglibljena u mulj do guše. Naslonio sam se na ogradu i pogledao ga, a zatim smo sve troje

Mogao sam da se složim s njom, ali nisam rekao ništa. Desno od nasipa, Tisa je bila poplavila vrbake i sada su tamo, na ostrvcima napravljenim od granja i zemlje rasle

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Isail, ili Isa Čamčić, bio je osobita šaljivčina, a gospodar Sofra voleo je šalu, i rekao je i primao je, nije bio mrgoda. Isu Čamčića je od sviju najvoleo.

Nepostojan duh. — Znaš, Sofro, šta bi’ ti rekao? — Šta? — Hajd’ s čim god da šlekuliramo. Šta će ti ta bakalnica? — Ja mogu i bakalnicu imati i špekulirati.

Onda bi purđer, kao što je gospodar Sofra, rekao: „Pogibelj za tebe, Izrailje”, ili: „Tu žena nosi čakšire“. — Vidiš, Soko, mi, mada smo već bogati, moramo dalje terati,

Tada bi gospodar Sofra rekao: „Koji se mužu pred ženom potsmeva, taj nije kući prijatelj, tog ne treba više primati”. Sedne gospođa Soka.

Ko bi ga video pred dućanom kako u „janklu” izviruje mušterije, ne bi rekao da je u njemu tako jaka duša. Pred dućanom i u dućanu izgleda kao Grk, Cincar, kao domaćin gospodarski gostoljubiv,

U tome je mnogo bolji bio gospodar Sofra, koji je igrao „punišaka”, a od procesa bi zazirao, i uvek bi rekao: „Bolja je mršava nagodba nego debeo proces”.

Pa mati i kći tako su se pazile, kći je tako poštovala mater, a mati je opet poslušala kćer gde treba, da bi rekao: nisu mati i kći, već dve sestre koje se paze.

Gospođa Soka je imala divan porod. Lenka već prešla petnaest godina, rekao bi da je već sedamnaest, tako je razvijena. Stvor, stas divan, jedno prema drugom sve srazmerno.

U ponašanju otvoren, pun fantazije, rekao bi da nije otac pogodio što ga je zadržao za trgovca, suviše prostrane ruke, galant.

A Šamika, „mali fiškal”, lepo kuždravo dete, obraz bletkast, ali crte sasvim regularne, rekao bi da naliči na Pelagiju.

Šamika je pravo materino dete. Kćeri, kao god i mati, lepše se nose nego što bi čovek rekao po spoljašnoj formi dućana gospodara Sofre.

Sad Čamča mađarski istumači što je rekao šljahtec, pa tako opet dalje tumači. Šljahtecu je vrlo žao bilo što sa gospodarom Sofrom nije mogao latinski razgovarati,

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

zacenio, prepolovio i zakinuo odštete koje su imale da se plate, a sa ženama i starcima uopšte nije hteo da razgovara. Rekao im je: neka idu i neka se tuže Bogu.

To mu je rekao. I kad mu se brat posle opet vratio, Aranđel Isakovič izbegavao je da mu ode, noseći u sebi, kraj svega, podmuklu

Šakabente, molbe koje je nekad nosio u Dvor, svađe s bratom Aranđelom i sve što je on sam, gorko i očajno, sebi rekao.

Zato je Berenklau, i samo zato, odgovarao oholo na Dvoru, kad bi mu neko podrugljivo rekao: „Vaši panduri“ – „da, moji panduri.

Zna on, uostalom, rekao je još, da je neko pričao koješta o tome što njegova snaha živi u njegovoj kući, u Zemunu. Istina je međutim to da je

Šta je posle rekao episkopu, koga je znao još iz doba kada je Nenadovič bio pisar u budimskom magistratu i kako se uopšte proveo posle, u

Širio je ruke prema večeru što beše zahladnelo, pa se, mučeći svoj mozak svim onim što je kaluđerima rekao i što mu oni behu rekli, a čega se više nimalo nije sećao, radovao svojoj snahi.

Blejanje stada i dovikivanje pastira stišalo se. Šta je naumio da čini, rekao je samo svojoj babi i ćerkama, i ženi Arkadijevoj, koja je bila svakidanji gost kod njih, čučeći sa ženama oko vatre, do

On je pričao nešto, bunovito, o Arkadiji, koji mu se beše javio mrtav i rekao mu da se više neće vratiti. Sutradan, dok je Stana, Arkadijeva žena, preneta sva izbezumljena od užasa i priviđenja te

O svom trošku pak naručiće, kako mu je već rekao, ako ga što ne spreči, u Beču, sliku sv. despota Štiljanovića. Pa nek ona ostane za njim, kada njega više ne bude

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

lojalni zastupnik „napredne ideologije“ sa „čvrstim ateističkim stavom“, na pitanje etnologa da li u selu ima vampira, rekao je da su to „gluposti i sujeverja, da toga nema u selu — ali da je vampira lično video“².

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

da odvajaš, kaže, ćošak sa nama, jedno pet-šest godina, rekao je, pa ćeš valjda nešto smisliti! Tako on ode, a posle smo mu videli i taj drugi film — ali nam nije on poslao kartone,

»Znači, već je vreme da mi kažu kako sjajno izgledam« pomislio je. »Nekada se to podrazumevalo...« – Hvala! — rekao je. — Što ima kod vas? – Sve po starom — odgovorio je šef Terase. — Kad ste stigli? – Jutros. – Koliko ostajete?

– Gdje ste odsjeli? – Tu blizu. – Fino— kazao je šef Terase. — Znači, počelo je ljeto! – Još jedno... — rekao je nostalgično.

— upita ona. Pogledao je kao da je prvi put vidi u njenom prugastom minijaturnom bikiniju na plaži »Danče« i rekao: – Ne znam. Možda do jeseni?

– Rekao sam ti da poneseš nešto sa niskim štiklama... – Ko je znao da je ovoliko daleko? Manastir Svetog Mihaila, koji se iz

Sve same stare, polovne stvari! – Zar ti nisam lepo rekao da ostaneš dole? – Sama među onim muvama? Četiri kaluđerice čuvaju manastir Svetog Mihaila, na brdu iznad Stona.

Dok su se spuštali niz kamenjar, napred stari vodič, za njim čovek, stjuardesa slomi potpeticu. – Zar ti nisam rekao... - zausti mladi čovek. – Oh, prestani, molim te! — reče ona, razgledajući cipelu bez štikle.

po onim divnim, vetrovitim poljima, video sam, najzad, i neke stvari za one dve otmene, sredovečne dame, ali im nisam rekao šta sam video. SAGA O KOLONISTIMA Jedanput sam čekao nekog prijatelja da se napliva u bazenu hotela »Jugoslavije«.

– Gde si toliko dugo? — upita je čovek ispred robne kuće. – Lekar je imao dva pacijenta pre mene — kazala je. Rekao je da ćemo dobiti bebu… — nasmešila se na onaj svoj sanjivi način.

Mogu li da izaberem jelo za tebe? —Svejedno mi je šta jedem... —Dobro! — rekao je šefu sale. — Dva puta svejedno, molim vas! Kelner se umorno osmehnu. — Šalu na stranu!

— upita držeći slobodnom rukom jelovnik. — Gle, carske mrvice! Otkad to nisam jeo! — Moraćete malo da sačekate... rekao je kelner. Carske mrvice se prave... — Ne mari, imamo mnogo vremena pred sobom... — reče pobednički.

prešli u plitkim cipelama stazu za veleslalom. Pop je u prolazu napravio grudvu. — Pravi sneg — rekao je. — Ne sećam se kad je tamo kod nas poslednji put padao? — Nema više nekadašnjih snegova... — rekao je Čile.

Matavulj, Simo - USKOK

Reče da je zatvorio vrata zavazda za sobom i da ne mari, jer mu obraz ne podnosi! — Jest to rekao — potvrdi mati. — A naš stari đavo zbilja se zaljubio u njega. Čuste li đe ga nudi da ostane s nama. Budi bog s nama.

Mrgud, razdragan; kucnu Janka po ramenu: — Viđe li ti, mladi gospodine, kako starac skače i urliče, a?... A šta bi rekao, koliko mi je godina?

Tolika lica, spremna na smijeh, izraziše veliko čuđenje. Nastadoše uzvici: „Gledaj ga, molim te! ne bi li rekao da je stotinu puta igrao oro!?

?“ Svi se nasmijaše. Sin mu Rako reče: — Prećera, tajko! Ne bi niko rekao ono, što je suviše daleko od istine! — A koliko je daleko, grdove?

I znaj lijepo, da ne ležah u ranama, ćaše me vladika povesti sa sobom u Rusiju. To mi je rekao poslije, pošto se vratio. Pošto se izvidah, oženih se.

Starac nastavi: — A sad ja, kao najstariji po godinama, kao otac što bih vam svijema mogao biti, ja bih rekao da nješto učinimo. — Reci, striko! — povladi knez.

Je li tako? — Istina je! — viknuše svi. — Zato bih ja rekao da ga primimo u naše brastvo, ako hoće! Da posad bude naš brat!

Sjeti se da su on i knez Drago legli iza ponoći, da je knez, gazeći lojanu svijeću, rekao: „Ja ću uraniti u crkvu, a ti, Janko, spavaj do ručka!

— A zbog čega se biste? — Eto, da je njihov serdar Điko rekao da su se oni bolje podnijeli na debelom Brijegu no mi! — Pa zato!? — E, pa to nije mala stvar!

Reče mu: — Tamo ne idite! Kažite knezu da sam ja to rekao, ali to samo njemu kažite! U mrak Janko se uputi kući. Bješe vedar, lak, razdragan.

— Moraš, vaistinu, kad gospodar ide. — Ko ti je to rekao? — Niko. Sâm to znam. — Dakle, ti si moj đak, Ko te je postavio? Milun se zbuni ali se brzo pribra: — Đakon.

Onda đakon reče: „Dobro, Milune, služi gospodina Janka i slušaj ga, ali teško tebi ako se potuži na tebe“. A ja sam rekao: „Neće!“ — A zašto baš hoćeš da budeš moj đak? — pita Janko dirnut.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Slabe —ja bih rekao lažne — dečje pesme mahom su plod jalovog, površnog priklanjanja ukusu i mogućnostima tzv. dečje publike.

Sve što je pesnik rekao o životnom iskustvu, mašinskoj civilizaciji, o odnosima mašine i čoveka, o starosti, pa i o ljubavi, poznato je i

podrazumeva odbacivanje kasnijeg književnog razvoja i rada; nagoveštava se da je pisac u njima iscrpeo svoj dar, daje rekao ono što je imao.

„Imao sam violinu, ali nisam znao šta da sviram”, rekao mi je pesnik u jednom razgovoru. Godine 1949. Zapisao je stihove pod naslovima Bio jednom jedan lav, Pismo za lovca,

Aleksandar Popović (1929—1996) mi je rekao da je već zaboravio i sadržaj svoje knjige. Podsetiću vas, u nekoliko reči, premda je PRILIČNO uzaludno prepričavati

XVII ili XX vek Reknem li da se stvar dešava u XVII veku, rekao sam nevažnu poluistinu: prvo, to nije bitno, i drugo, duh i ton u kome je delo napisano mnogo su bliži našim danima —

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

SMRDIĆ: E, mislite ne znamo mi da je to vaše maslo bilo? ŠERBULIĆ: Samo sam tako rekao da vam učinim radost. GAVRILOVIĆ: Ja znam da ste ga, te kako, molili da vam prošenije i dukate donese.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

i on ima više značaja kao nacionalni i prosvetni radnik na opštim poslovima; u književnosti on je bio ono što je za nj rekao Teodor Pavlović: »revnostan slovesnosti srbske uzbuditelj«. ĐORĐE MAGARAŠEVIĆ Rodio se 10. septembra 1793.

Sva ta pisma imaju prijatan intimni karakter. Za svoja putnička pisma iz Švajcarske rekao je Nenadović 1852. u Šumadinci: »Ova putnička pisma nisu pisana s tom namerom da se igde pečataju, koje će se iz

Docnije, 1842, pišući o toj prvoj zbirci svojoj, rekao je sam: »Da ja one vrijednosti našijeh narodnijeh pjesama, koje su Grim i Gete i Kopitar u njima našli i svijetu je

samo će za njih biti riječ gatka, njemački Märchen; a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti.

napisao je svoje delo Dіe Serbіѕche Revolutіon auѕ ѕerbіѕchen Papіeren und Mіtteіlungen (1829), za koju je Nibur rekao da je najbolje istorijsko delo na nemačkom jeziku.

Ono što je on rekao za svoju zbirku Cvѣće da je »pokušenje u narodno-liričkoj pevaniji«, može se reći za sve njegovo pevanje.

Nekih dvadeset godina, od 1880, uređivao je i Neven, najbolji dečji list srpski, za koji je rekao da mu je »mezimče idealnog života na zemljištu praktičnoga iskustva«.

Vojislav Ilić rekao je docnije za njegovu poeziju: K̓o zvučne lire strasni zvuk, Očajno, strasno bruji. Jakšić je poređen sa Bajronom,

Kako sam prije trideset godina rekao o Brankovim pjesmama da onako treba da pjeva učen Srbin, tako bih sada o ovom vašem djelu rekao: tako treba srpski

prije trideset godina rekao o Brankovim pjesmama da onako treba da pjeva učen Srbin, tako bih sada o ovom vašem djelu rekao: tako treba srpski novelista da piše.

N. Potapenka (1892). U pisanju pripovedaka Milićević nije imao viših književnih ambicija. Za svoje Zimnje večeri sam je rekao da su zbirka »priča, crta, beležaka, scena, epizoda, utisaka, obrađenih onako kako je umeo da ih obradi jedan samouk«,

On je samo odlučnije i bezobzirnije rekao ono što se ranije plašljivo i sa ogradama pominjalo, oštro izražavao nezadovoljstvo svih trezvenijih duhova sa poezijom

Milićević, Vuk - Bespuće

Posvršavao je brzo sve poslove: spremio malo stvari; rekao gazdarici da ide na izvjesno vrijeme kući; brzo javio da mu se kod kuće spremi soba.

I u tome udaranju umrlih grana, on je naslućivao jedan samrtnički ropac. „Dakle i on“ ! rekao je i zamislio se. I još je više zavolio to mrtvo drvo, kao da je bilo između njih nešto srodničko i blisko što ih veže.

“ I on ga zagledavaše, posmatraše i nalažaše na njemu svoje crte. „Ne, ne, nijesam to ja!“ rekao je on s užasavanjem, dok je ovaj u njemu napravio jednu prezrivu grimasu.

Sremac, Stevan - PROZA

Postali su i »pertu« i jedan drugog nazivahu »prikom«. Jova je često nudio odadžiju duvanom. »Priko, rekao bi mu Jova, ’oćemo l’ da zadimanimo po jednu?

Kad god bi odadžija Aćim uzeo tu tabakeru u ruke, smejao bi se slatko; večno bi je razgledao i redovno bi rekao: »E što je širet! E nesrećnik!«, a to bi se Jove ticalo.

Ali što je bilo nekad lepo, ostaje ipak lepo, kao što su, što rekao neko, klasične građevine i u razvalinama lepe; tako je i Jovina gospoja Kaja još dosta draži zadržala i spasla od

S početka je išlo i kojekako; razumelo se bar šta hoće da kaže »Ćef mi je, priko, rekao je Jova, što baš tebi nazdravljam.

Sravnio bih ih sa biserom, ili još bolje sa suzama; rekao bih da to ruža plače za svojim draganom slavujem, koji je, valjda, otišao da »fruštukuje« mravija jaja.

Bio je povisok, duguljastih obraza, rekao bih malo broćast; brkove je tek pre tri godine prvi put poneo, ali su mu slabo napredovali: tako su malo zavidni da je

Ne da Maksim nikako, nego traži glavu za glavu. A vele da je to i obrazložio vrlo lepo. Rekao je Staniji udovici, svojoj parničnoj strani, neka ona ne zaboravi da je ovo devetnaesti vek, vek egzaktnih nauka, vek

Kad ga je upisao u prvi razred gimnazije, i kad je položio školarinu, rekao je gazda Radisav gospodi profesorima: »Evo vam ga! Bog vam a duša vam! Vaše meso, moje koske!

Radičević, Branko - PESME

Ta da ti je bilo pogledati Kada stade travicu motati, Bi rekao i bi se zakleo Da on nigda neba ni video, Već odrastô amo u ergeli — Ali dalje, ko slušati želi.

Mehmed-bega, Što mu rekâ da će danas doći Po šćer milu, po gizdavu Fatu, Da je vodi sebi za ljubovcu, Za vidjela rekao je doći, Sunce zađe, a Mehmed ne dođe, Niti jednog posla glasonošu, Da doznadu što je odocnio.

oko tvoje sjajno Da je sjanje ognja onog krajno, Kad s' u jedan plamen skupi noću, Pa zasjaje tom poslednjom moću; Rekao bi da će sad iznova Buknut sila pređašnja njegova — Plamen sine, pepô skrije žar, Pa za malo pepô je samo i gar.

“ To Mileta ... rekao, Te po drustu svuda razgledao, Traži tuna okom još jednoga, Još jednoga pobratima svoga. Al' kad vide da zalud

Milutine divna je starina, Osamdeset prisukâ godina, A ko vidi kako puškom bije, Rekao bi, ni trideset nije. Oko njega devet je sinova, Devet, brate, sivi sokolova.

Kula... izba... svud uždene sveće. Ajka sedi, s mesta se ne kreće, Na dušeka pala je svilena, Rekao bi da je od kamena, Ruke bele pale joj u krilo, A oko se bistro ukočilo; Ona muči, pa preda se gleda, Bleda,

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Ti bi se tamo bečio u svetitelje ko tele u šarena vrata. I šta bi mi onda kazao dragi bog, a? Rade, Rade, rekao bi prijekorno i digao svoj sveti prst, zar ti u moj dom šalješ ovako jedno beslovesno bravče koje ni beknuti ne zna?

— Kamarate, kuda ćemo sad? Rekao je to narogušeni, čupavi Dane i djed je istog časa osjetio da je dolje u vrtači zauvijek ostavio svoje detinjstvo, a

A kad se vječita Austrija uskoro srondačila kao potkopana kula, kalajdžija je samo značajno digao prst: — Jesam li ja rekao, a — ode!

— Dobar je on meni, predobar, nemam ja ni njemu nikakve zamjerke. — Vidiš ti njega, zavrzana, medena mu svaka riječ, rekao bi čovjek, sveca pred sobom ima — ljuti se Rade.

ga sluša strpljivo, sluša, pa će ti istom huknuti: — Mikane, da nijesi komandir i član partije, ja bih ti sad rekao da si ti jedno obično božje goveče. Za te je muzej staretinarnica s kradenim stvarima! O, ljudi, ljudi.

delija kreše i lomi šibice, a Mikan ga gleda zlovoljno i gunđa: — Vala, Đukane, da nijesi skojevac i bombaš, ja bih ti rekao da si ti jedno obično beslovesno božje gove ...june, pravo pravcato june ...

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Što da ti pričam kad znaš! Pa sam si jutros ženama vojnika zabranio da dolaze! Rekao si, i s pravom, da žene unose nered... HASANAGA: Rekao sam da ne dolaze odsad, ali su dosad dolazile.

Pa sam si jutros ženama vojnika zabranio da dolaze! Rekao si, i s pravom, da žene unose nered... HASANAGA: Rekao sam da ne dolaze odsad, ali su dosad dolazile. Samo ona nije našla za shodno...

Šta je tri sata jahanja! HASANAGA: Sad si rekao! To! Tri sata jahanja! Eto vidiš! Nije mi kaduna ni toliko mogla! Ona mene konstantno prezire!

Zašto da ostavim svoje dete? Zato što je tako rekao Hasanaga? A zbog čega je tako rekao? Da je bar imao razloga, razloga makar kakvog, razloga makar ko oko prsta

Zašto da ostavim svoje dete? Zato što je tako rekao Hasanaga? A zbog čega je tako rekao? Da je bar imao razloga, razloga makar kakvog, razloga makar ko oko prsta konca...

Da je bar imao razloga, razloga makar kakvog, razloga makar ko oko prsta konca... Zar samo toliko: Hasanaga je rekao, i to je sve? To je i optužba, i presuda, i zakon? Da je rekao da me ne voli, ne bih ni pitala!

Zar samo toliko: Hasanaga je rekao, i to je sve? To je i optužba, i presuda, i zakon? Da je rekao da me ne voli, ne bih ni pitala! A to ti nije rekao? Nije?

To je i optužba, i presuda, i zakon? Da je rekao da me ne voli, ne bih ni pitala! A to ti nije rekao? Nije? Sedam godina ne da da mrdnem iz kuće, plaši se da me neko pogleda; neko mi kaže „dobardan”, a on zato po

Aman, drži se onoga što je jasno! Aga je rekao da ideš. Izbora nema. Učini, iako ne razumeš! Ne pitaj kako i zašto! To zašto vodi pravo u ludilo!

I pomislio sam da je najbolje da prvo vidim Hasanagu. Razumeš? HASANAGINICA: Šta ti je rekao? Jesi li ga pitao zašto?

Nije Hasanaga ostavio mesta za razgovore i pitanja. Zašto? Zato što je tako rekao Hasanaga! Od takvog ZATO ne može se ni praporac! Al ti se ne boj. Razumeš?

BEG PINTOROVIĆ: Tražio sam ilmi-haber, eto zašto! MAJKA HASANAGINA: Onda je, znači, svršeno! BEG PINTOROVIĆ: Rekao sam da te bez ilmi-habera kući ne vodim. I to vrlo energično!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Mučimo se — odgovorila ona. — A ne, ne! Dobro je pošlo ono. Ne pometaj ga... Poznaje se čija je krv! — rekao on. I tada, smešeći se, tarući zadovoljno svoje suve ruke, otpočinje da priča, već toliko puta kazivan, svoj život.

Tada ga dozva otac k sebi, ne znajući šta da čini. — Sedi! — rekao mu mrko i pokazao mesto DO sebe na minderluku. Stojan, kao uvek, samo stao pred njim.

Kad je čovek tako vitu, plavu, nežnu a razgovorljivu vidi, ko bi rekao da je ona, kad su je Arnauti grabili, uz put ih noću zavarala i ovamo pobegla.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

književnika i intelektualaca, od Branka i Njegoša, već je bila prirodno srasla sa svojom narodnom poezijom, ali — ja bih rekao — ne prvenstveno zbog estetskih vrednosti koje je narodna pesma u sebi nosila, već zbog sokova koje je mogla dati

zemanu, dok na jednu noć stane neko na vratima lupati, zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska, pjevanje, sijevanje, bi rekao sama vatra oko dvora sipa. U dvoru se poplašiše i stanu od straha drktati.

Srednji veli: — Ja ne dam sestre naše. Ali najmlađi veli: — Ja je dam; zar ne znate više što je otac naš rekao? — pa uzme sestru za ruku i dajući je reče: — Na, neka vam je sretna i čestita! I ona sila s đevojkom otide.

Ja bih rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči. A ona se poče kleti da je niko ne uči, jer i nema ko. Poslije nekoliko dana dođe

Kad to ču ovi mladić, otrča put onoga mjesta đe mu je starac balotu bacio, dok najedanput rekao bi pade nebo na zemlju, zavikaše s hiljadu strana, on se obrne da vidi ko je, kad ne vidi nikoga, pa se prepade i

Kad dođu, obraduje im se oni gospodar, a još više kad vidi one tri stvari, koje je rekao car da ih nema, pak odmah učini veliki objed i dozove cara.

Grbo jami sve što mu je rekao konj, pa onda uzjaha i poćera. Konj mu reče: — Goni, Grbo, što moreš brže! Tako su neko vrijeme išli brzo, i konj opet

I tako moreš raditi kadgod budeš gladan. Miloš, kad to čuje, odmah uradi kako mu je Divonja rekao. I tako se Miloš hranio iz Divonjina roga neki osam dana.

Još se izreče te kaza kako mu je car rekao da, ako je izgubi te dođe u careve ruke, nikad je više neće imati. Poslije večere duže razgovarahu, pa onda njemu i ocu

Car se nasmija kad pročita pismo, ne htjede poslati maramu, već zapovjedi te jedna četa ode u ono polje gdje je ovaj rekao. Ovaj pak uzjaha magarca, natuče šešir, a štap u ruke, pa pravo na ono polje.

— Ti ćeš biti car meću svim mojim tvarma, — rekao je on čovjeku — bićeš mlad, zdrav, lijep, jak, uman, i uživaćeš samo trideset godina!

zaista je onaj siromašak pravo rekao da je novac dušogubac, jer gle šta novac učini od ova četiri čoveka! SVETI SAVA I ĐAVO Pošao sveti Sava preko

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

(Ostavljajući kapu na astal): Psuje Maksa, ne šali se. SOFIJA (smeši se i sleže ramenima). JEVREM: Rekao bi čovek čitavu brigadu eksercira, tako se razvikao. SOFIJA: A šta ćete?

KUZMAN: Ta znaš, našlo se nešto malo novca, pak ne znam kako da potrošim. DAMJAN: Ja bi ti rekao, da se ti toga maneš. Pa kad ti bude mogućno, a ti pokvari svu kuću, pa načini iznova.

DAMJAN (pritvorno): Kako znaš, komšo; no ja bih ti rekao, da zakopaš. KUZMAN: Neću, komšo; a i žena mi nešto zucnu. Bolje će biti da držim novce kao svi ljudi.

Ko će da se načini magarac? JAKOV: Šta ćemo se praviti, kad ima gotovih na svetu. Nema nijednoga koji nije rekao: ala sam bio magarac! MARKO: To je druga fela. Kad muž ženi tepa, on joj kaže: o ćurko, ćurko!

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Čekaj malo, naučiću ja tebe pameti. TRIFIĆ: Sreto, ja bi rekao da je ovo moja žena. SRETA: He, he, he! Kad bi ovakva ostala, kao što je sad, ne branim; ali šta bi i vi žalostan

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

i pitate se, a sve idete na prstima da ne probudite unuke; bosim nogama šljapkate po betonu (koliko sam vam samo puta rekao da navučete papuče, a vi opet ništa!

Ne znate? Pa i otkud biste znali! Kazao je, sa dubokim kajanjem jednog tek probuđenog jutarnjeg pijanca: „Majku mu — rekao je — kad god se napijem, napravim neko sranje!

Tog trenutka kroz vrata ulazi moj matori, držeći u ruci đačku knjižicu svoje ćerke. — Dakle, tako? — rekao je. — Nisam ni sanjao da imam ćerku propalicu! — Molim? — načisto se zazebeknuh i nađoh u nedomujici.

A tek njeno slovo r na pariski način! To bi trebalo da čuješ! Ko bi rekao da se rodila u Ljigu! Francuskije je od Francuza. — Bravo, bravo!

Šta uradi sluga? Baci korpe i kao bez glave otrči kući: „Gospodaru, daj mi brzo konja da bežim u Samaru!“ rekao je. „Šta je bilo?“ — pita gospodar. „Video sam Smrt i ona me smrtno uplašila!

Vratio sam Gorgonzolu natrag u samoposlugu i požalio se prodavaču. Rekao sam mu da je Gorgonzola buđava, na šta je on odgovorio da se to ponekad dešava, usled dugog transporta iz Italije, i

Ministar za sir i vojnu muziku rekao je da je sir stvarno buđav, čime je potvrdio moje ranije sumnje. On je iziavio da će preduzeti potrebne mere protiv

“ rekao doktor, Etker. Nije da sam bila osamljena ili nešto slično, ali odjedanput osetih da u ovoj varoši više nema apsolutno

Da ne govorim o svim drugim narodima koji takođe, kad je nešto dobro, kažu dobro! Mister Dži je opet rekao da je to jako dobro što se dobro kaže dobro na svim tim jezicima, čak i kod Inđijanaca u Inđiji.

— Baš mi je žao što ne mogu da vam se pridružim... — rekao je na odlasku, posmatrajući nas kao bolesnike kojima nema leka — Ali sledeći put, svakako! Obećavam!

Čekajte, ko li je to rekao? U tom trenutku bakuta naglim pokretom ruke popali sva svetla u kući i stan nam izranja iz sumraka lažne otmenosti, go

Sule je, inače, retko pametna zver, ali šta mu vredi kad mu se ne priznaje? — Da znaš, Anči rekao je -— kad zrelo razmislim, najlepše mi je u životu bilo u zarobljeništvu za vreme rata! Bogami!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Kroz ulice gradske gura, sve se valja i kotura, rekao bi: mamut pravi. Nije prošlo ni po sata, već je pokraj aparata, avion ga srebrn čeka.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Sigurno da ne. Sramota je da sam vas ja na to priznanje naterao, a sam vam nisam rekao, šta ja nisam nikada video. Ona me pogleda i odmah razumede rđavu igru reči. — Šta vi niste nikad videli?

To nije da sam se bojao za svoj dućan, da će ga zatvoriti, selo ne može bez ijedne kafane, već sam rekao što sam osećao nešto. I kad je počelo ono pravo, da sam se samo setio da je to to, da sam se setio na vreme...

Čovek je ćutao i mislio šta bi još rekao; ja sam ćutao takođe jedan trenutak, pa upitah: — Imate li žižica? Hteo bih da vidim koliko je sati.

Izbudio sam neke prijatelje i onda sam tek video da je otpustila vilice, da nije više onako modra. Doktor mi je rekao da joj je hladan vazduh vratio malo života, da je inače već ne bi bilo među živima; i još mi reče da će je spasti.

Kad sam se vratio ženi, rekao sam joj: „Čim prođe zima odselićemo se sa ostrva. Ići ćemo u neko selo gde ima doktora i škole.

“ — Zašto nije vredelo da Englez bude dobar u životu? — O, zašto? Slušajte samo, šta mu se dogodilo. Neko je došao i rekao mi — sećaš se, Pipo?

Posle je ta devojka zatrudnela i to kazala mladiću a mladić joj rekao: „Eto taj Englez, koji stanuje kod vas, bogat je, stidljiv i ne zna zakone.

— Dolazimo baš sad od njega. Prozire se sav kao cvet. Doktor je rekao da treba malo da jede, sve dok se ne pridigne, a on je već uzeo mesa. Postao je kao dete. — Divan mladić.

— Mi smo se vratili pred zoru sa ribolova, pošto je bila grdna kiša. On je bio do kože mokar. I ja sam mu rekao da se sklonimo, ali on je hteo prvo da uredi sa barkom i mrežama i odmah je dobio bolove pod pazuhom i vatru.

Glas mu je ipak umeo da pomeša to sa mnogo nežnosti i poštovanja. On je bio mažen sin, i, kao što je Pipo onda rekao, čovek koji voli svoj zanat — vedri ribar: — On neće da ti je sin, tata; kaže da piješ suviše i da te više žene ne

“ — Ja sam njegova žena. Jeste li čuli kako nam je bio bolestan? — Njegov brat mi je rekao. Niste mnogo oslabili, Pipo, samo izgledate kao devojka. Za deset dana ćete opet biti snažni.

— Dobro, dobro, evo zatvaram. Ali pametnije bi bilo da ima vazduha a da ne jede još mesa. — I doktor je rekao da treba da su neprestano otvoreni prozori. Treba mi čistog vazduha.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

ražanj vi zbilja niste za predstavljenje smrtna se kazna zamenjuje ropstvom odlaže se izvršenje do daljnjeg a ja sam im rekao da više volim grob od ropstva i eto šta mi rade mnogo je to čak iako je nebesko htenje!

bogami, to nigde nisam rekao, ali ako nek se okoristim onim što nigda ne napisah (pometnja među profesorima te knjige:) on je bez pamćenja i opet

posla zemaljska oslonjen o jatake mnoge svi slušaju poslednje džeferdare zatim novinare kako pitaju šta je to pesnik rekao o pokolju?

naredio sam Red i ta naredba traje svako da se pojavi čistog lika to se odnosi na muškarce i žene nikad im nisam rekao da se dele ni da se potopom tope niti sam vodio njihove vojske njihov je sopstveni jaz što umesto mirenja traže

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

(Prekrsti se, služi se.) Bog neka ga prosti! MIĆA (kad mu priđe Danica, on ustaje na noge ushićeno): Ko bi to rekao, u kući punoj tuge i žalosti jedan tako vedar i očaravajući pogled! (Služi se.

DANICA (u uzbuđenju): Otkud vam ta sloboda? PORODICA (nailazi niz stepenice). MIĆA: Rekao sam vam, dopadate mi se. To je valjda slobodno reći jednoj mladoj i lepoj devojci.

(Čuje se galama.) Evo ih! Ja ću se radije udaljiti. Doviđenja! (Pođe.) DANICA: A tetkini računi? ADVOKAT: Rekao sam vam već, imamo vremena za to! (Ode.) DANICA (uzima ponovo služavnik).

TANASIJE: Ama, i ja bih kao rekao. VIDA: Hoće da se usele, videćeš, hoće da se usele ovde. TANASIJE: Pa sad, šta mu možeš, i bolje neka se useli neko

SARKA (otvori kutiju): Pa servis, dabome! GINA: Iju, iju, iju, ko bi to rekao? SARKA: Ama, šta: ko bi rekao? GINA: Pa to; ja sam mislila kutija.

SARKA (otvori kutiju): Pa servis, dabome! GINA: Iju, iju, iju, ko bi to rekao? SARKA: Ama, šta: ko bi rekao? GINA: Pa to; ja sam mislila kutija.

kao što ste već bili sreski načelnik, slučajno, ovoga trenutka, bili član ovoga kvarta, i kad bih ja došao k vama i rekao vam: uselili se nekakvi ljudi u kuću o kojoj ja vodim brigu – šta bi ste vi na to uradili?

AGATON: Zvao bih smesta podnarednika, dao mu još jednog žandarma i rekao bih mu: idi tamo i rasteraj onu stoku! ADVOKAT: Znači, ja bih tako trebao da postupim?

AGATON: Reče, dabome! PROKA (drekne): Šta reče, pobogu, čoveče! AGATON: Nije rekao otvoreno nego zavijeno, ali sam ja odmah izveo zaključak: da testament ostavlja porodici da po međusobnom sporazumu

TRIFUN: Pa ne znam šta smo mogli? MIĆA: Mogli ste da protestujete, kao što sam ja. TANASIJE: Šta si ti? MIĆA: Rekao sam otvoreno: Ne priznajem testament. TANASIJE: Pa šta?

TANASIJE: Šta si ti? MIĆA: Rekao sam otvoreno: Ne priznajem testament. TANASIJE: Pa šta? MIĆA: Pa to, i rekao sam još: Mi protestujemo i mi ćemo povesti parnicu za obaranje testamenta.

SIMKA: Eto ti sad, otkud Agaton da obrlati devojku? Ko je to tebi, boga ti, prijatelj-Mićo, rekao da je Agaton kadar da obrlati devojku?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Oboje su se obradovali kada su me videli. Ali je njihovo raspoložene bilo već pomućeno kad sam im rekao da sutra izjutra treba da krenem. Majka se zaplakala. Otac je ćutao. Ali sam osećao kako savlađuje svoj bol.

Šta je?... Za tebe ne važi naredba? — obrati se meni. — Oprostite, hteo sam samo da pitam kada voz polazi? — Rekao sam da ćemo objaviti — onda me dohvati za rame, vojnik me prihvati i tako se nađoh u onoj masi naroda.

Onda je i on održao govor i rekao da će sutra vršiti smotru komandant diviziona i puka. Logor ima da se uredi, štala očisti, topovi oribaju, konji

To nam je isto rekao i komandir, kada smo podnosili raport u četiri časa posle podne. Činjene su poslednje pripreme. Posilni su dovlačili

I sve više uviđam u kakav sam glup položaj zapao, i ne svojom greškom... Mahnuo čovek rukom i rekao: eto u tom pravcu! Promolih glavu iza vrzine i sada osmatram...

— Došli su vaši telefonisti — dodaje jedan ordonans. — A-ja! — produži komandir. — Rekao sam im da ostanu kod mitraljeza. Tu je potporučnik Aleksa, pa onda idi tamo... Je li, šta ima novo?

Zamolio sam ga da moju ulogu izostavi. — Pa to je najvažnija tačka, jer artiljerija daje ozbiljnost celom poslu — rekao mi je on žučno.

— Gospodine kapetane, jako žalim što mi niste drug, pa bih vam rekao nešto — upade Dušan. — Crnje i gore mi ništa ne možeš reći, nego ovo, da se vratim natrag.

— Gospodine potpukovniče, otpratio sam bateriju do sela. — Gospodine potpukovniče, stigao sam bateriju i rekao da se vrati. — Naredniče, nisi rekao, nego si naredio u ime moje. Predadosmo mu pismena izvešća. — Možete ići.

— Gospodine potpukovniče, stigao sam bateriju i rekao da se vrati. — Naredniče, nisi rekao, nego si naredio u ime moje. Predadosmo mu pismena izvešća. — Možete ići. Mi pozdravismo i okretosmo se nalevokrug.

Sada sam bio potpuno trezan, i ispričah mu šta se dogodilo. A kada se vratio komandantu, čujem posle da je rekao kako me je uhvatila nesvestica od dugog nespavanja i napora.

Bio sam isuviše zanesen, da nisam ni mogao da razmišljam o ranijim rečima komandantovim, kad mi je strogo rekao: „otadžbina je preča od tvoga oca“. Ali svejedno. Stegao sam objavu i potrčao na stanicu da uhvatim voz.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

posmatraše ona posetioca, koji se, ulazeći u školu, nekako neobično previo, smanjio se, pa postao nekako smiren, tih, rekao bih čak ponizan.

Na licu mu ispisana živa radoznalost, ali se jasno čita na njemu i gorko sažaljenje, prekor... I opet rekao bi da i njegovo lice veli: »Šta ćemo, kad nam je takva sudbina !

Vratiše se odmah kući. Gojko sede na krevet i zamisli se, a Stojan gledaše sve čudnije, vrteći glavom, kao da bi rekao: »Ovo nisu čista posla!«... Sutradan Gojko ustade turoban ; čim se seti sinoćne patnje, namršti se još više.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

(Sofiji) Pokušaj ti da mu objasniš... SOFIJA: To što je Filip rekao, nije rekao Vasiliju, nego Stefanu, i nije on to rekao kao Filip, nego kao Uroš, razumete?

(Sofiji) Pokušaj ti da mu objasniš... SOFIJA: To što je Filip rekao, nije rekao Vasiliju, nego Stefanu, i nije on to rekao kao Filip, nego kao Uroš, razumete?

SOFIJA: To što je Filip rekao, nije rekao Vasiliju, nego Stefanu, i nije on to rekao kao Filip, nego kao Uroš, razumete? MILUN (posle kraćeg razmišljanja): Stefane, napred!

JELISAVETA: To što on priča, ne odnosi se na vas! SIMKA: Čuli ste šta mi je rekao! S kakvim pravom? SOFIJA: Nije on to rekao vama, nego Simoni! SIMKA: Ja se ne zovem Simona, nego Simka!

SIMKA: Čuli ste šta mi je rekao! S kakvim pravom? SOFIJA: Nije on to rekao vama, nego Simoni! SIMKA: Ja se ne zovem Simona, nego Simka!

VASILIJE: I želim da im pomognem da ga zaborave! FILIP: I šta još? VASILIJE: Zar ovo što sam rekao nije dovoljno?

VASILIJE: Zašta paravan? SOFIJA: Pita me zašta! JELISAVETA: A sećam se samo da je rekao, pred onim leševima, da je to njegova plata za jade! VASILIJE: Za kakve jade? JELISAVETA: Mnogo me pitaš!

VASILIJE: Za kakve jade? JELISAVETA: Mnogo me pitaš! SOFIJA: U stvari, on je unapred rekao da će da ih pobije! Samo što ja na to nisam obratila pažnju! VASILIJE (postaje zainteresovan): Kad je rekao?

Samo što ja na to nisam obratila pažnju! VASILIJE (postaje zainteresovan): Kad je rekao? SOFIJA: Noćas, kad su mi odsekli kosu oni zlikovci!

A jedva sam i čula šta govori, pola reči je odnosio vetar. Ali mi se čini da je rekao: „Ubiću one koji su mi mrskiji nego ti!” Tako nekako!

” SOFIJA: Šta to govoriš? VASILIJE: Kad se Filip pojavio pred tobom, da li ti je slučajno rekao: „Stani, ne boj se moje ruke”? SOFIJA: Otkud znaš?

SOFIJA: Otkud znaš? VASILIJE (Jelisaveti): A, kad su izneli one leševe, i kad ih je Filip video, je li rekao: „Gledajte ovo delo, grdnu krv, gledajte tu na zemlji leša dva...” JELISAVETA: „...

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Nismo znali a imali smo čedo u daljini. Rekao sam ti cvet jedan lak ispuniće tvoje misli. Sve osmehe koji su od bola svisli, sačuvaće zrak negde u daljini.

Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško: Što si uvek tužan? Smešeći se počast bih šinuo i tiho rekao: Jer sam muško. Posle da je godinama tuda nema.

Ja bih počast šinuo i tiho rekao: Tužno je biti muško. JA, TI, I SVI SAVREMENI PAROVI Ceo nam je dan dug, i dosadan.

Kad je moj otac došao, godine 1908, sa sela, da se operiše u Temišvaru, i, kad je odustao od toga, rekao mi je da zna da će umreti, ali da to treba da krijem od svoje matere. Da ona ne dozna. Veli, neće da je uznemirava.

Iako nisam visokog stasa, ni dugih ruku, on je jednom rekao da ću pobeđivati na utakmicama, jer, sa floretom u ruci, imam brzinu ludaka.

I da je glupavo što je o meni jedan hrvatski književnik rekao, da Banaćanin ne može osetiti lepotu Jadrana, ili razumeti Toskanu. Pri svom povratku iz Pariza, godine 1921.

Ja sam se davno na tog pukovnika odljutio. Ja mislim da mi on sve što je hteo da mi kaže nije ni rekao. U akademiju je bio došao, iz Sarajeva, neki Pera V., pa mu se posle nije dopalo, pa se vratio.

Kad bih pogledao neku drugu ženu u Beču, ona bi rekla: ,,La charonge.“ A ja, reč koju je, kažu, na Vaterlou Kambron rekao. Bila je to Ženevljanka i zvala se Marijet Loriol.

Kelneri su je tako dobili. Tako im je rekao naš prota, preko telefona. Protivno onome što se danas misli, ta vest nije izazvala nikakvu konsternaciju, ni među

Kad me je video, posle jednog krvavog dana, kako žvaćem hleb i sedim na kiši, na jednom panju, rekao mi je da dođem na previjalište, ma kako. Njihova će briga biti da me dalje šalju.

Sve su to zrna peska u moru patnje našeg naroda. A sem toga, i da sam o tome rekao više, niko mi danas ne bi verovao. Hteo sam samo da kažem da ovu pesmu, ove patetične stihove, nisam isisao iz prsta.

Ja nimalo nisam cenio stihove Domjanića. Ali je bilo lepo što mi je rekao o Matošu. Da je Matoš rekao da ono „kaj“ izgleda kao suza. Benešić je hteo da izda i zbirku mojih pesama.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

A gazda osta na mestu, gledajući dugo za njim, a potom se vrati u kuću da razmišlja o onom što mu je sluga rekao. „To je on govorio za moj život“, sinu mu u glavi. I razmišljajući o tom neprestano, njega obuze stid i kajanje.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— Kud je osmi? — pita predsednik. Niko se ne javlja. Poslanici se počeše obazirati oko sebe, kao da bi svaki rekao: „Ja nisam; ne znam ko je taj osmi!

— Izgleda pametan čovek — rekoh. — Budala! — odgovori ovaj hladno. — Ne bih rekao! — Ta ostavite, molim vas, zanesenjaka. Voli da gladuje s porodicom nego da, kao svi drugi pametni, gleda svoja posla.

Neki su starci propali, ali su stari i bili. „Pomrli bi da su i u kući sedeli, a kamoli na putu!” — rekao je onaj govornik, te ohrabrio svet da ide dalje.

pokojnih, milih i dragih, to je lepa stvar, i ja zaista zaslužujem u tom pogledu pohvalu, ali, na kraju krajeva, što rekao neko: kakve veze ima moja pokojna strina s ovom pričom?

Neki to veruju, a mnogi ne veruju, već drže da sam ja to uobrazio. Čudnovato! Uostalom, što rekao neko, cela me se stvar ne tiče ništa. Glavno je da ja držim da sam vrlo mnogo putovao.

— A šta ti misliš? — upitam. On me pogleda tupo, bezizrazno, sleže ramenima i raširi ruke, kao da bi rekao: „Šta me se tiče!

— Ti, razume se; koga drugog pitam?! Prvi se prekrsti, sleže ramenima i raširi ruke kao da bi time rekao: „Budiboksnama, šta ovaj pita!” Ali glasno ne reče ništa, već s nekim čuđenjem na licu gledaše svoga druga.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— Pa 'ajde baš i tako, kad 'oćete. Poslušah desetarovicu i sedoh među momčadiju. Sedeo sam tako dugo i nisam reči rekao, a oči mi bluđahu s kraja na kraj....

— Kud ćeš tako rano? — U Mojkoviće. — Divan put, gospodine! Ako hoćete da se nauživate — izvol'te. Golanfer je to rekao od šale, ali se vrlo začudi, kad mu gospodin Mojsilo naredi: — Pa pričekaj, eto me.

Ljubiša i sad ide tromo, ali mu je pokret smeo i odlučan, a pogled, rekao bih, veoma neodređen i nepažljiv. On gleda stoga što ide, inače bi, čini mi se, radije žmurio.

— Čudo te nije gospodin Andra izmenio i nošnju: po svemu bih rekao, da ova gospoda treba da nose vaše suknje a vi čakšire. Tu se gospodin direktor veoma galantno nasmeši i obori oči.

tekne u srce, naročito kad zažmiri svojim malim zelenkastim očima pop Cuca, pa me pogleda s mnogo saučešća, kao da bi rekao: »Ej, veselniče; još ovo koji dan si među nama, pa posle — so svjatimi upokoj«...

— Vole nju teta... srce moje! I vrući, uzbuđeni, nervozni poljupci padaju na obraščiće detinje, utišavajući, rekao bih, podjednako oboje zaljubljenih...

Devojke je neprestano nešto pitaju, savetuju, zadirkuju. A ona gleda, rekao bih, iz same dubine dušine, i kao da taj pogled nema veze sa okolinom.

On je rekao da će mu kapetan sigurno javiti o svom dolasku, pa ako trebadne što da se sprema, onda će to snaša Jula s Katom.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

ko zna kako je on to gore, u Beogradu, predstavio; tek čuo sam da je načelnik jednom svom prijatelju rekao: ja izbrisah Ilića! JEVREM: Gle, molim te, baš tako rekao?

JEVREM: Gle, molim te, baš tako rekao? IVKOVIĆ: Kažu čak da je načelnik dobio poverljivo pismo iz Beograda da nađe kakvog mekšeg kandidata.

SPIRINICA: Ali ti, kad zineš, ne umeš da zatvoriš usta. SPIRA: Nisam ni par reči rekao! SPIRINICA: Ne daš čoveku do reči da dođe! JEVREM: Ama, umirite se, zaboga!

JEVREM (srećan i zbunjen sve više): Je l' baš on to rekao? ŽANDARM: Pa jes', rekao gospodin načelnik. JEVREM: Spiro, pola! SPIRA: Sve!

JEVREM (srećan i zbunjen sve više): Je l' baš on to rekao? ŽANDARM: Pa jes', rekao gospodin načelnik. JEVREM: Spiro, pola! SPIRA: Sve! PAVKA: Idi ti, Mladene, kum-Stevi i kaži mu...

Nije! Naprotiv, to je dobročinstvo. — A, istina, je li tvoj momak beležio ko sve dolazi kod Ivkovića? Jesi li mu rekao da beleži? JEVREM: Jest, rekao sam mu! Mladene! SEKULIĆ: A je l' poslao Sreta plakate? JEVREM: Kakve plakate?

— A, istina, je li tvoj momak beležio ko sve dolazi kod Ivkovića? Jesi li mu rekao da beleži? JEVREM: Jest, rekao sam mu! Mladene! SEKULIĆ: A je l' poslao Sreta plakate? JEVREM: Kakve plakate?

SEKULIĆ (uzima menicu): Nemoj! (Stavlja je u džep.) Meni mandat ne treba, a ne treba ni tebi, rekao bih. Onaj Jovica i onako mi dosadi govoreći mi kako bi on trebao da bude poslanik.

SPIRINICA: Iju, sad će ispasti kao da je on meni kazao... SPIRA: Pa zar ne pamtiš jutros kad sam ti rekao... SPIRINICA: Uostalom, tako mi uvek radimo kad je kakvo glasanje. Čekamo do predveče, pa ko ima više glasova...

DANICA: Dajem vam reč da ću to grubo sredstvo upotrebiti samo u slučaju ako otac ostane pri onome što vam je rekao. Recite mi, dakle, jeste li spremili govor? IVKOVIĆ: Ta imam nešto ovde na stolu... početak.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

« — Nijesam, gospodine, a kam’ da jesam! Sreta odahnu, a valjda je rekao u sebi nešto na formu »Hvala bogu«, a zatim ćušnu tu strašnu knjigu ispod jedne druge, pa produži dalje vaditi knjige.

Bar tako se priča: da je jedan ministar vnutrenih dela (sada već pokojni) rekao svome načelniku, u očajanju kad ga saleteše neki Užičani za pravo: »Odsada, reče ministar, koji god Užičanin zatraži

A to je opet znak, što rekao ćir Pašona, da napredujemo »u vospitanje i civilizaciju jevropejsku«. Pa ne samo da je spolja izgledom i iznutra

za dužnost, i uzima sebi slobodu da i o njemu koju rekne, kad je već o tolikima, pa i o samom onom Krsmanu dripcu, rekao. A posle toga, ćir Đorđe je mehandžija, gazda od kafane, dakle zaslužan čovek.

opruživ umorne svoje krake ispod gubera, kao ono rimski imperator Titus, nazvan »ljubimac roda ljudskoga«, što bi obično rekao kad bi koga dana učinio dobro delo, pa uveče pregledao račun šta je toga dana učinio: »I ovaj današnji dan nije mi

« dok je Sretena vrlo cenio i o njemu se najpovoljnije i najlaskavije izražavao, i uvek kad bi se o njemu povela reč, rekao: »Mnogo što je čovek učevnjak, mani se, elinska sorta treba da je!« pa bi tad kao srknuo ustima i digao obrve.

samo sluša, pa mu, bože, milo što je naišao na čoveka koji o kapetanu misli sasvim onako kako je on u sinoćnjem dopisu rekao; i on, dakle, štiti selo od kapetanskoga nameta!

Slobodno, vala, ja sam ti tu; i tako, znaš, sad nemam baš posla!« A pravo je i rekao. Bio je vazda besposlen. Gotov na »potpis«, ka’ bos u baru, a apse se nije bojao. Često je primao i tuđe krivice na se.

) što je rekao svojima: »Vojnici. Ja sam s vama potpuno zadovoljan!« A kakvi kršni ljudi sve to behu, ti ljudi novoga vremena i pravca!

A po starodrevnom srpskom običaju, nije izostao ni guslar; gusle su, rekao je Sreta, Srbinu slobodu očuvale, pa, veli on, nek je danas i proslave.

A već sad ima spreman govor (zna napamet svu onu vakelu kao vodu koju je Ruj Blaz očitao ministrima španskim). »Ah«, rekao bi često, lupajući se u prsa; »ama samo tri dana da sam im ja ministar!

Sofiju, pa rekao: »Solomune, ja sam te nadmašio!« GLAVA TRINAESTA U kojoj će čitaoci čuti jednu tako neočekivanu i radosnu po Srpstvo

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Pod pokrivačem, umesto sebe, Žunja je postavio jorgan i ćebe; Ko god pogleda, rekao bi: Svako je na svom mestu u sobi. Mesec kroz prozor zrake razliva, Poslednji u noći Žunja usniva.

Kad je čuo kako je teško ući u carstvo nebesko Jedan se bogataš kao majčica natresko, I rekao: „Siromaštvu svaka čast i poštovanje, A ja ću, do daljeg, da čuvam svoje imanje!

” Sadam Husein je predložio drugi srok Pa ga je bocnuo u bok i rekao mu: „Jok!” Buš je jurnuo, al njegov savršeni radar Otkriti ćilim nikako ne beše kadar, A Sadamov ćilim, iako beše

Hiljada i Tisuća: Podanice bespuća. KARAĐORĐE PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA Šta bi rekao Karađorđe Da odjednom među nas dođe? Da l bi nas u ovim prnjama, jao, Uopšte, kao potomke, prepoznao?

Njisnuo bih od radosti kao osao I dao otkaz na posao, I pretpostavljenima, naoko bliskim, Najzad rekao sve što mislim!

(Pri prvom susretu, na isto pitanje sam mu odgovorio odrečno). Pokazah mu hrpu stihova; pogledao ih je, s nogu, i rekao: — Ovo uopšte nije loše. o Prekucaj, i pošalji, pokrećemo novi časopis. Tako su u „Delu” izišli „Urođenički psalmi”.

To je naviralo, i naviralo. Pomislim da sam rekao sve što sam imao, odem u postelju, ugasim lampu, a ono — iskrsne nova tema, nagrnu novi likovi i prizori.

Sa poslednjim stihom, i devojčica se pojavi na vratima. Nisam joj, naravno, rekao da sam je upravo opevao. Danas je prevalila četrdesetu, i verovatno ne zna da je pesma o njenom zakašnjenju ušla u više

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

babetina, od bruke se gledati ne može; kako pođi malo uza stube, ublijedi kako rubetina a nešto mu zaigraj pod grlom, rekao bi, oni čas umrije! SIJEKU PECIBA I SJEDOŠE NA RUČAK.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Mnogo nije govorio nikada. Ali što bi rekao, to je bilo rečeno. I tada se pamtile i upotrebljavale njegove reči i izreke.

I tada se pamtile i upotrebljavale njegove reči i izreke. „Eh, tako je to i to, što rekao pokojni hadži Trifun“. I kada ne bi bio na putu, on bi jednako sedeo kod kuće: leti gore na doksatu, — a zimi dole, u

To, da je zaista on prodao kuću, videlo se i posle. Videlo se prvo po tome što on rekao da će ponova doći. Dakle, sada je samo došao da im javi, da bi ona, mati, imala kada da se spremi, da sve stvari,

Zahuktan, nije mogao da se smiri. I Sofka oseti da ovo što je rekao, i što se zbilo između nje i njega, nije svršeno, nije najgore, da po ovome što nikako ne može da se smiri, ima nešto

Efendi Mita, više ljut što je taj lakat sa psovkom po drugome poslao za njega, a ne da mu je sam u oči rekao, posla po Sofku, da je natrag vodi. Ali Sofka odbi.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ To je Božo najprije rekao, a zatijem razvede na dugo, i potanko ispriča sve. Dok je božje dijete govorilo, Otac mu i svi nebesnici ne svrnuše

Na sred prednje strane bijaše ispupčen kao neki trijem, e bi rekao od mramora. Po prozorima povješane krletke, u kojima pjevahu čudnovate tice.

„Znaš što Vira! ja ću da idem k njemu!“ reče Jan, blijed u licu ali pregaočkim pogledom i glasom kako bi kakav junak rekao prije no će jurišati gdje zna da će poginuti. „K njemu!?“ reče Vira (kako je on zvaše) prestravljena, uprav užasnuta.

„K njemu!?“ reče Vira (kako je on zvaše) prestravljena, uprav užasnuta. „Ta da, ondje gdje smo juče bili: Rekao nam je svima da se danas na istome mjestu nađemo, da će nam donijeti oraha i pokazati druge vještine svoga hrta.

“ Grof im ni rekao nije kud ih vodi, no im je pričao o drugom koječemu. Pšenelov dvorac nalikovaše Vencelovu, samo što manji bješe;

Pejo, pa onaj starac, počeše i oni da pričaju sve o zlim vremenima i slabim ljetinama u Katunskoj nahiji. E, bi rekao ti se ljudi sastali toga radi, da sastave ljetopis o tome.

„Zorom da ste na noge!“ reče serdar ženi i snahi koje pođoše u pregradu. „Marku sam rekao da poćera junca. Ti, Stane, postoj malo pa lezi i ti.“ To rekavši, prekrsti se i leže prema vidaru.

“ stadoše brektati brastvenici mu u najvećem jedu. „Mir, ljudi!“ zagrmje Vladika. „Istinu je rekao, ja znam. S njegove strane ta čegrst nije pritrunila da se krv prolije, a što će meni, pod ispovjednu kazati, to se vas

“ „Ženi je onoj nevolja, te velika može biti!“ reče Vladika. „Biće, da, rekao sam ima da će te se do malo vrnuti!“ „Hodite amo!“ viknu Vladika. Brzijem koracima i žena i čovjek pođoše.

„Crnogorac! Bogami!“ reče Spasoje, ushićen. „Čuli ga kako reče: dobro!“ „Ama soko, čoče!“ prihvati Ozrinić. „Rekao sam vam prijed pa i sad, kao da je među nama nikao, i to jedan od poboljijeh!

Fala Bogu, čem’ to sluti?“ „Kako čemu? Nije li ti tri put rekao: ’dobro’ i još te cjelivao!... Vidiš da je na dobro! Ovo potonje odgoni sve ono prvo!“ reče Petar s uvjerenjem.

— Jede li se ovo? — Te kako! Gospodar je nabavio sjeme s mora. To je dobro, jâ ništa manje od leba!“ „Dobro je rekao, bogami!“ umiješa se serdar, smijući se. „E, te ja jedi od onoga. Šta ćeš!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

). Neretko zakletve mogu da budu i uslovne (Ne dočekao sutrašnji dan, ako sam ja to rekao). Zakletve se izriču u raznim prilikama svakidašnjeg života: a) od lica koje samo sebe zaklinje i b) licu koje se

pčele bumbaru, kad je bio došao da prezimi kod njih, pa ga pitale šta je ljeti radio te se nije za zimu starao, a on rekao da je pjevao. E pusta žurba: da se nisam žurio, ne bi’ prosuo vino!

E pusta žurba: da se nisam žurio, ne bi’ prosuo vino! — Rekao puž, kad je pošavši za Božić da donese vino, ovo doneo za poklade i na kućnjem pragu se sapleo i prolio ga.

— Kazao zec žabi kad mu je grizla uši, a on od orla nije smio da makne. Nijesu bile ni zrele. — Rekao međed za nekakve kruške, kad ih nije mogao dohvatiti. Puče trijes iz nebes’, te mene povrh glave.

Puče trijes iz nebes’, te mene povrh glave. — Kažu da je ovako miš rekao kad ga je lješnik u glavu udrio, — Ovako se reče i onome koji se iz boja malo ranjen vrati. Tankije’ je ušiju kao vuk.

Tankije’ je ušiju kao vuk. — Kazuju da je rekao vuk kad su ga krstili da ne kolje ovce: „Stan, pope, malo, — ne zaboravi na koju si, — učini mi se kao da negđe

“ Ubio ti bog tu moju hitnju! — Rekao puž kad se dvadeseti dan pripeo na granu, pa se okliznuo i pao! A zašto šiče na sveca?

koje su bile na drvetu, da ne bježe od nje nego da siđu dolje, jer je mir između sviju životinja, pa joj pijevac rekao: „Eto i naših pasa đe idu i nose glasove od mira!“ Misli da će mu snom proći — kao lisicu.

Kad kuća gori, barem da se čovek ogrije. — Pripovijeda se kako je rekao Nasradin hodža kad su mu kazali da mu je kuća izgorela, i pokućstvo i imanje — sve da su ljudi razgrabili: Šteta što

Što je moje nek je kod mene. — Rekao odža kad je uveče vadio isto jutro posađeni luk. Da bog da! ali kako ja znam... — Nasradin hodža u nekakvoj vrleti

Što govoriš, to meni, a što misliš, to tebi. — Ovo je rekao pri ručku neki Turčin, kad mu je Srbin domaćin, kome je on svakojaka nasilja pre ručka u kući počinio, zdravicu napio.

i jedno i drugo). Da je ralo k’o drljalo, a drljalo k’o sva njiva, i ja bih orao! — Rekao Ciganin, kad su ga pitali što ne ore. Da se ovđe gucalo, ne bi se ovđe pucalo.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ — „Bi, zašto ne bi; evo će se moje sad izamljeti, pa onda melji koliko ti drago.“ — Ali dijete pomisli, šta mu je otac rekao, pa iziđe na polje, i pođe uz potok u drugu vodenicu.

j. Solomunu), on će ti znati kazati, šta je bolje; pa dođi poslije, da mi kažeš, šta ti je rekao.“ Onda čovek otide k Solomunovu dvoru. Kad dođe pred dvor, pitaju ga sluge, šta će, a on im kaže, da ide premudrome.

nije to premudri ništa onako rekao: ako uzmeš đevojku, ti znaš, t.j. ona će držati, da ti sve znaš bolje od nje, pa će te slušati kakogođ ti oćeš; ako

samo će za njih biti riječ gatka, Njemački Mahrchen); a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti. Mnoge su muške pripovijetke smiješne i šaljive.

Kad mati kaže zmiji šta joj je car rekao, onda joj ova opet rekne: „Idi mati sad da vidiš hoće li mi car dati devojku, pak šta ti god odgovori, kad se vratiš,

Kad mati kaže zmiji šta je car rekao, onda joj zmija opet rekne: „Idi mati da vidiš hoće li mi car sad dati devojku pa šta car rekao da rekao, kad od njega

kaže zmiji šta je car rekao, onda joj zmija opet rekne: „Idi mati da vidiš hoće li mi car sad dati devojku pa šta car rekao da rekao, kad od njega po- | đeš ne osvrći se do naše kuće.

šta je car rekao, onda joj zmija opet rekne: „Idi mati da vidiš hoće li mi car sad dati devojku pa šta car rekao da rekao, kad od njega po- | đeš ne osvrći se do naše kuće.

Kad mati kaže zmiji šta je car rekao, zmija joj rekne: „Idi mati opet caru, te ga pitaj hoće li mi sad dati devojku.” Kad mati otide k caru i kaže mu da u

je i pripovedi joj sve po redu kako ima još dva brata i kako sva trojica hoće da se žene, a otac im siromah, pa im rekao da donese svaki po jednu maramu kući pa koji donese najlepšu da će onoga ženiti.

dođe na srebrnu ćupriju polakomi se kao i onaj, te istrgne jednu srebrnu talpu, i ne nakosi trave kao što mu je zet rekao, nego po svojoj volji. Kad se vrati k zetovoj kući, zet i njega uhvati u laži, i pošalje kući neugošćena kao i prvoga.

” Siromah posluša i plačući ponese šćeri onu čašicu i kaže joj sve što je car rekao. Đevojka mu reče da ostavi do sjutra i da će ona sve učiniti.

Sveti Sava - SABRANA DELA

uzleteše kao neboparni orlovi, pokazavši put nama koji hoćemo da ih sledimo i koji želimo hitati ka onome koji je rekao: „Žedan neka pođe sa mnom i neka pije“ (Jn. 7, 37) „sa istočnika života moga“ (Otkr.

7, 37) „sa istočnika života moga“ (Otkr. 21, b) i koji je zatim rekao: „Ko ljubi oca i mater više od mene, nije me dostojan.

pokornošću nelicemerno, svakom poslušnošću igumanu vašem zapovesti ispunjavajući, kao što je neko od svetih otaca rekao, jer reče: „Ako oni koji o vama brinu i reč žele da polože, kako mi da se u svemu ne pokoravamo i kao glavi ostali

“ A ja sam na sve to rekao: „Amin!“ Kada je došao dvanaesti dan toga meseca, reče: „Čedo moje, donesi mi Presvetu Bogorodicu, jer takav imam

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

On bi mi rekao da evangelije što uči, dobro uči, no da moja detinjska pamet i glava nije jošt kadra razumeti šta [h]oće evangelije

I pre nego se vratim na moje prvo govorenje, valja mi na tvoja dva punkta odgovoriti, jedan, što si šaleći se rekao za prsi druga tvoga, a drugi, u kom žališ što si zlo tvoju | mladost proveo.

A da pravo rečemo, nisu svemu ni kaluđeri krivi, nego zao običaj koji se uveo. Ljudi su sami, kako sam više rekao, počeli u manastire davati, preporučujući se monahom na nji[h]ove molitve, dok su se i oni obikli uzimati i molitve

Mnogo ga je i mučno ga je složiti, kako si sam rekao. Zato valja s njim tiho postupati; dati mu da razume i da čisto pozna j šta mu je polezno, šta li nije.

saviše, odveć je pitom bio s devojkama kad bi š njima pazario, u ovi par sasvim se zaboravi, sav se izmeni i promeni — rekao bi[h] kao da ga je moje govorenje obajalo i očaralo - i počne mi ovako besediti: „Kako to? Sam si naumio poći?

Hopovo nam je u srcu bilo; k njemu smo se taštili. Oko podne dođemo u Irig i uputimo se k manastiru. Kako nam je god rekao Todor kalpagdžija, kako pređemo na manastirsku zemlju, učini nam se kao da smo u edemsku bašču došli.

i ukrašena s livadami punim zlaka i cveća selnoga, koja se protegla do blizu manastira, a s one strane doline, rekao bih da su carske bašče.

Penjući se gore, prišapće mi Nika da ja odgovaram na ono što budu pitali. „Ne staraj se”, rekao sam mu. Bilo i[h] je oko desetak.

Kako me je pogledao, predobio je sve srce moje. Rekao bi[h] kao da sam ga poznavao pre mlogo godina i kao da mi je svojim vzorom rekao: ja ću biti tvoj blagodetelj i otac.

Rekao bi[h] kao da sam ga poznavao pre mlogo godina i kao da mi je svojim vzorom rekao: ja ću biti tvoj blagodetelj i otac. I kad ne bi se smijao, na licu bi mu neko tiho i prirodno osmejavanje cvetalo.

” „Ha“, odgovara starac, „nisam li ti ja rekao: pij, ne nakanjuj se, jer ćeš se kajati.” A kad mu kaza kakva je to voda bila, i pročaja.

Drugi put kaže da mu je sveti car Konstandin na poseštenije došao, pak, između drugi[h] razgovora, i ovo mu je rekao: „Pravda da sam se i ja trudio, koliko sam mogao, za raširiti evan|gelsku istinu i nauku i za privesti mnogi narod k

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— Pa onda: cmok! cmok! cmok! ižljubi ga i ljuljuškaj dokle ne zaspi. — Bog će sve na dobro upraviti! — rekao bi najposlije knez, nakon dugog razmišljanja. — A da ko nego bog! — prihvatila bi zijehajući Osinjača, pa bi svi legli.

Pušti me, vire ti, da ispijem po lule! — odgovarao je obično. Jednoga večera zasijala mjesečina kroz omeč, bi rekao proljetnja je noć! Duhovnici poposidjeli malo u staroj mađupnici, pak se raziđoše.

Da je ko rekao Bakonji da će se toga crnoga dana još čemu moći začuditi, Bakonja to ne bi vjerovao, ali kad vidje šta ljekar učini,

Na nogama imaše crvene čarape u otvorenijem mestvama. Pravo je rekao pop: taka je morala biti Maša djevojkom. Sve je to Bakonja jednijem pogledom vidio, zato odgovori Maši odmah.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Kada me je pre desetak godina sa zaleđenim čakširama noću uveo u kuću, nešto je išaputao Đorđu, a Simki rekao glasno, da ja čujem: ima da radi ono što on želi a da jede ono što mi gazde jedemo.

“ — susreo ga Tola Dačić i podsmešljivo rekao: „Da podmladiš ženu?“ Nisku đinđuva hitro je gurnuo u džep i kosimice, odozdo, zagledao se u šarene oči, sneg je

ćeramida pod snegom primače mu se do trepavica, i on, po kaldrmi i balezi, s mukom stiže do kolone volovskih kola. Rekao je To da me ujede, pomisli Đorđe, i bi mu mrzak čovek koji ga prati na svim putevima, dok ga u nedrima žulji kesa

Mrzi on te prugaste, šarene svinje, i momcima je rekao da takve ne kupujer se „slabo goje“. Dok je bio mlad, nekoliko puta je sanjao tu šarenu, iskeženu glavu.

Aćim se okrenu i, prezrivo preletevši pogledom po Mijatovom mršavom vratu i opipanoj šubari, podiže glas: — Rekao sam: preži!

“ Vukašin je muškim glasom rekao: „Ne treba noću sam da ideš.“ — „To su moji poslovi“, odgovorio mu i namrštio se, iako je drugo osećao.

“ Kad ga je posle Božića popovo vodio u Palanku, pre NO ŠTO su se popeli u sanke, odveo ga je pod vajat i rekao mu strogo: „Ako si muško, ženskome ni paru ne smeš da daš. Ni orah. Ženskima je to posao.

Hoću da budeš glasniji i čuveniji od oca. Hoću da budeš prvi.” — „Biću” , rekao je ozbiljno Vukašin. „Kad si na zboru, pusti reč da se vala po glavama, a ti je slušaj i gledaj.

i one liberalske i naprednjačke, Vukašinovog imena nigde nije bilo, u stranci se nije čuo, iako mu je toliko puta rekao da će mu glupaci i laktaši zauzeti mesto i da mu ništa neće vredeti pamet i škola u Parizu, ni što mu je otac Aćim

— Neću, Milunka, da savijam šiju pred mantijaši— ma! Ni pred kojom zemanjskom silom. Ja sam kralju Milanu rekao u oči sve što mislim. Pa ću sad, nekome... — zaćuta. Gledao je kroz prozor.

Šta je čitao na tom raspustu? I rekao je, pamti, ne, svaki pejzaž prezire, uzbuđenje za lošeg slikara i usedelice, ne za onog nesrećnog učitelja, za njega ne,

Poznao bih njegovu krv u puku vojnika — okrenu se kočijaš i osmehnu, ližući inje s brkova. — Pet puta sam ti rekao da nisam. Iz Beograda sam i dobar sam mu poznanik. Je li ti to dosta?

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Ti! — udara Repati Rogatoga, ali ni ovaj ne ostaje dužan: — Dobro je Poglavica rekao: svakom je svoja koža najbliža! — nasmeja se Đavolak. Kako su se samo ljudi čerupali!

A kada se zaista vratila, starac i sam poverova da je dečak čudotvorac, pa reče: — Hvala ti, Zlatousti! Rekao je to samo jednom, ali se naziv Zlatousti prilepi za dečaka kao školjka za stenu.

Niz srebrne niti mesečine spuštalo se na livadu jato zvezda, od čijeg sjaja livada postade još plavlja. Ko bi rekao da su zvezde tako nemirne? Dečak protrla oči, ali se ništa ne izmeni.

Ko bi rekao da su trave tako visoke? Tako brbljive! Dečak pretvoren u kapljicu vide kako se travke naginju jedna ka drugoj i šapuću:

3amišljen i zbunjen, korak po korak, dečak poče silaziti niz planinu. Patuljak je nešto rekao... Šta je rekao? Tek na pragu seti se patuljkove naredbe. Čitav sledeći dan je delao a da se nijednom nije povredio.

3amišljen i zbunjen, korak po korak, dečak poče silaziti niz planinu. Patuljak je nešto rekao... Šta je rekao? Tek na pragu seti se patuljkove naredbe. Čitav sledeći dan je delao a da se nijednom nije povredio.

— gušter se smešno nakloni, a dečak u čudu promuca: — Ko si ti? I šta bih ja od tebe mogao da tražim? — Rekao sam ti! Ja sam Mersad, princ iz Roda guštera koji samo jednom u sto miliona godina napušta zvezdu Bangaloru!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

nasrnuli su na gradske kapije koje su Turci držali, Turci su uzmicali u Kalemegdansku tvrđavu, i boj je, kako je rekao engleski poslanik Gregori, koji je branio srpsku stvar, na čuvenoj sednici donjeg doma, 17. maja 1863.

Milićevića ostalo zapisano da je, prvo, otišao svom pobratimu, handžiji, u Beli Potok i da mu je rekao: — Pobratime! Da se poljubimo; pa otsad niti mogu ja tebe čuvati od Srba, niti ti mene od Turaka.

Možda je to baš rekao i onaj što je ličio na pobratima Petra, samo se Stojan Čupić toga ne ceća. Turci odvežu svoga zarobljenika i povedu ga

Učen i sistematičan, odgajan u duhu pozitivizma, trezven, zaprepastio je svoje drugove kad im je jednom rekao, u šali, da se konstruisanjem bavi po nagovoru svoga dede.

onaj trzaj oko usana, to je bilo očevo lice, trzaj sudbinske primirenosti koja je izbila iz oca kad mu je, jednom rekao: „Ti si so soli zemljine i najbolje što mi je dao Bog, hvala mu.

U jednom od tih razgovora Dobrača je, gotovo nemarno, rekao Karađorđu kako je pripremio novac da se u Beogradu podigne kakva dobra škola, po ugledu na one po Pešti i Beču.

iz kojeg je vejalo, zadovoljvan što, jedva jednom, ne mora da se bavi vojevanjem no može da se bavi, kako je to posle rekao u svojoj Povestnici jedan od svedoka ustanka, Anta Protić, narodnim vnutrenim delima i narodnim prosveščenijem.

„Odavno sam hteo da vam govorim o tome“, rekao je taj veštac na svom izvanrednom francuskom jeziku i knez, začudo, nije ni pomislio da čuje frazu koju svi

Jedan od suvremenika je, posle, pričao kako je Dositej kod Hajdučke česme samo ćutao i gledao, pa rekao: „Tu mene kopajte; meni je dosta“.

Morao je da zna odgovor na to pitanje. Kad je rekao Rumunu da je odlučen na kupovinu, kruška se sasvim iskrivila: ako ga je u početku ohrabren njegovim licem, Rumun

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Sada razumete tačno ono što je Homer rekao u svojim stihovima na koje sam vas maločas potsetio“. Učenici klimnuše glavom, u znak da im je to jasno, a Pitagora

„E, pa zato mora i naš manji broj biti paran, jer kao što si, Satire, maločas rekao, neparan broj pomnožen samim sobom daje uvek neparan broj“. Učenici počeše da se smeše, a Satiros se zbuni.

„Da“, rekoše učenici, „tako je! On, učitelj je rekao“. On ih ostavi da još neko vreme posmatraju tu, njima neshvatljivu, nebesku pojavu, a tada im reče: „Vreme je da pođemo

„Bogovi će biti milostivi prema nama, grešnima. Mi smo, kao što si maločas rekao, psi šugavi, pa se bogovi ne osvrću na naše molitve.

Idem do kapije da o tom izvestim izaslanike nomofilaksove“. On ode i vrati se ubrzo, nasmejan. „Znaš li šta sam rekao vođi moje telesne garde?“ „Šta?“ „Da sa mojim stručnim mišljenjem nisam još gotov.

manji teret“, reče, „koji visi ispod one tačke poluge gde je i ona sama obešena, mogu, prema onome što sam maločas rekao, ukloniti, a da time ne poremetim ravnotežu.

“, reče mu Euristenes. Arhimed ga pogleda zaplašeno. „Pa nisi li mi“, nastavi Euristenes, „sam rekao, kada se upoznasmo, da bi rado posetio našu prestonicu? - Evo ti najbolje prilike za to“. Arhimedes se zbuni.

Svestan toga, on je, kako se priča, rekao: „Dajte mi čvrstu tačku u prostoru da podignem celu Zemlju u vis!“ Arhimedes je imao prilike da sve te svoje

„Posle onoga što nam je evanđelje otkrilo, takva razmišljanja nisu nam više potrebna“, rekao je Tertulian. „O, kamo sreće da nisam ime Demokritovo nikad ni čuo!“, uzviknuo je Avgustin.

Nije li sam sveti Avgustin rekao: ,Šta mi zapovedaš da verujem što mogu da znam’. Sveto pismo pokazuje nam put ka spasenju, ali nas ne upućuje u

pratio moje predavanje, a posle toga stavio neka pitanja koja su posvedočila njegovo potpuno razumevanje onoga što sam rekao. Primetio sam pri tome koliko ceni prirodne nauke“. „Jeste! Naročito za medicinu je mnogo učinio.

„Onda znate najbolje da je ono što sam Vam rekao istoriska istina“. „To ne osporavam! Ali imajte u vidu da Njutnov i moj slučaj nisu istovetni.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Ali sad takav sam. I to od zimus kad sam jedno veče po prvom snegu šetao sa njom pustim ulicama. Taj sneg, rekao bih, mnogo je uticao.

Šta ti misliš? Student bez prstiju skromno sleže ramenima i nasmeši se. — Ne bih rekao, ne znam ja ne nalazim. Naprotiv, to su dva različita čoveka. Onaj vitez, ubojica, borac; ovaj boem krade karte u igri.

Sumorni student, najpre odmereno, zatim sve življe i vatrenije odgovori ovo: — Gospođice, ja sam vam rekao već da me još ne možete tako oslovljavati. Ja nisam komunist, još manje anarhist, niti vaš drug.

Mi treba da stvorimo istinsku opoziciju. Jer šta je narod bez opozicije? Opozicija, rekao je Renan, čini čast jedne zemlje. Što se mene tiče, ja imam ideala: Pravda. I ja, niti mogu, niti hoću da skrstim ruke.

Pa su nastale zdravice. Pop je držao čitave propovedi i govorio glasno kao da ga sluša cela parohija. A ja sam rekao: „Snajka, pobratime, da Bog da celoga veka bili srećni kao danas.

i posuta pravilnim redovima kosača u košuljama, blještali su u svoj raskoši veličanstvenog sunca što se rodilo iza kiše. Rekao bi čovek da leti kroz božije rajske bašte, da oseća dah Boga i u osećanu kako taj dah božanske čistote prožima ceo

Kad znam šta u duši misliš zašto govoriš drukčije? I ja sam jedno veče rekao pred svima ono što nosim u duši, ne baš sve i to je ono što me muči.

„Vi se sve nešto bunite, sve vama nešto nije pravo, vi...“ tako mi je rekao komandant. Trebao sam odgovoriti: „Gospodine pukovniče, Vi ste... svi smo mi najveći nitkovi.

“ Ja sam već degradiran, ja sam ponižen do životinje, ja sam osuđen, ne mogu me dalje od žica, zar ne? A ja sam rekao... ali evo čitaj optužni raport i kaži sam.

Pa uze sa stola jednu malu grupu ak[a]ta, potraži nešto i kad pronađe: — Evo, molim te, čuj šta sam rekao: „Mi se danas bijemo i ginemo da bi srećnije živeli budući naraštaji; naši su očevi činili to isto da bi stvorili što

?“ Istina je, tako sam, uglavnom, rekao. Ali to je politika, veli on, a u vojsci to je ubijanje morala. i zaista, to će mi škoditi.

Toga majskoga jutra, pošto se pozdravio s majkom i kad ga povedoše na vešala van varoši, zastao je na pijaci i rekao starešini stražara: ,,Ovde sam došao kao seljače u svojoj šestoj godini.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Eto takve su bile i moje dvije tetke. Usidjelice već po rođenju, rekao bih po rođenom talentu; i, činilo mi se, stalno istih godina.

I tako sam na koncu znao kako bi u svakoj prigodi reagirao, što bi u datom momentu rekao, kako bi u datoj prilici postupio. Zadržavao se ponajviše na strmini iza kuće, pod prozorima sjenovitih odaja.

Život je bio prešao preko nje; umirala je od raka u utrobi. „Izvadili smo iz nje sve što se dalo izvaditi!” rekao mi je u hodniku doktor. Dva crno zaobručena oka ležala su kao dvije rupe u jastuku.

Ima fizičkih lepota koje su lijepe nekako iz svog temelja, iz podloge, kao što bi kazali botaničari. To su, rekao bih, nužne lepote, lepote koje su na silu morale da se rode takve: potekle od dobrog soja, one nisu ni mogle da

Takve su ljepote lijepe i kad miruju i kad šute, i kad spavaju. I, rekao bih, naročito kad šute ili spavaju. One obično nemaju svoj pravi momenat, svoje najbolje doba: tu ljepota prati svoju

prošla glavom pomisao da bi još neko u njenoj porodici mogao biti lijep, i vjerovatno bih se začudio da mi je kogod to rekao.

Ali takva, as dreams are made on. A uprav to je ono što je važno. Kad bi me neko prodrmao za ramena i razbudio te mi rekao: „Slušaj, čovječe!

— Kako bilo, otada sam batalio te tablice i rekao sebi: plovimo dalje bez stjegova i deviza!) Nadalje, ja oduvijek zazirem, panički zazirem od toga da mi ne dobace: „To

I gle: opet čovjek-ameba! Tad mi je sinulo: stvar je u tome što je sam pisac čovjek-ameba! Ne mari, rekao sam. Time se ništa ne gubi: ako s interesom upoznajemo čovjeka-amebu, sasvim je svejedno da li ga upoznajemo u osobi

Djed je jednom bio rekao, kratko, autoritativno, kao što je već govorio: „Ovo će trebati da se popravi!” Kosa, bezglasna kiša što protkiva

Ili samo do časa kad se pomoli prvi nagoveštaj uspjeha. „Uspjeh je grob ljubavi.” (Genijalno je to rekao neko!) Ali žalosno je kad u svemu tome muškarac mora da preuzme na se ulogu žene, kad je on taj koji mora da s hiljadu

No dobro, dobro, sad je opet sve u redu!... A kad je dogustilo, mladić je rekao sebi, odjednom razborito: imali su pravo; zbilja, nisi trebao pustiti da stvar dotle dotjera.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Marko se samo čudio i vrteo glavom. — Da mi je samo znati na koga se umetnu — rekao bi ženi, pa bi i dalje ostao nem pred ovom zagonetkom.

— Ko, zar Jevđović?... Hej, moj sokole; da li mu je samo da te sagleda danaske — evo moje glave, ako ne bi rekao: »Hajde da mi budeš harambaša i pobratim!«... Ne znaš ti, moj Đuro, ni sam koliko vrediš. Čiču pitaj...

— A, ti li si to! Ja bih rekao, pa opet kô velim... neće zar to biti. A kojim dobrom? — Imam hitna posla s tobom na samo.

I kad mu je posle majka donela kuvane čvorke, on se čudio: čemu se dosad toliko nadao i radovao ? — Ničemu... rekao je tada sam u sebi. I sad se setio čvorkova...

To vi meni recite... A ja, u koliko mogu da mislim, rekao bih, da će tome biti uzrok naš krajnji nemar prema veri i crkvi, rekao bih... — Pardon! — viknu apotekar.

A ja, u koliko mogu da mislim, rekao bih, da će tome biti uzrok naš krajnji nemar prema veri i crkvi, rekao bih... — Pardon! — viknu apotekar.

— Ako sam bio tako srećan, da shvatim dragocene misli uvaženoga gospodina pope, meni se čini... ja bih rekao da on navraća vodu na svoju vodenicu, isto onako, kao što to čini učitelj.

— To mu je, brate, u krvi... taka mu je pogana krv: čim što malo, on u goru. To je jedno. A za Đuricu rekao bih da će učitelj imati najviše pravo. Otac ga je naučio zlu, a on se potrudio da pretekne oca.

pa čak i kapetan, koji dotle stajaše namrštena i ozbiljna izgleda, posle ove napomene značajno mahnu glavom, kao da bi rekao: »Ja, more !

Gnjila, vlažna magla zavila u svoj sumorni plašt ceo grad, kao kakvo čudovište, pa ga kvasi, cedi i opet kvasi, rekao bih da mu spira s prljava lida tragove užasnih zločina, muka, uzdisaja...

Ali mi da gledamo zasad... kud ćemo i kako ćemo. Ti znaš: on ti je već spremio dobar posao, čim se javiš, i ja bih ti rekao da ti to sve lepo izvršiš. — Pa i ti ćeš, valjad’? — Ja, bogme, ne! Ču li da rekoh: trgujem od zbilje.

šta hoće svaki ?... — Mahni se toga, najposle. Ja sam ti samo kazao šta oni traže, a nisam rekao da i ja to hoću... Ja ću opet onako, kao što smo i od pre, samo nek se zna račun između mene i tebe...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

A bog reče: — Neka mori malu djecu. Soldat zakala pa van, a kad iziđe, pita ga smrt šta je rekao bog, a on reče: — Rekao ti je da ideš na ono najveće brdo pa da sve raskopaš i povadiš kamen iz zemlje.

Soldat zakala pa van, a kad iziđe, pita ga smrt šta je rekao bog, a on reče: — Rekao ti je da ideš na ono najveće brdo pa da sve raskopaš i povadiš kamen iz zemlje.

A bog reče: — Neka mori sredovječne ljude i žene. Kad on to čuje, iziđe van, a smrt ga pita: — Šta je sad rekao bog? — Rekao ti je da ideš pa da sav onaj kamen što si iskopala sneseš na jednu hrpu na ravnicu.

Kad on to čuje, iziđe van, a smrt ga pita: — Šta je sad rekao bog? — Rekao ti je da ideš pa da sav onaj kamen što si iskopala sneseš na jednu hrpu na ravnicu.

Bog reče: — Neka sad mori stare ljude. On iziđe van, a ona pita šta je bog sad rekao, a soldat reče: — Rekao ti je da ideš pa da sav onaj kamen što si iskopala, lijepo sitno stučeš, da ti nijedan krupni

Bog reče: — Neka sad mori stare ljude. On iziđe van, a ona pita šta je bog sad rekao, a soldat reče: — Rekao ti je da ideš pa da sav onaj kamen što si iskopala, lijepo sitno stučeš, da ti nijedan krupni ne ostane.

Kad smrt uđe unutra i bog je vidi kakva je, prepane se, pa ju upita: — Jesi li sve pomorila kako sam ja rekao? Ona reče: — Šta, gospode, pomorila?

on k tebi ulazi, a ja ne, pa te je on otišao pitati, a ja sam ostala vani; a kad je on izišao, kazao mi je da si ti rekao da idem najveće brdo raskopavati i vaditi kamen iz zemlje.

raskopala, dođem opet da te pitam, ali mi on opet ne dade k tebi, nego otide on, pa kad je izišao, kaže mi da si ti rekao da sav onaj kamen sanesem na ravnicu na jednu hrpu.

godina nosi, a kad sam sanijela sav, pođem k tebi, ali mi on opet ne dade nego uđe on, a kad iziđe, kaže mi da si ti rekao da onaj sav kamen nasitno stučem, te ja otidem, pa opet devet godina udride, evo sve dosad, pa vidiš kakva sam se

A kad to sveti Petar čuje, otide nazad pa kaže bogu šta je stari rekao, a bog mu reče: — A ti hajde pa ih išti za sebe, neka ih tebi proda kad ne da meni, jer su njegove, može da radi šta

zemanu, dok na jednu noć stane neko na vratima lupati: zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska, pjevanje, sijevanje, bi rekao sama vatra oko dvora sipa. U dvoru se poplašiše i stanu od straha drktati.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Prilazeći meni, naglo se zaustavio i rekao: “ Pogledaj me u oči.“ Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje

“ Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: ”Ne, nema više, ti ne možeš ništa da dobiješ, od mene isuviše si pametan.

Bile su to slike predmeta i prizora koje sam zaista video, nikada onih koje sam zamišljao. Kada bi mi neko nešto rekao, pojavila bi se živa slika predmeta koji je ta reč označavala i ponekad nisam mogao jasno da razlikujem da li je to

Gledao me je zaprepašćeno jer sam sa lakoćom čitao najsitnija slova sa prilične udaljenosti. Kada sam mu rekao da imam više od šezdeset godina ostao je bez daha, zaprepašćen.

Edison me je svuda opipao i rekao: “Tesla je do u uncu težak 152 funte” i tačno je pogodio. Imao sam bez odeće 142 funte, što sam do danas zadržao.

Šapnuo sam gospodinu Džonsonu: “Kako je moguće da je Edison gotovo tačno pogodio moju težinu?” “Pa” , rekao je tihim glasom, ”reći ću vam u poverenju ali ne smete nikome da kažete.

opisom Nijagarinih vodopada koji sam pažljivo pročitao - a u mašti sam zamislio veliki točak koji pokreću ovi slapovi. Rekao sam ujaku da ću otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat.

Morao sam taj posao da završim, ali kada sam odložio i poslednju knjigu, bio sam veoma srećan i rekao sebi: “Nikad više.” Moje isticanje na prvoj godini donelo mi je naklonost i prijateljstvo nekoliko profesora.

Ali on je rekao da to nije moguće i ukazao mi je počast tako što je održao predavanje o toj temi, i zaključujući na kraju je rekao:

on je rekao da to nije moguće i ukazao mi je počast tako što je održao predavanje o toj temi, i zaključujući na kraju je rekao: ”Možda će gospodin Tesla da uradi velike stvari, ali mu sigurno neće uspeti da uradi ovo.

Slike koje sam video bile su čudesno oštre i jasne i imale čvrstinu metala ili kamena, u tolikoj meri da sam mu rekao: “ Pogledaj moj motor. Pazi kako ću sada da ga pokrenem u suprotnom smeru.“ Ne mogu da opišem svoja osećanja.

Onda se inženjer zabrinuo i rekao da treba obavestiti inspektora Averdeka (Averdeck). Pozvali smo tu važnu osobu, sa njom razgovarali, ispitivali,

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Sava položio ruku na moju glavu i, okrenuvši se k njoj, rekao: “Kćeri Dijada, škola u Idvoru uskoro će biti tesna za tvoga sina.

A kako bi i mogao posumnjati bogoslovca? - O, sveti Savo - rekao sam - kakvo će pravoslavlje propovedati Srbima u Banatu ovakvi budući apostoli naše vere?

- Beč, poslednja stanica! - vikao je. - Ali ja putujem za Prag - rekao sam. - Onda si, glupane, morao da presedneš u Genzendorfu - odgovorio je kondukter uobičajenim tonom austrijskih

Kada sam mu rekao da nemam novaca kojim bi to platio, pozvao me je da pođem s njim i uskoro sam se našao ispred čoveka koji je no mojoj

- Što se plašiš za svoje torbe? - rekao je ovaj visoki činovnik. Nisi na divljem Balkanu, zemlji lopova. U Beču si, u prestonici njegovog veličanstva cara

- Uzmite, molim Vas, - rekao sam im - to je mesila ruka moje majke i pripremila mi za ovaj dugi put. Oni su prihvatili moju gostoljubivu ponudu

Objasnio sam im da se takav hleb pravi od najfinijeg belog pšeničnog brašna uz dodatak mleka i sala. Onda sam im rekao da se dosta razumem u kuvanje jer sam uvek pažljivo posmatrao kako to radi moja majka.

Kad je brod prošao mimo Kasl Gardena, čuo sam nekog ko je rekao: “Ovo su vrata Amerike”. Posle nešto više od jednog sata svi smo stajali pred ovim vratima.

Onda sam izašao napolje, željan da pogledam taj veliki Njujork, sa osećanjem, kako bi to rekao psalmopisac ”kao krepak čovek spreman za trku”.

umesto šljiva sadržavala je samo koštice i to me je podsetilo na reči moga saputnika sa iseljeničkog broda koji je rekao: ”Bez obzira ko si, šta znaš i imaš, kada se iskrcaš u Americi bićeš ”žutokljunac”.

- Ne - rekao sam -ja nisam čuo za tog džentlmena. - Imaćete još mnogo što-šta da naučite iz američke istorije - odgovorio je nadzorn

- Da, zaista - rekao sam ja, to i nameravam da učinim čim naučim bar malo engleski jezik. Pitao sam se da li ovaj Švajcarac koji nikad

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Međutim sasvim je zanoćilo. Iz okolnih kuća razasiplje se ređa i slabija svetlost. Ulice omrtvile i opustile; rekao bi nigde ni žive duše: mogao bi celu varoš orobiti, a da nikoga ne susreteš...

Oganj se ražgao. Od žestine začas proždire što se u nj baca. Žerava i kamenje kresi se, rekao bi i ono će plamenom da plamsa. Točak se vrti i škripi. Oko njega odapiru se i okreću mlade devojke.

Masline rodile; isporedale se jedna do druge i više i niže. Oble su i jedre, mrke, smeđe i tamnozelene; gustice, rekao bi sad će iz njih ulje da procuri. Grane im se savile pod težinom. Kupljači jedva odolevaju pobirati ih.

Po putevima ustalile se mlake, a nizbrdicom voda dere. Sa krovova kaplje, rekao bi kiši. More se do nadaleko zamutilo, kao reka kad nabuja iz čestih oborina.

— I stade moliti i zaklinjati svakoga ko bi je pogledao... Uneke zamukne. Parobrod se polako obrtao, rekao bi opet će da pristane. Taj zakretaj teši je, — još se nada. Uprla je u nj očima, kao da će ga opčiniti.

I njenu glavu zahvati svetlost — rekao bi sviće. U zagonu brecnu na vođi zvonce. U kući se neko oglasi i pričini im se da se po njoj družina premešta. —Uđimo!

Kad je došao, bila je u dvorištu, a čini joj se da sada čuje glas i riječi onoga čovjeka, koje je rekao gospodaru kada je u dvorište došao: — Doveo sam ti ovo momče; slušaće, — pa nadoda zabrinut, — vjerujte, kod nas je

Lazo, vidi se, želi da zametne razgovor, ali oni kao da nemaju riječi; rekao bi, navlaš se tuđi jedno od drugoga. Ni piće ne može da ih razgovori: jednako se zbunjeno gledaju.

Daleko od njih plovi brod: žuta jedra sa crvenim okrajkom u vrhu jedva se naziru u plavetnome prostoru, rekao bi vise u vazduhu kao samac leptir svilenih krila nad pustom, golom ravnicom.

Ali oluja ne popušta: nebo se natuštilo, rekao bi sad će pljusak udariti, a jedva nekoliko krupnih kapi prostrance šiba ih u lice.

se u pod, u jednu prugu sunca, i pričinja se da sluša i razumije, a Bukalo puši lulicu — on puši na kratki kamiš, pa bi rekao da mu dim izbija iz duge kovrčaste brade, — a obrazi obrasli su mu smeđom dlakom sve do samih izbočitih jagodica.

Kapa mu i sada kao i uvijek sasma pokriva lijevo oko. „To ti oko i ne služi!” rekao mu je jednom ozbiljno komšija i nadodao; „Metni ga pod kvočku, može se iz njega štogođ izleći!

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

se te konvencije osnivaju, pomaže nam da postanemo svesni svojih sopstvenih, da ih vidimo i da im se začudimo, kako bi rekao Šklovski, pa ćemo samim tim početi i da ih tumačimo pred samim sobom.

U stvari, sve što sam dosad rekao ima jednu jedinu svrhu: da me približi onom dosta uskom aspektu ili stajalištu sa koga bih želeo da iznesem dvetri

da ostaje bajka. To je najobičniji rečenični model: „Ko ostaje? – Rekao je da ostaje majka“. Stoga je u pravu Jovan Hristić kad u predgovoru izabranim delima Dušana Matića u ediciji Sto

(2005) II IZ SRPSKE KNjIŽEVNOSTI DVADESETOG VEKA PESNIK „STRAŠNE MEĐE“ Neko je već rekao da Jovan Dučić nije samo pesnik nego u isti mah i kritičar. I to izvrstan.

A sve to nalazimo, kako bi Šklovski rekao, kao ogoljeni postupak u Pismima Jove Stanivuka (mogli bismo ovde gotovo u celini da ih citiramo kao čistu ilustraciju)

Već sam nekoliko puta započinjao tekst o Zoranu Mišiću i prekidao ga; lovio sam sebe kako upadam u zamke njegovoga, rekao bih, strasnoga pisanja celim bićem, njegove rečenice koja nosi unutarnji ritmičkomelodijski polet, koja je plod i saznanja

koju prirodnojezički sistem memoriše kao, paradoksalno rečeno, svoju vlastitu unutarnju organizaciju; Zoran Mišić bi rekao da koherentna misao, u jeziku izražena, ima svoju „muzičku“ strukturu koja se poklapa sa semantičkom.

Ali bih ipak nešto rekao o preciznom govoru u nauci o književnosti. Prvi uslov za precizan govor jeste razrađena i sređena terminologija.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

(Zbuni se.) Deco, deco, nemojte da mi smetate. Vi stanite iza mene. Bože moj, ko bi to rekao: otišao jutros od kuće kao običan čovek, a vraća se ministar? Ama stanite ovamo, nemojte mi smetati!

Istina, račun je napravljen bez krčmara, ali svejedno. A šta bi vi, gospođo ministarka, rekli kad bi vam ja rekao da ne pristajem na sve to?

ŽIVKA (iznenađena i uvređena): Kako? Ju, pa za kakvu vi mene držite? NINKOVIĆ: Ja sam vam unapred rekao da je pitanje vrlo delikatno, ali, ako želite da budete otmena dama, in fam di mond1 vi morate imati ljubavnika.

Da jedna dama, recimo, diskretno šapne onoj do sebe: „Ko bi to rekao za gospođu Živku?” – „Šta, zaboga?” – da zapita druga dama.

Videćeš već i čućeš, ako bog da, još danas. A jesi li mu kazao da ga više ne smatram za zeta? VASA: I to, i rekao sam mu da samo zvanično može k tebi doći ako ima što. ŽIVKA: Dobro si mu kazao.

VASA: Slušaj, Živka, ja sad treba da dovedem familiju. ŽIVKA: Opet ti sa familijom! VASA: Pa rekao sam im juče da se u ovaj sat svi skupe kod tetka-Savke da ih zajedno dovedem. Nije red da ih prevarim.

” ŽIVKA (jedva uzdržavajući se od uzbuđenja): Čedo, umukni, Čedo! ČEDA: Ja sam mu lepo rekao: „Ali gospođa je udata!” a on veli: „Ne smeta ništa, danas se mogu i udate žene udavati!

(Izmakne se i posmatra ga.) E, ko bi to rekao? Dakle, ti si to, Risto! E, to mi je odista milo! RISTA: A s kim imam čast? ČEDA: Ja, je li?

!... Gledaj ga, molim te, kakav trbuščić ima, lolo nikaraguanska! (Tapka ga po trbuhu.) Ko bi to rekao! A ja sam te sasvim drukče zamišljao. RISTA (smeje se prijatno).

ČEDA: Sasvim. Onaj stari gazda se iseli, a ti se useliš. RISTA: Pa jeste! ČEDA: Ko bi rekao, molim te, da ti umeš tako filozofski da posmatraš život! E, a kad je već tako, onda ćemo celu stvar lako da izvedemo.

PERA: Kad bi se bar moglo doznati ko je pisao? ŽIVKA: Pa eto, vi kobajagi rekoste... PERA: Rekao sam, gospođo, i verujte, raspitivao sam se na sve strane, ali – ne može, pa ne može da se dozna.

ŽIVKA: Pa što mu nisi kazao da se i ja ljutim? VASA: I rekao ti je da ga ostaviš na miru i da se okaneš tvojih budalaština. ŽIVKA: Šta kaže?

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

60 U prikazu Nečiste krvi B. Lazarević je naveo samo jednu rečenicu sa gramatičkom greškom u sebi, zapravo je rekao da je „neuravnotežena i zgužvana rečnica.

je, međutim, kad se iznutra osmotri tekst: u njemu se kao u tekstu retko kog srpskog romana glas autorov - kako bi rekao Mihail Bahtin - gotovo neprestano smenjuje s glasovima likova.

A kad bi joj rekao, / da sad, / od njenog strasnog osmeha, / dobija jedna crvena biljka, / na ostrvu Cejlonu, / snage da se otvori, / ona

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

naročito pripremili i naučili da osvetu izvodi lagano, kako bi smrt ovoga koji odstupa bila teža, mučnija i kaljavija. Rekao bi da je beguncu presuđeno po zasluzi i neumitnoj kobi, da ne umire lepšom smrću.

Bilo da ti je muftija tu!.. U, pobratime, ne ukori se, što si se zbu– nio?!.. E, zaista ste vi Arnauti slabi ljudi: rekao bi čovjek da vam je Austrija već posadila na stolicu Skenderbega... Nijesam se nadao, nijesam nikad!..

— Novice, po Bogu od sada brate, eto izjadah ti se. A ti ćuti i ne kazuj nikom. Rekao sam u selu da mi je ona žena umrla. Eh, brate, nema čistije zemlje od naše. Ovo je Turćija, a ono tamo crni obraz.

Gde-gde kitice odnegovanih zabrana, pa rudine i pro– planci, sa kojih se bele kuće posleratnih naseljenika, čovek bi rekao samo onih koji su iz čežnje a ne po nevolji tu pobili kolac.

— Sam. Gore sam ostavio kerove, raspasao oružje i obesio ga o klin. „Sad otpusti slugu svojega, Gospode!..“ Rekao sam to u potoku ispod kuće, kad sam je napuštao, i tu sam zakopao pređašnjega Deli–Papaza, tvojega staroga i manito– ga

mirim se s kobi da mi Met Firaja na onom svetu ne bi rekao kako sam vlaški slabiković... Prota Dejan Popović. Zagonetka. I nekad i sad. A najviše sad.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

— Dakle sporazumu da krčimo puta Ako ćemo hala da nas ne proguta? Jesam dobro čuo? Rekao si: sloga? De još jednom reci, tako t’ živog Boga! Sloga, veliš, samo sloga nas spasava. Dakle uviđate!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Nije li dosta što se na balu grle, nego i po budžaci, a? A ti, kukolju od paora, ko ti je rekao da ostavljaš kuću? Nisam li ti zapovedila da se ovamo ne dovlačiš? EVICA: Mene je uja silom doveo.

Miljković, Branko - PESME

Sunce mi u peti bridi. Blešti zid na kraju puta što nikud ne vodi. Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim toj reči čiju posedujem moć da je kažem. Njen pepeo je zaborav.

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim. Reč smrt! hvala joj što me još ne preči da volim samog sebe i da se divim svojoj ljudskoj moći da

III Ovaj konkretni Anđeo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi: šta će mi nada ako ne da sačuvam ovu pustinju. Da siđe sa zida, rekao bi: ovo je predeo koji produžuje ljubav. 1957.

Da siđe sa zida, rekao bi: ovo je predeo koji produžuje ljubav. 1957. ARILjSKI ANĐEO Anđele gorki praznine i snage, Kad ukaza se sunce kakav

kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš Ljudi kažu: bogamu kakve je taj pesme pisao I niko ne sumnja u reč koju nisi rekao PRIPREMANjE PESME Da nema tvoje srdžbe ostario bi svet Prave reke teku mutne uzvodno Hoćeš li zagristi tamni vrt U plodu

lepote noći beloga stiha Bolesnoj vatri koleri rđavo voljenoj reči Srećan ko živi posle svega što je rekao Srećan ko izađe iz opevane šume ko prebrodi opevano More i opšta mesta od svega strašnija Srećan ko svoju pesmu ne

Krakov, Stanislav - KRILA

Isprebijani kmet se digao sa ovčje kože, i uz suze je podneo hleb oslobodiocu. Mija je potražio od njega rakije. Rekao je da bude što ljuća. u dvorištu srušene kuće prikupljali su zarobljene.

Pravili su zaklone na padini. Pokorni kapetan Buda podigao je glavu i rekao: — Mi svi želimo da pođemo napred... — Hm! Hm! Hm!... Oči načelnika štaba srele su pogled bolesnog pisara.

Neko je došao. Šef eskadrile je ostavio kneginju i istrčao da dočeka nove goste. Uskoro se vratio namršten i rekao Bori i Sergiju da njih traže. Napolju su iz kola povirivale dve čupave glave, i mahale suncobranima i rukama.

Govorio je da treba biti koketan u smrti. — Pa mi svi zbog koketerije i umiremo. Izgleda da je to Bora rekao. Neko je vikao: — Pavloviću, Pavloviću, jesi li pisma napisao? — Bora se okrenuo.

Glasalo se. Major je rekao da se ovoga puta neće početi od najmlađega. Već se trn puta ponovilo: — Na smrt. Danović je pljunuo u stranu, lupio

Već se trn puta ponovilo: — Na smrt. Danović je pljunuo u stranu, lupio štapom o cokulu, i rekao: ”ne, za redovan sud”. Samo se najmlađi sudija, student sa plavom bradom, uplašio.

Nije više mislio na streljanog Kazimira nego na strah od smrti. — Ubiću se, rekao je, i to je zapisao u svoj notes. U njemu je pisao još dugo i to su sve bile reči Kazimirove, reči o bratstvu i pobuni.

Još je jedan ogromni komad bombe pevajući pao čak pred stenu bataljonskog štaba. Pesma je bila završena. — Jesam li rekao da je lud, pitao je vojnik izvlačeći se iz polusrušenog zaklona. Ipak se greben i dalje veselo rumenio na suncu.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Veli: „Bila je švalja kod moje majke, kad sam došao na odsustvo u Tre Kastele. Radilo se u polju, i ja sam rekao da se od mene ne očekuju velike pomoći, jer sam hteo samo da gledam, a prašinu od žita ne trpim.

Upitao sam je gde spava; ona mi je rekla: „Nad kujnom!“ Onda sam joj rekao da ću spavati tu kod magacina. I kad su svi otišli na spavanje, ona je došla. Tako je prvo veče bila moja.

Topao, meki i zvučni smeh urođenika za sve što ih zanima, što ih obraduje ili uzbudi. Niko ne bi rekao da taj svet koji se smeje po ceo dan, ima u stvari uzbudljiv život zbog svih onih neizvesnosti i opasnosti koje

To nije on koji mi je ovo o sebi ispričao, već mi je rekao samo da mu je, kad se vratio iz rova, izgledao smešan buržoaski život u Evropi. „Htelo mi se da slobodnije dišem!

Bilo je dovoljno da samo odredim veličinu nagrade. Šef sela je naredio tam–tam i rekao da će njamu biti nagrađen ne pitavši ni sâm ko su oni, ni gde im se to može saopštiti.

N. je živeo međ njima već više od godinu dana, i on ih je kinjio svakako, kako samo on ume. Bezbroj puta mi je rekao da u stvari prezire crne; trebalo je da međ njima nađe jednog nakaznog derana pa da mu pokloni sva svoja osećanja.

Zato mi je N. i rekao da je on godinama u Africi, u neprestanom dodiru sa crncima, a da mu još niko nije ponudio niti jastuk, niti bilo šta,

I da mi to nije rekao, ja bih znao da je vrlo teško da mu se tako šta događalo, jer iako ne saznamo uvek zbog čega je jedna stvar izuzetna,

pomagao. Mladić je sad samo, kao kakvo velike derište, tiho jecao i gledao u N-a sa mržnjom. Niko nije rekao ni reči. Bilo je jasno dase ostali crni nisu čudili što je N. napao na njihovog saputnika, već što ga posle negujemo.

Dođite docnije sami pa ćemo govoriti. Imam mnogo da vam pričam. N. im je, razume se, rekao da sam ja inspektor, da sam došao da vidim kako oni žive, da li su poslušni, da sam njegov prijatelj, i da ću sve

On mi objasni da, ako me je možda lažno predstavio, to je jedino što je, na pitanje kraljevo „čime se zanimam“, rekao da sam nešto što odgovara komandantu ili inspektoru; da zapisujem sve što vidim na svom putu.

(To gospod'n moj muž meni kazati tebe) — Ton mari blan? (tvoj beli muž ti rekao). — Moa seluman mali blan (ja imam samo belog muža)! — Toa Bobo?

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

RADAK: A nu?... Da šta?... PORFIRIJE: Velju, ugledaće vatru? RADAK: Ko? PORFIRIJE: Pa Turci!... Rekao bih: ušli su u trag, čisto je gora od njih oživela!... Sve huji. RADAK: Vetar je, veruj!

Baš kao ona kara-boja kojom naša hanuma progrušane vitice bojadiše. TREĆI TURČIN: Pa onaj vjetar! Čovjek bi rekao da se debeli bedemi na gradu urvaju... Zemlja drmi, a ukrstile munje, velju, kihametu doba dolazi!

DRUGI TURČIN: Ja bih je volio ubiti... Gle kako je preblijedila, rekao bih: sad će izdahnuti. TREĆI TURČIN: Ćuti, Suljo!... No, babo, šta si videla?...

HASAN: Glavašu! Ako u tebe vrede saveti, Ja bih, kô čovek, nešto rekao. GLAVAŠ: Govori samo... videću. ĆERIM (za sebe): Tako!...

SELjAK: Čekaj, Stanoje! Nešto se i strašnije sprema. Na putu ovamo sreo sam poveći buljuk Turaka; rekao bih da su od Palanke... Koleban je među njima, a kao da se uputiše baš ovamo. (Gleda kroz prozor.) Eno ih, pogledaj!...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Komarov mu reče: — Beć je skoro sasvim svanulo, mislim da bi trebalo već otpočeti napadaj; ja sam rekao zadnjim bataljonima da idu napred. — A ja idem da naredim prvima da se krenu.

Bojao sam se da se, naopako, ne obistini moja slutnja. Kako bih sad voleo da je Komarov imao pravo kad mi je rekao da je apsurdno da Turci mogu biti tamo. Polako i čisto u nekom strahu dignem pogled na kosu... Ah!

— Ko je to? — Dobrovoljci. — Ko ih pobi? — Naši vojnici. — Zašto? — Rekao im đeneral. Posle mi kazaše da se stvar desila ovako: idući u Šumatovac đeneral vidi gde vojnici vezuju neke

Đeneral ce posle strašno naljuti; on nije tako mislio, on je to samo u ljutini rekao, ali svršeno je. Kako u ratu zadivlja narav! Kako je tu čovek bra na zlo, pa i protiv rođenoga brata!

sebe ne računam baš u najstrašljivije ljude, ali kad reknem da me je tada obuzeo neizmeran užas, onda time još nisam sve rekao, niti sam iskazao svu dubinu ctpaxote koja me napade.

Obodosmo konje i pođosmo dalje. — Je l' te da sam dobro učinio, što sam rekao vojnicima da ubijaju svinje? Neka jedu ljudi, a? — upita me Komarov.

« Ali rat ukrepljuje i rekao bih pritupljuje živce; čovek se u ratu navikava na najčudnija osećanja i podnosi spokojno prizore koji bi ga u mirno

sve prelazi u trulež, tu čovek vidi sve pojedinosti razorenja, pa kad pogleda kako je cela priroda: i polje, i šuma, pa rekao bi i samo ono plavo nebo klonulo od ljudskoga zora i besa, onda se u njemu budi nemoćan gnev i srdžba protiv

Černjajev ce samo pljesnu po butinama: — Eto ti sad! Nije li mi pre dva sata Komarov rekao a vi sami potvrdili, da ste se peli do na vrh one kose i da Turaka nigde nema.

— Hećy da znam, planu Černjajev, uzmite ovu vojsku i vodite je kuda vam rekoh. Komarov mora znati šta je rekao. — Ali ako ipak bude Turaka i borba se otvori, šta da radim? — Odlazite, odlazite, odlazite!... prodera se Černjajev.

šumu (jer se iz: sklopljena zelenog gustiša teško razilazio), a mi se u tome mraku proderasmo nekakvim promenjenim, rekao bih tuđim glasovima, rapavim i strašnim, kao ono što je glas čoveka kad drekne trgnuv ce preplašen iz sna, »ura, ura«

Milo mi je što se nije našao Srbin izdajica da napiše ovu proklamaciju, jer, sudeći po »stilu« i jeziku u proklamaciji rekao bih da jy je pisao: ili kakav Poljak koji se bavio u Srbiji, ili kakav Bugarin koji ce učio u Zagrebu. Tek Srbin nije.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

HHHI Ala su nam srca blizu! — Slušaj, draga, tišina je, Po kucanju rekao bih, Zakleo b’ se jedno da je. Oh, kako bi bila prazna, Jedno drugo da ne čuje!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

“ „Kakav napad!... Zar bi nas onda vukli po ovoj noći. Po paljbi rekao bih da naši beže.“ Kuršumi učestaše. Strahovao sam da me ne lupi u glavu. Na drugo mesto gde hoće. U ratu se gine...

Ako li ko bude ranjen, pa pusti glasa od sebe, ubiću ga svojom rukom. — Pazite dobro! — rekao sam im. — Rastojanje da bude koliko da se dodirnete raširenim rukama. A sada, u strelce!

Četvrtoga dana izvršili su napad na Kočobej. A još u početku sam vam rekao da je Kočobej bio u našem prvom planu, a tek posle zauzeća Kočobeja trebalo je da mi napadnemo na vrh.

— E, dobro... Ne znate šta je dalje bilo. Dakle, naljutio se Bog na zemlju, povukao svu nebesku policiju i rekao: neka se tuku, ne bi li im najzad došla pamet!... Ugrabe tu priliku Srbi, i kidnu sa Krfa.

Nosili su engleske uvijače, francusko odelo, jeli su američke konzerve i psovali strašno... Po tome bih rekao da su to Srbi. Gospod se zamisli, i reši se da lično siđe na zemlju i proveri iskaze.

— The... još pitaš! Danas su skinuli Vlajku i zavoj oko grudi, te može da sedi zavaljen. Ali lekar je rekao da će mu kroz petnaest dana skinuti i zavoje sa nogu.

U ovakvom našem položaju hrabrost je ludost. Najbolje je pričekati mrak. A vojnicima sam rekao da prisluškuju i, ako osete najmanji šušanj, neka u tom pravcu pucaju... Prenusmo se. Zričak je cičao.

Ali sa ovoga mesta mi ne smemo da se odajemo. Dozvao sam kaplara, i rekao mu da na kolenima priđe i saopšti svakom na uvo da niko, za živu glavu, ne sme otvoriti vatru bez moga naređenja.

„Nastalo je preko telefona objašnjavanje između mene i komandanta puka. Rekao sam mu: Gospodine pukovniče, od sto pedeset ljudi, koliko imam u četi, sumnjam da će preći čitavo dvadeset...

Vama je svima poznato „Pravilo službe“, a donekle, nadam se, i „Disciplinski postupak“. Ponavljam i ja ono što je rekao gospodin upravnik: u varoši možete ostati do sedam časova, večera je u osam, spavanje u devet i po. Čuli ste, i kvit!

Rusija je zaključila mir. Rumunija stupila u rat kad smo mi izgubili zemlju, i propala. Što rekao podnarednik Gruja: „Naletela kao budala na barutanu“... Mi se lagano topimo, a popune ni s koje strane.

— Neka ti se nađe. A ovo ćeš opet dati vojnicima koji te budu odneli do zavojišta — rekao sam glasno da okolni čuju. — Ne brinite — govorili su gotovo uglas, i usrdno prihvatiše Gruju, da ga prinesu vatri.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

matematika, hemijska, astronomska — saopštenja i raporti, ali njima još niko ništa čovečno potresno i duboko u poeziji rekao nije niti može, niti će reći ili zaželeti da može.

Tačno onako kao što je rekao Horacije: da reči mogu, desi li se nešto presudno, i vaskrsnuti ...ѕі volet uѕuѕ Quem peneѕ arbіtrіum eѕt et іuѕ et

Blaže su ocenjivane pesme iz najranijih vremena — to sam već rekao; u nekolikim slučajevima načinjeno je ovakvo odstupanje još i onda kada sam hteo podsetiti — sa razlogom, mislim — na

ljupkost jutrom daje rosna, Novu sladost s hladom svojim drena plodonosna; Sunce s neba, mjesec, zemlja i sve mira tvari Rekao bih da su dužni čuvstvam mojim dari.

sam — kaže starac Peko — Sve gospodu, i staru i mladu, Gdi zajedno za astalom sede, I po danu i u zimnoj noći, Rekao bih da nemaju moći (Nit, tko zbori, nit’ pije, nit’ jede), Već ti tako neprestano čame Zamišljeni, namrđeni,

Tvoje sad je; tvoje će da bude: kom da ga čuvaš? Sam bez razloga slast tu sad ukidaš sebi! ...Kad sam rekao, što ću! Ma same stalo me glave, Srpska ni danas vera neće kod mene slagat.

1762. Samo toliko rekao je o njoj n Pavle Solarić, jer je tako i beleži u svome delu Pominak knjižeski, Mleci 1810, u odeljku Katalog knig

Ka svemu što sam onde rekao dodajem sada i sledeće. U sporom razvoju srpske poezije XVIII veka Orfelinova Melodija, i ovakva kakva je, ostala je

Po onome što je V. Ćorović rekao o njoj (v. str. XXIII predgovora knjizi Srpska građanska lirika XVIII veka. Za štampu priredili Tih. Ostojić i V.

lepo za rukom ispao, da su se inoverci, koji su na ovom balu bili, našoj slogi čudili i da je jedan veliki gospodin rekao: „Ne bi verovao da su Srblji i sami po sebi u stanju ovako lepo društvo sastaviti.

Poeta srpski, rekao bi, samo se u ovoj odeždi s pouzdanjem zadobitka uvaženija i ljubovi pred narodom našim pokazati sme.

1953. Evo da, kako bi rekao Vuk, dam računa u čemu su te izmene, i otkuda je do njih došlo. U prvome izdanju bilo je ukupno 73 pesme; sada ih je

Jakšić, Đura - JELISAVETA

VUJO: Gospodar?... Hm!... gospodar je s gospođom. KAP. ĐURAŠKO (za sebe): A ja bih rekao Da je gospodar u njoj nestao. BOGDAN: A s njim je gospođa — Ta to svi znamo. — Ma voli li je? Je l’ vesô, hrabar.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

„Ovo meni ništa ne treba, a u redu nije da se carska jazija poteže i povlači po kući!“ — rekao je, i složio buruntiju na vatru. Njegova su muška čeljad bila sva do zuba naoružana.

da odahnu, da se odmore, osluškujući, sa neizmjernim strahom i zebnjom, kako bijesni noćni vihori urlaju i potresaju, rekao bi, i nebom i zemljom, lomeći i kršeći sve pred sobom. Katkad mećava utoli, vjetrovi se smire, stišaju.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Eto, čovek je hoće, nije da neće. Baš pre neki dan opet mi je rekao: „Kad bi se mi orodili, gospodine kapetane, gde bi nam bio kraj!

) Ne znam! (Misli se.) A da ipak ne znači nešto, samo vrlo zavijeno rečeno, a? I to možda vrlo važno? VIĆA: I ja bih rekao.

KAPETAN (seti se): A jest, bome! A jesi l' ti, gospodine Vićo, kazao ovim građanima da drže jezik za zube? VIĆA: Rekao sam im! KAPETAN (građanima): Obesiću vas za jezik, razumete li, ako čujem da ovu državnu tajnu krčmite u čaršiji!

(Poražen, slomljen, hukće i šeta uzbuđeno. Najzad zastane pred Vićom i više poverljivo.) A ovaj... Šta bi ti rekao, gospodin-Vićo, na koga se kao odnosi ovo što ona piše? VIĆA: Pa na vas, izgleda. KAPETAN: I ja bih tako rekao.

VIĆA: Pa na vas, izgleda. KAPETAN: I ja bih tako rekao. Odmah sam poznao sebe. (Građanima.) Ne slušajte vi bre svašta! Niste vi pozvani ovde da sve čujete!

Kuda ću i šta ću s ovim Đokom? ŽIKA: Ja bih kao rekao... KAPETAN: Govori! ŽIKA: Pa vi ste stari policajac, znate već kako se u takvim prilikama radi.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

veka prikazao ga je kao nevoljnog vazala koji je pred svoju pogibiju rekao: "Ja... molim Gospoda da hrišćanima bude pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu".

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Na to ništa ne bi odgovorio, ni uzdahnuo, ni namrštio se, ni rekao: »Oh!« Znao je da ništa ne pomaže. Niti da pomaže ono kad savi, uđe u ulicu, koja isto tako mrtva, pusta i crni se, a

— preseče je ne dav joj čestito ni da stane. — Što, sinko? — To! Sto puta, ne jedanput, rekao sam o toj ženidbi. I neću da čujem da mi se spomene, a kamoli da mi još ko dođe i pita me za to.

Pa i kad sve uredi, potčini sebi, kao preseče: da niko u kući, u dućanu, ne sme da radi drugo nego ono što je on rekao, da se ne sme ništa da čini, misli, želi, kreće se drukčije nego kao što je red, kao što on hoće — opet je bio isti.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Kad bi, uoči Vidovdana, polazila čeljad iz kuće na oro, domaćin bi svakome predao po struk b. i rekao: »Da budeš kao ovaj cvet crven i jak« (Sofrić, 16).

Ćipiko, Ivo - Pauci

I nikada ne bi mira bilo. ... Jednoga vedroga zimnjega dana, kad ni suncu led ne popušta, Nikina se bolest pogorša, rekao bi: sada će umrijeti.

Niko pogleda praznim pogledom, usne se makoše, i nešto nerazumljivo s teškom mukom istisnuše. — Ha! Jesam li vam rekao? — veli Ilija. — Ostavlja sve mome Radi, a i kome bi nego njemu? —Potvrdio je glavom, — veli Krilo.

Petar mu potanko ispriča zašto je došao, i naglašuje: — Meni je, onako mi djeca bila zdrava i živa, sto puta rekao pokojni Niko, dok je bolovao, kad bi mu natuknuo da su njemu moji sinovi što mu je i Rade, i mili mu taman kao i on; pa

Petar je jutros sve uredio. Uzeo novac kod gospodara. —Treba da vide novac, — rekao je gazdi, biće lakši posao! Ponio je sa sobom od kuće dvije obilate suve krmeće pečenice: darovaće jednu gazdi, a

— Uložiću za te utok i ne plaćaj mi ni pare dok ne vidimo šta će starija vlast ..... Ima, bolan, i težih od naših! — rekao bi Vaso; osvrćući se da ga ko ne čuje.

Bujan je i zelen, a otac veli da se sjeća kad je tu golet bila. Sunce šumu obasjalo, pa vršci mladih bukvica, rekao bi, upalili se po njemu, u prošarici isprekrštale se plavetne sjene i mirno opočivaju na mekom bakarastom sušnju.

Maša je već tada bila jaka, bijesna cura od kakovih sedamnaest godina, željna momačkoga milovanja. Naoči bio bi rekao, Rade se već zamomčio; iako nema još pune snage, napredovaće: primiče svaki dan, a „ko se nada, nije gladan”, veli se.

— I, pustivši je, potraži šibica i o benevreke upali dvije najedanput. Posvijetli. — Gledaj ovaj kamen, bi li rekao: vuk je iz planine! Ima toga sila po pećini, ali ko bi sve opazio? Trebalo bi breme luča. — Mašo!

Maša, dok Rade govori, misli: „Kako je zanošljive, otvorene besjede! Ko bi to negda bio rekao?” — Mašo što si se zamislila? — i obujmi je oko pasa. —De, ti! —Vidiš, ja gdjekad sam o svačemu mislim...

— i zovnu nadstojnika Vasu. Nadstojnik dođe iz dućana s običnim svojim licem, s kojega, rekao bi, ovoga časa nestade veseloga detinjega, podušenoga smijeha, a ostao mu je trag oko uglova usana.

Kum Marin ispržiće na tavi morskih ribica, što bi rekao stotinu pojeo bi ih u zalogaju, a kad tamo, prebirući jednu po jednu, sit se najedeš...

Ugleda u snijegu konjske tragove. „To je doratova stopa” , pomisli, „rekao bih da mu se nije žurilo, sudeći po bacanju stopa u snijegu”.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Imao je i neke zabeleške na izbeljenoj ovčijoj koži, koje je brižljivo uvezao oputom. Rekao mi je da je zadovoljan smeštajem.

Pokazao sam mu prepis jevanđelja, koji sam radio za episkopa. Rekao mi je da su to najlepše ispisane stranice koje je do sada video.

Nikada to nije rekao preda mnom, pa nisam imao prilike da mu se suprotstavim, a i bilo bi uzaludno, izmislio bi nešto drugo.

“ Tako je rekao: meropaška gamad. Izašla sam iz odaje, popela se u prostoriju pod krovom kule, da bih bila sama i pustila da mi suze

Suze su me golicale u uglovima usana, osećala sam njihov slani i gorki ukus. Rekao je: gamad. Mnogo puta ranije govorio je kako se ti prokleti serbi i meropsi kote kao zečevi.

Ćutao je neko vreme, gledao u glinenu činiju iz koje nije hteo ni da okusi čorbu koju sam mu doneo i onda je rekao kako će sutra rano otići na Kulu. Rekao sam mu da bude oprezan sa Laušem.

glinenu činiju iz koje nije hteo ni da okusi čorbu koju sam mu doneo i onda je rekao kako će sutra rano otići na Kulu. Rekao sam mu da bude oprezan sa Laušem.

Ovaj je ćutao. Ništa nije rekao ni kad je Lauš pomenuo svoju najoštriju zamerku, da je manastiru preče zdravlje meropaške žgadije nego život jednog

odreda kraljeve konjice, pobednika u Pologu, pronijera krune i ličnog vladaočevog poznanika i već šta sve nije rekao da bi istakao svoju važnost.

Uspravio se, otro znoj sa čela i rekao, kao da se ništa nije naročito dogodilo, kako mu izgleda da će ranu uspeti da savlada. Tako: savlada.

Makarije Hvala svevišnjem Bogu. Dorotej se vratio s Lauševe kule i rekao nam da se više ne brinemo. Stigao je, kaže, u zadnji čas.

Makarije Imao sam dugu i oštru prepirku sa Prohorom. Rekao mi je da smo svi (osim njega, razume se) povilenili od sreće što je Lauševo zdravlje pošlo nabolje.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Između platanova lišća provirivao je Mesec, a iz zoološke bašte čula se rika lavova. „Nemam šta da sumnjam!“ rekao je odlučno, ali mu je glas treperio. „Kada poznajem onaj ugao i onaj luk, onda znam i opseg Zemlje.

U jednom od mojih pisama, ja sam već spomenuo nebeski pol i polarnu zvezdu, i rekao da ova leži, tamo daleko, u produženju Zemljine osovine.

Prouzrokovana je time što se naša Zemlja ne vrti kao točak na preslici, kako sam to nedavno rekao, slikovito ali nepotpuno, nego ona igra kao čigra kojoj se osa zaošijava.

Granica moga podivljalog parka je, kao što sam već rekao, sam Dunav. Njegovo ogledalo leži, doduše, i pri najvećem vodostaju, dobra tri stasa ispod moga zemljišta, ali to ga ne

Neptun je bio pronađen! Tu planetu našao je, kako je to duhovito rekao Arago, Leverije vrhom svoga pera. Sedam godina iza toga, kada je Arago umro, postao je srećni Leverije upravnikom

„Retko kada“, tako je on rekao, „su dva rešenja jednog problema, izvedena nezavisno jedno od drugoga i na sasvim različitim osnovama, dala tako

Početkom septembra posetio sam i Kepena. Saslušavši moj izveštaj, rekao je: „Siroma Alfred, kako bi se obradovao da je ovo doživeo“.

XXXVII OPROŠTAJ SA OČINSKIM DOMOM Dalj Kako vreme brzo prolazi! Ko bi rekao da je od početka naše nekadanje astronomske prepiske proteklo punih šest godina.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Sastao se samo sa ženom, odmah joj rekao da ocu nipošto neće da se vrati, i otišao nekuda da ponovo nađe život. Onoga istoga dana kad je došlo pismo s vešću da

Jedared je gos-Toša sedeo osam dana u zatvoru zbog neke priredbe o Sv. Savi. Time se ponosio. — To mi vredi, što rekao Joksim, koliko papirnoj ikoni srebrn okov.

Večito je međ slugama i međ odraslima... Moram koliko sutra razgovarati s njegovim ocem, kad dođe, što rekao prota, po harač... Tom ću prilikom malo i tog oca pretresti. Sve mi se čini da on od mog dara crkvi odvaja za sebe...

„Gospa Nolina kuća, sklonište za decu šlajferâ, crkvenjakâ, i belosvetskih pustolovki. Šta bi rekao Toša, da je živ?... Naposletku, sam je Nolu izabrao... Nit gospođa, nit dama.

Skoro četiri nedelje dana je preležala. Doktor Mirko joj nije tumačio bolest. Rekao je da bubrezi nešto malo nisu bili u redu, i molio da još neko vreme pazi na hranu i odmor.

To su oni koje smrt volovskim kolima tegli na groblje, ali ih tegli. Inače, što rekao gospodin Joksim, ekspresno se nestaje.

Sutradan po sahrani svratio je opet. Jednostavan i tih kao obično, sad još i nekako samouveren, rekao je gospa Noli prosto i bez uvoda da je došao da moli za poveću sumu novaca, od koje mu polovina treba za sprave i

Ne mogu više, ne mogu, što rekao onaj moj učeni posinak, „da stvaram ljude”. Nisam Bog. Premorila sam se, i odoh na urlaub i ja.

— Da mi je da zaštedim dovoljno i da kupim jedan državni papir — rekao je Pavle jedared pred drugovima, pokazujući pri tom kako se seku kuponi.

Materi svojoj, kad je jednom opet spominjao veliku sirotinju Kalenićevih, rekao je Pavle skoro s pravom pretnjom: — Kazao sam ti, nađi način, pravim ili krivim putem, da se pomogne otac Brankov,

Ne dam ga za svu ovu Bačku, i još i za Banat. — Ali slušaj, Branko, nije tu u pitanju samo Ribarić; ja bih rekao da i kod mene negde nema dosta maltera. Meni sve ide od ruke, ali sve nekako na parče.

— Kako govoriš, Pavle! Govoriš, što rekao Zmaj, „reči bez pameti”. Milan ima najbolju ocenu iz srpskog kao i ti, a ti kao i ja ...

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

znam da se ni pet u godini ne udaju.« Zašto, gospože? »Ne kažete li sami da su ružne?« Ružne? To ja nisam rekao. »Ta da su plavetne.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Ali ja bih bio neskroman kad bih rekao da su gornji razlozi jedini koji su me rukovodili da napišem autobiografiju. Pre svega, nisu ni stoga što ja sebe ne

fras, i to bez ikakvog naročitog razloga, već više iz pakosti prema doktoru koji me je na po sata pre toga pregledao i rekao da sam zdrav kao tresak.

Stoga ja i ne beležim ta kreštanja kao prve reči. Prva reč koju sam, svestan njenoga značenja, rekao bila je: „daj“ i od toga doba, pa kroz ceo život, tu reč kad god izgovorim, izgovaram je svestan njenog značenja.

Ali sam ja nastojao svim silama da svoje novo saznanje i primenim. Već kada je pred podne došla tetka, ja sam joj rekao da znam zašto nema nadut trbuh, a kad je posle podne došla gospođica Savka, protina ćerka, ja sam joj rekao: — Pazi

ja sam joj rekao da znam zašto nema nadut trbuh, a kad je posle podne došla gospođica Savka, protina ćerka, ja sam joj rekao: — Pazi da ne budeš nestašna, jer će da ti se naduje trbuh!

Tako, na primer, gospođa-Milki udovici, koja je uvek lepo obučena i jako namirisana dolazila k nama u posetu, rekao sam jednom: — Jesi li ti rod sa Prokinom kobilom? — Iju! Kakvo je to pitanje? — zgranula se namirisana udovica.

On je naročito insistirao da se guskama osvetimo, jer najzad, rekao je on, susedov plovan imao je donekle i razloga da napadne našega, u odbranu svoje domaće časti, ali su se guske bez

Tako, na primer, naš komšija, inače bakalin, rekao je: „Malo je nestašan, ali to ne mari. Eto ja, na primer, dok sam bio mali, krao sam gde sam što stigao, pa evo danas

A otac, kad sam prišao da mu poljubim ruku, rekao mi je: — Sinko, ovo je u stvari tvoj prvi ozbiljan ispit i prvi korak u životu, te želim da ti uspeh nagradim.

Svi jednoliki, svi bezizrazni i svi balavi, pa ipak — ko bi to tada rekao — tu su, jedan kraj drugoga, sedeli: budući ministar i budući razbojnik, budući episkop i budući zajmodavac, budući

— Deder ti, Pero, napiši reč dud! Razume se da bi se i Pera zbunio dok mu ne bi učitelj rekao: — Zamisli jagnje na ražnju izmeđ' dva turska nužnika. I Pera bi se odmah setio te reč napisao.

Mi smo se ovim poređenjima neobično lepo koristili, jer kad bi nas učitelj izveo na tablu i rekao, recimo, da napišemo 70, mi smo se samo setili doktorovog nosa i odmah umeli da ispišemo zadati broj.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Komandir prizva ordonansa i šapatom mu naredi da skrene pažnju vojnicima da niko ne zaostaje. Način na koji je to rekao još više pojača moju strepnju. Zavideo sam ordonansu što zastade, jer smo mi, koji idemo na čelu, prvi na nišanu.

Umešao se i moj komandant. — Veličanstvo, sa artiljerijske osmatračnice vidi se ceo položaj. — Pa dobro! — rekao je nevoljno Kralj i pođosmo na osmatračnicu diviziona.

— Nemaš? — Nemam! — Nemaš? — i Luka mu se unese u lice. — Rekao sam — trgovac se obrati šegrtu: — Zatvori radnju! — Isajlo! — viknu Luka.

i tako dalje. Pristao mi je večeras sveštenik puka Gospodin... kako sam ga zvao na raport. Rekao mi je, kako ste vi koristili moje ime... Neka mi rezervni kapetan...

Ali ona dvojica su pali u zamku. — A ko ovako potpisa komandanta? — Ja — veli Luka. — Kad sam rekao Momčilu da je sve šala, a on meni: „Čekaj da mi njima sada podvalimo.

— Vredi ovo više nego jedan peksimit... — Čitaj, boga ti, dalje. — Neko je u društvu rekao, da se — Dušan poče glasnije — „komandant ljuti što sveštenik ovoga puka nije otpratio pogreb umrlog vojnika do groba...

— Dobro, molim te, kako si pitao? — Video sam veliki kazan na vatri. Kuvaju krompir. Pokazao sam kuvaru na kazan i rekao „Serbo“, a on klimnuo glavom. Luka se nasmeja. — Ovi bi trebalo pre nas da vode, nego mi njih.

— Duša ni iska! — veli Tanasije da je rekao Englezima. A i ti Englezi bili neki siromašni ljudi, a njihova Engleska bogata zemlja, te se jedan prisetio kako bi

On mi se obrati šapatom: — Ko je ovaj? Rekao sam mu da je taj čika dobar čovek, tako nešto. — A zašto nosi ono? — i pokaza na kapu. — Zašto?...

Onda pođoh u pravcu vojničkih baraka, vučen nekom neodoljivom unutrašnjom potrebom da vidim. Ne bih rekao da je to bilo samo ljubopitstvo, još manje zadovoljstvo, već nešto bolno i teško. Otvorih bojažljivo vrata jedne barake.

Disao sam brzo. Komandir me ugleda i potrča meni u susret, misleći da nosim neku zapovest. Rekao sam zadihano da sam upućen kao vođa. — Gde tebe nađoše iz druge divizije?

Smejao se. — Vouѕ étiez tgèѕ gaі!2 — govorio je smešeći se i trljao moje lice kolonjskom vodom. Rekao sam mu nešto u znak zahvalnosti. Onda sam se malo pridigao da rashladim leđa.

Petrović, Rastko - PESME

Kad? U hladna jutra. Dva vojnika kraj druma sede, Pa ushićeno gledam njina lica mlada: Ko bi rekao da ko hulje Od starice što ih primila Ukraše osam dinara!

Vadite, gospodo, jedite! Da li je još tada bila rođena ova knjižica u meni? Božiji sin je ipak, ma i samo meni rekao: Jedi ovaj kruh jer je to moje telo! I ja postah rad njega ljudožder. I pij ovo vino, jer je moja krv!

Manje: jedan milijarditi deo od trenutka; čim sam se našao u njima, već sam izašao ispred njih, u susret novim. Rekao sam: čim sam se našao u njima! ne, ta je senzacija mnogo složenija.

Neće ti poverovati ni da, ako si bio lud, kao što je neko rekao, bio si uvek originalan i time jedino za prirodu moralan.

Njene oči, njene oči Sunce, zar ih se ne sećaš. Umrećeš takođe, raspašćeš se. Ubih i njega, i drugog njega, i opet nju. Rekao si: ubi; ja nemam vremena, vratiću se! Nisi imao snage; zaboravio si!

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— Šta sam vam rekao? — podiže obrve mrav vratar koji je iznad svega voleo da opominje i proriče. — Koje još pleme, sa zrnom pameti u glavi,

Bled i zbunjen posrtao je među ljudima, dok ne uspravi glavu i reče: — Moja će biti Zlatokosa! Rekao je to samo jednom, ali glas ljudskome uhu poveren i od najbržeg je konja brži.

Ali, Zlatokosa ne uzmače. Tvrdim i oštrim glasom, nagnuta k mladiću, zapovedi: — Rekao si da ćeš mi želju ispuniti. Daj sviralu!

Ali, dečak je čuo da u vrhu staklene kule živi jedna začarana princeza. Rekao mu je to Južni vetar. Severni je potvrdio reči Južnog.

Ko bi rekao da je tako težak, tako tvrd! Leže iza setne riba Ugor, rešen da tu poleži dok se ono čudo u njegovom stomaku ne svari.

Ali, ostali u kući želeli su da čuju priču sata s klatnom. Zar nije rekao da je dvesta godina star? A kad je neko toliko star on zasigurno mnogo pamti.

— Oj, iskliznuo je! — dodao je razočarano. Ljudi okupljeni oko jame jedva su zapazili šta je rekao, jer je sa dna bunara, odjednom, šiknuo snažan mlaz vode.

— Sve dok postoji cveće, onaj koga bih naslikao umro bi ili se pretvorio u cvet! — rekao je. — Sve dok postoji cveće.. — E pa, neće više biti cveća!

Da je Carici neko ranije rekao kakva je upornost cveća ne bi mu verovala. Ko još vide toliku drskost? Po kamenjarima i pustinjama, po šumama i

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Upravo, za njega se može reći ono što je Kocjubinski rekao Gorkome o Huculu: „Hrišćanstvo je on iskoristio samo za to da ulepša svoju neznabožačku veru“.

kažu da je u takome boju toliko ludi izginulo da su po krvi poplivali konji i ljudi, pa Marko onda pružio ruku k nebu i rekao: „Bože, što ću ja sad?

pušku i pošavši da je ogleda (da li je istina da je onaka kao što se pripovijeda) probio iz nje sam sebi dlan, pa onda rekao: „Sad ne pomaže junaštvo, jer najgora rđa može ubiti najboljega junaka““. Kralj Marko vladao je od 1371. do 1395.

Prema Konstantinu Filozofu, Marko je pred svoju pogibiju rekao: „Ja kažem i molim gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu“.

“ A kad joj je knez rekao šta se dogodilo, „od tuge joj sarce raspuknulo, od žalosti čarnoj zemji pade“. Kao što se vidi, to su situacije vrlo

Jednom si se od majke rodilo, a drugom ćeš, srce, umrijeti. On je rekao svome ujaku: No ja s tobom drugovati neću kad si tako strašljiv među društvom.

I nije se razmetao svojim podvizima. Kad su se začudile Senjanke devojke kako je sa dva druga pohvatao mnoge Turke, rekao je prosto i skromno: „To se srela sreća i nesreća“.

— Ovaj ciklus različan je umnogom od ranijih. „U crnogorskim pjesmama više je istorije nego poezije“, rekao je još Vuk i ovaj je ciklus odista takav. Pesme su u njemu umnogom istinite.

Pokušaj dahija za izmirenje morao je propasti. Ubrzo je za vođu ustanka izabran Karađorđe, koji — kako je Vuk rekao — „počevši odmah gospodarski suditi i zalovijedati, i umjesto prijetnje iz pištolja gađati, oglasi starješinstvo svoje

Gete je rekao da je tragična pesma Zidanje Skadra primer „varvarskih osećanja“. Sasvim tako može se reći za nekolike druge naše pesme

Retko je kad Marko lepši u ulozi narodnog osvetnika, u ulozi hajduka koji goni hajduke — kako bi rekao Vuk Mićunović. Zanimljivo je kako Kravcov nije primetio da Marko ovde radi isto ono što i toliki hajduci i uskoci.

Od zapadnih naučnika imao sam na umu, između ostalih, Žozefa Bedjea, koji je u Les Légendes épiques (1908) i ovo rekao o junačkim pesmama (les chansons de geste): „Junačke pesme su nastale tek u XI veku, dugo posle događaja o kojima

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

JE PSEĆA 20 UZEO SAM HARTIJU I OLOVKU 21 KAD NE VODI KERA 22 JEDNA OVCA SIVA 23 GAJITE PATKE 24 KAD BI MI NEKO REKAO 25 OVO JE VREME ČUDA 27 DOSADNO MI JE 28 LUDI VIŠE NE ŽIVE U BRIZI 30 U SAMOĆI 31 PUĆI ĆU OD SMEJALICE 32 BIO JEDNOM

Dok vetar duva Patka jaje čuva Kad izleže pače Voli ga još jače Gajite patke Zaista su slatke KAD BI MI NEKO REKAO Kad bi mi neko rekao Kako je život stekao Kojim je parama platio I pošto bi ga vratio Kad bi mi neko rekao

jaje čuva Kad izleže pače Voli ga još jače Gajite patke Zaista su slatke KAD BI MI NEKO REKAO Kad bi mi neko rekao Kako je život stekao Kojim je parama platio I pošto bi ga vratio Kad bi mi neko rekao Kako je vazduh stekao

NEKO REKAO Kad bi mi neko rekao Kako je život stekao Kojim je parama platio I pošto bi ga vratio Kad bi mi neko rekao Kako je vazduh stekao Kome je pisma pisao Da moli da bi disao Kad bi mi neko rekao Kako je sunce stekao Kojim

bi ga vratio Kad bi mi neko rekao Kako je vazduh stekao Kome je pisma pisao Da moli da bi disao Kad bi mi neko rekao Kako je sunce stekao Kojim se smehom smejao Da bi se džabe grejao Kad bi mi neko rekao Kako je vodu stekao Na

bi disao Kad bi mi neko rekao Kako je sunce stekao Kojim se smehom smejao Da bi se džabe grejao Kad bi mi neko rekao Kako je vodu stekao Na kojim je mukama bio Da bi besplatno pio Kad bi mi neko rekao Kako je zemlju stekao Kome je

džabe grejao Kad bi mi neko rekao Kako je vodu stekao Na kojim je mukama bio Da bi besplatno pio Kad bi mi neko rekao Kako je zemlju stekao Kome je dušu prodao Da bi po zemlji hodao Kad bi mi neko rekao Kako je majku stekao Kojim

besplatno pio Kad bi mi neko rekao Kako je zemlju stekao Kome je dušu prodao Da bi po zemlji hodao Kad bi mi neko rekao Kako je majku stekao Kojim je nebom kružio Da bi oca zaslužio OVO JE VREME ČUDA Ovo je vreme čuda Ujaci padaju

JEDNOG ZELENOG DANA Jednog zelenog dana Onog zelenog leta Kada je bela rada Odlučila da cveta Neko je nekom rekao NAJLEPŠI SAN SAM STEKAO PODELIMO GA NA DVOJE SAD POLA SNA JE TVOJE SPAVAJMO SANjAJMO I DOVIĐENjA

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Odjednom, neočekivano, Jovanče ustade s mjesta i mirno, čvrstim glasom, odgovori: — Ja sam rekao. Iznenađen, učitelj malčice ustuknu. — Baš ti? — Jeste.

Sakrila se, čim sam ja povikao. — Ama ko je, kazuj?! — pograbi ga Jovanče za rame. — Pa zar već nisam rekao da je ona! — naljuti se Stric. — Ona glavom! — Ma koja ona, slone jedan? — Lunja, čovječe! Ko će drugi biti nego Lunja.

— Evo, nek ova kapa stoji tu, na desnoj strani, gdje bi inače bilo mjesto vašem harambaši koji je pobjegao — rekao mu je domišljati knez Valjuško. — Ona tu ide mjesto njega, a umjesto njega dobiće i batine.

— Otkud vi tako iznenada? — začudi se stara Marija. — Pošao Nikoletina u vojsku i rekao nam da te pripazimo i drva ti donesemo.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

KANO GROB OTVORIH MOJE GRLO Ti si nebesni hlebac, — živi nas! Rekao si: raširi ti usta, i napuniću ti ih! Ispuni me tvojim darom! Ispunio si mi usta moja.

Eto, sad mi to na glavu dođe, kako je pravo za me Solomon u pesmi ispojao i rekao: »Hodi od Livana nevesto, hodi k misli se za tamnjan i izmirnu što su ti na dar od istoka doneli volsvi, persijski cari.

Ama i s angeli beseđaše, Boga nebesnoga po nekoj prilici saznavaše. Imenom Valam. Te što bi god rekao, svaka mu se je reč zbila na istinu.

Na što bi god i što pomislio i što bi rekao da bude, i mahnuo bi s onom palicom, oma bi ono stalo se i bilo bi. Prvo čudo pred faraonom š njome učini: baci je na

Ti si to, človekoljubče, sam rekao svakome čoveku da za svoju mu krivicu stoji se umreti, a ne drugom za drugoga muke podnositi...

« (I tu reč ne zna se našto to iznosi, krošto to reče apostol »osmoga se meseca dopralja dom carski«, ako ne uzbude to rekao — tako mi se čini — za osmi vek onaj budući, štono će već onoga sveta davanje od Boga i mazda svakom svoje po delu biti.

A međer to je istina bila što im je on od šale rekao bojeći se srebru, tek isto da se raziđu od crkve. I zatekoše ratnike gde se već i uz beden penju gore u grad.

Ni naše da je što imamo, a ni baš razmetato ka tuđe... Ni sit budi, ni gladan! Ne da bi ko to rekao: I ovo sravnjivanje ima neravnost!

Danas što steče, a sutra pak izgubi. I da se zatim na brigu, na starost. DEČIJE IGRE Ta reci mi dok nisam rekao; čim smo bolji od dece kalašaste, skačući po sokaci i vrat lomeći, praveći babutke i iz blata kolibe?

bezdušna stvar poznajući stvoritelja svoga kloni se i beži, ne smi te prihvatiti u sebe, a eda bi meni proroku tvome rekao da te ja ne poznajem, vladiko!

Kako sam popre rekao da je na dve pole razdelio njeno venčanje. I ovo eto, dade joj u prstenu, a drugo hise obećao dati joj onoga veka...

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

I danas, još ovako star, voli hadži Zamfir da zadene po koju staru ljubav svoju. — Aaa, Mado, — rekao bi kad je sretne — kude ti je ubavinja tvoja? — E, hadžijo, — odgovara mu ona — prođe si naše!... — Prođe, Mado!

Pa, molim te, ujduriši ti to; a ja znam šta je pravo... — Ne brigaj ti! — rekao mu advokat pružajući kelneru čašu i pitajući ga koja je. — Ti pamti... Je l’ sedma? Dobro... Kad ti kažeš, verujem.

Rđavo sam rekao „da ide“ — poleteo bi on, kako mu je milo bilo. I baš u taj par, kad je on naređivao nešto šegrtu, uđe u dućan jedna

i izmenjati poglede i misli — imao svoje naročite i čudnovate misli i — kako bi neki pobornik emancipacije ženskinja rekao — zastarele i nazadnjačke poglede.

!“ — i on se naskoro pribrao i ispravio. Nije padao u melanholiju i sentimentalnost, nego je odmahnuo rukom i rekao: „Usput, diko, usput, peruniko“, i malo po malo slike su sve bleđe i bleđe bivale, dok nisu sasvim iščezle, a s njima i

I da nije bio on čapkun-Mane, o Zoni ne bi bilo ni reči u ovoj pripoveci, iako joj je ime u naslovu, jer Mane bi rekao: „Drugi sokak, druga devojka“, a što bi rekao, to bi i uradio, jer bi svud dočekan bio, i priča bi se, verovatno,

bi bilo ni reči u ovoj pripoveci, iako joj je ime u naslovu, jer Mane bi rekao: „Drugi sokak, druga devojka“, a što bi rekao, to bi i uradio, jer bi svud dočekan bio, i priča bi se, verovatno, nastavila sa drugom nekom junakinjom pripovetke.

Što on napiše, to je bilo napisano. A i to mu je ne jedan rekao da je njegovo pero, kojim on piše, prosto jedna žaoka umočena u žuč, a i on sam se često s uzdahom izražavao da „piše

poručena, ali kad je otpočeo jednim podužim uvodom — koji ukućani ništa nisu razumeli i prešao na stvar i razgovetnije rekao zašto je došao, tražeći čak i Zonu, da s njom progovori, ukućani se prosto zgranuše, pokazaše mu vrata, i tako ode i

nego ove mi rakijice i ovoga blagoslova što pljušti, časti mi, ne bi’ — veli Milisav — ni pogledao na milion, nego bi’ rekao: Aman, brate, šta će mi milion? Daj ti, brate slatki, meni kišice; pa kad ima naš ’ranitelj, naš geco, — imaću i ja.

Zona je bila — što lepo rekao tada poštar i telegrafista Pajica, Edison nazvani — bila je sudbine jednog rđavo adresovanog pisma koje luta iz mesta

godine, da je „oskudacija“, da su im silne nepokupljene pare u narodu rasturene i izložene propasti, Mane mu je rekao: ako je samo to, da je za to najlakše!