Jakšić, Đura - PROZA
„Zar skitnicama i beskućnicima da izdamo našu hranu“, rekoše, „a naša deca da gladuju!... Dajte nam novaca, i mi ćemo otvoriti gvozdena vrata naših žitnica“.
beše gadno, nesnosno!... Ja ga ne smedoh pogledati... S njime je došao još jedan čovek, visok, smeđ; za njega rekoše da je birov... On je sve do gladne godine bio suv, mršav...
Seljaci su vrteli glavom: „Ne mogu mu ništa — rekoše — on je proklet; s njega najpre mora sve komad po komad otpadati, pa će tek onda umreti“.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Bolje da su nam brade osmudili no s ovim što nam rekoše: dobrodošli! Bolje i guja da pljune u lice! Bolje i šlem s više rupa nego u svirali!
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
— Kad vidiše Turci, da nikako moj stric neće da ide u Valjevo, oni se spremiše da idu i rekoše: „E, Jakove, gotovi konak; eto ti sutra Fočića u gosti!
Pođoše momci pod oružjem da otiskuju veprove, a kad vidi Branko i Mijailo da se ja ne šalim, dođoše i rekoše, te ja plajvazom, a nemam divita, napišem policu da Hadži-Bajići isplate trista talira Živkoviću; pa onda prenesem
— Rekoše od turske strane dva mu̓asila (to su od carstva i finansije): „Šta je bilo, bilo; neće age odsad onako činiti, i oni se
” — „Očô je u Krćevac”. — „A gdi su momci?” — Kaže: „Tu onomad ujutru spremili svi konje, dođoše i rekoše: ,Zbogom ostaj, gospodaru, mi odosmo našim kućama; ne možemo badava tebe služiti; a kad na vojsku pođeš, mi smo s
Sva gospoda znade kako je on caru i vezirima izmet činio”. Pet glasova, koje od paša koje od kapetana, uglas rekoše: „vala tako je, nije u Vlâ ostao caru onaki izmećar, kao što je bio knez Aleksa. Svi znamo da je na pravdi poginuo”.
Zovnu mene u čador ̓alaj-bega. Dođem, sedi sa njim moj poočim Musta-beg, novski kapetan, oba puše i ćute. Rekoše, i ja sedo̓; i mislim da ̓oće da me ucene, koliko ću novaca im poslati.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Odide amo, Marice! — zovnu Đura svoju sestru. I oba brata šaptaše joj nešto, šaptaše pa rekoše: — Ali tako mu reci »biće u mehani« — znaš! — Baš ste đavoli! — reče ona i ode da posluje nešto po kući.
Što sam se noćas prestravio, nikad nisam! Seljaci slegoše ramenima, pa se zgledaše začuđeno. Neki rekoše: — More, ti si se to opio, pa ti se učinilo! — Ama šta je stoku plašilo? — pitahu se drugi.
— odgovori Radan. — Dede batalite tu sprdnju da sednemo kao ljudi. — Bogami, pravo veliš — rekoše oni što su izgubili, pa se digoše i sedoše za jedan podugačak sto.
Sedi toliko zemana u košari!...« Nisi nikud pristao... — Bogme nikud! — rekoše neki.. — Šta ćeš, kud ćeš?... Daj da se zaduži, dase načini makar malo krova nad glavom. Kad al̓ hoćeš...
— Evo, Milune i Srejo, da vam pročitiam. — Dela čitaj! — rekoše svi i stadoše oko nega da slušaju. Vidak se iskašlja malo, pa poče: »Ugovor između nas potpisanih, i to s jedne
— O, budiboksnama! — povikaše gotovo svi uglas. I stadoše premišljati šta bi to moglo biti. Neki rekoše da je anatemnjak, neki da je onako nekaka utvara.
Neki govorahu da ga ostave, pa će valjda samo i otići; neki, opet, rekoše da treba javiti vlasti; neki mišljahu da ne treba buniti narod, nego da oni sad odmah odu i da to čudo kakogod uhvate,
Žene se prestraviše, deca izjazbiše. A ljudi kao ludi, jedni veruju, drugi se smeju i podsmevaju. Neki đavolani rekoše da su oni viđali dosta takih zveraka po vašarima i da to nije baš toliko opasno.
Tri dana samo se jelo i pilo, pevalo i igralo... Kad se već svak nadovolji, rekoše neki da valja ići kući. Živan i Purko umalo se ne zavadiše oko Strahinje.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
– Ne možeš, Pero, ne možeš! — veli Lazar ponosito. – A vi ne možete ni donde! – Pa i mnogo je! — rekoše neki. — Iz mesta onoliko skočiti — To je slota! — Dalje ne može niko! — reče Lazar. — Skačem stopu više!
Dok bahnu u avliju Ivan Miraždžić. Bio je bled kao krpa. Kako dođe, op zapita za domaćina. Kad mu rekoše da je kod kovanluka, on se diže žurno k njemu.
— Ne znaš ko je? — upita pop opet. — Ta, to i jesu jadi, moj popo! ..... Tu i nema više sumnje... — Pa ko je? — rekoše uglas i pop i kmet. — Video ga moj Lazar... Juče je i pucao na njega... Obojica prenuše.
Pa, kao čovek čiste savesti, još je vedar i razgovopan. Krstom s krste ludi; neki čak rekoše: — Ja tvrda srca, pobogu brate!... Siromah Aleksa!... Ni sanjao nije šta mu se sprema. Najedanput nasta tajac.
— reče harambaša. — Neka mu to bude naš poklon za ovaj prvi megdan!... — Pravo je! — reče Surep. — Zaslužio je! — rekoše Jovan i Jovica. — Ko ovako puškom kolje, zaslužio je pašaluk! — viče oduševljeni Zavrzan. — Jeste gotovi?
Potraži! Potraži!... Momci su tumarali po pomrčini, ali se ništa ne ču sem vetra. — Nema nikoga? — Nikoga! — rekoše. Kruška se vrati u odaju, vukući Marinka za sobom.
— Mahni, molim te! — reče Ivan. — Rekoše da je pucao na Stanka zbog devojke... — Koješta!... i Turčin sleže ramenima... — Bio sam se poplašio.
Turčin je to i čekao. — Šta reče, šta?... Zar on voli onu devojku? — Ja ga nisam pitao, tako mi rekoše. — Pa ono je dobra cura. — Dobra. — Sevap bi ih bilo sastaviti! — reče Turčin, a oči mu zasijaše nekom nežnošću.
” Bogami, tako voli Lazara kao da mu je na srcu ležao. Ni pop ni kmet ništa ne rekoše. — Nego... znate li šta? — Šta? — upita kmet. — Da se vas dvojica izmirite s njim.
Kud će vam duša, bolan? Zar ne vidite da vam je Turčin uhvatio u svoje kandže već i samoga Ivana? — To imaš pravo! — rekoše u glas i pop i kmet. — Pa eno vam hvata i Miloša Sevića. On sobom prosi Miloševu kćer za Lazara.
— A što to činiš, Jovo? — Ne mogu, braćo, više!... Ja mislim da je pravo da se smirim malo... — Ta ono... — rekoše neki — pravo je; ali nije to baš tako ni teretno, kad si već naučio... — Čujte, braćo! — reče pop.
Ja ću se lijepo staviti u stranu, pa ću gledati... — Tako, tako! — rekoše obojica. A Marinko dodade: — Videćeš da li ti još vredim! Nisu dugo čekali. Meho se vrati i dovede Aleksu.
Dučić, Jovan - PESME
Seoska budala je tada predložio da se sastave dva proroka kao dva petla koji treba da se bore pred svetom. Svi rekoše da će odista biti smešno, jer njihov prorok iz sela neće moći gledati sunčanu bradu onog drugog, i da će se prestraviti
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Đorđe, ili upravo njegova sestra, prodade sve. Izvadiše neki stotinjak dukata i dođoše svi troje u Beograd. Lekari mu rekoše da se ne može operisati, nego se može ne znam šta drugo pokušati, ali zato treba da leži u bolnici. On pristade.
Nisam hteo ni kave piti, nego odmah otrčim u bolnicu. Bilo je već blizu podne. Joca je bio, kako mi rekoše, odavna svršio vizitu i otišao. Ja se javim pomoćniku i uđem u „malu sobu”.
Ja želim da krstimo dijete prije nego ga dam iz kuće. — da ga krstimo! — rekoše seljaci. — Ko će biti kum? Među seljacima nasta žagor, ali ubrzo iziđe Ninko Vilotić.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
kad je zvonilo i kad je prošao pored Velikog krsta, kako primetiše babe; i što onako iroški nosi póšu oko vrata, kako rekoše devojke — da je, dakle, taj putnik davno očekivani učitelj.
— Baš vam fala! Lepa voda. Bože kad rekoše »vode«, pade mi na pamet, što kažu, opiju se ljudi pa se potučedu; e al’ kad je nekima suđeno, a oni se potučedu i brez
— ’Ajd’ pevaj, pevaj, Julo. A Jula se još jednako usteže, ali kad navališe na nju još jače drugarice i rekoše: »Moraš, moraš, Julo!
Afrika
Seljani, što me prihvatiše i povedoše svojim domovima, rekoše mi da je njihovo selo Mali Pariz. Obradova me ta ideja. Nisu li nam za vreme povlačenja stanovnici Andrijevice sa
Ali svi poznavaoci, i N. i pratioci, rekoše mi da će kroz koju godinu biti sigurno lepotica. Iako je sve u stvari šala, iako nikad neću otići da je vidim, bilo bi
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Odaje su bile patosane daskama, ali je iz njih bila nikla trava. Isakoviču rekoše da ima i zmija, ali taj čudni narod, da ih potuku, ne da. Kaže: čuvarkuće su!
Isakovič onda pođe dalje, jer se oko njega bila načinila smejurija, pa ode do u dno hodnika, gde mu rekoše da leže dva samrtnika.
Pavlu je sve, što mu franceskani rekoše, bilo čudno, neshvatljivo, a smešno. Pa im se i smejao. Mlađi fratar mu je, gorko, prebacivao, a ponavljao, da Bog sluša
Kad mu rekoše šta Mitropolija kaže, počeo je da psuje. Ne može, kaže, da se načudi, otkud da sve to, već, znaju, u Mitropoliji.
Pošto je stigao neprijavljen i neočekivan, u taj traktir, rekoše mu da u traktiru soba nema, da je sve puno sveta, ali ako sačeka, daće mu se zasad, jedna mala sobica, u produženju
Bila je prebledela, smrtno, kad joj rekoše da je taj došljak, iz sirmijskog polka, doveden u kuću da je vidi. Pri samoj pomisli da će, za tog čoveka, da je udaju,
koje su bile ruske, bili su natakli neke svoje vezove, kao da zaista polaze u svatove, a Kostjurin je – kad mu rekoše da su to stvari crkvene – dozvolio, privremeno, i to.
On će biti – rekoše mu – izabran, tako reći, za govornika, čitave jedne partije. Višnjevski će biti primljen, ali ne mogu biti svi.
Isakovič je mislio da su napiti. Kola, u kojima ga povezoše, bila su raskošna, sa stakletom, u kožnom prozoru. Rekoše mu da pripadaju Voroncovu, i da će carica prenoćiti u rezidenciji Kostjurina.
Teodosije - ŽITIJA
ne odlažući, yđe k roditeljima, ukrade otpuštenje i zamoli po običaju molitvu i blagoslov, govoreći: — Gospodari moji, rekoše mi da u onoj gori — i pomenuo joj ime — ima mnogo zveri; ako nađem milost, vi ćete me blagosloviti i pustiti da idem u
Kada je svanuo dan, blagorodni stadoše tražiti gospodina svojega, i gle, nigde ga nisu mogli videti ni naći. Rekoše: — Da se ne šali s nama i da se nije ka ocu vratio?
Odmah se sakupiše blagorodni, sleže se mnoštvo naroda: — Da čujemo — rekoše — šta je to sada zadesilo, gospodina našeg!
A neki im rekoše: — Takav koga tražite ušao je malo pre vas u ruski manastir, i još je tu. A oni čuvši ovo brzo poteraše putem da ne
A kada su se približavali Lavri, gle, iznenada iz zaliva morskog napadoše na njih razbojnici i uhvatiše ih. A ovi rekoše da su Lavrani, i jedan od onih koji su bili sa njima, izbegavši, dođe u Lavru i ispriča šta im se dogodilo.
A kada ovo reče (držali su da to biva po višem naređenju), i svi njemu rekoše: — Neka bude volja gospodnja! i odmah dozva svojega sina Stefana.
i svi se blagorodni pokloniše, i od Boga život mu moleći rekoše: — Mnogoletno da bude, i biće! A kada su izišli iz crkve, POŠTO su postavljene sjajne i bogate trpeze, samodržac otac
Pošto su mnogi dolazili da vide prepodobne, i kako je ovo dosađivanje manastiru i njima neugodno padalo, rekoše: — Da ne bude nevolja bratiji zbog nas!
Blaženi Sava, ušavši sa ocem svojim ka igumanu, reče misao. A iguman se posavetova sa mnogima, i rekoše da je misao protivna i da nije od Boga, i tako im ne dopustiše da takvo delo počnu, jer su hteli da ih imaju kod sebe,
Car uze ovoga u pomoć, i rekoše svetome: — Ne odriči se apostolskoga izbora preko nas, koji nam Bog kroz Duha Svetoga javi u srce naše za tebe.
Kada je sveti okusio od Bogom poslane mu ribe, čuđaše se neiskazanoj sladosti njenoj, a to isto rekoše i učenici i gospodar lađe, i svi koji su tu, da takve ribe pre toga nisu okusili.
Prizvavši patrijarha i svoje savetnike, pitaše da li da ga preda. A oni mu rekoše da to nikako ne čini, jer, reče, velmože i ceo grad veoma negoduju zbog ovoga.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Odgovorih da nije. One rekoše da u tome, ipak, nečega mora biti. Takva jedna baba! A Markota? Kako ga nije sramota da petlja sa ženom koja bi mu po
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Reče da će ceo dan ostati u postelji, jer je boli glava. A kad joj one rekoše da je kir Aranđel otišao Turcima, u Beograd, da preveze prodate konje, ona se malo trže i izjavi želju da joj spreme
Kad mu se kaluđeri vratiše i kad mu rekoše da ga patrijarhu ne mogu voditi, jer je u kući puno gostiju, pošto je toga dana stigla, u posetu, sestra patrijarhova,
Matavulj, Simo - USKOK
Amin. Svi domaći šapćući ponavljahu njegove riječi, a svi glasno rekoše „amin“, pa posjedaše na pod, muški obaška, ženske s djetetom obaška. Janko otkloni stolicu, pa podvi noge.
? — Ima to u knjigama, đedo! — rekoše mu. — A da li će naši bojevi biti u knjigama? — zapita Mirko. — Eto, Janko, kada te bog poslao i kad si toliko učevan
Odrediše da se taj novac kupi o Malom gospođinu dne. Kad dođe prvi rok, ne dâ niko ni aspre! „Ne damo harača!“ rekoše Crnogorci. „Ako ćemo ga davati, davaćemo ga Turcima, pa s njima u miru živjeti!
Vladika skupi braću Crnogorce, pročita im knjigu i zapita ih što misle da se odgovori na to. „Otpiši mu“, rekoše mu oni, „da Crna Gora ne daje harača, no neka pokuša da ga sâm uzme.
Janku rekoše da će taj mali Rade, ako poživi, po svoj prilici, biti Vladika i našljednik Petra I. Kad Janko kaza Savu, kako mu je
— Meni jest, vaistinu — reče stariji Đurašković. — I baš ti hvala što me ne postavi da sudim! To rekoše još njeki neizabrani glavari: od izabranijeh njeki se odricahu, ali na molbu vladičinu ostadoše.
Kad ono nedonošče onako trči, a da kakvo bi bilo poslije!?“... Svi udariše u smijeh. — A za oko pričaj! — rekoše. — Na putu u Primorje nađe Ćeklić zrno grožđa. Bješe krupno, čvrsto, plavo.
Stevo i Markiša takođe rekoše da se skroz pocrnogorčio, da ga već ni po čemu ne mogu razlikovati od pravog Crnogorca! I opet ču pohvalu: — Ko bi
Radičević, Branko - PESME
“ „Samo, dušo, kad sam tvoj.“ To rekoše, izdanuše, Na zemljicu te nanuše Kô dva bora usred gore Kad sekire nji obore.
Odavde nije, dakle otkuda je? Odavna sluga tu se njegov bavi, Al' oto vreme gde on proboravi? U dvori teškog rekoše bonika, A to se njemu ne vidi iz lika; Pa ako beše, sada već prebole, Mogâ bi amo silaziti dole; Već konja jaat i
Tamo-amo okom s' čudi! „De je ona, de je mila? Ona s' nije utopila. Oni mene prevariše, Nje, rekoše, nema više; Ali laž je, ona j' živa Ali de je, de s' sakriva... Glete, glete, ta eto je!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Svi se nasmejaše. Baba se trže, zbuni, pogleda me plašljivo i ponizno. Ostale, kao da bi je opravdale, rekoše mi: — Dve noći nije spavala. Čuvala je, pa sad zadremala. — Idi spavaj, tetka! — rekoh joj blago i tronuto.
Posle, zamrsi kose moje guste, raskopča jelek, razgrnu grudi i ljubljaše me. Komšike, crne duše, rekoše ti da sam neverna, i ti me, naruženu, ostavi. Srce mi puca, ali još te volim.
Ali jedne jeseni, uveče, rekoše joj da se lepo obuče i nakiti. Zatim iziđe Stojanov otac, uze je za ruku i uvede u gostinsku sobu. — Ljubi u ruku!
Kostić, Laza - PESME
oh, tu zar?” uzdiše bula, „tu je, oh, tu je, duša je čula, tu mi ga sveti rekoše oci. rekoše mi ga mladi uskoci, tu mi je dragi, oh bože blagi!
oh, tu zar?” uzdiše bula, „tu je, oh, tu je, duša je čula, tu mi ga sveti rekoše oci. rekoše mi ga mladi uskoci, tu mi je dragi, oh bože blagi!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Šnjima i carević jede, ama im oči zavaraja pa baca meso preko sebe, tako i pečenje pojedu sve; pa onda rekoše: — Hajde da idemo u lov, jer sjutra treba jesti. Otale pođu svih devet i carević deseti.
Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti đevojku, pa rekoše između sebe: — Znamo odista da neće ona ni jednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će bog i
opkladom ne mogoše ništa dobiti, uplaše se žestoko pa umole carskoga zeta, te im odobri još jednu opkladu, pa mu onda rekoše da oni imaju krilatu babu, a carski zet nek nađe u svojoj družini jednog brzog čoeka, pa neka on trči nogama, a baba
Jednom se oni dogovore i Grbu opanjkaju pred kraljem i rekoše: — Gospodaru, kaže naš brat Grbo da bi mogao dovesti zlatna konja od kralja đavolskoga. — Dobro, — reče kralj.
Opet mu braća zavidiše što su u njega bolje ovce, pa se opet dogovoriše da ga kralju opanjkaju. Pošto dođoše pred kralja rekoše mu: — Gospodaru, kaže naš brat Grbo da bi mog'o dovesti živa kralja đavolskog.
i valjati, kao kakav strašni vijor; Krivigreda opet zgrabi najdeblji hrast za vrh, pa ga savi uprav do zemlje; pa onda rekoše Marku da on podstakne ugarke na vatru. A na vatri je gorelo veliko hrašće.
Kad to vidješe Tarigora i Krivigreda, rekoše Marku: — E, pobratime, po tome što vidjesmo, bićeš nam dobar ortak. Ali sad da ti kažemo našu nevolju, u kojoj, kao
Čim oni vidješe Marka, počeše od radosti pijukati, jer su znali da ih je on izbavio od zmije šestokrilke, pa mu rekoše da se sakrije između njih, jer ako ga vidi njihova mati kad dođe, ona će ga od radosti progutati.
Onda će zapitati ona tičiće da li je dolazila zmija šestokrilka da ih pojede, i kako su ostali živi. Oni joj sad rekoše da je dolazila šestokrilka, i da ih je odbranio jedan čovjek, koji je ubio zmiju, te ih tako za vavijek spasao od
— Ma gdje mi je, kažite mi. Ja bih ga, da mi je tu, od radosti i milošte ovaj čas pojela! Onda joj tičići rekoše da je on otišao, ali oni ne znadu kuda.
Onda joj tičići rekoše da je on otišao, ali oni ne znadu kuda. Kad se orletica smirila, onda joj tičići rekoše: — Majko, mi bi tebi kazali za našega izbavitelja, ako nam obećaš da ga nećeš progutati. Ona im sad obeća.
I tako se okladiše u stotinu zlatnijeh cekina, i rekoše koga najprije sretu da im o tome sudi. Idući malo naprijeda sretoše na konju đavola, koji se bješe pretvorio u
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
JELICA: Ne može niko da ukrade? ALEKSA: A, to se ne krade. Ja sam hoteo kupiti jedan kamen za spomen, al mi rekoše da se skidati ne može, niti je ko u stanju tamo popeti se. JELICA: To je virklih mlogo.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Pase i gunđa: „Ovo je raj, ovdje je Vrapca Crvenog kraj!“ „U redu, brajko, ostani ti!“ rekoše na to drugara tri, pa dalje kreću tražeći sreću.
Kućicu takvu, hvališo mali, za ručak dobar svakom bi dali!“ — rekoše tako njih troje, ljuti, dok mudra lija po strani ćuti.
“ „Ko li je lovac neznani bio? — pitaju oba, od čuda nemi, a zatim u glas rekoše složno: Da mu se noćas zaseda spremi! Platiće ribe skuplje od srebra, kada mu braća nameste rebra!
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Mala se toliko zbuni da, otvorivši šačicu, umal ne ispusti novac. — Nemojte ih mučiti. — Hvala, gospodine, — rekoše devojčice šapatom. — Sada ćete pravo kući a novac da pokažete mami.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Hrabro sam podneo smrt, no kakva je u tome vrlina? Ostade vrat moj ko suvi panj u polju. Preteča, rekoše mi, no smrću sam i reč svoju pretekao, a zar je vrlina to sa rečima neiskazanim niz lepšu stranu stradanja otići?
Za večeru sedoše junaci bez glava, a neman se hranila s morskog dna. Rekoše knjige: potonje je vreme, eto se pogubi knez, a vaskrsava ubog Lazar, i oba ista: raste im moć da sami sebe poseju ko
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Bilo ih je iz raznih komandi. Neki se na usputnim stanicama skidali. — E, zdravo braćo! — rekoše kad voz stade. — Daj Bože da se opet vidimo.
Pred selom Koceljevom rekoše nam da ćemo sada naići na jednu zarobljenu austrijsku bateriju. Zaboravismo na umor. Baterija je bila zaustavljena na
Tu su vojnici nahranili i napojili konje. Za ljude nije bilo ničeg. Imalo je mladih kukuruza, ali nam rekoše da se vatre ne smeju ložiti zbog blizine neprijatelja. Sunce je već zašlo.
Siđosmo jedva tako u jedan potok. Tu napojismo konje. Onda opet uzbrdo, dok ne stigosmo u jedno selo, čini mi se rekoše da se zove Sikot. Dugo smo tu čekali. Kada smo krenuli, sunce se već klonilo zahodu, a hladnjikav povetarac je pirkao.
Kretosmo i mi lagano. Opet zastadosmo pred jednim selom. Bunovni seljaci, onako u košuljama, gledaju preko plotova. Rekoše nam da se selo zove Uzeće. Tada baš, negde desno i u daljini, odjeknuše potmulo pucnji topova. Pevci zakukurikaše.
Pitamo gde je komandant puka. Ali oni učiniše širok zamah rukom i rekoše da je negde napred, ali ne znaju tačno gde. Dakle, znaju onoliko koliko i mi... pred nama odjeknu nekoliko pucnjeva.
Oni će ići sa nama do prvoga sela, a odatle mogu da se vrate. Ponudi im konje ordonansa. Uzjahaše starci, a žene rekoše da će ići peške. Odmah pođosmo i naskoro naiđosmo na jednu raskrsnicu.
Pri škiljavoj svetlosti lampe, sedeo je komandant sa još jednim pešadijskim oficirom, za koga mi posle rekoše da je komandant pešačkog puka. Prijem dužnosti je bio po svima pravilima mirnodopske službe.
Seljaci uhvatili za uzde moga konja i vode nas u pravcu jedne velike zgrade... Rekoše nam tada da smo nas dvojica prvi koji ulazimo u selo. Ja pretrnuh.
Bila je već ponoć kada se naš voz zaustavi na jednoj maloj, neosvetljenoj stanici. Rekoše nam da smo na krajnjoj granici do koje voz sme da naiđe. Iduća stanica je već izložena artiljerijskoj vatri.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Samo da ne bude ona tu, dok se malo sviknem na ljude, pa posle ćemo lako ...« »Rekoše da je mnogo lepa i mlada... Sad pravo iz škole« pomisli on i podiže napred svoje velike sanjive oči.
i Kata imenova neke glavnije političke radnike. — Njemu svi rekoše da su to samo tek ’nako... prazni glasovi... — Nadlaguje se svet, more, reče jedan odbornik. — A ’nako veli...
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
su tražili čak i od Narodne skupštine da im se uračuna duplo u godine karijere, i za penziju, vreme kada su se, kako rekoše, izlagali opasnostima zbog svog rodoljublja.
Poslednji je dan u ovoj godini. Pred veče je stigla mala, crna lađa, koja obilazi ostrva. Rekoše mi da će zanoćiti kod nas, jer će, noćas, biti čuda.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
? Čuli smo sve. Znaš kako vele: dobar glas ide daleko, a zao još dalje. Pa tako i s tobom. Rekoše nam. Dođe nam ’aber za tebe.
Oće da kukate crnoga Marinka!« — E, to ti je, vala! Za dobro sam dobar, a za zlo sam baš takav kako i rekoše za mene, — reče Sreta vadeći jednako knjige i lupajući jednu o drugu.
Sad je bar bez brige; nema da trlja glavu tolikim stvarima. Ali ga je samo to naljutilo što mu pre toga ne rekoše da hoće drugoga, ili što ga bar sad, posle svega toga, ne ostave na miru.
A Sretenu čisto raste perje i zadovoljno trlja ruke i skače u trupac kad mu rekoše kako se čiča Milisav žali i ljuti na nj. Milo mu što mu ni taj metak nije promašio, pa veli: — Šta ću mu ja!
— Nego sad i mi treba da se pokažemo đide. — ’Oćemo vala! — rekoše mnogi. — Pa kako mislite, braćo, da će onako najpriličnije biti?
No i ovo je slabo išlo u glavu ćir-Đorđu, i on se umirio tek onda kad mu rekoše da to nije ni najmanje opasno, jer će Ljubica ostati doma; a izabrana je samo forme radi; neće nikuda ići i biće mu
ljudi skromni, vredni i radeni i nijedan baš nije mario za ove formalnosti i dangubice, i nemajući nikakvih pretenzija, rekoše neka on bude predsednik zbora, a koga on izabere, neka bude delovođa, pa da se što pre svrši taj posao.
— Od danas da smo pobratimi! — reče Sreta. — I s men’! — dodade ćir Đorđe. — Zdravo, pobratime! — rekoše i Sreta i Đorđe. — Da bog dâ, pobratimi! — ogovara Mića.
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
»Gledajući neobičan i strašan prizor, mislio sam da će svi konji biti tako poubijani. Ali urođenici nam rekoše da je lov već pri završetku i da je samo prvi napad jegulja opasan i smrtonosan.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
VOJVODA DRAŠKO Pita, brate, ne znam ni sam kako. Ja izidoh pred njim s Grbičićem, poklonih se kako mi rekoše. Put mene se poosmjehnu princip, raspita me za naše krajeve, i šćah reći ljubi Crnogorce, jer spomenu sve redom
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Juče sam bila tamo i rekoše mi: tek što se nije vratio s puta. I neću ja više da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; neću više da lažem i da
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
„Pomamio se!“ rekoše drugovi iza njega, jer oni ne bjehu čuli one riječi. „Pomamili smo se svi!“ viknu konte, okrenuv se živo i prišavši k
„Uzecu Milju Đulovu!“ reče Milun ozbiljno. „Aferim! Živio Milune!“ rekoše momci. „A mene ćeš ostaviti i zaboraviti, a?“ reče Stane, tobož ijetko.
„Ne treba, serdare, mi smo se za to pobrinuli!“ rekoše momci veselo, a brkonja Radoje iskoči na vrata, te unese nataknuta brava, kojeg su pred kućom prislonili bili.
Diži se, bratko, diži. Hodi, sjedi da piješ!“ reče Ivana ljubazno, povukavši ga za kabanicu. „Ta to je soldat!“ rekoše u glas ona četvorica, pošto se Jan primače i pozdravi. „E pa soldat, uskok, naš brat Crnogorac posad, uskok Janko!
Taki su nam sačuvali vjeru i Srpstvo! „Da mu iziđemo na susret!“ rekoše neki mlađi od glavara, te se odvojiše i odoše pred manastir.
Što ćete de! on hoće da se sasvim pocrnogorči, i aferim mu za to!“ „Aferim, valaj!“ rekoše u glas. „Fala vama, braćo, što me primate za brata!“ odgovori Janko tronut.
Bilo ih pješaka i konjika. Nasukoše se jedan za drugijem, pa stupahu dosta sporo. „Turci!“ rekoše oba u glas. Zatijem polegnuvši siđoše, pa dobrijem kasom otrčaše k svojima.
“ reče Mišan. „Ićindija“, prozbori Otaš, pogledavši na sunce. „Da, da, ićindija!“ rekoše u glas Radoje i Spaso, kao da se oni sjetiše što je. „Ma što ono rade?
“ reče Janko, slabijem glasom i na predušak. „Hoćemo, dijete — kako ne!“ rekoše u glas, pa ga naelak preniješe ukraj prijeboja, gdje mu Stane već bješe prostrla.
ti tu nijesi bio, a i bez tvojijeh razloga Gospodar će doznati istinu!“ „Tako je tako, neka priča dalje đetić!“ rekoše brastvenici. „A što ću dalje pričati? Nemam šta! Ostadoh tunak kao prikovan.
Ali meni se to dogodilo, baš to na što on gađa u Cucama!“ „Pričaj vjere ti!“ rekoše svi. „Začamah tamo — radi krvi bjeh pošao — začamah tamo njekolika dana.
„A sad zbogom!“ reče pop. „Pričajte se vi, a ja odoh da prokadim još đe-đe!“ „Da ti je sreti put!“ rekoše mu. „E, pohitajte, živnite, Joke! da se ranije ruča, e ćemo u sretanje, pa imamo kad nadoknaditi!“ reče serdar.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Zato je tako duboko). Mogu da budu i stihovane (— Kuga je u Sremu. — Nije nego u tremu; — Vami vaše, nami naše! rekoše baše. — Sve naše, ništa vaše! — rekoše paše).
— Nije nego u tremu; — Vami vaše, nami naše! rekoše baše. — Sve naše, ništa vaše! — rekoše paše). Dijaloške poslovice su često date u stilizaciji pitalica, od kojih je zadržan samo dijalog (— Drugo moja, tvoj
Čuh da je nekakva nevjesta rodila dijete, no zaboravih da li je muško ali žensko, ama rekoše da meni sliči. 3 NAZOVI JUNAŠTVO (Na jednom zimskom sijelu sastala se momčad iz nekoliko sela, pa jedan će reći): —
— Ma otkuda ti znaš? — Čuo sam kada ste izabirali novoga serdara i vojvodu pred vojskom na Kosovu, pak rekoše naši stari: ko od nas dokaže da je u svom vijeku učinio kakvo junaštvo, njih ćemo dva odabrati.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
” I tako se okladiše u stotinu zlatnijeh cekina, i rekoše koga najprije sretu da im o tome sudi. Idući malo naprijeda sretoše na konju đavola, koji se bješe pretvorio u
Kad bi u neko doba noći, dođoše vile da | se kuplju, i stadoše govoriti kako se izliječi kraljeva šći, „valja da nas je” rekoše, „neko slušao kad smo govorile da bi se ovom vodom iza nas izliječila. Može biti da nas i sad ko sluša, pođimo viđeti.
” Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti đevojku, pa rekoše između sebe: „Znamo odista da ne će ona ni jednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će Bog i
Šnjima i carević jede, ama im oči zavaraje pa baca meso preko sebe, tako i pečenje pojedu sve; pa onda rekoše: „Hajde da idemo u lov, jer sjutra treba jesti.“ Otale pođu svi devet i carević deseti.
opkladom ne mogoše ništa dobiti, uplaše se žestoko pa umole carskog zeta, te im odobri još jednu opkladu, pa mu onda rekoše da oni imaju krilatu babu, a carski zet nek nađe u svojoj družini jednog brzog čoeka, pa neka on | trči nogama, a baba
Sveti Sava - SABRANA DELA
(Propov. 1, 2) Jer ,život ovaj — to je senka i san, jer ni za što mete se svaki zemaljski, kao što rekoše Knjige: kada i sav svet stečemo, tada i u grob uselićemo se, gde su zajedno carevi i ubogi'.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
I postavi vlast Kušmelja knezom u Zvrljevu. A Zvrljevljani u toj prilici rekoše: „Lako je onome biti svetac, kome je bog otac!“ Biva: „Fra-Brne je bog, pak ti je lako, Kušmelju!
Još rekoše da bi se u naše moglo usuti treći dija vode!“ — Ta-a-ko, tako! A-nu, amo, odi amo, od’, od’, od’! — reče fratar.
— Pa ajde lezi, brate! — veli Tetka. — Ajde, ajde! — rekoše i ostali. U taj mah diže se graja iz crkve. Đaci bijahu razvrnuli vrata i ušli. — Koji je vrag jopet?...
Đaci bijahu razvrnuli vrata i ušli. — Koji je vrag jopet?... Šta to jopet može biti? — rekoše pošavši k crkvi. Mačak, Bujas i Lis, sretoše ih, svaki blijed i uzdrhtao. — Poaralo crkvu, duovnici.
Fra-Tetka pomaza uljem bolesnikove vjeđe, čelo, slijepe oči itd., pa ga onda njih sedam blagosloviše i rekoše narodu da se razilazi. Bakonja je to jedva čekao.
On je juče priplivâ riku na konju, kâ i Srdarina! Šta mislite? Dite, a još mi rekoše da ne umi plivati! — Pa, poznajemo mi dobro Bakonju! — reče drugi, odista manastirski pronjar.
duševan nami? Kinji li nas on, kâ šta je činio maniti Vrtirep ono dana kad je bija starišina. — To je istina! — rekoše svi. — Bog da živi vra-Brnu! — Znala bi nam duša da je onaj manitac ostâ za gvardijana — nastavi Beljan.
— Je li to, šta si sam učinija, bez strica? — zapita mlinar. — De, to nam pripovidaj! — To, to — rekoše svi, i Dundak. — Iđem ja iz grada. Bilo je lito, a pridveče.
— Bilo je puno refertorije, a on još viče, a — čućeš kako skiči kad govori, i ljudi se počeše krstiti i rekoše mu: „Blago tebika kad si usnija!“ Ti sad vidiš kakva bi se škandala izlegla kad bi ti odbija! Zato sam, brate i došâ!
Ali kakvo bi njegovo iznenađenje kad mu sutradan u crkvi rekoše da će ga toga jutra biskup zafratriti — sasvijem zafratriti. On i Srdar zgledaše se.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Ja ne krijem da nisam. Nisam ni zato što, kako i sami rekoše, jedino srce krupnije od duleka ili lavež za petama mogu po prvom ledu da spoje dve obale.
Tada mi zadenuše dve medalje. Rekoše, za junaštvo. A ja sada mislim da li je to stvarno za junaštvo i sve više tolkujem da nije.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Zašišta, zaprašta oganj, a gradske oce zahvati užas. Šta sada? — Ako ovako potraje, uskoro neće biti ni grada! — rekoše oni. Sazvan bi Savet Mudraca. Bez uspeha. — Možda će Đisara znati?
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
On ućuta. Učenici upreše pogled na more i uveriše se o istinitosti reči svoga učitelja. „Tako je“, rekoše oni jedan drugom, „on je mudriji od Talesa i Anaksimandra!“ Posle kratkog zastoja nastavi Pitagora svoju priču.
„Pa recimo dvanaest dana“, rekoše jedni, „petnaest“ rekoše drugi, a kad jedan od njih reče „dvadeset dana“ počeše svi da se smeju. „E pa čujte!
„Pa recimo dvanaest dana“, rekoše jedni, „petnaest“ rekoše drugi, a kad jedan od njih reče „dvadeset dana“ počeše svi da se smeju. „E pa čujte!
Prebrojte njene boje, pa ćete i opet uvideti da je svet carstvo brojeva“. „Da“, rekoše učenici, „tako je! On, učitelj je rekao“.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Posle dva dana klackanja na konju po kamenitim i vratolomnim stazama stigoh uveče do rezerve njegovog puka, gde mi rekoše da je on za tu noć dobio nekakav specijalan zadatak na izvršenje i da ću morati, zbog toga, sem ako nisam ljubitelj
Nikola se klatio, bečio i trabunjao: — Pobratime, bravos;... nije vajde, bravos, bravos, braaavos! — Ali svi rekoše da Nikola koji se ludački kikotao treba da ide kući i da ja moram ići s njim.
„Dok nije proradio voz, rekoše mi, bilo ih je više, a sad su svega njih dvojica, od kojih je jedan sasvim gluv i još s jednom manom (i tu se pogledaše
stiže i dojezdi u Šabac, radi polaganja računa svoga jednogodišnjeg rada i likvidiranja rečene lipoliske filijale, rekoše mu: da se odmah i bez pogovora ima krenuti u Beograd za kalfu gvožđarskog.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Babu poslaše da progleda oko kuće, pa joj rekoše da i ona posle toga legne. — Šta to drobi ovaj ? Ja ga i ne slušah onako pijana — poče Vujo, smešeći se.
Posedaše i ostali žandarmi. Jedan natoči svakome po čašu rakije, podigoše svi prvu čašu u vis i rekoše: — Prva u slavu Božju. Neka ti Bog oprosti!
Mučno da će što biti. Vidiš, i kapetan i svi mi kažu da se ne nadam. Nemaš, vele, ni jedne lake... kako ’no rekoše: olakšanje, kako li ?... To mu kažu, znači da nisam ni u čem bio dobar, sve zlo !... Pa, tako i jeste!...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kad je čuo Petar šta mu ove devojke rekoše, on im onda odgovori: — Teško vama i vašem životu! Kad ja opet ovuda pređem, sigurno ću naići samo na vaše kosti.
S njima i carević jede, ama im oči zavaraje pa baca meso preko sebe, tako i pečenje pojedu sve; pa onda rekoše: — Hajde da idemo u lov, jer sjutra treba jesti. Otale pođu svi devet i carević deseti.
Kad to čuše divovi, u čudu se zagledaše, pa mu rekoše da im ne baca kamena, jer takoga nema nadaleko, pa im se žao rastati s njim.
Tako i bilo. Što rekoše, to i učiniše. Najstariji sin uhvati zgodu te će upitati oca: — Oče, dugo nismo progovorili, sad je došlo doba da
opkladom ne mogoše ništa dobiti, uplaše se žestoko, pa umole carskog zeta te im odobri još jednu opkladu, pa mu onda rekoše da oni imaju krilatu babu, a carski zet nek nađe u svojoj družini jednog brzog čoeka, pa neka on trči nogama, a baba
i valjati, kao kakav strašni vijor; Krivigreda opet zgrabi najdeblji hrast za vrh, pa ga savi uprav do zemlje; pa onda rekoše Marku da on podstakne ugarke na vatru. A na vatri je gorelo veliko hrašće.
Kad to vidješe Tarigora i Krivigreda, rekoše Marku: — E pobratime, po tome što vidjesmo bićeš nam dobar ortak. Ali sad da ti kažemo našu nevolju, u kojoj, kao naš
Čim oni vidješe Marka, počeše od radosti pijukati, jer su znali da ih je on izbavio od zmije šestokrilke, pa mu rekoše da se sakrije između njih, jer ako ga vidi njihova mati kad dođe, ona će ga od radosta progutati.
Onda će zapitati ona tičiće da li je dolazila zmija šestokrilka da ih pojede i kako su ostali živi. Oni joj sad rekoše da je dolazila šestokrilka, i da ih je odbranio jedan čovjek, koji je ubio zmiju, te ih tako za vavijek spasao od
Ma gdje mi je, kažite mi? Ja bih ga, da mi je tu, od radosti i milošte, ovaj čas pojela! Onda joj tičići rekoše da je on otišao, ali oni ne znadu kuda.
Onda joj tičići rekoše da je on otišao, ali oni ne znadu kuda. Kad se orletica smirila, onda joj tičići rekoše: — Majko, mi bi tebi kazali za našega izbavitelja, ako nam obećaš da ga nećeš progutati. Ona im sad, obeća.
Idući tako dođe blizu jednoga grada, a to silan svijet bježi iz njega van. On ih pita: — Kuda ćete, ljudi? A oni mu rekoše: — Naš grad je zaklet, i niko od ljudi ne smije u njemu prenoćiti.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
U toku razgovora pred nama se u daljini ukaza jedan veliki crkveni toranj. Oni mi rekoše da je to Karlovačka katedrala, a da se pored nje nalazi i palata njegove svetosti patrijarha. Na tom mestu Turci su 1699.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
—Bog zna kad će izduvati! Može da potraje još i nedelju dana, rekoše joj neki, što se s njima svetovala. Onako nezadovoljna, ona ode županu da je odvede gospodaru da se s njim namiri.
Doduše, za brodarinu bilo bi dosta i nešto bi preteklo, ali joj rekoše da brod po ovako ružnom vremenu neće otići. A ona je napremila da pođe. Ko zna kad će vreme umekšaš.
I sreća ih namjeri na radnju, pa pošto im rekoše da će biti zarade za dulje vremena, sinovi ostadoše u gradu, a otac se povrati kući da na paši zamijeni ženu i da
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
“ Ta brzopletna mudrost Nije propala, Svetu se dopala: Tala ismejaše A brzopletu rekoše: „Ti imaš prȁvo; jeste, tako je!“ I danas tako mudruje Mnogi brzoplet I — veruje mu svet.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Seljani, što me prihvatiše i povedoše svojim domovima, rekoše mi da je njihovo selo Mali Pariz. Obradova me ta ideja. Nisu li nam za vreme povlačenja stanovnici Andrijevice sa
Ali svi poznavaoci, i N. i pratioci, rekoše mi da će kroz koju godinu biti sigurno lepotica. Iako je sve u stvari šala, iako nikad neću otići da je vidim, bilo bi
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Izneli smo čak i jednoga ubijenog Rusa: »da ga Turci mrtvoga ne pogane« — kao što rekoše njegovi zemljaci. Marko Crnogorac dobio je još jednu »pašiju ogrebotinu« na butini.
Ali šta je to? Vaše su oči zaplakane, vi ste plakali! Šta da mu odgovorim? — Zub me boli, visoko prevashodstvo, rekoše mi da je dobro držati u ustima istrugan ren, pa mi od rena udarile suze.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Bio sam već sav mokar od znoja. Najzad naiđosmo na začelje naše čete. Vojnici mi rekoše da je stariji vodnik na čelu, u blizini izlaska iz klisure.
Ili sam viđao grupe ljudi, koji su o nečemu razgovarali zabrinuto. U delegaciji mi rekoše da su Austrijanci probili italijanski front i zarobili im celu armiju.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
” To rekoše sina oba, Mlad Radomir, mlad Radivoj Svojoj majci ostareloj U proleća cvetno doba. Sunce sinu na istoku, Pred
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Spa'ija i sud tražili su da se preseli, jer nije imô čeljadi da obrađuju ziratnu zemlju, a to je šteta, rekoše mu dolje u sudu, i za spa'iju i za carevinu.
Bojić, Milutin - PESME
II David posla da propitaju za ženu i rekoše: Nije li to Vitsaveja kći Elijamova, žena Urije Hetejina? (II knjiga Samuilova, XI, 2, Z) Strast je zakliktala na
Ćipiko, Ivo - Pauci
Troškovi golemi, jer odvjetnici, da se već jednom parbenici opamete, — tako rekoše na sudu, — zatražiše potpunu naknadu za dangubu, dnevnice i za prevaljeni put oko četrdeset kilometara, svega skupa sto
— Ako je njegova, biće u „zemljišniku” upisana na pokojnog mu oca. Svi ostali svjedoci općinske strane rekoše kao i stari Ždrale, i u govoru sprdaju se sa Radom kad im zgodno dođe.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Oni su sumnjičavo odmahivali glavama. Rekoše da to niko ne bi bio u stanju da izdrži, jer je glogovo trnje kruto i oštro, ulazi u meso do kostiju, da je otrovno i da
Nismo zatekli ni pregršt života. Rekoše kako su zadnju mericu pojeli pre dva dana, a i ta je bila buđava, gotovo da su se potrovali.
Artemije Ustali smo u ponoć, ili nešto kasnije. Izbudiše nas, rekoše da se obučemo i da dođemo u veliku trpezariju u gornjoj kuli.
Jedni rekoše da je gospodar Lauš čovek zahvalan, čovek otmen, čovek gospodstven, i da on nikada ne zaboravlja učinjeno mu dobro.
da je gospodar Lauš čovek zahvalan, čovek otmen, čovek gospodstven, i da on nikada ne zaboravlja učinjeno mu dobro. Rekoše da je on čovek starog kova, da nije od ovoga mlađeg soja u kojem je zacarila svakojaka pokvarenost i murdarluk.
Treći pomenuše Jelenu. Imala je vremena, rekoše, da obrlati svoga matorog muža. Uvalila mu je dupe u krilo, provrtela se na njegovim uvelim jajcima, poturila mu
Najzad, četvrti, oni najzajedljiviji, rekoše kako je sve to došlo samo zbog međusobnog gloženja i nadvlačenja između Lauša i Dadare.
Ja mu ne praštam, rekoh, nego sam pomislio da bi jedino on mogao pomoći igumanu. Ne, rekoše dok se Nikanor ne vrati, ništa mi nećemo preduzimati. Matija Doroteju i meni niko ne prilazi.
To je svetac, rekoše naposletku. Bogdan Ljudi stoje na bedemu i zure u vejavicu. Očekuju da će se baš u ovom trenu zbiti čudo i da će otud
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Naposletku videsmo kako su obe kugle stigle zajedno na zemlju.“ - „Pa šta rekoše peripatetičari?“ upita jedan iz gomile. — „Šta rekoše?
“ - „Pa šta rekoše peripatetičari?“ upita jedan iz gomile. — „Šta rekoše? Da to padanje ništa ne dokazuje, da je tačno ono što piše u Aristotelu, a ne ovo što su svojim okom videli.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Imamo dovoljno činovnika! Vratih se očajan, ali mi rekoše, što dotada nisam znao, da na državi ima nekoliko vrata a ne samo jedna, kao što sam ja dotada mislio.
sa obezbeđenim godinama službe i sa obezbeđenim podvaljkom i svud ti ljudi nemarno zaviriše u moju diplomu i svud mi rekoše: — Nema potrebe. Imamo dovoljno činovnika! Razočaran, ja se setih opet iskustva, te pođoh njemu: — Država me neće!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Doneše tada i ručak za Kralja. Kralj naredi da dođe i lekar, ali njega nigde ne beše. Vojnici rekoše da je on poveo svoga konja i otišao. Onda komandant naredi poručniku Luki da pojaše i odmah dovede lekara.
Blato pljašti pod nogama, a dušu pritisla slutnja teška i siva kao olovo. Neki rekoše da sada nailazimo na staru granicu nekadašnje Srbije. Ovaj se nagib naziva Prepolac.
Nekako zarana stigosmo u jedno selo. Vojnici se razmestili po šupama, a mi odabrasmo neke crnogorske kuće. Rekoše nam da ovde ima i crnogorske vojske.
Komesari već otišli u varoš, I naskoro se vratiše sa mesom i hlebom. Ali rekoše da na vojnika sleduje samo po četvrtina hleba...
Komandanti se savetuju. Vojnici gladni, stoka malaksala, a vreme hladno, pa još poče i susnežica. Rekoše da su našli samo slamu za prostirku, te ljudi odoše sa konjima. Doneli su nešto malo slame.
„Magareće meso“ — vele. Ipak su prazne kutije letele svuda naokolo. USOPŠI, RAB BOŽJI... Rekoše nam da ćemo maršovati do Drača samo, pa ćemo se tu ukrcati.
Baterije nailaze. Jedan vojnik iz šeste baterije povede se i pade. Priđoše neki da vide šta mu bi... Malo posle rekoše: umro je... Pop Momčilo izvuče iz bisaga epitrahilj.
Nečujno i tiho gasi se njihov život, kao žižak u kandilu. Oko podne stigosmo pred jednu nabujalu reku. Rekoše da se zove Škumba. Pred rekom polegali pešaci i čekaju da inženjerci završe provizorni most da bi mogli preći.
Čujemo već i sirene automobila i dovikivanja na raznim jezicima. Naiđosmo pored jednoga morskog džina. Rekoše da je drednot. Gledamo zadivljeni u ogromnu masu čelika, u onu katarku, u masivne kupole od gvožđa. Evo i obale.
— Vide li koliki su hlebovi! — govorili su vojnici među sobom. Naiđoše naši oficiri i rekoše da će nas voditi u Ipsos, gde je za nas određen bivak. Čekali smo da se i ostali iskrcaju...
Kao da očekuju da njih stave u onaj red. Vojnici se raspituju za one mrtve. Rekoše kako su to pomrli vojnici iz okolnih logora. Oni živi čekaju auto, koji treba mrtve nekud da odnese. Išli smo lagano.
Dok ne zaspimo hladimo se pomoću naših pojaseva. Sutradan nam rekoše da sada nailazimo u Solunski zaliv. Opasnosti više nema. Mornari prikupljaju već pojaseve za spasavanje.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Što rekoše, to i učiniše: otidoše Bogdanovu dvoru; Bogdan ode k ljubi u timare, Mitar osta dvoru na pendžeru, da on sluša što će bes
To rekoše, pak se izljubiše, pak odoše svak na svoju stranu: dnevi leže, a noću putuju, i tako im bog i sreća dade, ni tica im put
“ To rekoše, pa se poslušaše, svi šarene puške potprašiše, pa Nedići naprijed pođoše, a za njima Damnjan Kutišanac, za Damnjanom Damnja
To rekoše, pa se pobratiše. Ide Ivo dvoru Popovima, pa kmetove semberske doziva: „Ne bojte se ropstva od Kulina!“ Ode Ivan po svo
“ Ivan pred njim u zemljicu ljubi: „Pobratime, Kulin-kapetane, evo tebe tri tovara blaga, daćeš mene svekoliko roblje“. To rekoše, pa se pogodiše. Uze Kulin besjedit Ivanu: „Hoćeš, pobro, sad voditi roblje? Kad ćeš mene donijeti blago?
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
MI U TORBI 35 KO DVE PTICE 36 GLAVA MI U TORBI 38 JEDANPUT U PARIZU 40 NEKA STISKA 42 ČOBANIN SAM U SELU 44 REKOŠE MI BUDI PEKAR 46 JEDNOM KAD ME ZVAO RAK 48 JEDNOGA DANA 51 PLAVI KAKTUS I KLEKINjE 54 PONAŠAM SE POPUT PAŠE 56 GNjAVI ME
Voleo bih da sam negde Na nekom zanatu Kad je zanat obdaren Lako je za hranu Radio bih ceo dan U nekom dućanu REKOŠE MI BUDI PEKAR Rekoše mi budi pekar Ili mlekar Biću pekar Al ispadoh pravi prasac Nisam znao šta je kvasac
Na nekom zanatu Kad je zanat obdaren Lako je za hranu Radio bih ceo dan U nekom dućanu REKOŠE MI BUDI PEKAR Rekoše mi budi pekar Ili mlekar Biću pekar Al ispadoh pravi prasac Nisam znao šta je kvasac Rekoše mi budi kuvar Nos u
MI BUDI PEKAR Rekoše mi budi pekar Ili mlekar Biću pekar Al ispadoh pravi prasac Nisam znao šta je kvasac Rekoše mi budi kuvar Nos u duvar Biću kuvar Al ni to me nije htelo Zagore mi prvo jelo Rekoše mi budi lovac Dadoh
znao šta je kvasac Rekoše mi budi kuvar Nos u duvar Biću kuvar Al ni to me nije htelo Zagore mi prvo jelo Rekoše mi budi lovac Dadoh novac Biću lovac Lovio sam oko Šapca Ulovio jednog vrapca Rekoše mi budi šuster Pade luster
Zagore mi prvo jelo Rekoše mi budi lovac Dadoh novac Biću lovac Lovio sam oko Šapca Ulovio jednog vrapca Rekoše mi budi šuster Pade luster Biću šuster Nešto mi se gorko zbilo Ubode me oštro šilo Rekoše mi budi džokej Okej
jednog vrapca Rekoše mi budi šuster Pade luster Biću šuster Nešto mi se gorko zbilo Ubode me oštro šilo Rekoše mi budi džokej Okej okej Biću džokej Izdade me i tu sreća Padoh s konja kao vreća JEDNOM KAD ME ZVAO RAK Jednom
mrak Ja obukoh crni frak Crni frak I krenuh na sveži zrak Sveži zrak Da s večerom sklopim brak Sklopim brak Rekoše mi UJAČE VEČERA TI UMAČE NAŠLA BOLjA PIĆA I LEPŠEG MLADIĆA Posle kad je prošo voz Prošo voz Ja sam bio gladan
Ja sam bio gladan skroz Gladan skroz Tražio sam QUEL’QUE CHOSE QUEL’QUE CHOSE Igrao sam na taj loz Na taj loz Rekoše mi ČOVEČE SVRATI OPET DOVEČE AKO BUDEŠ DOBAR GOST NAĆI ĆE SE NEKA KOST JEDNOGA DANA Jednoga dana Pre sedam dana
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— naljutiše se žandarmi i pođoše da se raspituju za njegovu kuću, ali im u selu rekoše da poljar nikad nije ni imao svoje kuće.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
se sa svim telom; moje telo na želju bludnu izdah, a ne na službu gospodsku; Sa svim se kostima bojim; ne rekoše moje kosti: Gospodi, Gospodi, ko je priličan tebi!
»Najte vam — reče — novce vaše, aratos ih bilo što sam za njih zgrešio. Nekrivu krv izdadoh!« Oni mu na to rekoše: »A što je nama do toga? Ti da patiš ako je nekriva krv. Nismo te na to nudili, niti te je ko silom nagonio.
Posle vrlo se nadu i raspade se. A oni popovi iznesoše iz njine crkve novce napolje; rekoše: »Ne dostoji se stajati u crkvi krvničkim novcima.
Na to odgovor mu dadoše bogovi i rekoše mu: »Ako ti, kralju Kodrus, na tom boju padneš te pogineš, to tvoja vojska, onako srdita rad tvoje smrti, nadvladaće
Proznaše oni da je to carica iznutra i učiniše joj put da ide k šatoru vezirovu. Rekoše: zair ide da prosi mir. A taki ostaviše biti se dokle vide što će se dokonati.
I zdogovoriše se među se da ga ubiju. Pak onda ćemo, rekoše, viđeti našto će se njegovi snovi izvršiti. Da ako ne zastideše se svoga im brata ni od otca im stara ne uzbojaše se,
Došao je k njima da ih nahrani. Nego, rekoše, ustan'te da ga mi ucopamo. Ta da se oni iznapre o tome nisu udogovorili zločestom većom i munitvu sašili, ne bi mogli
Došli ste sagledati ovu našu zemlju da je predate vašem caru!« Nuto iznenada goleme bede! Rekoše: »Što nas to snađe!« Taki se setiše da su zgrešili što su od svoga im brata uposlovali i ono ih zlo onde sustiže, te
»Mi, rekoše, siromasi dođosmo kupiti žita da se koji dan prehranimo, a evo sad pravo o svojoj glavi hodismo! I doista, ništa to s
Zapita ih imadu li što u barci za jelo. Rekoše mu: »Gospodine, svu dragu noć mučismo se loveći, i ni uha ribna ne dostasmo.
« Na to sinovi mu ne imadoše što odgovoriti. Toliko rekoše mu: »A oni ne bili prokurvati našu sestru.« U tome kaza Bog Jakovu, te se preseli u drugu nahiju; odonud u Vetil
Te u tome obneznanju svi uglas podviknuše: što je to, rekoše, i tko je? Na kraju, eto, kad već gotovo nadajući se čekahu osloboditi se i izvesti se blizu na kraj, onda tekar
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Šta sve nije pomislila. Branila se od tih mnogih i svakojakih misli. — Lele tugooo! Istin’ rekoše koji kazaše: „Da ne dava Gospod na dete što mu majka pomisli!“ Ete i s men’ i Manču mi alis ta si je sag rabota!
— Leleee!— uzviknu tetka Taska kad joj rekoše kako stoji s njihovom Zonom, kojoj je ona još jednako redovno donosila, kad god bi im došla, badema i rokčića,
da se samo malo zadržao u dućanu, izdao naredbe, pa opet duhnuo kao vetar, zavrteše opet isti ti sumnjivo glavom i rekoše: „Ama, — nije bez ništa! Ima nešto! Ima neku muku!
„Docne si se setija, hadžijo! Beše mu rabota!“ rekoše tvrdo uverene da što su videle i čule, da je to viđeno i čuveno! jer celo pre podne toga dana vrzmale su se ispred i
Ove odoše i vratiše se s neveselim glasima, jer Uraniji rekoše da sumnjaju u Manulaćeve, a Kaliopi opet odgovoriše da sumnjaju u Manine...
— Da se nesi posmešila, nevesto?... Znaš: Manulać i Manča slično mu dolazi, — ta može da si zab’ravila za koga ti rekoše... — Ama, de! — smeje se ženica. — Mori, kakav Manulać?! Ešek... pule čorbadžijsko! — Ja se veće jedanput prevari’...