Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Rekoše mu: »Gospodine, svu dragu noć mučismo se loveći, i ni uha ribna ne dostasmo.« A kad im zapovedi, te šnjegovom reču s desne strane koraba zametnuše mrežu, tim časom tuštenu ribu izvukoše. Po tome proznaše ga da je sam Gospod.
« (S besede mu i s odela ga pozna da nije ondašnji čovek.) Na to joj Isus ne odgovori po reči natrag, nego lepom reču zaustalja je da ne ide skoro od njega i duhovnu vodu s besedom donosi joj napred.
« Sotim glasom taki im progna stravu iz srdca te ih oslobodi da su srnuti i žustri. To što im reče »drzajte« — so tom reču kako onda od njih, tako i od nas gospod ište i isteže svuda pouzdanu na njega veru.
Koje je otišloga preuzetak ili pamtenje? Kako li se reč od uma rodi te u drugome umlju rađa slovo besedljivo? Kako li s reču smišljivanje se izdaje? I kako s dušom drži se telo, kako li duša združa se s telesnom zlopatom i sa željom ujedno?
Komu je milo sad što dočuti ili slušati koju pripovest za ovaj blagi dan, Hristovo uskrsnuće, i zaćopi me s reču te mi rekne: — Što si razigrao toga vranca? Dede, obodi ga, te ga natrag vrni! I o prazniku nam filosofiju provodi!