Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Niko kâ on! — Viru mu njegovu, da je učija, kakva bi to glava bila! — Ja sam mu malo koju rič razumija! — A ja baš ništa!
— Taa-ko! Ajte lezite! Ajte i vi, braćo! — Bi molija za jednu rič! — poče Čagljina, skinuv kapu i primaknuvši se ka ognjištu. Svi se Jerkovići naslagaše iza njega. — A šta to, Jure?
Bakonja uđe u kujinu. — Molija bih vas, šjor-Grgo, za jednu rič — reče Bakonja, pa se i nehotice obliznu, pogledavši na pečenje. — Šta ćeš, dite? — Kako se zove ona tica zlatna repa?
! Tada se knez umiješa i napravi lice kao da sve zna. — Ne psuj, magarčino, nego kazuj di je konj. — Dosta je jednu rič reći, pa da osvaneš sutra u slipiću — veli Bakonja.
Oslobodi me ovoga puta, pa jevo ti se za... (ćaše da reče: „zaklinjem se“, ali se predomisli) pa jevo ti davam rič da neću više! Fratri uđoše. Srdarini bješe red da služi.
Opijelo se brzo svrši, pa fratri obniješe gvardijana tri puta oko crkve i uniješe ga u groblje, gdje Naćvar poče „rič“. Bakonja ču samo početak, tj.
Bakonja okrete glavu. — Gospe mi, dala bi se i o tome rič progovoriti... — Nemoj više ni jedne, nego ajde kući! — veli Bakonja ustajući.
— Ja da ištem dvajest da iskučim pet! Ej, ej, moj Ive, ne mogu te povaliti za tu rič! Mlogo si primija od vratrina u malo vrimena!
Je li ti žâ što smo se pomirili? — Neću više tamo — reče lagano Bakonja, dišući uzbuđeno. — Dajem ti rič da neću više priko vode! — E? — učini Bujas i diže visoko obrve.
Čmanjak pobježe. — Bora mi, stvar je napolak gotova. Ne triba ništa no da ti rečeš rič — poče mati. — Ti znaš da meni triba zaminica, da...
Ćipiko, Ivo - Pauci
Dok je dovršio, sjede, a drugi pogledaše u načelnika. — Pitam rič! — javi se iza male stanke šjor Peko. — Lipo govori šjor Tadić, ma šjor načelnik jema pravicu...
— Ko jema ča govoriti mu? — Ustade posjednik Tadić i kao zamisli se... — Niste pitali rič! — opazi gospodin načelnik, — ...Ma svejedno možete govoriti.
— Ma zašto se pravdamo?! — zaviče debeli mesar Trtić: — Prođimo na votacijun! ... — Pitam rič! — javi se nakon toga rječkanja vijećnik iz drugoga odlomka i naglo ustade. — Mir! — opomenu načelnik.
— Zaboravi ga, i on je tebe! — Ko zna? — A kažu da ti je pisao, da se u nj ne uzdaš. — Neka, ne mogu! Njegova rič u' meni žive, muči me. Ne spominjite mi! — javi se jače, i nanovo zaplaka: Vratimo se!
Sin će vrcati simo—tamo. Neću ja drukčije. Pomirili smo se, pa bi sramota bila da prikršimo rič. Mir je bog ostavio! — reče s uvjerenjem stari. Kod krčme na putu ustaviše se. — Da popijemo po čašicu rakije!