Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Bila je to ženica, valjda pedesetih godina, uvela ruža, polugola. Imala je lice anđela, bila je riđokosa, nasmejana, nafrakana, sa očima plavim. U kosi je imala nojevo pero.
Bila je riđokosa, krupna, čupava, masna, debela, a zvala se Reza. Na glavi joj se bila nakrivila povezača, zelena. Derala se, iz sveg
Pavle se zagleda u Varvaru i pomisli, kako ta žena ima lep osmeh, a još lepšu suzu. Izgleda da je ta riđokosa, za jednu noć, uspela da, u duši svoga muža, stiša svaku ljubomoru. Niko nije znao kako.
Tih dana, Varvara se bila oporavila i sinula je, onako lepa, začeta, riđokosa, od nekog unutarnjeg zadovoljstva. Petar je, kao petao, šetao, oko nje, i trubio, na sva usta, da mu je žena začeta, i da
ta mlada žena nije mu bila manje draga, nego Varvara, iako mu nije, ni blizu, toliko tepala, kao ta njihova, lepa, riđokosa, Šokica, koja je u familiji bila strankinja, kao i njegova, mrtva, žena.
Petar je bio kažnjen, kao i Pavle, sa godinu dana zastanka, u činu. Kostjurin je, kad ču da je riđokosa bojarka Petrova sahranila svoje prvo dete, govorio da je i to mnogo.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
„Nisam nimalo nestrpeljiv!“, doviknu crnojka Arhimedu. „Nisam nimalo ljubopitljiv!“, dodade riđokosa. On im okrenu ljutito leđa, no one se smejahu dalje iz sveg glasa.
Oni se pri kraju tog razgovora sporazumeše da se trube papirosa pošlju sutra rano u stan Arhimedov. Riđokosa dvorska dama prisluškivaše njihov razgovor, zabavljena, tobož, posmatranjem jednog tkiva koje je bilo razastrto u njihovoj
Sve tri se povukoše u jedan ugao dvorane. „Znam sve!“, šapnu im riđokosa. „Arhimedes ima u Aleksandriji svoju veliku ljubav“. „Svoju ljubav!“, uzviknuše obe druge na glas. „Ne vičite toliko!
Kada se redom oprostiše od aleksandrijaca i iziđoše na kopno, a lađa podiže svoje kotve i otplovi iz luke, reče riđokosa plavojci: „Nisam li imala pravo? - Ne može da prežali svoju Demaristu!“ „Imaš pravo!
- Ne može da prežali svoju Demaristu!“ „Imaš pravo!“, odgovori joj plavojka sa suzama u očima. Riđokosa je pomilova po obrazu. „Ne plači, golubice moja! Čovak ne može, sve kad bi i hteo, da živi bez žene.