Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Čagalj, Šunda, Kljako, Rdalo, Rkalina, Rora i svi ostali izdanci svetoga korijena ne zaviđahu Kušmelju toliko ni jedeno jelo, ni putovani put, ni oduženi
Prvi uđoše Čagljina i Šunda. Za njima Kljako i Rdalo sa dvojicom svojih momaka. Pa onda pet Krkotića: Rkalina i Rora sa svoja tri sina. Jedan za drugim svaki nazva: „Valjen Isus!“ i svaki poljubi fratra u ruku, pa posjedaše.
— reče tiho Osinjača. — Zar se kandelorica pridaje vragu? — Pravo kažeš, nevisto! — reče glasno Rkalina. — Grijota je sviću grditi i kad nije kandelorica, a kamoli još vriđati boga prid dičicom i prid duovnikom.
— Taa-a-ko! Pa daj da piju! — Vala! vala! Kušmelj uze bardak ispred djece, pa krenu put bačve, ali ga Rkalina ustavi. — Nećemo da mišaš s tim kominjakom! A-ja! — Nama kominjaka i kod kuće pritiče! — viknu Čagljina. — Ne, ne!
Dakle: alvundandara, živija naš dični vra-Brne! — Živija! — uzviknuše Jerkovići. — Ko će napiti kâ on! — veli Rkalina, mašući glavom. — Niko kâ on! — Viru mu njegovu, da je učija, kakva bi to glava bila!
Donbro donša! — napi Šunda, pak odape ništa slabije od starijega brata i dodade sud rođaku Rkalini Zubacu. A Rkalina, nakon dobrijeh deset gutljaja, dodade sud Osinjači, jer bješe već prazan. — E, ovoga još nije bilo!
Takav se činjaše mnogo deblji i kao njeko drugo čeljade. Čagalj, Šunda i Rkalina šaptahu nješto živo meću sobom. Čagalj upro kažiputom u svoje čelo pa kuca u nj.
— veli Rdalo. — Taa-ko!... — A najglavnije je da drži ruke pri sebi i jezik za zube, on i Osinjača, jer... — Rkalina zaškrguta zubima. — Taa-ko!... — Anko jonpet nansrne, dan gan zvinznem po ćinvenrinci, Krnkotiću, dinte!
— veli Rdalo. — Ma sve su to prazne riči, i ja ne znam šta oćete najposli? Žestoki Rkalina škrgutnu zubima, odgurnu sve, pak se usići pred fratra. — Jevo mene da ti kažem bez zavijanja, najkraće i bistro.
Kušmelj jeknu kao ranjeni vo. Osinjača i Bakonja plakahu. Nemilostivi Rkalina nastavi: — To si ti sve znâ, ali ti nama ne viruješ, nego si se upija u tvoga Kušmelja. — Ja nisam znâ to!
Osinjača zaleleka. Fratar se ukočanji na stocu. — Natrag! — povikaše sva trojica. Rkalina pogleda prezirno Stipana: — A što se ti uplićeš, ti skitaču, ti vratarski tavozilu, a!!?
— Oćemo da izabereš od naši ditića koji bude najdostojniji! — reče Rkalina. — Jer mi znamo put i do biskupa i do kralja! — Pa ja nisam rekâ da neću! — odgovori fratar, malo mirniji.