Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Ehe, zar još nijesi zaglavio u bihaćkoj „Kuli“? — groknuo bi kum Rožljika. — Dokle se ti misliš skitati i gledati kako ćeš nešto zdipiti? — De, ti, de, šironja! — veselo je kriještao Cigo.
Tamo se iznosi svakojaka bakarna starež i, dok to kalajdžija stručno pregleda, Rožljika ga propituje gdje je sve dosad bio, šta je vidio, šta ima novo i tako dalje.
kod njega i dva-tri dana, više i nego mu treba, narazgovaraju se i nasvađaju, a kad već Mulić krene svojim putem, Rožljika ga i na polasku pecne: — Ajd, ajd, požuri samo, da ti ne izmakne sreća. Eno je, uprav zamače dalje iza one okuke.
— Oho, koga to vidimo, ko nam to dolazi! — razgalami se kum Rožljika. — Otpadnik Mulić, a? Promijenio si zanimaciju, je li?
— Rđo kalajdžijska, nije ti dosta tvoje potrebe nego još imaš kad i mojoj nezgodi da se rugaš — čudi se Rožljika i zaviruje u kolica. — Deder, šta to voziš?
— Aha, dobro što mi to pomenu! — graknu Rožljika. — Imam ja uprav nešto za tebe, samo da dobro platiš. Rožljika donese iz ambara veliku granatu od haubice i podnese je
— Aha, dobro što mi to pomenu! — graknu Rožljika. — Imam ja uprav nešto za tebe, samo da dobro platiš. Rožljika donese iz ambara veliku granatu od haubice i podnese je svom prijatelju pod nos.
Mulić kiselo gleda robu, pa procijedi: — The, nije bogzna čemu, ali tebi, kao drugu, pet banki. Rožljika se izbeči kao da je sreo medvjeda. — Šta kažeš! Ovo bez hiljadarke ne ide iz mojih ruku.
— Zato je Austrija i propala što je počela da harči skupe stvari. — Pa i Nijemac je propao! — grakće Rožljika. — Nego, deder ti, ovo nam je posljednja trgovina, učini rodu glas, pošteno plati.
Kalajdžija primi granatu u ruke, odvagnu koliko je teška i preko srca reče: — Sedam banki, više ne vrijedi. Rožljika brže-bolje grabi granatu iz njegovih ruku, kao da bi kupac mogao pobjeći s njom, i urla: — Rđo nad rđama, ovdje ima
— Pa da, petnaest, uvrh glave osam banki. — Eh, što ti je Ciganin! — kivno se zakida Rožljika. — Ta ovaka je granata, bolan, raznijela čitavu moju pojatu, nije ni slamke ostalo.
— zaurla Rožljika tako ranjeno kao da se zauvijek oprašta s kućom i zemljom hraniteljkom. Na, evo ti je džab-džabe, nosi je, najedi se!