Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
List je inače bio pisan ruskoslovenskim jezikom i štampan crkvenim slovima. Kako nisu našle odziva, Serbskія novinы prestale su izlaziti u toku 1792. godine.
Srpski narodni jezik bio je nerazvijen, i prevodioci i pisci su bili prinuđeni ili da pišu ruskoslovenskim, ili da iz njega čine velike pozajmice. U toj rusifikaciji išlo se vrlo daleko.
tada nazivali »učena klasa«, odlikovali su se što su »slavjanstvovali«, to jest što su se trudili da govore književnim ruskoslovenskim jezikom, ili bar mešavinom između ruskoslovenskog i narodnog.
i preživeloga, iako je nesređena, neoriginalna i nepouzdana, iako je napisana teškim i nategnutim, često nerazumljivim ruskoslovenskim jezikom — ipak je ostala kod Srba kao glavni izvor istorijskog osećanja i znanja sve do druge polovine XIX veka.
Zatim, on se počeo učiti u ruskoslovenskim knjigama, veći deo života proveo je u tuđini, obrazovao se na tuđim jezicima, i nije vladao čistim narodnim jezikom.
Ali kao crkveni čovek on je i za stari ruskoslovenski, crkveni jezik, i piše takvim ruskoslovenskim jezikom da su njegovi učenici pojedine njegove ode morali prosto prevoditi na srpski.
On konstatuje anarhiju u srpskom književnom jeziku. Ima pisaca koji još pišu ruskoslovenskim, ali njih je sve manje, i kada pišu oni to čine nedosledno, bez dovoljnog znanja slovenske gramatike, sa većim ili manjim