Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Dođe Ljuba sa čika-Gavrom u G. Brat Joca zaradovao se, pa ih srdačno aufiruje. Baš se ovde desio i Ružičić. Ostanu tu na kvartiru. Skoro će doći večera. Za večerom je sve veselo. Ljuba na svakoga pazi, al’ osobito na frajle.
Posle večere društvo se razveselilo. Svaki je morao po jednu pesmu pevati. Joca je pevao „Tulumbašu”, kao domaćin, Ružičić pak „Želiš li biti moja”; zatim zamole frajla-Julku, te i ona lepo otpeva „Kud blude sada misli tvoje”.
— A jesi l’ primetio kako je gledao na Julku taj Ružičić kad je pevao? — Jesam; al’ jesi l’ video kako je ova na njega gledala kad je pevala? To me najviše muči!
— Jesam; al’ jesi l’ video kako je ova na njega gledala kad je pevala? To me najviše muči! — Meni se čini da Ružičić Julku voli. — I meni se čini; samo ona njega da ne voli! Tako se razgovaraju dok ne zaspu.
— Drage volje. — Da li ste vi u frajla-Julku zaljubljeni? Ružičić se smeje. — Al’ kažite mi, molim vas. Možete o mom karakteru uvereni biti da neću nikom kazati.
Sve su se hvatali u kurmaheraju. Julka je volela Ružičića, ali je primetila da je Ružičić prema njoj lukav. Al’ opet nije nadeždu izgubila. Ljubu je držala u rezervi; ako drugi ne dođe, dobar će biti i on.
Ljubu je držala u rezervi; ako drugi ne dođe, dobar će biti i on. Za Ljubu je, opet, sreća što Ružičić Julku neće. Julka sama u sebi načinila je taj plan da Ljubu nagovori da je od matere prosi.
Ona je mislila, ako je mati Ljubi obreče, čuće Ružičić pa će se pokajati i uzeti je, a Ljuba će ostati u platki. Šta joj je onda do njega!
Šta joj je onda do njega! Ako li je Ružičić i onda ne ushte, onda će u prkos za Ljubu poći. Ljuba se sa frajla-Julkom u bašti šeće.
Razgovaraju o frajla-Julki. Čekmedžijić kaže Ružičiću da je sa njom sasvim načisto. Pokaže mu njeno pismo. Ružičić se tek nasmeši, pa izvadi iz džepa jedan paket pisama, te ih Čekmedžijiću pokazuje.
Čekmedžijić se nije hteo zadržavati, no ljutit se vrati kući. Ružičić je svuda pripovedao šta se dogodilo sa Čekmedžijićem. Julka čuje da se Čekmedžijić sa Ružičićem u V.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
je bilo godine 1830, taki posle Laže i paralaže; no iz toga najviše uzroka nije se na svet izdati moglo, što je Ružičić takovu rolu igrao, koja bi gdikom zazorna biti mogla.
bogata udovica EVICA, njena kći MITAR, Femin brat ANČICA, služavka JOVAN, šegrt SARA, čankoliza kod Feme SVETOZAR RUŽIČIĆ VASILIJE DJEJSTVO I POZORIJE 1. FEMA i EVICA FEMA: Jedanput za svagda, ja neću da si mi takva kao što si dosad bila.
(Povuče Evicu za sobom i otide.) VASILIJE (snužden takođe iziđe). POZORIJE Z. (Soba kod Feme) SARA i RUŽIČIĆ stupe SARA: Ova je kuća gospoje ot Mirič. To vam je žena, to je gospoja što joj nema para.
Osobito je za nobilitetom poginula. Kako ste vi visoki nauka, to će biti za nju apropo. RUŽIČIĆ: Nebo grmi, zemlja strepi, Sunce sija, trava rasti, Slavuj peva, ševa trepti, A duh stihotvorca leti Preko polja, preko
SARA: Gospoja ot Mirič ima jednu prekrasnu kćer, koju ona usrećiti želi, i budući da ste vi... RUŽIČIĆ: Samo blagoumiljeno nimfâ i gracijâ obajanije može Ružičićevo suštestvo voshititi.
Nepočerpaema simfonija visprenih duhov umnost svoih priverženika vosplamenjava. SARA: Ona je bogata. RUŽIČIĆ: Šta je drugo bogatstvo Neg na čizmi štikle? Koje sreća poklanja Malenima ljudma, Da veliki izdaju, Da poznati bivaju.
bogata, a i dobro vospitana, zato je namislila, to će lepo biti, verujte, — ona je naumila svoju kćer za vas dati. RUŽIČIĆ: Kad se Ružičić Himnu posvjaščava, svo jestestvo pačezemno toržestvuje, zmijevidni potok muziku pravi, a
RUŽIČIĆ: Kad se Ružičić Himnu posvjaščava, svo jestestvo pačezemno toržestvuje, zmijevidni potok muziku pravi, a tihoprohladitelni zefir u
mi lepo bal, pak da se igra kotiljon, galopad, mazur; da se nosi punč, limunada, barbaras, torte i paštete svakog.. RUŽIČIĆ: Dosta!
SARA: dakle, da dođemo k devojki. Bi li se privoleli nju uzeti? RUŽIČIĆ: Samo lepo lice može moje serdce občiniti. SARA: Ja ću nju taki dovesti.
(Otide.) RUŽIČIĆ (sam): Nek se naše lepotice bele, Kartadžije neka karte dele; Nek ćir Janja koti svoje novce, Zaljubljene nek okreću
POZORIJE 4. FEMA i SARA dovedu Evicu lepo nakićenu. SARA: Ovo je moj rođak Svetozar ot Ružičić, koji je... RUŽIČIĆ (digne ruku): Stante! Ružica je cveća carica.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Dok pogubim kneza pocerskoga, s Metkovića Ružičić-Mijajla, — on je paša, a ja sam subaša. Dok zapalim Raču ukraj Drine, i pogubim Adži-Melentija, koj’ je išô preko mora
“ Što bijaše ognja plamenita — sa Ćurčijom ode u planinu. Knez Mijajlo Ružičić pošao iz lijepa sela Metkovića, i on vodi tri hiljade vojske; kad Mijajlo opazi Ćurčiju, đe Ćurčija struže uz
sela Metkovića, i on vodi tri hiljade vojske; kad Mijajlo opazi Ćurčiju, đe Ćurčija struže uz planinu, prepade se Ružičić Mijajlo, namah svoju raspustio vojsku: „Moja braćo i moja družino, kad Ćurčija bježi u planinu, nema danas boja sa