Upotreba reči samo u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Žene su drktale od straha. Samo mladići stiskavahu pesnice, nestrpeljivo čekajući svršetak zlokobne besede. — Hristos, spasitelj ljudi, naroda i vekova,

Gomilice naroda što bežaše, viđahu se kao senke u daljnoj daljini. Samo jedna četica junačkih sinova, ogrnuta u kabanice i opaklije, sa garavim puškama u ruci, davaše otpora madžarskim

Oh, tašte sujete!... Ali možda bih i bio veliki živopisac?... Ko zna?... Samo jedno priznati moram: da mi, Srbi, nećemo ni u kakvoj veštini imati velikog čoveka; bar ne tako skoro.

Ne, gospodine, izvor je suza naših dubok, tuga golema, bol neizmeran... a to je bogatstvo u kome samo siročad uživaju... Budite zdravi, gospodine, i opomen’te se kadikada vašega sustradalnika; a nas?...

Ah! ta mnogo sam štošta odonda izgubio što mi se u životu mililo, što mi je srce veselilo, a dušu krepilo; ostaše samo uspomene na prošlost, pune tuge i miline, pune radosti i bola, te sad njima punim tužnu prazninu gorke sadašnjosti.

Ona suva lubanja samo, iz koje naučnička aristokracija vino pije, to zaboravlja, to ne zna i ne oseća... U nju se vino toči, a ona se ne

Oh, ta samo jedanput iz one tavne šupljine da zasvetle dva crna oka, da vide užas bezobrazne gledalice, koja se ne stidi s podsmehom

— U načelstvu je prostran hodnik, — produži dalje, — ne samo pet-šest kreveta, nego bi se i šeset moglo u toj prostoriji složiti.

— Majku mi dovedite! — govoraše jedan mladić u prljavoj seljačkoj košulji. — Ko kaže da ona mene ne voli? Ona samo na oca mrzi, a mene voli. Oh, majko, majko!...

Ona samo na oca mrzi, a mene voli. Oh, majko, majko!... Drugi je vikao na popove, na vlast, na zelenaše: — Samo mi je onog bakračeta žao što mi ga Jova prodade. Hteo ga je i popa Tanasije oteti, da njime vodicu sveti, ha, ha!...

moje jade, suze su moje na srce padale, zato je teško kao olovo; o, gospodine, o, prijatelju, lakše bi bilo duši mojoj, samo kad bi slušao tugu moju — jer me niko ne hte prijateljskim saučešćem saslušati. Budi mi prijatelj, o dobri čoveče!

Ja sam ćutala, a lice sam pokrila mojim malim rukama, pa ništa nisam videla, samo sam čula tupu jeku ašova i motika... I on je, siromah, dosta propatio! I niz njeno bledo lice potekoše suze.

Obradović, Dositej - BASNE

Uzdam se da sam na ovi način vesma sposobno sredstvo izmislio ne samo t v oj e blagoserdečno izvinovljenije i želajemo proštenije za polučiti, no i ješte višu t v o j u k meni ljubov i

Zašto da sam gdi nibud prebivati s t o b o m izabrao, to ne bi moglo biti razvje u samo jednom mestu, selu ili gradu, a spriopštava|jući ti ovu knjižicu, svudću s t o b o m biti i gdi god ona dospe i dođe,

tu ću se s t o b o m drugoljubno razgovarati, i što dobro budem znao dragovoljno kazivaću t i, i što je najvažnije: ne samo za života no i kad me ne bude na zemlji.

drugim sostoji se što one soveršeno pristoje kako najvećim filosofom i politikom, tako i najprostijem seljanom koji samo čitati mogu i svoj jezik razumedu.

Sada, dakle, ne videći ga u skupštini, počne na njem klevetati, govoreći da sam on ne samo ne poštuje no i prezire i za poruganije drži lava gospodara.

A kad dođe lisac, samo ume li on bolje slatkosloviti i lagati, nek se onda drži kurjak! Čovek ljubokoristan i lakom priličan je našem kurjaku,

„Deli ti sad”, rekne lisici. Ova natovari sve u jednu gomilu, a za se ostavi samo jednog zeca, pa kaže lavu šta je, čije. „Aj, aj, premudra lisico, ko te nauči tako pametno deliti?

Smislen i razuman čovek ne samo uči od pametnijih od sebe, nego i od samih ludih ima čemu naučiti se, zašto gleda dobro što oni čine i kako zlopate,

Stupa napred, niti se obzire, kao | slepac kad po blatu beži, ide samo na sreću, kud puče da puče. A razuman čovek, ako će koliko znati, opet sluša s velikim vnimanijem što drugi govore.

Valja slušati što drugi o njima misle i utvrždavaju. Pravda da je ne samo lav no i konj i vo mnogo jači od čoveka, no ne imajući čelovečeske hitrosti i razuma, prinuđeni su pokoriti se čoveku.

sposobnije ljude za pomiriti koliko kad sami rasude da oni sa svojim vzaimnim razrušenijem opštim svojim zlotvorom ne samo radost no i polzu pričinjavaju. Nepravda — adski porod!

No oni vele: kakva je to pravda da im Rusi i Nemci otimlju ono što su oni od drugih oteli? Neka samo poslušaju ovo što ću reći, pak neka sami sude.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Ko je taj što me goni i vodi kroz vatru bitke i oganj gripa da jedem, spavam, trunem u vodi, a krov mi samo stara lipa?

i ne ogledajmo se levo-desno ne izgledajmo vojske sa vidika Čujete li ljudi šta vam kažem U ovu bitku može samo vojska bez ijednog vojnika SEOBA SRBIJE U zlo se seli, dobroselica!

Škola je postala kasarna, crkveni zvonik mitraljesko gnezdo, štamparija konjušnica, bioskop vojni magacin. Samo je gradski zatvor (s čijeg bih prozora, kad bih se popeo sebi na ramena, video možda pijacu s malo snega) ostao

rađam i svecu i grešniku, i crvu i mravu, dok se u mojoj utrobi peni bog sisu nudim đavoljim ustima nek je i zlo, samo da nije ništavilo, nek je i greh, samo ne jalovina, nek je i muka, samo ne pustinja!

dok se u mojoj utrobi peni bog sisu nudim đavoljim ustima nek je i zlo, samo da nije ništavilo, nek je i greh, samo ne jalovina, nek je i muka, samo ne pustinja!

nudim đavoljim ustima nek je i zlo, samo da nije ništavilo, nek je i greh, samo ne jalovina, nek je i muka, samo ne pustinja!

MRKLA JESEN Ne može da se diše od mraka. Niko se ne nada ni šibici na istoku, a kamoli zvezdi ili zori. Samo domaćica, skupivši suknju međ kolena, kleči pred otvorenim šporetom, i, kao svitac koji se pali i gasi, njeno lice

Ne znaš da l će ti glavu na panj, il će te s lađe, u džaku. Ti znaš samo toliko, da se to radi u mraku. Odmiče noć, a ti čekaš da ti se presuda javi.

koje krvavi majstori muče, i koji ne znaju da se brane i bore, još krvaviji protomajstori uče da od zla spasava samo gore; da te od sekire sablja oslobodi, da te iz poplave izvlače čaklje i kuke, da te u mutnoj I ledenoj vodi iz

Kažu nama, koji znamo da je već bilo. BALAČKO VOJVODA Jede, gledaj ga kako jede, ne jede samo rukama, nego i nogama, s goveđine se na ovčetinu baca, meša posno sa mrsnim, pečeno s kuvanim, prekuvano s

Kao da su kroz Užice prošli neki miševi što ne jedu samo, ko drugi miševi, slaninu i sir, nego miševi koji jedu vosak, amove, sedla, uzengije, uzde, miševi koji jedu

ČIZME Vidim da imaš prvoklasne čizme! Ne pamtim kad sam video takve čizme! To su čizme od najboljeg boksa! Ne samo iz neke jesenje susnežice: u tako dobro građenim čizmama čovek bi se i iz potopa vratio suv!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Ja ću vam ovde napisati samo moj život i ona ratna i neratna priključenija koja su u moj život upletena; ne tražite u ovom mom pripovedanju istoričke

imali su jošt više dece, no ja ii’ upamtio nisam, a čitulja je izgorela, kad su nam uz Karađorđev rat kuće pogorele, samo još tri sestre pamtim: Staniju, koja je bila udata za Živka Dabića u Jautinu, Maricu za Jovanom Vilotijevićem u

Moj otac imao je više sestara i braće od koji’ samo najmlađi njegov brat Jakov jošte živi, koji je u vreme Karađorđeva rata bio komandant valjevske nahije, a posle došao na

No kad u tom boju turska poglavica Omerica pogine, a s drugi’ prazni’ strana Petar Rakarac i Mali Janko prodru u samo Valjevo i prazne kuće zapale, onda Turci počnu begati Čačku i Užicu.

Hajde, pa što Bog da. Kaza mi Arsa, da ne valja u skut ljubiti kao vezira, no samo se gologlav pokloniti. Kad uđem k caru, ja tako i učinim. Kod njega stojao je tolmač.

’ Na to mu nisam ništa umeo odgovoriti, do samo slegnem ramenima. Car primeti na meni tu zabunu i brigu, pak posle nekog kratkog ćutanja reče mi sasvim blagim glasom:

godine hatišerif da u beogradskom pašaluku ne bude čitluk-sajbija ni aga, niti njiovi̓ desetaka, nego samo da se daje spa̓ijsko i carsko.

i, kako mi je otac kazivao, razgovarao se s njima kao sa svojim sinovima; a i narod je bio onda u najboljem spokojstvu, samo što je morao davati veliku porezu od 15 do 18 groša.

Crkve i manastiri stari počnu se opravljati i iznova graditi davši samo 500 groša veziru za izun (dozvolenje); pak gradi crkvu gdi hoćeš i koliku hoćeš.

No sad je već drukčije s naukama. U svakoj bašti možeš nabrati po punu torbu učeni̓ kakvi̓ hoćeš, samo ako možeš raspoznati koji je sladak i polezan, a koji li gorak i škodljiv.

Svašta možete popravljati, ali samo u sveštene stvari nigda ne dirajte. Ni ja vam, posle toliko godina sopstvenog iskustva, ne umem o tome ništa drugo

moj otac jednu veliku čašu punu vina, i pošto otpije za jedno dva prsta, rekne mi: „Prve godine, kad ideš po nuriji, samo ovoliko pij od svake čaše kojom te ponude, druge godine ovoliko” i potom opet srkne malo vina.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Njegov sinovac Paja sluša ga u svemu: i čuva volove i svinje i ide u drva i vodenicu i gde god što zatreba. Samo je malo trom i jednako čmava.

gazda-Raku više puta oblile suze od kijanja, pa mu je jednom čak i zapretio da će mu omlatiti o uši i čibuk i simsiju, samo ako još koji put zadimani pred njim. Taman Paja zadimio već uvelike, dok ti stade dreka gazda-Rake iz kuće: — Pavle!

— Ah, goni u obor!... — dere se gazda Raka, trči kao besan uz kukuruze, a sav se zaduvao. Paja samo klima preko busenja, pa tek i on pokoji put vikne: — Uša! uša! — Ta makni se sad ću te ovim kocem! — ciknu na nj Raka.

Razleže mu se psovka po svem selu. Ljudi, neki na radu, neki kod svoje kuće, tek se samo dovikuju: »Eno, eno našeg gazda-Rake! Čujte kako kreše!... Jamačno će u opštinu da se sudi s kim!

— Pa šta činite vi, ljudi? Je li ovo arnautluk, šta li je? — poče vikati gazda Raka. Ljudi se samo zgledaše; neki se osmehnuše i šanuše jedan drugome: »Eto ga opet! E, crkao bi da se ne sudi!« — Šta je tebi, Radovane?

Kmet Stevan prislonio se uz plot, pa samo ćuti i gleda što se čini. Srećko i Ilija, potričari, obilaze po kukuruzima, zagledaju oborene i upola izedene klipove

— odupre se Sima u inat. — Dva nazimeta samo što se provukla kroz plot, pa hoćeš dvaest vreća?... E nećeš, beli! — Jest, dva nazimeta!

— reče Stevan malo tiše da ne čuje gazda Raka ko će ga nositi. — Nek se zajazi! Samo neka to legne jedanput. — Pravo kažeš, Stevane — prihvati potričar Srećko — neka mu da dve vreće, pa zbogom!

— Dobro, dobro, gazda-Radovane — Viknu Sima odvojivši se malo od potričara — evo ću ti dati dvije vreće. Ne mogu samo za ater ovih poštenih ljudi a ne bih ti dao ni zrnca, pa makar se terali po svima sudovima!... Ali neka!

— odgovori ona ljutito. — E baš si mi jutros nešto ljuta... Nisu ti sve koze kod kuće. Ona se čini i ne čula, samo kopa. On poćuta malo, iskašlja se, pa opet poče: — Zar baš ostade u potoku, Maro? — Šta veliš?

Deca udarila u alakanje i u smeh, da se poizvrću. I Sima se stade smejati. Dok najedanput prsnuše đaci kud koji — samo ostade na čistini ona gomila ćuraka; uhvatila se, pa se pretura.

Malo posle a stade vrisak dece u školi; prut samo puca, a učitelj se dere: — Obešenjaci! Magarci jedni Zar da mi živinu pomorite! Štrangovi jedni!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

VESELINOVIĆ Praštajte, svete seni, što vam kosti potresam!... Praštajte što vam imena pominjem, jer ću ih samo po dobru pomenuti!...

Ozgo se pokrije krovinom ili korom od drveta. Takva kućica imala je samo jedno odeljenje, a to je: sve što krov pokriva. Na sredini je veliko ognjište na kome vazda vatra gori.

Lepo veruješ da mu se molitva uslišava. To nije da samo čita i baca reči, nego čisto čuješ kako mu srce jekće tako se on molitvi preda...

Možeš ispred njega odneti sve kad se bogu moli, možeš mu kuću zapaliti, on glave ne okreće!... Nego, on nije bio samo pop. Bio je on čovek od perčina do pete, i to pametan čovek... Sve što ti on rekne - rečeno je.

Bradu je puštao i duvan „palio” samo onaj koga je snašla kakva grdna nesreća, kao kad mu umre sin, itd... Prilaze mirno i ozbiljno jedan drugom i zdrave se.

Nego, u tom ponosu bilo je i taštine. Bili su veoma ponositi svojom slogom, pa su se ne samo dičili i ponosili pred drugim selima, nego ih čak zadirkivali i peckali; toliko su daleko išli da su im i imena

Bare ima pešačkog hoda pola sahata; a Marko Štitarac od Sovljaka do Crne Bare tri put odmotava i zavija šal oko glave, samo da mu se ne bi Crnobarci podsmehpuli!... Pa kakvi roditelji opaka i deca.

Nekad je, zaista, to moralo lepo biti, jer se omladina crnobarska samo tim i takvim igrama igrala... A mlade cure nadmetaše se koja će više svile podgajiti, lepše opresti i otkati, i

I onda je išlo sve kao po lojy. Ti odmetnici su imali samo jedno pravilo, a to je da uguše svakoga ko je protiv njih. Najmanje se usprotivi - ode glava!...

Nije se tuđio od ljudi, baš je išao među njih. O svemu je vodio računa. Ako je neko žalostivan, i Kruška je, samo što mu ne kane suza iz očiju!...

Radio je samo kad je morao, a premišljao je i kad treba da spava. Kovao je vazda planova. Želje mu behu veće od carskih...

Vele da im se umiljavaš zato da bi im se lakše na dušu popeo... Vele da je tvoja čovečnost prema ovom narodu samo laž!... Vele: on je Turčin, a Turčin je Srbinu dušmanin!... Vele... — I to sve veli pop? — I pop, i kmet, i... svi!..

Dučić, Jovan - PESME

I ja razumem te glase što huje, Taj jezik Bića i taj šapat stvari... Često sve stane; još se samo čuje Kucanje mog srca.

Glas njezin beše kô muzika tuge: I zato mišljah, u slušanju mnogom, Samo na prošlost, na jeseni duge, Na hladna neba, i na tužna zbogom.

Ko zna od kad tako. No u nemom dolu, Glas pane li samo u ta mesta čista: Sva tišina teško uzdahne u bolu, Refren patnje ode od lista do lista.

Jablanovi samo visoko u zraku Šume, šume čudno, i drhću u svodu. Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim Kô potonji čovek.

Večernje ptice odilaze s krikom U mrtvu šumu. Daždi mrak; sve ćuti... Ja ne znam zašto samo tugu snijem, A nit što žalim, niti želim drugo; I ne znam zašto tražim da se skrijem, I negde plačem dugo, dugo,

Jer kako je sveta i čedna beskrajno Tuga što se nikad nije rečju rekla, Što je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica javila se tajno.

I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela, Mesto kitnjastog i raskošnog odela, Lebdi samo pramen tajanstvene magle. ZIMSKI PASTEL Zgurena na snegu seoska kapela Zebe usred groblja. Nebesa su bela.

Ne čujem da prska Ni talasić izmeđ gustih trska, Ni ptić rečni gdegod u vrbaku. Samo drhte u providnoj tmini Dve-tri zvezde bele u dnu svoda; I diže se iznad nemih voda Crn siluet šume u visini.

Sve je utonulo u tišinu večnu. Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko Izbija časovnik kog ne čuje niko. LETO Iz dubrovačke Župe Okićenu lozom i cvećem od maka, Sreo sam je

Vaj! I mladost prođe, kô sunce nad gajem! Samo još u meni ti si i sad taka: U kosi ti isti cvetovi od maka. SLUŠANjE Iz Dubrovnika Kada padne veče povrh vode

A kad progovori, u toj noći, gde se Bude samo slutnje, taj glas njezin ima Neveseli miris večernje ciprese. VEČERNjE Iz Cavtata Zaraslo ostrvo u šumi oliva, Kô

Znadem za čase čamotne, Jeseni gorke, zgružene: Sve stvari stoje združene, Samo su duše samotne. SUNCOKRETI U tužnom oku suncokreta, Što nemo prati neba bludnje, Tu su sve žeđi ovog sveta, Sva

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

— Bog s tobom, šta govoriš koješta? Neka je samo tebi draga i neka je čestita. — Tako mi boga! Ona se inače nikad nije klela bogom, a i mene je psovala što sam bio

Zbog toga me je nešto kopkalo da pogdešto povedem razgovor, samo da je vidim u takvom raspoloženju i da čujem da ona rekne: „bogami!“. Posle toga ja još sedim i ne dižem se od stola.

Tako mi se činilo da je tamo nešto teško, tamno, misteriozno! Gatke iz detinjstva: o doktoru koji ubija zdravog čoveka samo zato da vidi kako je mogao ozdraviti od nekake teške bolesti; i o nekom drugom doktoru koji se dao iseckati na parčeta

Čini mi se da su podjednako obučeni, ali nisam video kako, samo sam primetio veliko koštano dugme pod grlom u onoga bledog mladića u uglu što drži pljuvaonicu pod nosom i što mu je s

Ajaoh! Strašne slike! Uđosmo u jednu malu sobu. Bila su samo dva kreveta. Jedan prazan, a na drugom jedan čovek. On je sedeo licem okrenut nama i gledao je u nas.

— A on? — rekoh ja Joca mi pogleda u oči: — Broj 17? Njemu, brate, mi činimo samo ono što je u nas reč „utehe radi”.

Ne brigajte! Ja ću se truditi da budem kratak, tako kratak kako samo može biti kratak čovek koji dolazi kod sarafa da za jednu monetu uzme drugu koja mu u onaj čas treba.

Odatle ona dohvati čardak sa šišarkom, šupu s vetrenjačama i s rakijom, pa dućan s celim jespapom, i od kuće ostadoše samo naše dve sobe. Tada — ali s mukom i bolom se sećam ovih teških uspomena — tada moga oca zdrpi jedna užasna groznica.

To zna unekoliko samo moja mati. On, kaže mama, posle te naše nesreće bio je prvo ušinuo leđa vukući onu noć vodu, pa je sutradan poguren

” Ali bolest osvajaše. Lekar u našoj varošici diže ruke, ali mu tada kazaše ljudi da mu se to samo navlači belo na oko, i da to mogu beogradski lekari da skinu, ili, kao što babica još utešljivije i ubedljivije reče, da

— Natrag! A što? — Bogami, u onoj muci i nevolji ja ne znam ni šta mi je govorio. Znam samo da reče da će da ide. Pitaj tvoga Jocu! Ja se odmah umijem, obučem i uljudim.

Pomoćnik, to jest bolnički pomoćnik uđe. Dovraga! Bar je njegov posao ovde da gleda samo Đorđa! Naopako! Da nisam — ljubomoran? — Hteo sam — kaže on Đorđu — da vas elektrišem; ali sad imate društva Ne, ne!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

ona dva popa što su jednom ostali sami u svetu, pa se svaki od njih tužio i tešio da bi mu daleko lakše bilo životariti samo da nema onoga drugog, — ne, dakle, ta dva popa, nego druga dva, i živeli su u jednom selu u Banatu.

A posle, ako ćemo šta, ono i nije selo, nego varošica. Ta kolik je samo onaj Veliki sokak s kraja na kraj, pa koliko tek malih sokaka ima, a svi su široki!

Istina, podsmevaju im se Temišvarci da su im varoške krave pojele trotoar, ali to je samo jedna pakost, jer trotoara zaista nikada nije ni bilo.

« — On ponese samo gajde, pa kad ga zapitaju: »Kuda, Sovro?« a on im veli: »Idem da okopam ku’ruz!« A umeo je đavolski lepo da svira i da

A u kolu kad svira, pa kad stane pred neku gazdačku devojku pa svira, a ona zna ko ga je poslao pred nju, pa samo gleda ulevo u zemlju, pa sve veze, dok se ne oznoji ispod nosa, pa dobije k’o neke male brčiće kao od rose.

A i samo srce drukčije se ražđipa kad Sovra svira. A u kolu je sve bilo zaljubljeno; svak ima svoju pa ne dâ drugom do nje, nego

A što se zaljubljivalo, to se ponajčešće i uzimalo. A kad dođe do svatova, onda nije dobro samo mladi i mladoženji, ne dobijaju samo oni svako svoje, nego i drugi svet.

A kad dođe do svatova, onda nije dobro samo mladi i mladoženji, ne dobijaju samo oni svako svoje, nego i drugi svet. Pa kad dobro prolazi i kad se lepo provodi Gliša Sermijaš, koga obično niko i ne

A gospodin popa sedne tako u pročelje, otpeva jedno »Glas gospoden na vodah«, a zatim samo zahteva i izvoleva. Jede revnosno i zaliva još revnosnije, a kapariše najrevnosnije; tek će reći: »Brat-Mijo, ne budi

A domaćica stoji kraj ognjišta, zajapurena od vrućine i od uzbuđenja i zadovoljstva što je stvar svršena i zet upecan, pa samo vadi krofne i baca ih u korpu iza sebe.

A di su krofne?! — pita ga začuđena domaćica. — He, he, pojeo ih, milostiva! — Ta, i’te, vi se samo šalite; di ste i’ sakrili? — Pa pojeo, milostiva! — I-ju, mene žalosne! Zar tolike krofne?!

— I-ju, mene žalosne! Zar tolike krofne?! — He, he, iz vaše ruke, pa ne zna čovek šta je dosta! A domaćica samo ćuti, a šta mu je u sebi pomislila — to smrtnom čoveku naravno da nije poznato!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

još i svake subote i praznika, ali onima, starim mrtvacima, koji su već i po nekoliko puta prekopavani, njima se samo tada, na zadušnici, iznosi i razdaje, jer vele: oni, onako stari, odavna umrli, već i ne jedu.

Dosta je njima posle samo pomen i molitva. I zaista, na taj dan, njihovi, živi, dolaze im. Iznose im jela, pića i razdaju.

A groblje nije daleko. Ono je odmah tu, blizu, do varoši. Ograđeno zidovima, sa crkvom u sredi od koje se samo njen ugnut krov i krst vidi. Veliko je i prostrano groblje! Kažu: da se četrnaest kolena ludi tu isposaranjivalo.

Upravo klisarica bila je pravi klisar, a muž njen, neki miran, slabunjav čovek, samo je kopao grobove a ostalo, što je najteže: otvaranje, zatvaranje, čišćenje crkve, nadgledanje groblja, noću obilaženje,

A opet niko od njih u samo groblje, međ grobove, nije kao smeo da uđe. Svi su bežali. Sem nekih, obično sumanutih, koji su naročito, ludo, strasno

klisarnice i groblja sedeo: da zvoni kad dolaze mrtvački sprovodi, ide s popom ili klisaricom po groblju i pomaže joj a samo bi subotom odlazio u varoš, išao po čaršiji i prosio.

bogate, prosjake koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što i oni ovamo dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije za prošenje. Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima.

Pogleda istina blesastog ali nekako upornog, prkosnog. On je večito, gotovo gô, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao. Taj nije prosio više nego što mu je trebalo a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo.

Pa i to, kad dođe na groblje da prosi, on seda u kraj, naposletku, i samo gleda gde će moći da ispruži komotno svoje dugačke, pune noge i nasloni se. Ako mu ko udeli — dobro, ako ne — ništa.

pogleda a kamo li da koga izgrdi i izbije, već bi krišom iz svoje torbe prenosila u Ljubinu, tobož da je to naprošeno, samo da joj se ne bi posle još više smejali kad bi morala da mu pred svima, na očigled, odvaja od onoga što je za sebe

Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga samo da bi mu pala u oči te da se on seti nje i kaže joj ako je što od vladike došlo. Ali od vladike ne dolazilo.

Znala je: da kakav je on, pa ako naiđe na kakvu dobru kuću, gde će da ga puste u štalu i da mu daju samo po komad hleba, da, kakav je lenj, više otuda ne bi se ni vratio ovamo, u grad.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Plakao je pred dužnikom dovde dok mu nije pružio novac sa: „Na, nek te đavo nosi!” Za vreme celog šegrtovanja samo je jedanput bio bijen, i to što je gospodarov „auspruh” u podrumu kradom popio.

Ručak prođe u samim purgerskim etikecijama. Posle ručka Ljuba se razgovara sa Savkom. Sve je u redu, samo da zna kako stoji sa mirazom. Dođe sestra, umeša se u razgovor i dâ mu na znanje da miraz neće faliti.

On je već sa svojim srcem sasvim načisto. Gospođa Jelka svu je galanteriju na njega prosula, samo da ga obveže. Ljuba, koliko se u Savku zaljubio, ipak nije hteo da se dâ sasvim poznati, da ne bi posle na miraz

— Kažite mi pravo, otprilike, koliko vi ištete? — Koliko bi' ja hteo iskati, o tom nemojte ni pitati, no samo: koliko se mogu od vas nadati?

— Jeste l' bili kadgod zaljubljeni, gospodar-Čekmedžijiću? — zapita šaljivo gospođa Jelka. — Bio sam, al' samo malko; i sad sam zaljubljen... al' ne jako. — Kako to? — E, tako!

Gospođa Jelka ga uverava da jeste, da na sve pristaje tata i da ga samo želi videti. Gosti odu. Čekmedžijiću dugo čekati, pa treći dan sedne na kola i ode u selo Ž.

Kad onamo stigne, dočeka ga lepo grk Sima Redić. Ljubi se dopada frajla Soka, a i Soka ne bi mrzela Ljubu. Tu je samo pogodba glavna stvar. Redić je vrlo praktičan čovek, pa posle ručka odmah na stvar pređe.

— Dakle, dopada vam se moja Soka? — Vrlo. — Šta sudite sad? — Ja ništa drugo ne sudim neg' da uzmem frajlaSoku, samo ako ona hoće, i — ako se pogodimo. — Što se nje tiče, to ćemo lako; neg' da vidimo onu drugu stranu. Šta vi ištete?

Ja sam o vama raspitao. Mladosti pogreške neću u račun da uzmem, no samo imanje. Ja vaše stanje vrlo dobro poznajem. Ako vi iz vaše velike kuće kirajdžije isterate, i sami se u nju uselite; dalje,

Ljuba pak voli što se nije spleo sa takvim tastom koji bi nemir u kući činio, samo da čuje da je Ljuba na „šantli” pet srebra proigrao.

— O, ništa za to! Kvartira u selu nema, al’ možete ga ovde imati. Samo da najpre pošljem po mog tatu. On mi je kurator, a tutor mom detetu, — odgovori stidljivo-smešno gospođa Persa.

— Imate i familije, moliću? — zapita Ljuba. — Imam jednog sinčića. Sad će doći. Samo, oprostite, da pošaljem po tatu. Sad iziđe gđa Persa napolje i pošlje sluškinju po tatu.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

poverljivo i važno proriče najužasniji ishod stvari: — Njihovi ulani, ta morali ste kad god slušati o njihovim husarima, samo njihovi ulani za dvadeset i četiri sata, upamtite ovo što kažem, za dvadeset i četiri sat a, mogu da pregaze do Valjeva,

njihovi ulani za dvadeset i četiri sata, upamtite ovo što kažem, za dvadeset i četiri sat a, mogu da pregaze do Valjeva, samo njihovi ulani, živi bili pa videli, čuveni su njihovi ulani. Jedna parada i kraj.

vrhovni štab četnika, vri i sva se važna naređenja pronose šapatom, na uvo, dok ispod teških, crnih šubara sa kokardom „samo sloga Srbina spasava” sevaju mutne i krvave, strašne oči do zuba naoružanih četnika.

— Gospodo, evo vam poslednje, najnovije, evo gospodo... Evo šta Pariz javlja samo pre deset minuta. Tekst je depeše, evo od reči do reči: La ѕіtuatіon, kaže, ѕe trouve au poіnt de ѕ'arranger, kaže.

Idite kućama i spremite se, rata mora biti! Samo se njemu činilo da on to ne bi kazao onako obično, nego bi nekako grozno zaurlao snagom one vere koju je osetio čim je

ona je sa onom drhtavom i strasnom nežnošću koja muti um, stezala mišicu svoga muža i prkosno tvrdila da će biti samo ono i onako kako ona bude htela. Kad se Jurišić rastao od njih uputi se pravo Ministarstvu Spoljnih Poslova.

On se samo naprezao da odagna od sebe sve one neprijatne uspomene iz prošlih ratova, što su neprestano od nekud navirale, pa je

I ta ga magla stade gušiti, piti mu dušu, što je samo pre nekoliko časova, još to pre podne, trebala da bude gonjena jednoj radosti kakvu ranije nikad nije poznala.

Ja ne znam šta se sve ovo radi i ne mogu nikad ni znati i samo je jedno sigurno, da sam ja sav čovek od patnje. Da mogu nekako da zatvorim razum ovako kao oči i savladam ovu mahnitu

mediokriteti nešto znoje i petljaju bez njega ,a vreme prolazi i opet niko neće znati šta će sve iz ovoga da proizađe. Samo ja osećam jedno: da do novog rata mora doći. Jest, mora, mora doći, do novog rata.

Život taj samo je jedno sanjarsko lenstvovanje, nedostojno čoveka koji mora da voli onaj drugi, pun tragičnih, velikih strasti, jedan

I sve će ići po starom. A niko nas ni o čemu neće pitati, kao što nas ni do sad nije pitao. Samo neka sve dođe brzo, što pre, jer života više nema to je jasno, a i ovaj mozgovni, sedeći život postao je već

Afrika

Mi ćemo samo do njegovih plantaža ići zajedno a onda ću ja produžiti sam. On o tim plantažama baš razmišlja određeni broj sati.

Radilo se u polju, i ja sam rekao da se od mene ne očekuju velike pomoći, jer sam hteo samo da gledam, a prašinu od žita ne trpim. Mala je radila i, prolazeći pored mene, stalno me gledala.

Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće. Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti

nosi evropsku odeću, sastavljenu od najčudnijeg komađa, no onaj koji usvaja svoje tradicionalne plašteve, čuvane dotle samo za praznike. „Dakar nije Afrika!

Prašina. Hoteli ogromni, tamni, dugački, sa čardacima kao u Prištini. Pošta džinovska. Na post–restant samo jedan telegram. Stotine i stotine crnaca čekaju pred gišejima. Ko ih je naučio da se dopisuju?

Eno u dnu dvorišta žena gola, samo sa „panjom“ oko bedara da bi njim držala dete na plećima. Jednim drvenim maljem tuca proso u visokom drvenom avanu.

Svima je zajedničko samo da svoje zube ne prestaju zašiljavati drvenim prutom. Njine komplikovane frizure čine ih grdno glavatim, ogrtači su im

Dakar blista. Lađe se kreću po pristaništu, kao ogromne, mračne planine, osvetljene samo po vrhovima, zaklanjajući pri prolazu svojim tamnim masama ozvezdani grad.

Čitam istoriju Afrike, u toku svih doba. Kad čovek misli na urođeničke zemlje, zamišlja ih da su one upravljane samo geološkom i biološkom istorijom; ko bi sumnjao da su i ovi najdivljiji krajevi deljeni između raznih severnih faraona,

Ćutljiva voda bila je između njih kao zaspale reke. Bregovi ostrva, ogledajući se u vodi još obasjanoj suncem, koje samo što nije potpuno zašlo, behu obrasli travom i visokim žbunjem, ne sasvim čestim palmama u podnožju i češćim na vrhovima.

I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna.

Velika gužva zbog crnaca koji se iskrcavaju u čađave petrolne šalupe, osvetljene samo lampama protiv vetra. Ne zna se koliko će trebati brodu da iskrca i ukrca robu. Gužva.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

doktoru svom ljubeznom prijatelju posvećeno Rado t’ druže dižem pamjatnike Posvećujuć’ tebi moje knjige. Samo nemoj da se red izmeni, Da pamjatnik ti podižeš meni.

sve sile uma svoga na privatna djela obraćaju, a k sočineniju djela jednog, koje se voopšte celog naroda tiče, samo časove odohnovenija, tj. u kojima spisatelj pisajući odmora traži (!!!), posvećavati mogu.

otvažio, i zvanije svoje prenebregao, lako bi (da ne kažem „izvjesno“) do nužde i leba željkati došao, O čem nas ne samo naši, nego i kod sami Engleza spisatelji, kao Butler, koji je, pri svem klasicitetu svoga divnog sočinenija Hudibras,

JANjA: E, to je lepo reč, to je lepo slovo! Odi da ti polubim. JUCA: Nije samo dosta ustma ljubiti, nego treba muž da pazi šta mu žena zakteva, pak da joj čini po volji.

A ko e šuškio na moja vrata? JUCA: Zaboga, u sobi nije bilo nikoga! JANjA: Nikoga, prokleto kost, samo tebe! Nemaš tvoja kujna, kao gazdarica, nego da si skitaš po sobu? JUCA: Zaboga valjda znam šta mi je poso?

MIŠIĆ: Zašto zlo? JANjA: Rđavu vreme, nema novci. MIŠIĆ: E, fala bogu kad ste samo zdravi! Biće i novaca. JANjA: Kako ći biti kad je nevaljalu vremenu? Gdi metiš, izgubiš; di radiš, imaš šteta, e, de!

(Da ti djavol nosi!). (Pomrkne na Jucu.) Otišla j kod svoja drugarica, znaite, da šije. MIŠIĆ: I to je dobro dete! Samo treba da joj dobru priliku nađete. JANjA: E, gospodin notarius, sad je pogano svet; samo novci!

MIŠIĆ: I to je dobro dete! Samo treba da joj dobru priliku nađete. JANjA: E, gospodin notarius, sad je pogano svet; samo novci! Eto ja uzeo sum bez krajcaru, golo, siroto. Ama sad, kako ti dođi u kuća, ne ti pita: „Kako ti je kći!

Znaite da nisum vidio krajcara prebijena od mesec dana. MIŠIĆ: Naći će kir Janja, znam ja, samo ako oće. JANjA: Da mi djavol nosi ako imam jedna krajcara u moju kuću! MIŠIĆ: Ta vi valjda me nećete prazna otpustiti.

Kir Dimu i pošten čoveku, ne išti novci, ne išti visoko štafirug. Oći samo gazdarica. Ajde de, neka ima. Katicu i dobra. Katicu i vredna. POZORIJE 11.

Žao mi je samo taki krasni konja. KATICA: Ja sam dosad plakala, a svemu je tomu papa kriv. Koliko sam mu govorila da pogodi za šupu

KATICA: Ja sam baš nesrećna na ovom svetu! Svaka se zna štelovati i unterhaltovati, samo ja jadna moram da kukam. JUCA: Zašt ne paziš kako druge rade?

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

ask.rs. 2010. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Miloš Crnjanski DRUGA KNjIGA SEOBA Sadržaj I ALI SVE JE TO SAMO OMAMA LjUDSKIH OČIJU 6 II NESREĆA IH JE TOG PROLEĆA, U TEMIŠVARU, STIGLA NEOČEKIVANO...

NEĆE VIŠE VIDETI SVOJU PLANINSKU SERVIJU 139 VIII PO SEĆANjU SE HODA KAO PO MESEČINI 153 IX KRAJ NjEGA KORAČA, SAMO NjEGOVA SEN KOJA GA PRATI 182 X IZMEĐU ŽIVIH I MRTVIH SVE SE VEZE PREKIDAJU...

190 XI NE POSTOJI TA ŽENA SA ZELENIM OČIMA 219 XII OSTAĆE SAMO GROBOVI 260 XIII DOK JE ŽIV HOĆE DA ZASPI NA NjENOJ RUCI ISPOD BAGREMA 279 XIV JEGO BLAGORODIJE BILO JE NESPRETNO SAMO

SAMO GROBOVI 260 XIII DOK JE ŽIV HOĆE DA ZASPI NA NjENOJ RUCI ISPOD BAGREMA 279 XIV JEGO BLAGORODIJE BILO JE NESPRETNO SAMO SA ŽENAMA 293 XV UM ČOVEKOV NE MOŽE TO VIŠE DA SHVATI 308 XVI NIKO NE ZNA JOANA TEKELIJU 322 XVII ODE ISAKOVIČ IZ

ČESTNjEJŠI ISAKOVIČ KOD IMPERATRICE 616 XXIII SEOBE SE NASTAVLjAJU VEČNO 657 DRUGA KNjIGA SEOBA I ALI SVE JE TO SAMO OMAMA LjUDSKIH OČIJU Bilo jednom jedno kraljevstvo, u srcu Evrope, koje se zvalo: Hungarija.

Pojave se leti i neki svileni čadori, palme, ali sve je to samo omama ljudskih očiju, fatamorgana vazduha i oblaka. Nebo se posle, opet, spusti na tu praznu zemlju kao plava zavesa.

Begej je bio pušten u gradske rovove i bio je pun kreketa žaba, noću. Od reke mu osta samo staro, špansko, ime i rascvetani vrbaci.

Lep je na Mahali bio samo dug red ogromnih, rascvetanih, bagremova. Oni su bili zarasli karaule i kolibe Rascijana i njihove zemunice, kao i

Carstvo je bilo rešeno da od Rascijana, koji su dotle bili samo vojnici ćesara, načini seljake, kameralne napoličare, gospode kraljevstva hungarskago.

Bila su to mala, brza, crna, putnička kola, tako reći samo jedan sanduk, postavljen crnim, svilenim velurom. Sanduk, koji je visio sa četiri velika točka. Sa četiri debela kaiša.

„I Harah je to potpisao“ – ponavljao je Engelshofen, ali u sebi, nemo. Garsulija je samo pogledao prezrivo. Garsuli se načini kao da nikad nije luka ni jeo, ni mirisao, ali je Engelshofen znao nisko poreklo

Mora da su ga roditelji spremali za popa, pa govori kroz nos, a samo je slučajno zalutao u vojsku i dočepao se Dvora. Da bi njemu, Engelshofenu, eto, zagorčao poslednje dane.

Teodosije - ŽITIJA

A našem poslednjem, lenjivom rodu, u koji svršetak vekova dostiže, u kome je malo onih što se spasavaju, ne samo da je potrebno nego je i veoma poželjno da se sad ova žitija pišu i da se s više razumevanja čitaju, i da se na njih

A ovo nisam primio samo slušanjem, nego od njegovih časnih učenika, njegovih saposnika i u tuđinovanju saputnika i na putovanju satrudnika što kao

početak neiskazanih Božjih sudova, da kao posle životom, tako najppe y rođenju bude čudesno dete, jer to nije ni bilo samo delo ljudske prirode, nego i zapovest svesilnoga Boga, koji pobeđuje zakon prirode kako xoće.

A ja ću ti biti sluga u takvom delu i u Gospodu provešću te do Svete Gore, kamo želiš stići, samo neka bude konja da me nosi, da bismo mogli pobeći od oca tvojega.

A ja ću ga, napisavši mu, odvratiti od takve pomisli, samo ako mi učiniš bratsku ljubav i ostaviš mene u onome radi čega sam došao.

Hleba i vode oskudno kušajući, mladosni iznuravaše cvet. Uz to je mrznuo od zime i zadovoljavao se samo hudom vlasenicom. Uvek je išao bos i stekao tvrdu kožu da se nije bojao povrede od kamena.

I car ispunjavaše molbu bogonosnih otaca, ne Samo kao zbog svojte mu, nego više što se divio njihovoj smernosti i stranstvovanju u tuđini, i sa ljubavlju ispunjavaše molbu

Ali pošto samo sebe za vreme života vašeg spasavate, primi moj savet blagorazumno kao dobar, koji će ti od Boga dobra isposredovati:

A bogonosni Sava podiže ga kao na nosila između dva konja, i Tako nošen okolo sagledaše, ali mu se nigde ne svide, samo Hilandar. I odmah se vratiše u Vatoped.

se videti dirljivi prizor krajnje smernosti: onaj koji je nekada bio visok i ležao u zlatnoj i mekoj postelji, ležaše samo na rogozini kao jedan od poslednjih i ubogih ljudi, dišući poslednjim dahom.

Manastir sa svakim dostojanjem iskupivši, useli u njega izgnane, igumana sa bratijom. I ne samo ovo, nego i potrebno manastiru i razoreno nazidavši, obeća da će se do kraja života brinuti za njih.

A miro je teklo ne samo iz svetih moštiju nego i iz suhoga kamena i kreča gde beše na zidu naslikan lik svetoga, jer je i njih Bog ustrojio da

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

— Dijalektološka i antropološka ispitivanja. — Značaj psihofizioloških studija. Geografska sredina utiče ne samo na opšti tok istorije, na raspored raznih civilizacija, na migracije, na etničku podelu, položaj i tip naselja, već

Za istraživanje ove vrste potrebno je duboko poznavanje naroda i njegovih etničkih grupa. Zbog toga ću dati samo klasifikaciju Južnih Slovena.

Ima vrlo veštih promatrača koji opaze samo neke psihičke osobine, dok neke druge ne vide. Drugi vrlo tačno zapažaju, gotovo kao fotografska ploča, psihologiju

je tačno odrediti psihičke osobine jedne etničke grupe kad se poznaju sve grupe, nego li kad se ograničimo na studije samo jedne, sasvim male grupe.

One se mahom ne mogu jedna od druge odvojiti. Psihičke osobine, zapažene direktnim promatranjem, često su na taj način samo delimično utvrđene; u stvari su izvedene iz drugih znakova, zapaženih u dodiru sa pojedincima i sa etničkim grupama.

istorije se mogu utvrditi karakteri i intelektualne osobine jednog naroda, naročito kad se pod istorijom razume ne samo pričanje događaja, nego i proučavanje svih tvorevina, bilo naučnih bilo umetničkih, kao i proučavanje verskih i

U ovom smislu ne treba, dakle, prenebregavati južnoslovensku istoriju, samo što ona ne pruža dovoljno sredstava za određivanje i procenjivanje kolektivnih osobina, a još manje za određivanje osobina

Mi ćemo ih često upotrebljavati da bolje istaknemo razlike između pojedinih etničkih grupa. Ali su one samo jedan među tolikim drugim vrlo mnogobrojnim znacima, koji su karakteristika psihičkog tipa nekog stanovništva.

Ova se ispitivanja mogu upotrebiti samo utoliko ukoliko se odnose na uzroke psihičkih osobina. Čak i tako ograničene podatke ova ispitivanja treba

Istorija nam može samo donekle dati obaveštenja o raznim etničkim promenama kod Srba, Hrvata i Bugara, a preistorijske se promene mogu

dati obaveštenja o raznim etničkim promenama kod Srba, Hrvata i Bugara, a preistorijske se promene mogu konstatovati samo antropološkim ispitivanjima.

odakle su došli), pokazuju se za Južne Slovene antropološke razlike koje mogu biti samo pogrešne. Osim toga, i kad bi bila racionalno izvedena, dosada sakupljena antropološka fakta su nedovoljna za pravu

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Svaki čas čiča se okreće i nešto ljutito razgovara sa džakom. Džak samo ćuti, možda zbog toga što je zavezan, a možda i zato što ne zna da govori.

— Ehe-he, sad ti se smrklo, gospodine moj! — gunđa čiča okrećući se džaku, a na to se gospodin džak samo malo pomakne kao da nemarno sleže ramenima. — Pa šta ja tu mogu — smrklo, pa smrklo.

— Sad ćeš ti meni u vodu, svinjo jedna! — gunđa čiča i opet se okreće. Svinja džak samo se strese kao da se uplašio, ali ništa ne odgovara.

Hajde, opet ćemo dalje, razbojniče jedan! Razbojnik džak samo ćuti, i na to čiča žalostivo zaključuje: — Ej, Tošo, Tošo, crni druže, zar kod toliko miša u mlinu ti ipak izjede moju

Džak Tošo na te riječi samo pokajnički mijauknu. Hop, sad znamo tajnu. Zavezani džak nije ni gospodin, ni svinja, ni razbojnik, već se u džaku

Ribice mi ništa ne odgovaraju, samo me nepovjerljivo gledaju svojim okruglim očima i vrte repom. Oho, rep im ljubim, alaj su slatke!

Jao-mijao, alaj si nepravedan, dragi moj čiča! Ko krao? Ja? Vjerujte mi, nikad mi krađa ni na um nije padala. Ja samo priđem komadu slanine, dodirnem ga brkom i — hop! njega nestane. Šta se s njim desi, nek sam đavo zna.

Ja samo priđem komadu slanine, dodirnem ga brkom i — hop! njega nestane. Šta se s njim desi, nek sam đavo zna. Tek ti samo čujem svog čiča-Trišu: — Ovamo, razbojniče brkati, kamo slanina?! — Odnio je miš — kažem ja. — A zašto je nisi oteo?

Desi se, opet, da čiča Trišo ulovi ribu, a ja samo priđem da je omirišem i — gle čuda! — odjednom vidim sebe kako bježim kroz travu s ribom u zubima.

Kad bi bilo vrijeme ručku, a to su i čiča i mačak znali po nepogrešivom satu — trbuhu, starac bi samo rekao: — Tošo, hajde da ručamo, jer je podne baš sad prošlo tamo preko onoga brda.

Idite za tragom psećeg kneza Žuće, to je tamo negdje. Zaista, seljaci idu u mlin samo kad moraju, a pseći knez Žućo odlazi tamo svaki dan da pravi zasjedu mačku Toši.

Džabe, baci me u rijeku! Ko je krčmar, a ko čiča Trišo, to zna samo mačak — Nestanak džaka Jureći drumom, čiča Trišo ubrzo stiže pred jednu vrlo staru krčmu, nad čijim su vratima bila

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

su majstori Klešta dohvate klin za glavu Zubima ga rukama ga dohvate I vuku ga vuku Vade ga iz patosa Obično mu samo glavu otkinu Teško je izvaditi iz patosa klin Majstori onda kažu Ne valjaju klešta Razvale im vilice polome im ruke I

miluje nogu stolice Sve dok se stolica ne pokrene I da mu nogom slatki znak Drugi ljubi ključaonicu Ljubi je kako je samo ljubi Sve dok mu ključaonica poljubac ne uzvrati Treći stoji po strani Bulji u onu dvojicu I vrti glavom vrti Sve dok mu

meso Ni mene nisu te krpe zavele Ludim za tobom ovako nagom Ne daj sunce da te miluje Bolje da se volimo nas dve Samo ne ovde samo ne na suncu Ovde se sve vidi koščice draga IV.

mene nisu te krpe zavele Ludim za tobom ovako nagom Ne daj sunce da te miluje Bolje da se volimo nas dve Samo ne ovde samo ne na suncu Ovde se sve vidi koščice draga IV.

rasti čiste Rasti dalje kako nam je volja Šta ćemo posle Ništa ići ćemo tamo amo Bićemo večna koštana bića Pričekaj samo zemlja da zevne V.

je ružan san prašine Čuješ li me Čujem i tebe i sebe Kukuriče iz nas kukurek (1956) VRATI MI MOJE KRPICE Padni mi samo na pamet Misli moje obraz da ti izgrebu Iziđi samo preda me Oči da mi zalaju na tebe Samo otvori usta Ćutanje moje da

iz nas kukurek (1956) VRATI MI MOJE KRPICE Padni mi samo na pamet Misli moje obraz da ti izgrebu Iziđi samo preda me Oči da mi zalaju na tebe Samo otvori usta Ćutanje moje da ti vilice razbije Seti me samo na sebe Sećanje moje

MI MOJE KRPICE Padni mi samo na pamet Misli moje obraz da ti izgrebu Iziđi samo preda me Oči da mi zalaju na tebe Samo otvori usta Ćutanje moje da ti vilice razbije Seti me samo na sebe Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa Dotle

ti izgrebu Iziđi samo preda me Oči da mi zalaju na tebe Samo otvori usta Ćutanje moje da ti vilice razbije Seti me samo na sebe Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa Dotle je meću nama došlo 1 Vrati mi moje krpice Moje krpice

golog očinskog stabla u meni Napolje dokle ću vikati napolje Napolje iz moje glave što se rasprskava Napolje samo napolje 5 Tebi dođu lutke A ja ih u krvi svojoj kupam U krpice svoje kože odevam Ljuljaške im od svoje kose

Sve ti crno samo jeza moja bela Moj ti kurjak pod grlo Oluja ti postelja Strava moja uzglavlje Široko ti nepočin-polje Plameni ti

ti zalogaji a voštani zubi Pa ti žvaći izelice Koliko ti drago žvaći Nem ti vetar nema voda nemo cveće Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno Moj ti jastreb na srce Manje te u majke groze 11 Izbrisao sam ti lice sa svoga lica Zderao ti

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

KNjIŽEVNOSTI Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Ljubivoje Ršumović JOŠ NAM SAMO ALE FALE „Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Ljubivoje Ršumović JOŠ NAM SAMO ALE FALE Sadržaj NI PET PARA 2 AKO VIDITE AŽDAJU 3 ŠTA JEDE MALA ALA 4 ZAŠTO AŽDAJA PLAČE 5 IDILA 6 ŠTA MAJKE IZ

NIJE U DOBROM STANjU 14 SEĆANjE NA ASPIDU KOSANU 15 BABA ROGA 16 AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA 17 JEDNOG ZMAJA KRAJA 18 JOŠ NAM SAMO ALE FALE NI PET PARA Svet je postao bez veze, sve prinčevi i princeze.

Lanac dugačak a gospođa stara, aždaja nestašna pa samo trčkara. Malo, malo, pa na nekoj steni aždaja stane i počne da šeni.

Sa petlima splasne njihov zanos, i vampiri beže navrat-nanos. Samo onaj vezanih očiju nema pojma da hvata kočiju. On produži da se igra žmurke, hvata petle i mamurne ćurke.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

(prilazi ženskom stočiću sa pisanje, na kome je jedna fioka izvučena i predmeti u njoj ispreturani): Inače, ništa drugo; samo to? RINA: Da, samo to! I AGENT: Dozvolite, ko je prvi opazio?

RINA: Da, samo to! I AGENT: Dozvolite, ko je prvi opazio? PAVLE: Ja se najranije budim u kući, posao mi je takav, izlazim rano na

Imam uvek tu i po dve-tri stotine dinara mojega ručnog novca, i sve je tu, čak i novac je tu. Razbijena je samo ova mala kaseta, koja je inače zaključana i u kojoj ja držim svoja pisma. Iz nje je, vidi se, ukraden jedan deo pisama.

I AGENT (domišlja se): Možete li mi reći: jesu li samo izvesna i naročita pisma ukradena, ili je...? RINA (zbunjena): Bože moj... ja ne znam...

PAVLE: Razumeću toliko. ALjOŠA (čita): „Miljenki moj...” (Zastidi se.) Oprostite, to nežnost... PAVLE: Čitajte samo! ALjOŠA (čita): „Mnje zdjes očenj harošo, ja sasvjem sčastljiva”. (Govori.) Sčastljiva, to je srećna. (Čita.

(Čita.) „Mojo sčastije odno obstojateljstvo trevožit”. PAVLE: To ne mogu da razumem. ALjOŠA: Kaže, njenoj sreći samo jedno smeta. (Čita.) „Ja znaju što ti svjo vremja dumaješ obo mnje”. (Govori.) Zna da ja stalno mislim na nju. (Čita.

ALOŠA: Ne mogu! PAVLE: Ne smete biti tako slabi. ALOŠA (hteo bi da oponira). PAVLE (prekida ga): Neće biti to: samo to pismo.

Svi smo mi slabi, ali ne dotle da tim ljudima žrtvujemo i svoju sudbinu. To samo malodušnici čine, a mi to ne smemo biti. Zar se u slučaju bure brodolomnik mirno predaje talasima?

ALjOŠA (uvijajući svoj stari kaput, iz kojega je preneo papire umotane u novine): Samo, znate, ja sam pisal... (Odlazi.

LjUBOMIR: Pa... ipak. Možda sve to nije tako, možda su vam samo zli ljudi došapnuli ružne stvari! PAVLE: Da, došapnuli su, to je istina, i ja sam preko tih šaputanja prelazio, ali...

) Ovo su pisma njenog ljubavnika; izvršio sam razbojničku provalu i pokrao sam ih. Šaputanja su samo nagoveštavala neverstvo, ali mi nisu kazala i ime zavodnika, a ono je tu, tu je u mojim rukama, tu je njegovo ime!

časa pada mi na pamet kako bi to divno bilo da se nisi primio državne službe pa po ceo dan da sediš kod kuće, pripadaš samo meni i ja samo tebi. (Smeje se.) Detinjasto, zar ne? NOVAKOVIĆ: Pa ipak, godi mi ta tvoja detinjarija. Zbogom, dušice!

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Ti shvataš, mladi prijatelju? - nasmešio se, samo što je to bio jedan od osmeha za koje se već sledećeg trenutka pitate jesu li i postojali.

- Gospode Bože, dete, koji tvoj otac? - rekao je i zavrteo glavom, dodao je još nešto, samo što ja nisam mogao da ga čujem, jer sam već bio u hodniku punom bioloških eksponata i mirisa prašine koja se ni za

- Neće. Izmislićemo nešto, Vesna. Ti i ja, znaš? - dodao sam. Ona samo klimnu glavom i ja sam mogao da budem siguran da će ona doveče podeliti šamare sa mnom.

Ona samo klimnu glavom i ja sam mogao da budem siguran da će ona doveče podeliti šamare sa mnom. Za sestru koja je to samo upola (njena majka nije i moja majka, ali je zato moj otac i njen, što je očigledno po dužini naših nogu i crvenilu kose

Petrovič prođe uz sami zid kuće gužvajući u rukama kaiš koji se produžavao u nešto što je ranije bio irski seter, sada samo gužvica pseće dlake i oljuštene kože. Konačno, i pravoslavna crkva izbi podne.

Govorilo se, zatim, da je otišao u mehaničare, a možda i jeste, samo što posle snimanja filma o Tatarima on to više nije bio.

- Misliš? Da nisi ti to ona koja ima prpu, mačko? - rekoh svlačeći cipele i kaputić. Ataman ih je bio već svukao, samo što je Rašida bila brža i gotovo ne dodirujući tabanima ogradu uspela da pretrči onih pedeset metara, smejući se.

- pomislio sam napravivši prvi korak po ogradi, a isto je to, sudeći po izrazu na njegovu licu, mislio i Ataman, samo što sam ja koračao i dalje i ništa se nije događalo.

Ataman je išao napred. Rašida mu je govorila o svojoj profesorki iz fizike. On je samo duboko i s razumevanjem klimao glavom.

Pomislih kako bih, da sam devojčica, uzdrhtao od glave do pete gledajući ga, ali Rašida samo reče da je gladna i spusti se niz nasip gde su džokeji ostavili opremu i torbe s hranom.

Setih se verovanja da vodeni cvetovi žive samo od izlaska do zalaska sunca i želudac mi se zgrči. Bio je to jedan od onih grčeva kakve osećate dok sanjate kako vas

Rašida je žvakala bučnije od mamuta i ja je upitah šta će joj njeni reći kada se vrati kući. Ona samo sleže ramenima. Mislila je kako neće ni primetiti da je nema.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

glava kao da je u Mesopotamiji iznikla, impozantna, no bi trebalo da je za nju znatna dužina ostalog tela, ta ovako je samo kontrast.

Pogodio ga je sasvim, samo nije trebalo da je u „svoj“ veličini; mora da je slikao parodiju. Bolje da ga je dopola slikao onako kao »Büste«, jer

Nije hteo dalje od svog izvora. Kalfe nije imao, držao je samo jednog šegrta, a kad je mnogo mušterija ili gostiju bilo, morali su svi pomagati, i sama služavka, a i sam je služio.

Ta kod tebe uvek dobro ide. — Fala bogu, jesam. Imao sam noćas i lađara dosta u meani, samo ta vraška deca dame slušaju, već sve od posla izmiču.

— Pa to je sve, drugo ništ’ ne znaš? — Više ništa, samo se čulo, da je siroma’ Đoka Miloradović prosio, pa je onda umro. — Ne znaš ništa, ja ću pripovedati kako je to bilo.

Dakle, sam sebi sam se zarekao da ne uzmem koja je jektičava, ama za nikakve novce, nego ću uzeti ma sirotu, samo da je čestita, zdrava i vredna, pa ako je još i lepa, utoliko bolje.

Jedno pre podne, obučem se lepo, pa idem upravo u kuću Tatijane Uglješine. Bilo je osam sati. Uđem u dućan, onde samo Tatijana, baš je meso ređala. Reknem joj: „Dobar dan, gospođo Tatijana, šta mi radite, nisam vas odavno vidio”.

mati je prićutala, da je Sofija već potajno zaručnica bila pokojnog Miloša Miloradovića, i imala već i prsten od njega, samo nije sveštenik bio pri ceremoniji, i skoro bi se venčali bili; i kao posle saznam nešto da su se i voleli, al’ mati

Eto, vidiš, tako sam ti se ja ženio. — Sve sam ja čuo za to, samo pre neg’ što sâm ne ispriča, nisam ti ništa hteo govoriti; štaviše, i to sam čuo kako je mati posla imala dok joj je

I sâm se kajem što ga na drugo što nisam dao; i, doduše, ja nisam hteo, al’ mati je navalila: samo fiškal, fiškal. — Tako isto i kod mene, moja je navalila samo fiškal.

— Tako isto i kod mene, moja je navalila samo fiškal. Ajd’ nešto i po njoj nek bude, a kao otac sve ću učiniti, trošiću koliko treba, samo da bude čovek.

Ajd’ nešto i po njoj nek bude, a kao otac sve ću učiniti, trošiću koliko treba, samo da bude čovek. Ta valjda fiškal svaki ne mora biti varalica. Koliko sam ih sâm čestiti’ poznavao.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Tad zaškripa đeram i, u isti mah, zalupaše na vrata. I kao da se trže ne samo on, već i sve drugo živo, u mraku, što je dotle bilo i nevidljivo i nečujno, začu se tutnjava kopita i zalajaše promuklo

ćerčice u selu, došla je bila da stanuje, poslednja dva dana, u jednom kućerku pokrivenom trskom, kod obora, na vodi, samo da bi mogla da provede noć kraj njega.

se zatvore na poljubac, već su bila otvorena i opuštena, od drhtanja, gledala ga je očima izvrnutim, u kojima se videla samo beonjača, bez njenih modrih dužica i velikih zenica.

Nesreća kao da je bila ostala iza njega, pred njim je bila samo ta daljina, zarasla gustom travuljinom, od koje se malaksava. Bio je miran.

Miran i samouveren, predviđao je ceo put, sve događaje koji će doći, sve ljude, kako će se držati. Bojao se samo da mu jedan deo puka, koji je dolazio sa kapetanom Piščevičem, iz Šida, ne zadocni na okup, pod Varadinom.

Iz zadnjih ulica grada, koje su svetlucale pod bregom, dopirao je ne samo lavež pasa, već i svirka potmula i neka huka.

Mada behu izmučeni i bolni u celom telu, od šest dana hoda, pod oružjem i teretom, zaspaše samo oni koji su već davno bili navikli na sve to i kojima više ništa nije bilo čudno.

Uhvaćena, u gradu, behu samo dvojica, obojica pri tuči. Tek ujutru, kad je svanulo, pohvatani su mnogi, napiti, koji su bili legli po kućama i po

Pred logorom su, na dugom stolu, postavili velike zavežljaje spiskova, iz kojih im pročitaše ne samo njihova imena, nego i imena njihovih oceva, žena, dece, što ih je, da se zna, svaki put ponova, začudilo i zadivilo i

– mlađa je imala neke čireve – a on ceo takav, podbuo, težak, kao bure, postajao je lak kao perce, stigne li samo zapovest.

Te kuće koje je video samo na nekoliko časaka, noću, nije se uopšte sećao više. Zapamtio je bio samo neku krezubu babu koja se tresla od plača,

Te kuće koje je video samo na nekoliko časaka, noću, nije se uopšte sećao više. Zapamtio je bio samo neku krezubu babu koja se tresla od plača, dok se on praštao sa ženom.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

I MAGIJSKI POSTUPCI U ODRASTANjU DETETA PRE SVADBE (RODITELjA) LjUBAVNA MAGIJA Magijska briga za porod javlja se ne samo pre porođaja, već i pre trudnoće, još u periodu devovanja i momkovanja.

N. meo i smeo, doklen mene ne uzeo’...“²⁰ U Bačkoj, i ne samo tamo, smatra se da kad devojka svom momku metne krišom u džep slepog miša, ovaj mora ići za njom kao slep.

Ovde, međutim, valja imati na umu da je ljubavna magija opasna ne samo po onoga kome je namenjena, već ništa manje i po onoga ko je upražnjava.

Ovu želju u patrijarhalnom društvu, razume se, devojka može da ostvari samo ako najpre pronađe muža. Da je zbilja ljubavna magija u tesnoj vezi sa željom da se dobije porod, svedoče nam već

³ Zabrana koja se odnosi na oboje mladenaca je ta da kada polaze na venčanje, ne smeju „nositi nebušene novce, već samo bušene, jer neće inače imati dece“.

/ Taj što je vezan, / on se odvezao, / kad je razboj preskoči.“³⁰ Ne samo u našem, već i kod mnogih drugih naroda rasprostranjeno je shvatanje da su mlada i mladoženja za vreme svadbe, kada se

Ona je otud spremna da žrtvuje sve: svoj život, svoju čast i imetak, samo da bi zatrudnela. Nema te stvari koju ona ne bi učinila, nema tog postupka koji ne bi okušala samo da rodi makar jedno

Nema te stvari koju ona ne bi učinila, nema tog postupka koji ne bi okušala samo da rodi makar jedno dete i da sa sebe skine prokletstvo.

pred polazak na venčanje daju mladoj da stavi u nedra hrastov žir, orahe i lešnike i da se tako venča, pa će rađati samo sinove.

⁵⁴ Kada se u Crnoj Gori i Hercegovini nekom rađaju samo kćeri, onda kum „kada se vraća sa krštenja prezuje opanke s lijeve noge na desnu, da bi žena rodila muško dijete“.

Propisani postupci dobijanja ženskog deteta najčešće su samo druga strana ili naličje nekog magijskog obreda za dobijanje muškog deteta.

To su one prilike, gde majka suviše često rađa, pa joj dosadi i poželi da proredi. I samo u tim slučajevima roditelji požele ili da im se deca rađaju ređe, ili da im se više ne rađaju nikako“ (isticanje dodato).

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

SEBRA 13 ZA SVRGNUTE 14 ZA ZEMLjU KUDA VOJSKA PROĐE 15 O VOJNIKU 17 ZA VOJNIČKA GROBLjA 19 ZA ONE KOJI SU HRABRI SAMO KAD GINU 21 ZA JERES 23 ZA POSLEDNjE DANE 25 ZA SMRTOMRSCE 27 ZA VAŽNE 29 ZA SEDAM GLADNIH GODINA 31 O POREKLU 33 O

Ni robu pravednom, ni neznancu što kroz carstvo mi hita, niti ikom treba da ih se boji, samo krivcu će se surovo suditi, ali ne surovije nego što u zakonu stoji.

O CARSKOM SELU Kuda prođu car i carica ili konji carevi, tim putem sme proći sebar i vlastelin samo pošto se još jednom javi prolećni grom s neba, samo pošto još jednom padne inje i njiva se mraza zaželi.

i carica ili konji carevi, tim putem sme proći sebar i vlastelin samo pošto se još jednom javi prolećni grom s neba, samo pošto još jednom padne inje i njiva se mraza zaželi.

stanu kao oblaci da se plaste, za dom oko koga osvanu sante što ih niko ne otopi, ne premosti, za one kojima su samo laste pod strehom gosti.

ZA VOJNIČKA GROBLjA Care Dušane, tražim pomilovanje za vojnička groblja usamljena kojih se regrut samo katkad seti, za groblja bez suza i bez hlada, sa gdekojim znakom tvoje pošte, gde spomenici jednoliki kao šinjeli stoje

iza potiljka, gde pevačice nema da sleti, kuda zaljubljeni ne dolaze da sakriju od ljudi svoje milošte, kud put nanosi samo gavrane, gde je šimšir jedina biljka.

ZA ONE KOJI SU HRABRI SAMO KAD GINU Za ljude koji misle da je sloboda samo ono što se puškom do puške doda, koje, kao hrtove, u borbu pogna samo

ZA ONE KOJI SU HRABRI SAMO KAD GINU Za ljude koji misle da je sloboda samo ono što se puškom do puške doda, koje, kao hrtove, u borbu pogna samo miris baruta i ognja, koji su hrabri samo kad

SAMO KAD GINU Za ljude koji misle da je sloboda samo ono što se puškom do puške doda, koje, kao hrtove, u borbu pogna samo miris baruta i ognja, koji su hrabri samo kad ginu, samo u jurišu.

ono što se puškom do puške doda, koje, kao hrtove, u borbu pogna samo miris baruta i ognja, koji su hrabri samo kad ginu, samo u jurišu.

se puškom do puške doda, koje, kao hrtove, u borbu pogna samo miris baruta i ognja, koji su hrabri samo kad ginu, samo u jurišu.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život.

i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže. V Traži se jedan džemper. Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca.

Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao.

Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene. Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred »Moskvom« i pije pivo, a možda je u

Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči... Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?

Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa.

Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše »Istorija«.

Ali, nemam nameru da pišem memoare, hoću da vam ispričam samo to kako sam uoči Svetog Nikole, zaštitnika moreplovaca, stavljao pocepanu čizmu u prozor, i kako je sveti Nikola,

Ne manje vešt pokazivao se i Božić-Bata; uspevao je nekim čudom da na samo Badnje veče, posle uzbudljivog noćnog leta, ubaci ispod badnjaka keks koji se poetično zvao »Adrija«.

Podmornicu je, verovatno, ostavio ispred vrata: samo mu je ona nedostajala pa da bude kompletan. Zaboravio sam da vam kažem — jedna stara gospođa bila je komunista, druga

tango »Ljubomoru«, još su se mogli videti gipsani anđeli na tavanicama kako odozgo, iznad naših glava, bulje u neko, samo njima poznato vreme. Pod nogama nam se raspadao izgoreli parket – trag vatri na kojima su se grejale nepoznate vojske.

Tehnika tako postade svojina naroda, koji je do tada mogao samo da gleda kako se oko Kalemegdana trkaju kojekakvi belosvetski tipovi — Fon Brauhič, Nuvolari i Karačola; kako primaju

Matavulj, Simo - USKOK

Građani, veseli što pretrpješe samo strah, idući kućama, počeše se šaliti i jedan drugom rugati, tvrdeći svaki za sebe da se nije ni najmanje prepao, da je

— Nikada! — prihvati Ivanović... A ti, Pijero, samo kukaj kao udovica, kao što si navikao, mješte da se držiš kao kućić!

Ama čuda da nema više Crnogoraca, kao na današnji dan! Od Crnogoraka nije samo pažnju privlačila, nego prosto oči plijenila jedna od onih dviju djevojaka, stasita, prsata, ogrnuta crnom strukom, s

Mimo to, Krcun, zbog svoje neobične pameti, ljepote i veselosti, bješe omiljen ne samo u brastvu, nego u cijelom plemenu.

vršnjaka, ni čuli nijesu, te u sijelima, u brastvu i svečanikom pred crkvom plemenici ne mogahu ga se siti naslušati. Samo po sebi kaže da su djevojke u plemenu ludovale za Krcunom Serdarevim, ali on, mimo ondašnji crnogorski običaj i pored

su djevojke u plemenu ludovale za Krcunom Serdarevim, ali on, mimo ondašnji crnogorski običaj i pored toga što je imao samo jednog mlađeg brata i mater, dočeka dvadeset drugu godinu neoženjen.

Eto ga prije noći! Biće ga izjutra u nas do koljena! Rako prihvati: — Daj bože! E mi nije milo gledati samo bijelu kapicu na Lovćenu, kâ lani i onomlani i ove godine do danas, no mi ga je milo vidjeti cijela u bijelo obučena

Svi bjehu nezadovoljni tim odgovorom. Pop samo odmahnu glavom. Brkonja takođe to učini, pa reče: — Tô jest, kneže! Velika je ćesarovina i jaka je, osobito sad, kad

Riječi je naše izgovarao zanoseći. — Hajd, naprijed, u ime božje! — viknu knez i povorka se uputi istim redom, samo što uskok iđaše odmah iza popa.

jezik dosta je sličan vašemu, a vaš sam prilično naučio za ove dvije godine otkad sam s vašim ljudima, Graničarima. Samo se ne mogu odmah sjetiti svake riječi! Knez ga gledaše i slušaše.

A onda stara prihvati: Kuhu, Mile, moj sokole, kuku majci! Đe ostavi udovicu, žalosnicu! Da podiže ludo d’jete, samo sama! Al’ će Joke dić’ Miluna, ako bog dâ! Da oružja i mejdana, ja se nadam! Te će biti kâ i tata, ja se nadam!

Znam samo e te je viteška nevolja prignala da bježiš u ove naše jadne krševe! Lasno ti neće biti, sinko, ali, božja ti vjera, boja

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MLADOŽENjA: Pa izvolte. PROVODADžIJA: Ajde de! Samo prepravi dobra vina i dosta kisele vode. MLADOŽENjA: Nemajte brige. (Odlazi.) PROVODADžIJA (sam): I ti ćeš se usrećiti!

Ko daje iljadu, on pronosi: dve; koja ima tri, oni viču: pet; dovijaju se kako mogu; samo smo se mi stisli pa ne smemo da otvorimo usta.

Sad mi nije do drugoga nego do moje brige. Da mi je da se devojka otisne, kanda bi se rodila. OTAC: Samo je ti diži navisoko, pa ćeš dobro. MATI: Zaboga, ti znaš da je devojka pod felerom, pa se mora malo više oko nje.

MATI: Zaboga, ti znaš da je devojka pod felerom, pa se mora malo više oko nje. Pomisli samo kako bi izgledala da joj nisi kupio fališan zub. OTAC: Dobro, to je zub; ali našto tako skupe aljine?

Našto te mode i ludorije? MATI: Ja sam mislila da se ko zaljubi u nju. OTAC: O, našla si! Pruži samo iljade, pa neka je i ćorava i bez nosa. MATI: Ja kažem, nemamo prijatelja, pa to!

MATI: Da, tebi je lako. OTAC (mane glavom): Sad meni je lako! MATI: Ne umeš, ne umeš, pa to je. OTAC: Već samo kad ti umeš. MATI: Drugi ljudi promeću se tamo i ovamo, mešaju se s ljudma, obećavaju, lažu; a ti, kako je Bog dao.

Ajde, sad idi! (Devojka odlazi.) MATI (sama, kod ogledala, namešta se): Samo da je kakav čestit mladić. Devojka mi je u obrazu lepa, lako će mu se dopasti, a noga se i ne poznaje.

PROVODADžIJA: Tako je, zdravlje je najveće, to jest, blago na svetu. MATI: E molim vas, blago je lako steći, samo kad je čovek vredan. PROVODADžIJA: Verujem, osobito kad je mesto kao kod vas. Gledim, lepa se varoš učinila.

OTAC: E molim vas, šta čovek dece svoje radi neće učiniti. Ja imam samo jednu kćer i čini mi se što god radim, sve za nju jednu radim.

MATI: Oprostite, bogme nismo se nadali pa devojka nije ni prepravna, a i mlada je jošt. PROVODACIJA: E molim vas, samo sreća od Boga i dobar, to jest, život. (Mati odlazi.) OTAC: To bogme. Samo neka su od Boga srećni, i neka se paze.

PROVODACIJA: E molim vas, samo sreća od Boga i dobar, to jest, život. (Mati odlazi.) OTAC: To bogme. Samo neka su od Boga srećni, i neka se paze. MLADOŽENjA: (Novce zaboga!

Ne zna vam taj šta su kafane, šta su karte i druga đavolstva, to jest. MLADOŽENjA: A, toga nema. OTAC: Samo karte ne; to je otrov za mlada čoveka. PROVODADžIJA: Vidićete i znam da ćete mi blagodariti. UGLED 8.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Zbog njih, i samo zbog njih, razgovor o tzv. dečjoj književnosti dobija jedan mogući smisao. Takva dela nas navode na pomisao da je dečja

Ljudi su, u najboljem slučaju, uvek tražili čoveka u detetu, ne hajući za ono što je u detetu samo dečje. Snažan pokret ka oslobađanju čovekove ličnosti, koji se razbuktao u XVIII veku, nije mogao zaobići dečje pitanje.

mašta i čudesnosti, na drugoj — primenjena delatnost koja s književnom umetnošću nema nikakve veze; sve to pomešano, ne samo u okviru jednog vremena, već, kadikad, i u opusima pojedinih stvaralaca.

ako, pak, argument obrnemo, zaključivanje će pokazati jednu slabu tačku: izlazi da tanka, dosadna, nezanimljiva dela, samo zato što su slavoljubiva i umišljena, spadaju u „pravu” književnost.

Sroce, 1866-1952)je to ovako obrazložio: Umetnost za decu nikada neće biti istinska umetnost (jer je) dovoljno i samo pozivanje na dečju publiku, kao utvrđeni razlog koji stalno valja imati na umu, pa da se naruši umetnikov posao i da se

Ono, pak, što je pisano samo za decu, zbog dece i u „dečjem duhu”, doista je književno bezvredno i beznačajno. Kroče je tu bio u pravu, a s njim, u

Ni kriterijum razumljivosti, najzad, ne treba postavljati prestrogo: i mi, odrasli, pri čitanju mnoge stvari samo naslućujemo, druge nam promiču, a neke tek pri ponovnom susretu otkrivamo.

čiste lirike, kakvih je u mojoj čitanci bilo malo, za mene do moje sedme godine bile niz zagonetnih slika, zagonetnih samo zbog majčinih pitanja, jer u pesmama, kao i u osećanjima, samo pitanje stvara nerazumljivost izvlačeći pojavu iz njenog

moje sedme godine bile niz zagonetnih slika, zagonetnih samo zbog majčinih pitanja, jer u pesmama, kao i u osećanjima, samo pitanje stvara nerazumljivost izvlačeći pojavu iz njenog datog stanja.

Opasnosti podležu samo loši pisci, koji su lišeni dečje nevinosti u osećanju i razumevanju sveta, pa to oponašaju prihvatajući neke olako

Mark Tven (Marc Twain, 1835— 1910) je sjajno poznavao dečju psihu, ali to poznavanje nije bilo samo sebi cilj: glavna draž njegovih romana jeste ukus pustolovine i igre.

dečje književnosti u svakom pogledu bezvredan, određen za jednokratnu upotrebu, i da etiketiranje, u tom slučaju, nije samo proizvod kritičarske zlovolje, već pravedna osuda nečega što s umetnošću, ozbiljnom ili neozbiljnom, nema suštinske veze.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povjesnici učili koliko je ko od predaka naši junački glava odrubio, a ne i

Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine.

Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti. A da moja namera nije s otim ljagu bacati na narod, nego poučiti ga i osvestiti kako

SVI: Iljen! ŠERBULIĆ: Da živi petnaesti mart! SMRDIĆ: Vivat! ŽUTILOV: Nije slobodno vikati: „vivat“. U slobodi samo ima „iljen“. SVI: Iljen! ŽUTILOV: Nemeš, birger, prostak, jednaka prava imadu. Svi su polgartaršai. SVI: Iljen!

Evo gospodin Žutilov bio je notaroš u varmeđi; zašto ne bi mogo biti birov? ŽUTILOV: Ja sam donde samo služio dok je vladala liberalna partija. Kako preoteše ma konzervativci, zbogom! Žutilov je pošten čovek. 2.

ŠERBULIĆ: Tako je. Da se zbaci, da se zbaci! Imamo mi bolji ljudi. ŽUTILOV: Sad treba da dođu u službe samo liberalci. ŠERBULIĆ.: Tako je! ŽUTILOV: Drugo: treba da se povisi plaća onima, koji su u službi.

GAVRILOVIĆ: dobro, gospodine, teško svakom, koji ne želi svome rodu dobra. Samo, kako će to biti? LEPRŠIĆ: Evo kako.

LEPRŠIĆ: Sad je došlo vreme da im za sve nepravde platimo. GAVRILOVIĆ: Samo da možemo. LEPRŠIĆ: He, he! A šta kažu graničari i braća naša Hrvati? Razneće i u vozduhu.

NANČIKA: Ako će na kokardama biti arhangel Mihail, to ja ne umem načiniti. ŠERBULIĆ: To nije nužno; samo srpske boje, pa mir. Ja mislim, to je dosta, gospodine Lepršiću.

GAVRILOVIĆ: Šta, izgoreo? ZELENIĆKA (smeši se): Jošte nije, nego samo bukti; no njegov dim osećaju Madžari čak u Buda-Pešti. LEPRŠIĆ: Pravo, gospoja ujna!

Ali, naravno, gospoda s madžarskim kokardama... LEPRŠIĆ: Mi smo već zaključili načiniti srpske kokarde, samo dok se izvestimo koja je srpska boja. ZELENIĆKA: Dakle jošt i to ne znate? Lepi Srblji!

Čudo mi je s kim se pomešao — s kojekakvim bankrotima i trgovcima, a najpre su mi samo nemeši pravili kur. Ah, pa sad da ne smem govoriti madžarski,... to je žalosno!

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

U predgovoru rečeno je da je to samo »izvod iz znatno većeg i opširnijeg dela pod istim naslovom, koje će izići iduće godine«.

Ne samo da se o istim piscima ovde govori više i iscrpnije no su ovde uneti i nekoji pisci koji se ne nalaze u školskom izdanju

Što se tiče izvesnih osobina samoga dela, ja bih imao samo da ponovim ono što sam kazao u predgovoru školskog izdanja, koje je pisano na osnovu istih shvatanja.

Ovo je samo istorija nove srpske književnosti, pisaca koji su se nesumnjivo osećali Srbima. Hrvatska i srpska književnost su književnos

Za najnovije doba uzimani su samo pisci od književne vrednosti. Kulturno-istorijskim momentima koji uslovljavaju razvijanje književnosti dato je ovde još

u svome istorijskom determinizmu toliko ubeđen u potrebu i korisnost izlaganja kulturno-istorijske sredine, da bih tome samo još više mogao pokloniti pažnje.

obima, koji se sada prvi put radi u srpskoj nauci i književnosti, nije išao bez velikih teškoća, koje mogu znati samo oni koji su radili slične poslove.

Među ostalim teškoćama da pomenem samo glavne: i do danas mi nemamo potpunu srpsku bibliografiju i pouzdan biografski rečnik srpskih pisaca.

piscu pisano — jer u bibliografiji o pojedinim piscima ima i vrlo slabih stvari i čestih ponavljanja ranije kazanog — no samo na ono što je korisno pročitati.

Ne samo po svojoj sadržini no i po crkvenom, srpskoslovenskom jeziku, ta književnost bila je van naroda i njegova života.

po svojoj sadržini, nepristupačna oblikom i jezikom, ona se još više ograničavala i odvajala od života što se javljala samo u retkim i skupim rukopisima, i tako ulazila samo u mali krug povlašćenih čitalaca.

ona se još više ograničavala i odvajala od života što se javljala samo u retkim i skupim rukopisima, i tako ulazila samo u mali krug povlašćenih čitalaca.

Milićević, Vuk - Bespuće

Osećao je samo u sebi nešto slomljeno, satrveno, tjeskobno; kad se to desilo i zašto je došlo tako iznenada, u jednom trenutku, nije

I on, za jedan trenutak, nađe u sebi samo strašnu mržnju za njih i nizak prezir za sebe. On osjećaše neodoljivu potrebu da ode, da uteče od njih, da ih ne čuje, ne

Pa onda, on je osjećao u sebi slabost da ih bijesno mrzi, oni su ga samo umarali, kao da se na njega sručio sav teret njihovih života koje oni tako mučno i naporno vuku, i lijeno, olovno

On se trudio da ne misli ništa. Tek samo jednom natisnu mu se misao: „Kuda ja to, do đavola, idem?“ i izgubi se u onoj lomljavi i metežu.

koju varaju uši, koja od svakog šuma čuje zvrjanje kola i topot konja, — kuću koje se ne tiče spoljašnji svijet, gdje sve samo njega čeka, gdje se mjesec dana misli i govori o njegovom dolasku, sprema za njega, postoji za njega.

On voli te polumračne sobe sa spuštenim zavjesama, gdje samo odjekuju, prazno i poplašeno, njegovi koraci. On se kadgod boji da korača glasnije da ne uznemiri nekoga što spava i

A on ga je samo gledao, zavaljen u naslonjaču, gledao u njegovo lice puno veselja i obijesne radosti za avanturama i uživanjima i sve mu se

- I zar samo to sačinjava tvoj život? upita. Milan ga prekide, bojeći se da on ne nastavi svoja pitanja. — Nemoj, reče i pruži ruku,

Oprosti. I pogleda ga blagim pogledom koji moli. Gavre Đaković ćutaše. On htjede još nešto da mu kaže, tražeći samo u sebi blaže riječi. — Vidiš, govoraše Milan, ja te razumijem. Ali ja nisam rođen za drugi život.

A našto onda tražiti nesreću? Ja volim trku za uživanjima, mene opija brzina kojom jurim. Ja se držim samo površine. Jer sumnjam da je život u svojoj dubini tako sladak. Pa našto onda tražiti gorčine? Ja tražim zadovoljstva.

Gavre Đaković se sav uvukao u šubu, samo mu, pokatkad, proviri nos i oko da vidi gdje je. I tako čitav dan. Gore mu je bilo kad počivaju, kad se zgrije i iziđe

Sirotinja je bila jača. Mati ga nije čula, kad, pred podne, stadoše njegova kola pred kućom. Samo što se pomoli jedna uplakana baba, neka njegova rođaka, povezana crnim rupcem, i pozdravi ga.

Sremac, Stevan - PROZA

Znam da će vas interesovati priča, zato ću malo poizdalje početi i neću prećutati ni pojedine sitnice, samo da bi vam slika što plastičnija ispala.

« — »Imaš dobri, veli mu Jova, ne boj se! Zar u mene nemaš vere? Kome sam ja još do sada zajeo? Ti samo nakrivi kapu!« — Nekome se već dosadi da ide sam, pa pošalje šegrta.

— »Kako si, mali, šta radiš, mali, — zadžaka Jova; more, pa i nisi ti mali, kakav mali. Gledaj ga samo! More, ta ti si mi već momče na ženidbu!« — »Molim vas, prekida ga dečko, kaz’o mi majstor da se ne vraćam bez para!

I tako se jedanput mre! Majstoru se samo kuva i menja boju, a Jova ga odobrovoljava i umiruje i kaže: da on kao stari socijalista ne bi za živu glavu zakinuo

A mati ga gleda samo, pa uživa. »Ako bog samo dâ nani dana, ta radiće nana dan-noć i nogama i rukama, pa će nana tebe poslati za

A mati ga gleda samo, pa uživa. »Ako bog samo dâ nani dana, ta radiće nana dan-noć i nogama i rukama, pa će nana tebe poslati za medicionara!

druga priroda njegova, pa je na prstima išao tako reći celoga svoga veka, svuda, i u kafani i na ulici, gde god bi samo video starijega od sebe. Nigde ga niko od starijih nije video s cigarom u zubima.

Jer ovaj (to jest Jova) izgledao je sam sebi kao onaj što jednako samo okreće »ringišpil«: sve oko njega juri i vozi se, a on samo zapinje i otaljava za drugoga.

(to jest Jova) izgledao je sam sebi kao onaj što jednako samo okreće »ringišpil«: sve oko njega juri i vozi se, a on samo zapinje i otaljava za drugoga. I Jova vide da tuđe ruke svrab ne češu, pa se pusti u malo smelije avanture.

I olako mu se prošlo! Bio je samo iznenađen jednoga dana. Kad je jednoga dana seo već za sto i uzeo pero i oprobao ga na noktu levog palca spremajući se

— Ja ću se tužiti! — hrabri se Jova i plaši šefa. — Ne guli kore, da ne bude gore! — veli mu šef. — To ti samo kažem. Zar ti da primaš neke deputacije i neke poklone i »jabuke« mesto gospodina načelnika ili gospodina ministra?!

— Kad je to bilo? — More, zar je jedared? Da je jedared, pa da čovek rekne: Neka ga nosi đavo! I posle, da je samo to... — E, pa ono treba samo jedan da vikne: Ua! — Nije to, brate Jovane, »Ua!

Radičević, Branko - PESME

(1843, jul) PUTNIK NA URANKU Tama dolom, tama gorom, Naokolo sve počiva, Samo voda sa žuborom Sa kamena što se sliva, Samo što se kašto petli, Samo klepka što se čuje, Samo s' onde malko

jul) PUTNIK NA URANKU Tama dolom, tama gorom, Naokolo sve počiva, Samo voda sa žuborom Sa kamena što se sliva, Samo što se kašto petli, Samo klepka što se čuje, Samo s' onde malko svetli, Jer se danak približuje.

dolom, tama gorom, Naokolo sve počiva, Samo voda sa žuborom Sa kamena što se sliva, Samo što se kašto petli, Samo klepka što se čuje, Samo s' onde malko svetli, Jer se danak približuje.

sve počiva, Samo voda sa žuborom Sa kamena što se sliva, Samo što se kašto petli, Samo klepka što se čuje, Samo s' onde malko svetli, Jer se danak približuje. Bela zora već je tuna, Jošte putnik jedan — glaj!

“ „Samo, dušo, kad sam tvoj.“ To rekoše, izdanuše, Na zemljicu te nanuše Kô dva bora usred gore Kad sekire nji obore.

Moma pravo ka meneka šeta, Moma samo, ali kaka kleta, Kakvo lice, a kakva li usta, Kakva ruka, kakva kosa pusta, Kakve grudi, a kakvo li čelo, Kakva

Za njom, za njom, pa ma na kraj sveta, O pomozi samo, silo sveta! Već se poče vatati sumrak, A ja mlađan udvoji korak, Pa sve napred, pa sve zlatu bliže — Sad sam

Al' se brgo iz zabune trgo, Pa se živo drugoj stazi vrnu, Pa polete njome unapreda, Ali samo lipe vite zgleda, Samo lipe, samo nojcu crnu. Bože, Bože, dakle baš zanago Da ne vidim što je srcu drago!

Al' se brgo iz zabune trgo, Pa se živo drugoj stazi vrnu, Pa polete njome unapreda, Ali samo lipe vite zgleda, Samo lipe, samo nojcu crnu. Bože, Bože, dakle baš zanago Da ne vidim što je srcu drago!

brgo iz zabune trgo, Pa se živo drugoj stazi vrnu, Pa polete njome unapreda, Ali samo lipe vite zgleda, Samo lipe, samo nojcu crnu. Bože, Bože, dakle baš zanago Da ne vidim što je srcu drago!

Šeta tamo, pa šeta i amo, Šeta desno, pa šeta i levo, Još jedanput, još jedanput samo, Amo, zlato, amo, divna devo!

jasna do zvezdice sjaše, Tio nebo, tija i planina, Tija reka, tija i dolina, Tio svuda, svuda preda mnome, Samo da je i u srcu mome!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Kasna je noć i meni se ne spava. U ovo gluvo doba razgovara se samo s duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih priča, i o strašnom kraju koji

Na žalost, ni one druge nisam izmaštao, mrke ubice s ljudskim licem. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovome stiješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo,

Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako

ČUDESNA SPRAVA Moj djed Rade plašio se ne samo raznih životinja (zmija, daždevnjaka i riba) nego je zazirao i od mnogih sprava i mašina: od pušaka, termometara,

O, vidi ti njega. — Da, da. U po dana, u po noći, kad ti god drago, samo ga otvoriš, a on ti cak, cak! — toliko i toliko sati.

Moj stric Nidžo, kad se vratio sa Solunskog fronta, pravio se da „zna u sat“, ali kasnije se ispostavilo da on umije samo ponešto oko male kazaljke, pa je njegovo određivanje vremena ispadalo, otprilike, ovako: — Još samo kolik za jedan nokat

da on umije samo ponešto oko male kazaljke, pa je njegovo određivanje vremena ispadalo, otprilike, ovako: — Još samo kolik za jedan nokat pa će podne.

Da žene ne znaju u sat i da to nisu ženska posla, to je za djeda bilo nešto što se samo po sebi razumije. Jedne godine i naša kuća dobi sat.

Hajde de da si bar vojsku odslužio, drugo bi bilo. — Bogami, djede, znam. Znam ga i naviti pa da ide. — E, e, laži samo. — Daj vamo pa ćeš vidjeti: Moljakao sam, ulagivao se, aja, nije pomagalo.

Majstor ga lupka po vratu, pita ga za zdravlje, mjeri mu leđa i najzad mu nešto šapuće u samo uvo. Eh, da mi je čuti šta mu je kazao. — Mi se dogovorili! — svečano objavljuje starac. — Kaže da je zadovoljan.

Evo, već se pominju i konjski tabani, tu smo. — Ih, paripina! — prijekorno kaže samardžija. — Kako samo ovako spretnom konjčiću možeš reći da je paripina ...Ugađaću mu, jašta neg ugađati. Kom bi drugom ako njemu neću.

Deset puta bolji. — Konj? — Da, da, konj, što se čudiš. I zapamti još i ovo što ću ti reći: samo dobar čovjek može ličiti na konja, nikakav drugi. — Eto ti ga nà! — prostodušno zinu djed. — Da, da, samo dobar.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Ali ni jedno žensko! A meni ništa, samo najgora ledina! Al da mi dadu žene prekoplotke, uzbukvuše, ustarabarke, murdaruše, rospije, orjatke, obliguzije,

Čuće te ko treba! SULjO: Nisam ni ja u ovom mišljenju usamljen! Kad je aga najurio onih osam lepotica, nije zakino samo meni! Nego šezdesetpetorici vojnika! Evo dolaze, raspitaj se šta misle! Svaki zuji kao košnica!

Rekao si, i s pravom, da žene unose nered... HASANAGA: Rekao sam da ne dolaze odsad, ali su dosad dolazile. Samo ona nije našla za shodno...

A čim neko mnogo viče, znaj da viče da bi nešto prećutao! JUSUF: Hasanago! Pa ta žena je samo čuvala svoj stid, Kuranom propisan, i u tom stidu je čuvala tvoje ime!

A zbog čega je tako rekao? Da je bar imao razloga, razloga makar kakvog, razloga makar ko oko prsta konca... Zar samo toliko: Hasanaga je rekao, i to je sve? To je i optužba, i presuda, i zakon?

Ko da ga čujem šta kaže! Pa zar se ja nisam samo priklonila običajima ove zemlje i vere, a ko te običaje čuva, do Hasanaga?

Zar se snaga nije dokazala ako se nije zlom dokazala? JUSUF: Ja to ne tvrdim, ja samo kažem šta mislim. Aga je postao mnogo nervozan, začas prasne, ne ume da se savlada, ponaša se nepromišljeno...

Danas nam nema drugog razgovora Do zaludnog... (Jusuf izlazi) Vidiš da ne vredi, pa ne vredi. Vide samo ono što pliva na vrhu vode. (Vraća se Jusuf sa kolevkom) HASANAGINICA: Evo moje molitve, sija u kolevci...

Pita oćeš li kafu, kažem oću. Donese ona kafu. Popijem. O onom još ni reči, samo je gledam. Pogledam je ovako, skroziram je, vidim, vrućina joj. Pogledam je ovako, ona cepti od zime.

Ajde da vidim. A osećam kolko je sati. Uvede ti ona mene u sobu... MUSA (u razgovoru sa Husom): Znam samo to, kad aga kine, ti misliš otkrio se preko noći, nazebo, Uno u ladnu vodu, spavo bez čarapa, uhvatila ga

Kad je već neće, što da joj staje na put? Neka se udaje, ako hoće. I to ti je sve! Kvit! Čista posla! Šteta samo opake žene! Ko da se na mesečini sunčala... MUSA: Ama baš i nije toliko kvit! Čista posla?

HUSO: I jes mi razgovor! Ima li Šemsa tri sise, ili dve! Krupno pitanje! Naći ću ti jednu i sa dvanaest, samo je malko glibava, a trebaće ti i para za kukuruz! SULjO: Ajde, kad ti kažem!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Deca gologlava, bosa, samo u košulji, obaraju kamenicama zrele dudinje i trešnje koje visi preko zidova na ulici. U dvorištima polivenim vodom,

Sunce greje i sve prži. Oseća se omarina i velika žega. Niotkuda kakav šum ili usklik. Sve je tiho, nemo i mirno. Samo pokatkad zaćarlija vetrić sa Pljačkovice i Krstilovice, donoseći svežine i mirisa sa zelene i šumne Ćoške.

Trebalo ga je samo videti, kad nešto podiže ili vuče kakva natovarena kola, a na licu mu se ne vidi ni traga od kakvog napregnuća, umora

Kad kome što on zatreba, taj samo iziđe na ulicu i vikne: — Dimitrijo! — Sad, sad!... Evo! — Čuo bi se Dimitrijin oštar glas iz neke kuće, makar na

pojasi se otkače i vuku za njim te dižu prašinu... Samo šajkača i kosa ostaje onako kako ih namesti. A i drugi su ga nakarađivali.

Što god mu se naredi, on učini. Po neki uzme, pa kad on, uz zid, na ulici, leži i sunča se, ovaj mu samo podvikne: — Diž’ se! On ustane i pomakne se sa tog mesta pa legne na drugo. Ovaj ga i sa tog mesta otera.

Popa, čovek visok, koščat, široka lica i usta, obuko novu, za sad načinjenu mantiju, pa se samo šeta, smeška, nadgleda i dočekuje goste.

popino, njemu se nešto smrče, usta ga zasvrbeše i pognuv glavu, odbacujući od sebe rukama nešto, pobeže čak iza kuće, samo da ne sluša ono: — „Da li te je žalba...“ Koje se tako tužno, i otegnuto razlegaše u ovo svanuće.

Pred očima, u glavi, snazi, kao da beše nešto tamno, teško i glomazno. Ni mišić mu se ne pomače, do samo što osećaše kako ga po telu, nogama, leđima, oko glave i po kosi nešto svrbi, golica i struže. On se poče češati.

— Dimitrijo! — viknuše svi preneraženo kad ga videše onako krvava. Ali on samo manu rukom i istrča... Vide kola na koju stranu odoše pa se pusti za njima. I nastade trka.

Počeše i mušice naletati na lice, krv i prašinu, on se nije branio, već je samo za kolima trčao, gledao, a iz grla mu se otimao promukao, tup glas nalik na krkljanje.

— Kaži, kaži zašto si takav? — pita ga ona. A on samo drhti, unosi se u nju i pruža joj čas levi, čas desni obraz da ih ona čisti.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

| Ja dobitka od moje knjige nikakva ne ištem, samo da se hoće toliko novaca naći da tipograf plaćen bude. On dosad nije nikakvu srpsku knjigu na štampu izdao, zato

Po mnogo hiljada godina srpska će junost nas pominjati i naša će pamet poslednjim rodovom mila i draga biti. Neka samo okrenemo jedan pogled na narode prosveštene cele Evrope; u sadašnjem veku svi se narodi sile svoj dijalekt u

da kad učeni ljudi misli svoje na opštemu celoga naroda jeziku pišu, onda prosveštenije razuma i svet učenija ne ostaje samo pri onima koji razumevaju stari književni jezik, no prostire se i dostiže i do seljana, prepodavajući se najprostijemu

stari književni jezik, no prostire se i dostiže i do seljana, prepodavajući se najprostijemu narodu i čobanom, samo ako znadu čitati. A koliko je lasno na svom jeziku naučiti čitati!

Vrlo malo! A opšti prosti dijalekt svi znadu i na njemu svi, koji samo znadu čitati, mogu razum svoj prosvetiti, srce poboljšati i narave ukrasiti.

Moskalji sve svoje najbolje knjige na svom dijalektu s graždanskim slovam štampaju, Samo prostota i glupost zadovoljava se vse[g]da pri starinskom ostati.

Na drugom mestu neću izostaviti priliku za opisati na šire ovoga slvanoga muža; ovde samo toliko naznačujem da on episkopom budući, francuski jezik izučio, preizradnu biblioteku s mnogim proškom sastavio,

Kostić, Laza - PESME

Na ulici nema sveta, samo što po snegu šeta jedna moma. Odelo je snežno, belo, na brežne joj palo grudi, sneg od jeda čisto studi; uzalud mu

Al' moje je srce sveže, proleća se njemu smeše, pa kada bi lišće velo, pa kada bi samo htelo po mom srcu da poleže, svaki listak što bi pao kô cvetak bi ponikao.

Za me nema te miline; i kad mi se magla skine zaborava i tamnine sa mladosti i davnine, to su samo pusti seni, — kuku meni! A što kukam?

A što kukam? — da sam i ja u tom jatu čelebija, oko Tebe što se vija, pa da me se, u toj četi, Tvoje srce samo seti kad inamo kud odleti, — tad bi bilo kuku-lele! sve bi muke na me sele.

namećeš ponosnom nebu, ne Nudiš mu ljubavi tvoje pružajući mu gole, kamenite ruke u razbludi silovitoj; ti se smešiš, samo se smešiš.

u koga je srce oganj a telo kamen i voda, na tebi je, Fruško, prorezao lepojci toj čarobne usne: ti se smešiš, samo se smešiš.

oduzeti poklon bogovske ćudi što sam u sebi trune, neviđen, neuživan i neblagosloven, de ti ga nudi, a ti se smešiš, samo se smešiš.

— Ej! tantalski rode, Fruško tantalico! crvi ga jedu, avetni crvi, a ti? — a ti se smešiš, samo se smešiš. EJ, NESREĆO... E j, nesrećo zemljo, ti bludnico svetska, punija si greha nego što si peska.

U nebo? Ta tu je tek najropskije blaženstvo blaženih robova, najveća samovolja — Bog! A nebo? Nebo je samo ugnuta stopa gospoda boga, njome da zgnječi samrtnog roba do poslednjeg droba.

Kakva suza, kakve bolje, kakvo cveće — ne znam baš, samo mu je, znadem, polje Kosovo i Sentomaš. RAZGOVOR S uvučenom srpskom zastavom u mađistratu novosadskom Zastavo moja,

Pod zlatnim žigom careva grba svi su se sagli; al' svi baš nisu: jednoga samo ne beše blizu, ne beše Srba. Nema pod otim zlatnim rezama nijednog znaka životnog vrela, ni bar uzdaha junačkog

sniva': Ne beše Pariz, ni svetsko glede, žena to beše golema, gola, u krilu čedo skorašnjeg bola, ženino dete; Ženino samo? Rađali su ga svi puci sveta, samo na čelu belegu nosi očinskom delu ženina druga. Belegu nosi carskog neduga.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Vukove srpske narodne pesme došle su u pravi čas i na pravo tlo, kao prolećna setva na jesenju ugaru. Samo nekoliko godina od pojave njegove Pesnarice (izdate 1814 g.), srpski deseterac leteo je Evropom kao svojom baštinom.

ta prva Vukova knjiga narodnih pripovedaka i nije ništa drugo do separat iz Davidovićevih novina sa čijim je stranica samo uklonjeno da je dodatak Novina Srpskih.

Ostala je skoro ista; samo su se, u znaku izvinjenja, množila objašnjavanja. Za ovo tvrđenje dovoljno će biti da navedemo mišljenje jednog od najvećih

A takvo mišljenje zaista nije samo njegovo; ono je prilično opšte. Nalazimo ga i kod ostalih kritičara i esejista, po školskim udžbenicima, i uopšte kod

Da se dođe do dobre pripovetke bio je potreban ne samo darovit pripovedač, već i valjan zapisivač. Ovaj drugi autor često je bio čak i važniji.

(Samo u prvim dvema Vrčevićevim knjigama nalazi se oko 700 narodnih pripovedaka, prema 120—150 koliko ih je Karadžić zapisao u

Odabirali smo priloge isključivo prema njihovoj književnoj vrednosti. Od materijala smo uzimali u obzir samo onaj prikupljen u srpskoj sredini i zabeležen od Srba skupljača.

One u svojoj celini i jesu naše, dok su fantastične to samo delimično. 5. Od više pripovedaka sa istim motivom i sličnom fabulom uzimali smo samo onu koja nam se učinila

5. Od više pripovedaka sa istim motivom i sličnom fabulom uzimali smo samo onu koja nam se učinila najlepšom. I to je jedan od razloga što je ova Antologija po broju unesenih priloga ispala

Kad car sve to čuje, zaustavi samo onog najmlađeg kod sebe kao zeta, a onoj dvojici dade dvije mazge novaca, i tako oba starija brata vrate se svome

zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego, brate, da te dobro sakrijem, jer moj čoek veli da bi svoje šure isjekao kad bi ih samo viđeti mogao; ja ću njega najprije kušati, ako ti ništa ne ćene učiniti, ja ću mu kazati za tebe.

Ja se uzdam u boga da on može tu aždaju svladati, samo idi sutra s njime eda bi nas oprostio te napasti što toliki svet pomori.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Eno se i daske oglođale od teška trvenja. SOFIJA: Ne možemo sediti u svinjcu. MAKSIM: Znam, znam; samo s lica neka je čisto, a inače, kako je bog dao.

SOFIJA: Žao mi je samo što se ljuti, kad ja svašta činim. JEVREM: Maksa je čovek koji neprestano s upaljenim fitiljem odi. (Sedne.

Sad sluga mora da ima urednu večeru. SOFIJA (sleže ramenima). MAKSIM: Dakako! Kuvaj mu samo lepo, da te posle pripoveda, kako si dobra gospođa.

JEVREM: Kad defenzivno stanje ne pomaže, onda se radi ofenzivno. Nije samo jedanput dobivena bitka drznovenim napadom; zato treba operacije promeniti.

JEVREM: Jesam li ti kazao, da se sila odbija silom? Samo mu pokaži, da štap ima dva kraja, pak ćeš viditi, kako će odma reterirati. SOFIJA: Moja narav nije za to.

Dvaput, triput tako, pa će se odučiti. SOFIJA: Samo da ne učinimo gore. JEVREM: Gore ne može biti, neg što ti je. Evo ga gdi viče, sad da me ne osramotiš.

SOFIJA: A šta ćemo jesti? MAKSIM: Ništa. SOFIJA: Onda bi opet psovao. MAKSIM: Psujem, jer imam neurednu ženu. Samo skuvaj, pak ćeš viditi šta će te snaći. SOFIJA (kojoj Jevrem namiguje): Ali ja oću. MAKSIM (začuđen): Šta?

JEVREM: Kad komandant ne razume komandu, onda se mesto njega postavlja drugi. MAKSIM: Ti nju kvariš. JEVREM: Ja sam samo od generalštaba. MAKSIM: U kući te ne potrebujem, kad si takvi. JEVREM: Opet ja ću plakati!

SOFIJA (Maksimu): A da l bi ti zaljuljao dete? MAKSIM: Nije nego da te metnem u kavez, pa da ti samo lepa jela donosim! MAGA: E bože, braco, pa zašto ne bi kojiput i dete poljuljali?

Posle se metne u slamu, pa se tako kuva polagano. MAGA: Nisam, eto, znala za slamu. SOFIJA: Samo treba istija kuvati. MAGA: Htela sam, eto, jošt juče kuvati, ali nisam mogla dospeti da dođem.

SVETOZAR (Ustane): Dakle, mi ćemo vas očekivati na bal. SOFIJA: Mi ćemo uzeti slobodu. MAKSIM: Samo ako se što ne dogodi. SOFIJA: A, na svaki način, na svaki način. MAKSIM: Nama bi inače bilo žao.

MAKSIM: Svog muža stolicom? SOFIJA: Bože sahrani! Žena treba muža da počituje; samo ne treba ni on da se zaboravlja. MAKSIM: Ali ubio te Gospod, tako da ti kažem; imaš li, more, pameti, da na bal ideš.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Šta si stala? Nemaš nikakva posla? PERSIDA (pođe). SULTANA: Tako, sad mi počni jošt inat terati. Samo ti meni uz nos, pak ćeš dobro proći. Kud si se zauzela, kuda ćeš? PERSIDA: Ta zaboga... SULTANA: Ih!

Zar neću i ja doživiti da prestane jedanput orjatluk ovaj? Svaka je gospođa u svojoj kući, samo sam ja jedna na ovom svetu nesrećna. POZORIJE 4. TRIFIĆ, PREĐAŠNE SULTANA: Moram crknuti, drugojače nije!

SULTANA: A ja? Valjda sam ti oči iskopala? SRETA: A i vi ste dobri, samo kažu da ste malo ljuti. SULTANA: Napolje iz moje kuće! Napolje, ili ću te taki sa služitelji izbaciti!

SULTANA (jednako se otima od Trifića): Molim te, kao moga oca, pusti me da mu samo dva zuba izbijem. SRETA: A, to je mlogo! Gospodine, ja vam želim svako dobro, ali ja sam bio dvaput cehmajstor.

Oćeš da mi Čivutin zamaže oči koječim? TRIFIĆ: Pa dobro, de! Uzeću ja. SULTANA: Dobro, de? Dobro, de? Samo mi donesi, pak ću ij sve izgaziti! TRIFIĆ: Sad kaži mi tko ti može ugoditi? SULTANA (plače): Ko mi može ugoditi?

TRIFIĆ (gledi je žalostivo): Ej, moja Sultano, ej, moja Sultano! (Najedanput otide.) SULTANA: Čekaj samo dok prođu tri nedelje, drugojače ćemo se razgovarati! (Zvoni. Persida dotrči.) Načini mi limunade da me prođe ovaj jed.

SULTANA: Vidiš ti parasnice kako se ona raduje! Samo se gdigod pofali zato, pak ću ti ja pokazati kakva je razlika između nas... Znaš li zašto sam te zvala?

No, sad nek mi sam Bog bude u pomoći. PELA: Šta ćeš, Perso? PERSIDA: Milostiva gospoja, samo mi sad oprostite. PELA: Zašto, šta si skrivila? PERSIDA: (Kako me zavaruje, samo da me dobro ščepa).

PERSIDA: Milostiva gospoja, samo mi sad oprostite. PELA: Zašto, šta si skrivila? PERSIDA: (Kako me zavaruje, samo da me dobro ščepa). Milostiva gospođa, ja priznajem moju pogrešku, ali ja se nisam nadala da ćete pre devet ustati.

PELA: A šta znam zapovedati? Ja vidim ovde je kao carevina, svuda puno, svuda čisto, lepo, uredno. Samo da sedi čovek pa da uživa. PERSIDA: Zapovedate da vam donesem kafu? PELA: Bogme, devojko, gladna sam ti.

(Sipa.) PELA: Dobro je, dobro je, Perso, samo kad se ima... Perso, bi li se ja mogla danas malo na karuca izvesti? PERSIDA: O, milostiva gospoja, konji su u

Što mu drago, ja ću da se vozam, a ona kad dođe, neka obuče druge aljine; znam da nije spala samo na ove. Evo opet nekoga. (Navuče val.) POZORIJE 3.

Lalić, Ivan V. - PISMO

početkom leta senka čvrsne i protka juni kao žila mramor, Tad znaš da leto rano će da prsne Iznutra, i da predvoji se samo O Ilindanu; snage istovrsne Napete nekad tvoje konce drže; Sad puštaju ih bestrasno, sve brže, Dok prostim padom

Kule što rone uspravno u ponor Prevrnut kao kupa! Ushit što si Odevao u reči, kao prorok Što samo sluti buduće, a ne zna Koliko može mašta, neoprezna, Ko vino da se prelomi u porok !

svog žipona, Brbljavoj prozi svoje rečenice — Slučajnosti se u sećanje sležu Ko šećer na dno neoprane čaše; Sitnice samo čine ravnotežu Tom ubrzanju prolaznosti naše.

Možda je bio vetar, možda kiša Zaostala u sećanju platana; Možda je htela smrt da me presliša, A možda je to samo bila Ana. (10.

ovalnom okviru duge kose Što ko da hoće da okrzne žice, Ovlaš, kad uvis krene gudalo se, Lice od kose i očiju; usne Samo su osmeh prorezan u ploti; Odakle znam ga?

1986) FRAGMENT Delimično po Pindaru Lepota koja tvori sve slasti smrtnicima Istinu će da tvori od onog što je lažno — Samo budućnost može pouzdan biti svedok. A o bogovima, bogami, samo dobro: Istina tu je izlišna, sumnjiva, opasna čak.

A o bogovima, bogami, samo dobro: Istina tu je izlišna, sumnjiva, opasna čak. Zato i pevam to leto nejasnih bogova puno, Metaforama ga kitim i

Sahranjeni tu su nekadašnji venci I prolazna radost celog jednog roda... Samo da unuci u njihovoj senci Krvare zbog istog, nedohvatnog ploda.

Dan samo među danima, a ipak Drukčiji, kao beli list u knjizi; Prekid u tekstu. Odmorište. Lipa Grezne u žuto, crveni se šipak, A

metafore — Klepsidra što se stalno preokreće Da jedan bezdan ne ostane prazan, More se poti u svojoj lepoti Kojoj je samo užas saobrazan; Rastvarač zvezda i rastvarač ploti, Jezik anđela izdrobljen u cveće I proključali katran,

krštenje Utopljeniku grane pluća skrši, A blagoslov je tog preobraženja Priroda vole što nasilje Vrši, Jer sve je živo samo parabola Nesavršenstva, što milost je živa. Ne kuni more. Ne kuni ni prazninu Što sakriva se u neizrečenom.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Kako proleti vreme! Kolko do juče igrala se ispod stola, ma sećaš li se? Bože, kad pre izraste! Vidi je, vidi samo kako gazi... Isti bakutin hod! Ili je u Struku više na teta Nenu? Rastu deca zbog vitamina...

Isti bakutin hod! Ili je u Struku više na teta Nenu? Rastu deca zbog vitamina... Da mi je samo znati kuda li je naumila? Gde li će i s kim li će? Ima li koga? Ima da ti ne kažem šta... Još je rano!

Đavola! A kad ste bili na stadionu JNA, samo je tebe snimatelj sa televizije hvatao u krupnom planu četiri i po puta dok si radila sletske vežbe, a ona seljančura iz

a ona seljančura iz komšiluka opet kazala da te nije ni videla (nije mogla od pakosti), jer kako da te ne vidi, kako samo ona, kad su te svi lepo videli četiri i po puta: i tetka Gina, i teča Dača, i keva, i matori, i još mesar kazao kevi:

pitate se i pitate se, a sve idete na prstima da ne probudite unuke; bosim nogama šljapkate po betonu (koliko sam vam samo puta rekao da navučete papuče, a vi opet ništa!

Oh, oprostite — naš porodični izraz za vino! Baš se osećam nekako luckasto. Upravo je divno što sam s vama, samo kad bi naišao neko poznat da me vidi, neko ko me ne trpi, shvatate? Ovako, ne vredi! Neće mi verovati. Ma, ne!

Ovako, ne vredi! Neće mi verovati. Ma, ne! Ne zezam vas, na časnu reč! Da samo znate koliko ste popularni u našoj školi! Ulazite maksimalno u modu, keve mi! Jesam li ambiciozna?

Ali nećete vi, to se ne bi slagalo s onim što pišete! Šta mogu, to je jače od mene! Jedno vreme sam, znate, mažnjavala samo karanfindle po kafanama! A što se tiče, starog Foknera, hoću da kažem...

i... i... vi se, naravno, nećete ljutiti ako ja...mislim, ako vam poklonimo nešto, to jest ovde mi je u tašni, samo se negde zaturilo... Bože, čega sve nema unutra! A, evo je! To sam vam donela na poklon!

Nigde. Moderno je šaputati ili govoriti u pola glasa. A svađate se — možete samo u kupatilu. Koješta! Posle sam otišla do svog čamca. Još kad sam bila sasvim mala, matori me je nedeljom vodio na reku.

Ista je kao i u ono vreme kada sam bila devojčica i kada sam mislila da na svetu postoji samo jedan jezik i da se on zove beograđanski.

Kći sporednih dvorišnih zgrada. Mušterija bednih samoposluga na ćošku. Pogledaj se samo dobro: eto ko si ti! — Ma nemoj! — Ipak, dopadaš mi se na izvestan način...

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Ko su gazde? Puca tikva, moj Gorazde! daždi, lije. Subota je - jesen gnjije. Pomrčina. Među nama samo Drina. Vidi li se ili, u snu, čini mi se: pune zdele mladu metvu piju pčele, zelen hrid utvu lovi sin ti Vid?

Prvi se glasne s travke nebića: „Bićemo večna kòštana bića.“ „Pričekaj samo zemlja da zevne“ Sedmice lepa! Stišaj, uspori pupoljke žurne: šum će da krene s livada Gornjih, s lipe u gori.

Jedan jablan ušiljenog mača samo što se ne zabode u pun mesec. Kroz već nažutela runa dveju lipa nazire se sofra, modra i beskrajno udaljena, za kojom

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Oči, kosa, aljine hod, stajanje, sedenje, nokti, sve je to po modi, samo što niko po modi ne umire. No gle, ja zabrbljao, a ne pitam te kako si dosad životario. MITA: Kako?

MITA: Eto ti ga sad opet. Ta ti iz nje ne znaš nigdi ništa. ALEKSA: Alat čini zanat; slušaj samo: „niščeten vrazumljaj tisjaščeguboju, horugvonosjaščeju veščestvenostiju“... razumeš li me?

MITA: Ali slavenski treba i mene da naučiš. ALEKSA: To je lako; samo upotrebljavaj često „poneže“, „dondeže i po nekoliko bataliona „ahova“ i „ihova“ paradirati pusti, pak te neće ni

Odlazi! MITA: Bre, ja idem u kujnu najpre, ako mogu što od sluškinje izvarati. (Pođe.) ALEKSA: Samo pazi na „abije“ MITA: Gdi su? ALEKSA: Šta, gdi su? MITA: Te gurabije.

Tako je Amalija švermovala za Morom, kad sam Šilera čitala; o, taj vam piše! Kad bi samo njega čitali, slatki tatice, kosa bi vam rasla: kako je Karl Mor Amaliju ubio — to je bilo srce!

JELICA: O, tatice, kako ne bi kad po Beču prve frajle i najveće dame čitaju. Samo uzmite na um kad se koja razgovara, odma ćete primetiti čita li ili ne; jer ona koja čita govori hohtajč.

JELICA: A, to je sasvim gemajn, to samo proste žene rade. MARKO: Hm! A gospođe? JELICA: U Beču prve dame i otmjene frajle ne znaju šta je posao, nego

BATIĆ: Ja ću gledati da se slažem s njome. MARKO: Svuda, svuda, samo ne ovde. Slušaj moju reč. Jer da su mi kakve knjige, nego kako treba ljubiti. Gledajder im posla!

JELICA: Ah, tamo živiti tri dana više vredi nego ovde tri godine! MARKO: Znam, samo da ima ko da šilje za trošak. JELICA: Ja ću Batiću doveče kazati, pa makar mi šta radili.

MARKO: Hm! A ja bi reko da niste baš pravi Srbin. ALEKSA: I zaključavate? MARKO: Ja vas ne zaključavam, nego samo tako mislim da niste pravi Srbin. ALEKSA: Al otkud vi to mislite?

O, to je visprena glava! JELICA: Čitate l i vi rado knjige? ALEKSA: Sad se samo sa slavenskim zabavljam. Nemecki i francuski sam u mom detinjstvu čitao. JELICA: Dakle, vi i francuski znate?

JELICA: Dakle, vi i francuski znate? O taj sam jezik ja želila učiti. Mora da je vrlo lep. ALEKSA: To samo onaj može čuvstvovati koji ga razume. JELICA: Vi dakle morate biti osobiti geni.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Od koga bježi, kuda li žuri? Pogledaj samo ko li ga juri! Vidiš li za njim strašnoga brku! Šumom se šulja lukavi Ćoso, mudrijaš teški, nema mu mjere.

Istina u njoj pupoljak vije, pod plaštom tajne brižno se krije, prosine samo poneki zračak, čak i u priči „Pijevac i mačak“.

“ Poniže stoji, od istog pisca: „Zabranjen pristup samo za lisca!“ Pjetlić i Mačak u domu bijelom živjeli složno, šapa uz krilo, drugarstva takvog na svijetu cijelom niti

“ Prenu se Pijevac, istegnu vrat, progunđa glasno: „Stao mi sat!“ — pa klepnu krilom i kukuriknu, u samo uvo Mačkovo viknu: „O, kukurriku, zorrice Zorri! rrumeni požarr na nebu gorri, a moj se drugarr s ljenošću borri!

„Pobogu brate, jesi li živ?!“ A Pijetlić reče: „Umakoh smrti, samo se zemlja poda mnom vrti.“ „Tako ti treba! — Mačak će strogo — Čuvaj se Lisca, jesam li reko.

„Lijane, kaži: šta ću da radim? Da vjeru dadem riječima tvojim? Pšenicu želim dušu da sladim, samo se torbe i zuba bojim. Iskreno reci, prikane moj, misliš li mene u lonac svoj ?

u ruhu sjajnom šumu sam prošo stazicom tajnom, vidio kuću i prozor drag, pred pragom lovca staroga trag. Samo za trenut! ... Vjetar je meo i sve se zavi u sniježni veo.

Onoga ko se na jelo duri, pečeni zeko po selu juri. Samo je Žarko mrštio čelo, pekla mu dušu potajna tuga, nisu ga vukli piće ni jelo, željan je bio dječaka-druga.

Ujutru samo, unedogled, niže se stopa divovskih red. Vjetrovi metu i kiše škrope čarobnog mlina prastari krov. Po danu pred

Za mene radi svakoga dana krilata vojska Dživdžana hana.“ Divima leđa od straha bride. „Čuješ li samo strašnoga đide!“ Brko se ježi, al ipak traži: „Pa čim se hraniš, delijo, kaži?

“ Cvokoće Brko u mrkloj tami. „Pa taj se nebom pokriva samim! Otkuda samo toliki džin da dođe noćas u stari mlin? Bježati treba pred ovom bijedom, jer će nas ždera pojesti redom.

Umalo torba stradala nije. Gdje li se samo grickalo krije?“ Dođe mi jednom prilika rijetka, krenuh sa Ćosom jednoga petka, uzesmo kape od nevidiša, lutamo

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Beograd 28-I-1931. I — Ostrvo Veće ili Manje, — upita ogaravljeni čovek, nasmešen samo za trenutak. — Ima li ribarskih naseobina na oba? — O, Manje je samo lovište gospodina markiza.

— Ima li ribarskih naseobina na oba? — O, Manje je samo lovište gospodina markiza. Na Većem ima jedno dvadeset kuća. — Mogu li večeras preći tamo? — Svakako.

— Svakako. Poštanska lađica biće ovde kroz jedan sat. Pri povratku ona se dotiče Većeg ostrva; možete sa njom poći. Samo ne znam kako ćete se vratiti. Bićete primorani da noćite. — To sam i mislio. Možda ću tamo naći za večeru i spavanje.

Stari markiz je umro još pre no što sam se rodila. — Oni žive stalno ovde? — Ima samo nekoliko godina da se vraćaju svakoga leta na jezero. Samo svrate u naše selo. Imaju motor i tada dolaze sa gostima.

— Oni žive stalno ovde? — Ima samo nekoliko godina da se vraćaju svakoga leta na jezero. Samo svrate u naše selo. Imaju motor i tada dolaze sa gostima. — Kako se zovete? — Ivona. — To nije domaće ime. — Nije.

Oboje su vrlo zadovoljni da me imaju u čamcu. — Kupili ste cement ovde u Huenti? — A ne, to mi je samo poslan na Huentu. Čovek Karlos, koji je imao da mi ga donese, nije mogao jer mu se žena razbolela.

— Ja počinjem rad u sedam. Ako pođete u pet, mogao bih vas i ja prevesti; tako bih za posao zadocnio samo oko pola sata. — Mislim da bi to bilo izvrsno, jer bih onda još stigao i da se vratim poštanskom lađicom u Huentu.

Ono je zamak? Izgleda ogroman. Ne vidim ribarske kuće. — Selo je sa druge strane ostrva. Vidite samo toranj crkvice koja je navrh ostrva. — Kome pripada ova šuma? — Skoro celo ostrvo pripada markizu.

Slobodno zagazim za njom jednom nogom do članaka. — Ovuda je krčma. Selo je duž jezera, ali su mu njegove kuće samo leđima okrenute.

— Odakle dolazi? — pitaju poluglasno zidarevu ženu. — Samo će da prenoći ovde. Zanima se za ribe. Možda je došao zbog bacanja novih mladica u jezero. — Kako ste ga doveli?

Koliko je devojaka udomila! A još treba misliti na goste. Dolaze svake godine. Dođu samo na nekoliko dana, love po jezeru, prelaze motornim čamcima na obalu a odande prave izlete automobilima.

Dvoje dece mu je svaki čas međ nogama, on ih samo strpljivo otura nogom, kao da su pojas koji se razvio, a koji nema kad da svije. On takođe zastaje i gleda.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

VESNIK PROLEĆA Pod zracima toplog sunca Priroda se iz sna kreće; Sa žuborom bujni potok U doline mirne sleće. Samo gore, na visini, Još se bele puste ravni. I gavrani s krikom lete U večernji suton tavni.

Još su gole tihe ravni I pesma se još ne hori, Samo smreka zeleni se U dubokoj, tavnoj gori. Al' kad topli, blagi vetrić Sa žarkoga juga pirne, I zableje beli janjci Kroz

Sa mirnih dalekih polja Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema, I samo čas po čas zaječi šarena dolja. Od škripe točkova kolskih.

Sve grli mir i san. Po kašto zaurla samo Susedov stari pas, il' pozno došavši s rada, Ispreže ratar plug i stoku umornu poji, I đeram škripi sve i voda

Uokrug mene tišina je samo, Kroz brsno granje bledi mesec sja — Ja bludim dalje... Al' kuda? i kamo? Nit' razum kaže, niti srce zna!

ZVEZDA Noć je vedra, blaga, Bledi mesec sja, U milini tone Vasiona sva. I zvezdice mile Rasipaju zrak... Samo jedna trepnu, Pa je pokri mrak. Čija beše zvezda? Bog jedini zna! Spokojna je, mirna, Vasiona sva.

Rosno tamo cveta cveće, Ne odlazi premaleće. Tamo, gde se lasta sprema, Nema zime, mraza nema. Al' kad leto sijne samo, Doći ćemo i mi amo, ZADOCNjENI PUTNIK Ne dižu se više sa šarenih polja Lagani lepiri i svilena stada; Sve obavi jesen

Odletele tice u daleke zemlje — Samo jedna jošte putu se ne sprema: Lagana joj krilca polomili ljudi, A bez krila zbora o poletu nema!

Ta ovako grožđe samo ovde rodi! A već svaka od njih rumeni se pusta, Da ti sama voda udari na usta. Razležu se pesme mile, Od miline gori

suče raščešljane brke; Pa skupio decu i grožđe im daje, A pesme se hore — i vesele traje, A deca se mala oblizuju samo — Ta deca smo, deca — a šta drugo znamo!

A u selu jošte u prozorje milo Noć, vedra i hladna, ne podiže krilo. Iz daljine samo lisica se krade, Pa kokoši vreba i piliće mlade — I od njenih šapa i tuna i tamo U prvome snegu trag se vidi samo...

samo lisica se krade, Pa kokoši vreba i piliće mlade — I od njenih šapa i tuna i tamo U prvome snegu trag se vidi samo... ZIMSKO JUTRO Jutro je...

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Koledari samo pevaju za sreću novog siromaštva. NOĆ Noću kad biju promaje sa zvezda, kad korenje odozgo visi kao igle što drže

Moram se vratiti po vid svoj. Ali kako da zavičaj nađem slep? Znam sada samo pute u podnožju pameti moje i duž napeva dugih što me s jedne obale na drugu prevedu, za ruku kao oblak.

Kako da vladam u carstvu nevidljivom? Mogu samo da sluga budem i prosjak pred vratima zamandaljenim, otac koji me je oslepio za ovaj svet izvidaće me na onom.

su boje gušće od bića zbijenih na dnu jaja, sa zavišću se priča kako duboko u ložnice zalazimo, no gledajte: mi samo pratimo gospe u zlatnim odorama kad s večeri siđu međ zelene stubove i na blagoslov podignu ruke.

Pauni kriče, čujte, samo čarolija ptica nudi vam spas! POZNA HILANDARSKA MOLITVA Uoči kosovskog boja Znam da svaki narod ima svoj početak i

POZNA HILANDARSKA MOLITVA Uoči kosovskog boja Znam da svaki narod ima svoj početak i svoj kraj, i da početak nije samo jedan, pa ni kraj ne dođe samo jednom, no greh je moj da sumnjam u nove početke posle ove pošasti, i da volim patnju

kosovskog boja Znam da svaki narod ima svoj početak i svoj kraj, i da početak nije samo jedan, pa ni kraj ne dođe samo jednom, no greh je moj da sumnjam u nove početke posle ove pošasti, i da volim patnju naroda svog više no što se

Sa zemljom me rastaju, uzvišenosti u ljute skutove sam izgnan. No vojske i mnoštva za poraze znaju, u samoći ja samo pobedu imam da biram. Mogu li skupiti reke rajske da optočim narod svoj oklopom vode večne?

Pevači su još daleko pod izvor-kamenom u gori, dok stignu amo od kneževog lika ostaće samo gar na zidu. U podrumu se napila vojska potopima svoje sopstvene krvi, bitka je još juče svršena i samo jedno

U podrumu se napila vojska potopima svoje sopstvene krvi, bitka je još juče svršena i samo jedno srce od kamena sa zaspalih ruku diže se u vis.

Sve što si video na Balkanu behu samo privid-lađe na mrkoj pučini prapočetka. POČETAK PESME Jedna je žena prešla sa mnom reku po magli i mesečini,

Na kraju svake priče darovaše mi carsku kćer za ženu i carstva (ponegde još carujem). Samo kad se rodih s potocima vedar i s pticama zagrljen, tad pogiboše misli moje i skamenjen zapah u grlu zemlje i nikad

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

izvesne pauze pale cigarete, a ženske radoznalo razgledaju nameštaj i sve oko sebe, progovore šapatom među sobom ili samo razmenjuju poglede.) AGATON (tip naših predratnih sreskih načelnika, koje je novo doba bacilo u zaborav.

AGATON: Takvi se ljudi ne rađaju dvaput. TANASIJE: Pošten, čestit... AGATON: Nije to samo pošten i čestit, nego čovek sa ovolikim srcem; dobrotvor, jednom reči dobrotvor. SIMKA: Koga sve on nije pomogao?

VIDA: Istina, kad već pomenu parastos, baš pravo da vam kažem, nije lepo što je danas samo jedan sveštenik služio. Imalo je valjda odakle da se plati, a pokojnik je toliko zaslužio?

izraz opšteg negodovanja koje se javilo u pokretu i razmeni pogleda): Mogao je i tako da ti kaže, zašto da nije mogao. Samo znaš, brate Agatone, pokojnik je bio pismen čovek i čitao je novine, pa je mogao misliti u sebi: „Ovaj Agaton jeste

AGATON: Pa knjigovođa, dabome! Ali nije o tome reč, ja sam to samo onako uzgred kazao, a možemo i da preskočimo tebe, pa da se upitamo, na primer: bi li ovaj Proka bio kadar da upravlja

GINA: Ako možeš ti, prijatelj-Agatone, može i on. AGATON: Ama, može, ne kažem da ne može, samo pogledaj ga kakav je. Eto, pogledaj ga, molim te!

AGATON: Molim te, prija-Gino, da ne smatraš ti to kao uvredu što sam ja kazao za Proku. To je onako, samo primera radi. Al' ako ti to primaš srcu, evo ne moramo ni govoriti o Proki. Možemo uzeti za primer Trifuna.

TRIFUN: Ne znam zašto? AGATON: E, pa zato, brate, što ti čak nemaš ni zanimanja. Otkad te znam, ti si samo „ovdašnji”. Trifun Spasić, ovdašnji. Nikad nisi imao nikakvo zanimanje. TRIFUN: Ne znam ni što će mi.

Nikad nisi imao nikakvo zanimanje. TRIFUN: Ne znam ni što će mi. AGATON: Pa i ne treba ti, dabome! Zanimanje, to je samo jedan teret za čoveka. E, ali, brate rođeni, kad nemaš zanimanja, ne možeš biti staralac. Ne možeš, dabome!

MIĆA: Ja sam se od toga nasledstva školovao. AGATON: Jesi, to ti priznajem, samo skupo je to tvoje školovanje, i što je glavno: ne vidim, znaš, šta imaš od tog školovanja.

Pa to, ovaj ne valja, onaj ne valja; ovaj ovo, onaj ono; drugim rečima, kad se dobro pomešaju karte, izlazi da je samo Agaton sposoban da upravlja imanjem. AGATON: Pa i jesam, Trifune! Znaš li ti šta znači to srez od 52.374 stanovnika?

AGATON: Pa i jesam, Trifune! Znaš li ti šta znači to srez od 52.374 stanovnika? – 52.374 stanovnika, a ja samo viknem: „Mirno!” a svih 52.374 stanovnika stanu u front, gledaju me pravo u oči i samo trepću. – Trepću, nego!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Jedino se čuo zričak i lavež pasa iz doline. Ovčari, uvijeni u jagnjeće kože, spavali su po zemlji. Samo jedan stražario je pokraj vatre, koja je tiho pucketala. A i on je dremao.

Ali nešto se događalo. Iz daljine su dopirali dozivi, i onda se izvi samo jedan glas: — E-he-ej! Istok se pomalo belasao, sjaj zvezda gasio, a zornjača bleštala metalnim sjajem. — E-he-ej!...

Seli smo za doručak. Svi smo bili usiljeno ravnodušni i, činilo mi se, bila je potrebna samo jedna reč, pa da se prospe bujica suza i nežnosti.

— Kad bude vreme, javiće se. Šta je?... Za tebe ne važi naredba? — obrati se meni. — Oprostite, hteo sam samo da pitam kada voz polazi?

Grupa seljaka navali na peron. Vojnik ih zaustavlja. — More, može... požurite — viču ovi iza ograde. — Samo se na vas čeka. Seljaci zastadoše neodlučno. — Odbij! — naređuje vojnik.

— Ama polako, čoveče! — Samo pravo i guraj — veli on i zapinje još jače. Zapeh i ja, i tako se dočepasmo jednoga furgona.

— Tako — govorio je trljajući ruke — sve ide na snagu... Pazi da ne uđeš — dobaci jednome, koji samo pomoli glavu. Onda se obrati ostalima: — Sedite na ulaz, i opustite noge... tako, da se bar i mi malo opružimo.

I opet treskanje, luparanje vagona, i najzad se sve utiša. Na peronu su ostali još samo kapetan i straža. Napolju se začu pištaljka.

S vremena na vreme bi se zamislili i lak uzdah, gotovo neprimetan, otimao im se iz grudi. Samo ne zadugo. Sunce je osvajalo, a u vagonu bila zapara. Ljudi poskidali kape i gunjeve...

Tamo dalje su podizali šatore, a rezervisti se na otvorenoj poljani presvlačili... Sva lica uozbiljena, svi žure, samo ja stojim na sredini kruga, neodlučan na koju li ću stranu. — Pardon — obratih se jednom kaplaru.

Smetalo mi je sada građansko odelo i požurih da nađem svoju jedinicu. — Još ste nam samo vi nedostajali — govorio je jedan kapetan — pa smo kompletni. Sada spisak možemo zaključiti.

“, ali da li pre trubnog znaka ili posle? Poboravio sam te sitnice, i zapitah Traila da mi objasni. — Ništa nemaš ti. Samo naredi trubaču da svira „zbor“, onda prebroj vojnike i iziđi potporučniku na raport. On vrši molitvu.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

neobično duge prutaste grančice, ponameštale se dugorepe svrake i po neka vrana, opustile krila, otvorile kljunove, pa samo dahću. Trava se osušila, pa iz nje bije i treperi ona vrela izmaglica, što se viđa obično usred leta.

— Odi, đače, ovamo; odi, ja sam učitelj. Deca se začudiše. Videlo se da su sve drugo očekivala, samo ne to, da će im se ovaj prljavi, krivi putnik prikazati kao učitelj.

uzdahnu on. Šta su oni, obični seljaci!... Šta imam da se tu... Ali znam da ću zadrhtati kad ih ugledam. Samo da ne bude ona tu, dok se malo sviknem na ljude, pa posle ćemo lako ...« »Rekoše da je mnogo lepa i mlada...

Najzad se kmet počeša iza uha, a to je već značilo da će se ćutanje prekinuti. — Ehe, ja... dođoste i vi. Samo, prostićete, jeste poneli kakvu objavicu sa sobom? reče kmet i lice mu dobi neki poluzvaničan, pola učtiv izraz.

Ali opet valjda će Bog pomoći. Nisam ja ni prva ni poslednja na ovom putu... Ali on... uh, sve bi drugo lako, samo da je on drukčiji« Tako misleći stiže u svoj stan.

— Možeš li spremiti što za večeru ? prekide mu učitelj dugi monolog. — Za večeru? Kako ne, štogod hoćeš, bratiću!... Samo ne znam šta bi. — Ja imam hleba, doneo sam sa stvarima, a ti nabavi koje jaje, pa ćemo večerati.

Kako me je gledala... kao da sam... kako ću reći... ćorav ili sakat. More, znam ja: da ja nisam samo privremeni, da vi’š kako bi obletala. A ovako, baš mi je teško.

nje: ona iz osnovne škole pravo u inštitut, pa za šest godina gotova, a ja — četiri gimnazije, celu učiteljsku školu, i samo još da mi bi izdržati učiteljski ispit, pa divota! Al’ eto !... Al’ opet, zar ne bi baš ona mogla naviknuti na mene!

— Gde vam je čiča Stojan? obrte ona razgovor, videvši da mu to pada teško. Kako vam se čini? — Smešan čiča. Ne znam samo da li će moći raditi. — Širet veliki, odgovori on i predahnu, kao da svali s pleća veliki teret.

— Taki je zakon, čiča Vuksane, odgovori mu predsednik, tako mora da bude. dosad se upisivalo svake godine samo po desetinu novih đaka, pa se nisu ni uzimala deca iz inokosnih kuća, a sad nam treba novih pedeset.

krpiguza, jarca, vina i tako... — Je li vas učio pređašnji gospodin koju igru? — Jok, on samo u školi... — Što lažeš, bre, prekide ovoga drugi mališan: zar nismo sa njim sigrali mete na Vilinoj Kosi, kad smo ono

koja je nekad bila sva crna, ali su je deca, mokrim krpama, u toku dugo godina, tako izribala, da se crnilo vi đaše samo po krajevima.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Sazdade se bela crkva, Ni na nebo, ni na zemlju, Na sred nebo pod nebesa. Na crkvu su do tri vrata: Jedna vrata samo od zlata, Druga vrata od istoka, Treća vrata od zapada. U njoj poju tri anđela, Oni poju rajsku pesmu.

mnogo jadna! S čim si mi se ti ponio, dobar dome! E si dvore sagradio, grade dome! Nove dvore samotvore, samo jadna! Pa sam jutros doranila, išla u jad! Da te, dome, s jadom pitam, dugo jadna!

greje, lice da mi suši; Treći pendžer, majko, vetar da mi dune, Vetar da mi dune, lice da mi ladi; A četvrti, majko, samo da me vidiš!“ 220.

đerdan - ogrlica, ženski nakit koji se nosi o vratu đerđef - okvir u kome se učvršćuje zategnuto platno za vezenje; samo to platno s okvirom zajedno đinđer - biser đorda, ćorda - sablja Žuborika - jasika, terpetljika Zatočenik - onaj

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Mogla si da budeš kraljica, a bićeš drolja!” SOFIJA (zagrli ga): „Ah, Franc, oprosti mi, Franc, to samo šala beše s moje strane!” (Zagrlivši ga, izvuče njegov mač i, s isukanim mačem, koji u njega uperi, brzo se odmakne.

JELISAVETA: Ko si ti da mi pretiš? PRVA GRAĐANKA: Samo se usudite da glumite! JELISAVETA: Ko si ti da mi zabranjuješ? VASILIJE: Pa valjda i mi od nečega treba da živimo!

(Filipu) Ti se toliko uživljavaš u svoje role, da je to nenormalno! SOFIJA: Nije kriv samo Filip! Vasilije mu je dao šlagvort! VASILIJE: Kad sam mu dao?

(Milun, sa puškom na gotovs, izvodi glumce sa scene. Razilaze se i građani. Na sceni ostaju samo Dara i Tomanija.) TOMANIJA: Ne pamtim kad sam te videla tako besnu! DARA: Kao kad?

VASILIJE: Živimo u nacrtanim kućama! FILIP: Pa šta? SOFIJA: Filipe, molim te, samo ti nemoj ništa da objašnjavaš! FILIP: Da možda nećete da kažete da drveni mač nije ozbiljno oružje?

Stvarnost nije pozorište, nisu oblaci! JELISAVETA: Za njega bi i ovaj rat postojao samo ako bi se događao na pozornici! VASILIJE: Tebi će taj drveni mač doći glave!

MAJCEN: Vaše rasprave ostavite za kasnije! VASILIJE: Izvinite, ne mogu da se savladam! JELISAVETA: Mi smo samo pokušali da objasnimo! MAJCEN: Šta da objasnite? VASILIJE: Pa to zašta ste pitali, to sa oružjem!

VASILIJE: Predstavu! MAJCEN: A da li za tu predstavu imate dozvolu? JELISAVETA: Sad samo kaži da nemaš ni tu dozvolu, pa ja ovog momenta dajem otkaz! VASILIJE: Ja mislim da je dovoljan naš renome!

Banjicom, gospodo, ako niste znali! To je prvo! JELISAVETA: Sad samo kaži da ti to nisi znao! (Sedne na Majcenov sto i zapali cigaretu) MAJCEN: A, drugo, ja vas neću pitati kako ste se

JELISAVETA: Izvinite što smo vam upali ovako, nenajavljeni! MAJCEN: Čekajte malo, još jedno pitanje! VASILIJE: Samo izvolite! MAJCEN: Jeste li videli vešala na Žitnoj pijaci? VASILIJE: Jesmo. Zašto pitate?

Znate, da ne bismo i za probe plaćali posebno. Ne samo da je zakupnina kafane za predstavu ispala visoka, nego smo morali i da platimo unapred!

Ni mladom, ni starom, ni bolesnom! Neće da se smiluje ni za pare! Davali su mu i zlatne satove, samo da ne bije, al on, zlikovac, neće ni zlatan sat! VASILIJE: Zar može čovek da bude tolika zver?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

O rode blagosloven bol. Slavu sam pevo mira svetog, koje toči ubica ohol. Tebe o rode jer veseo mreš, a smrt je samo čast, gusle ne daju da za život zreš, za služinsku počast. Naša je sudba urlikom mreti oholo strašno po gorju.

Mi smo za smrt! TRAG Želim: da posle snova ne ostane trag moj na tvom telu. Da poneseš od mene samo tugu i svilu belu i miris blag... puteva zasutih lišćem svelim sa jablanova. SERENATA Čuj, plače Mesec mlad i žut.

Ah, niko nema časti ni strasti, ni plamena dosta da mene voli: No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi. No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi. Potkamien, u Galiciji, 1915.

Ah, niko nema časti ni strasti, ni plamena dosta da mene voli: No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi. No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi. Potkamien, u Galiciji, 1915.

Ljubav je put beskrajan na kom je dozvoljeno sve. Ne žalim ni tebe ni sebe ja, i smešim se na daljine. Umor mi samo u očima sja, i sve što ištem od tebe to je: časak‑dva tišine, tišine.

USPAVANKA Kad šuma svene ostaće nad njom zvezde rumene. Ponećeš svud, pošla ma kud, samo srce svoje gorko. Vetar studeni duše, ne stidi se mene, nema duše, ni zakona ni časti, nad bolom ima vlasti još samo

Vetar studeni duše, ne stidi se mene, nema duše, ni zakona ni časti, nad bolom ima vlasti još samo telo golo. Sve što sam voleo umrlo je vičući ime moje, a ja mu ne mogah pomoći. Zbaci odelo svoje.

Ja ih pružam klecajući ulicama malim, tebi, prošla u svili ili krpi, za san si dobra. Samo kad me prošlosti sećaš, i nešto novo i bolje obećaš, rajske mi tajne nepoznate kažeš: da hoćeš ko sestra bratu da mi

Dužnost je laž iz prikrajka za nas što bolno gledamo. Ne čini ništa ako ste majka od tog je lepša slast. O samo je tužan čovek čist, slobodan, nežan i drag, ko zvono u polju, i blag ko cvrkut tica, i uveo list.

Dok noć pljuštaše, čitaše Omira, crn i težak, ko Ahilov, što samo kraj mora nađe mira, grob. Bogovi, na plećima sa oblacima tamnim, bolovi i mora sa valima pomamnim, pređoše po

Mudraci su nagnuti vam u pleći crtali čudne brojke, otkrivali sveći u odećama crnim tajne, koje sluti samo kamen drag, i vaš cvet crveneći kao alem pakla sa dojke.

LjUBAV Već prvi put kad si zbacila odelo smešan mi beše tvoj pogled ohol. Već prvi put mi ljubav beše samo bol. Već prvi put mesto da slušah u zori kako se topiš kao sneg, ja jurnuh u šume gde upada breg, i grane što pokraj

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Crvenih ruža onda nije bilo, već samo belih. I tih belih ruža, koje su mirisale na pčelin vosak i med, na čistotu i nevinost, i nisu imale trnja, bilo je

A onog jutra, kad je Isus ustao iz groba, dođe Magdalena ka grobu, i ne nađe Isusa tamo. Ona vide samo beo pokrov, u koji beše umotano telo njegovo, i venac od crvenih ruža, što mu obvijaše glavu.

Magdalena je bila već davno mrtva. Od nje ne beše ostalo ništa osim golog kostura. Samo joj je na glavi bilo malo kože i kose na onom mestu gde je Isus položio svoju ruku kad joj je oprostio grehe.

Tako on, po primeru drugih, razda imanje sirotinji a sebi zadrži samo jedan krčag pa ode u neku veliku, pustu planinu, nađe tamo jednu pećinu i skloni se u nju.

ono dobro, blago raspoloženje duše, koje je tolikim naporima i žrtvama stekao, i što mu se stara zla ćud, koja se samo bila pritajila, opet vratila da mu zagorčava život.

Zemlju je obuzela zubača i korov. A kako je on radio? On je mislio da je dosta da se čovek samo ljuti na zubaču i korov, a ništa nije radio da ih utamani.

Njivu je rđavo orao, prljkao samo po površini, ostavljao oplazine i zubača se i dalje širila i zemlja ostajala neplodna.

Dođe mu jedan čovek pa mu kaže: „Prijatelju, ne valja ti radnja. Nemoj samo kresati lišće i seći stabljiku od pogane biljke a koren joj ostavljati, nego čupaj biljku iz korena.

„Istinu je govorio on“ — mišljaše Agaton. — „Ja sam taj čovek što je imao njivu i rđavo je radio. Ja sam samo kidao lišće i lomio stabljiku pogane biljke kad sam pobegao od ljudi, a trebalo je iz korena da je čupam.

— Doista — gunđao je — zašto je Bog stvorio tako sitna bića koja su samo od štete. Te mušice nisu ni za šta drugo nego da nam natrune i pokvare mleko, a nas, pastire, da uznemiruju, da nas

3naj da je sve dobro što je iz Božjih ruku izišlo. Ti misliš da je zlo što je i nas Bog stvorio. To može kazati samo ohol i gord čovek i jedna neznalica kao ti što si. Mi vam, doduše, ponekad pravimo štete.

Niko mu se nije smeo protiViti, I narod je drhtao od straha i samo se molio Bogu. Onda Bog, da bi pokazao carevo ništavilo i narod oslobodio od takvog čudovišta, pošlje jednu mušicu,

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Elem, pisac te čudne priče, odnosno putnih beležaka, ovako počinje: „Pedeset godina svoga života proveo sam samo u putovanju po svetu.

Posle dugog ćutanja reče: — Kažu da ima u Toj zemlji dosta svinja. — Zar je samo zbog svinja čuvena ta zemlja? — upitam začuđeno. — Pa ima i budalaština mnogo, al' to mene slabo zanima!

— Sem svinja, vele da imaju mnogo ministara, koje u penziji, koje na raspoloženju, ali njih ne izvoze na stranu. Izvoze samo svinje. Pomislim da ribar zbija šalu sa mnom, te planem: — Ta šta ti meni koješta pričaš, valjda misliš da sam lud?!

požrtvovanja prema otadžbini, jer je rukovao mnogim državnim novcem punu godinu dana, a u kasi je, pri pregledu, nađeno samo dve hiljade dinara manje nego što treba da bude.

Jedna kuvarica je odlikovana što je za pet godina službe u bogatoj kući ukrala samo nekoliko srebrnih i zlatnih stvari.

Ko bi sve i popamtio! Od svakog sam samo za po jedno njegovo odlikovanje zapamtio, a već sve izređati bilo bi nemogućno.

Ovakve nemogućnosti i skroz neverovatne stvari mogu samo zamisliti i u zloj nameri proturati skučeni, bedni i izlapeli mozgovi saradnika opozicione štampe; ali im taj metak

sam razgovarao sa jednim bogatim trgovcem, koji mi pričaše mnogo iz svoje prošlosti; a od svega toga sam zapamtio samo kako je pre nekoliko godina držao prvi hotel u nekoj palanci i kako je stradao zbog politike, jer je oštećen sa

— reče ministar oduševljeno. — To je prekrasno, i takvo mudro uređenje može se samo poželeti, a slobodan sam i ja da vam kao stranac iskreno čestitam na tom genijalnom zakonu, koji je postao vašom

— Tako je, imate pravo! — rekoh iznenađen ovim odgovorom ministrovim. — Sve može da se učini, gospodine, samo kad se hoće, i kad ima sloge.

— Kod nas je takav običaj da se što češće menjaju zakoni i da ih ima što više. Mi smo u tome pretekli ceo svet. Samo za poslednjih deset godina doneto je petnaest ustava, od kojih je svaki po tri puta bio u važnosti, odbacivan i opet

A već samo po sebi se razume da je odmah izrađena i umnožena slika koja je predstavljala kako se veliki državnik rukuje i zahvaljuje

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

blagim sunčanim zracima, urešene raznobojnim kitnjastim okvirima, izmalane sjajnim, živim, čarobnim bojama, kakve samo priroda može dati, pa tako zanesen, očaran, ne znaš kud pre da pogledaš, gde pre da se okreneš...

Preskoči samo preko jendeka, priđi onoj granatoj dunji nasred vinograda, osetićeš njen čudnovati miris; lezi pod nju i gledaj, kako ti

ne treba ti ni da se mučiš, samo zini... Tri koraka od tebe raštrkala se pozna šeptelija, lišće u pola opalo, a na golim i crnim, rapavim grančicama

Ti samo lezi, gledaj, naslađuj se i pitaj sam sebe šta može biti lepše... Nad tobom treperi i šuška zeleno i polu-suvo lišće

Sve zrelo i prezrelo, sve slatko i preslatko, sve što je zametnulo, dozrelo je i čeka tebe samo da probaš i da živiš...

Eno pod kačarom polegale svinje, svako sito, oblo, debelo, pa samo čeka uboj, jal' trgovca. Oko vrljika, pod brestovima, polegale ovce, opružile vratove i pritisle ih uza zemlju, pa samo

Oko vrljika, pod brestovima, polegale ovce, opružile vratove i pritisle ih uza zemlju, pa samo brekću od trčanja i vodenjača; svaka se uoblila, pa samo čeka dobrog mrkunca, pa ne beri brige na proleće: biće jaganjaca

polegale ovce, opružile vratove i pritisle ih uza zemlju, pa samo brekću od trčanja i vodenjača; svaka se uoblila, pa samo čeka dobrog mrkunca, pa ne beri brige na proleće: biće jaganjaca k'o jaglica...

Trogodac Širga okupio mladu junicu, hoće bećar da ašikuje, a ona se stidi od Sivonje u jarmu, pa gleda samo da sakrije glavu u ostrugu.

A nebo se natkrililo nad tim dragocenim morem, čisto kao suza, plavo k'o što samo ono može biti, veselo, k'o što je srce radeničko... Radi seljak i pominje Boga, a usne se samo razvlače od vesela srca.

Radi seljak i pominje Boga, a usne se samo razvlače od vesela srca. Hitaju ruke, a misao se nosi na ambar, pun pšenice, na kace pune šljiva, na bure u podrumu,

i težine, na kacu punu pasulja, na kačaru punu džakova sa suvim šljivama, na mlekar pun smoka, na vinske buriće, koji samo čekaju berbu, na koš i tavan, koje će prepuniti jedrim kukuruzom i — na kesu, koju će napuniti prodajom izobilne

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

eto, to. Samo razgovor i ništa više. Ocu čak nisam ni govorila. Šta imam da mu govorim prazne reči? DANICA: Nisu to prazne reči.

'Odi, pokazaću ti. PAVKA: Ama, nemoj ti da mu pokazuješ. (Simi.) Evo ovde, isti hodnik, samo ona druga vrata. SIMA: E, oprostite, ja vidio, znaš, firmu na kući; pa mislim... ova druga vrata, je l'?

ova druga vrata, je l'? DANICA: Jeste! SIMA: E, hvala, oprostite! (Odlazi.) III PAVKA, DANICA PAVKA: Ja ne znam samo zašto taj čovek ne napiše na svoja vrata: Advokat; ovde je Advokat; i da izmoluje onaj prst (pokazuje poznati prst iz

Znam ja tebe. Kad je onako, ti ideš u kafanu, popiješ kafu i pročitaš novine. A i ne čitaš ih, nego samo oglase. A kad dođu izbori, ti nabiješ novinama džepove pa se zariješ u njih, a dućan o klin. JEVREM: Eh, eh...

DANICA: Nećete biti ovde? IVKOVIĆ: Da, moram malo do Beograda, zbog izbora. Na dan-dva samo. JEVREM (trgne se): Zbog izbora, je l'?... Aha, aha! Dakle, misliš zbog izbora u Beograd. Hm, hm!

JEVREM: To jest, to ti priznajem. Iako si ti druge partije, ja te, vidiš, samo politički mrzim, a onako, u duši, ja te volim. IVKOVIĆ: Hvala vam, gazda-Jevreme!

Bajagi nisi mogao u čaršiji da se pripitaš, nego potegao ovamo da me nađeš, kao da ja svaki dan samo napoleone prevrćem preko ruke. Nego, ako si došao za neki posao, a ti govori! JOVICA: Pa... pa i za posao.

JOVICA: Veli, moramo naći drugoga! JEVREM: Jes', drugoga, kao da ovde rode poslanici na vrbi, pa mi samo da uzberemo. JOVICA: A kad se čovek zrelo razmisli: zašto kao ne bi mogao i ko drugi?

JEVREM: Drugo ti! Posle, što kažeš, ti umeš i da se nađeš, umeš da govoriš... JOVICA: Jest! JEVREM: I ako me samo poslušaš. JOVICA: Šta da te poslušam? JEVREM: Da odeš odavde pravo u dućan, pa ni luk jeo ni luk mirisao.

JOVICA (dižući se): Pa tako, kad ti kažeš da je tako bolje. JEVREM: A za dalje je moja briga. Ti samo nakrivi kapu pa čekaj mandat! JOVICA (polazeći): Pa ja, pravo da ti kažem, u tebe sam se i nadao.

” Eto, tako mi je u oči rekla. JEVREM (koji nije ni slušao njeno kazivanje, već je samo rasejano gledao): Pa šta se to mene tiče? PAVKA: Bože, Jevreme, pa govorim ti o tvome detetu!

PAVKA: Kakvih ti nas nema! Da vam kažem samo šta sam juče čula, pa da se krstite i levom i desnom! JEVREM: A, jeste, jeste... To treba da čujete!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Sva su skoro te iste sudbine, i to zlo opšte je zlo, i zato se samo nametalo kao hitno za predmet pripovetke. Dakle, dosta da vam kažem da je u jednom mirnom i idiličnom selu, u kome se

I od onoga doba kad se ovo desilo, pa do danas, kad ja ovo pišem, ili još bolje: kad vi ovo uščitate, samo bog i gospodin ministar valjda zna koliko je on sela promenio i u kome se on sada nalazi i kud će ga još talasi života

Dobio je odmah onoga momenta dovoljno materijala za jedan dopis. Samo se jedanput okrenuo u zgradi, jednim pogledom je razgledao i već mu sinula u glavi jedna zgodna misao: da povuče

Nešto ga steglo, pa samo stoji i gleda po školi. Doista, sam jad! Ni one skamije, ni oni prozori, ni ona visina i širina — jednom reči, ništa

Pedagog-fanatik, čovek novoga pravca, progresista. Da je po njemu samo, uredio bi on svoju školu da je ne bi bilo u svih pet delova sveta. Uneo bi svaku novinu u školu za koju bi god čuo.

Ti se samo čudiš otkuda, dođavola, zna čak i na kojoj je strani to što ti on napamet kazuje kao da čita iz knjige. Rajhov Sistem

Rajhov Sistem higijene znao je sav skoro napamet, kao vodu. Koliko je puta samo citatima iz Rajha »pomerio cimentu« kapetanu kad je pisao dopise protiv njega!

Koji bio da bio, to je po vas čitatelje svejedno, kao što je i Sreti to svejedno bilo. Je li on samo bio kapetan — Sreta ga je mrzio kao svako oruđe tiranije, i pisao je protiv njega; bio je večna opozicija, bič božji

Kad nađe nekoga od članova u bekstvu nalazeće se redakcije, on stane pred njega kao smrt pred grešnika. Ovima se samo podseku noge, ćute, pa ga samo gledaju i čekaju pljusak prekora i gromove ukora.

Ovima se samo podseku noge, ćute, pa ga samo gledaju i čekaju pljusak prekora i gromove ukora. A on upre strašan pogled u njih pa ih pita: »Šta uradiste, more, vi

Bio je podoban suncu koje sija svemu svetu pa i ne razbira greje li ko ili ne greje ruke na njegovim zracima; ono samo rasipa zrake, greje i svetli svakome i na sve strane.

Ako je, na primer, ma gde zanatlijski kakav skup, i on samo čuo za njega, ma i ne bio pozvan, on bi ga odmah telegrafskom žicom pozdravio i u pismu mu razložio ko je i šta je

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

JE CELU STVAR VIDELA UŽURBANA NOVINARKA 384 POJAVA DžAMBASA 387 MORNAR OTKRIVA DA DEDA IMA NEPODREZANE NOKTE SAMO NA DESNOJ RUCI 389 ZAŠTO SU NOKTI NA LEVOJ RUCI PODREZANI PRIMERNO, A NA DESNOJ NIKAKO 391 KUM-ĐOKA OSLOBAĐA

I produži stari profesor niz ulicu, Deca, kraj lopte u centru, utonuše u ćutanje, Samo je vetar pirkao u tanku frulicu, U nekom vrtu, na kraju neke putanje. Odmah potom, klicanje radosno čuo je.

Svak je našo neku rupu: Jedni beže u Drlupu, Ćopić u Bosansku Krupu, A treći se obezbede Od nesreće i od bede Samo kad su na okupu.

Šta li mu je ono u rukama? — Očinjeg mi vida, Deda u rukama drži đačku tablicu. Pažljivo — kadikad samo veđu podigne — Računa: kolike je proživeo godine.

Zar i on Ko čika Anton? I on I još satova milion! Kad je ponoć Mesečeva pomoć Ne samo da je zgodna Već i neophodna. Pun dece, internat spava: kuća Diše na prozore kao na pluća.

Jednoj cipeli pojača đon, drugoj udari blokej, Treću samo pogleda, čvrkne je, i rekne: „Ti si okej!” Neke, prešavši neizbrojne staze i bogaze, Kod njega, kao kod lekara, na

Tetka nije znala da od brijača Dlaka na čoveku samo jača ... I tako se u moje tetke Pojaviše brkovi gusti ko četke ...

A na njegove se ukore nimalo ne osvrće) Taj narod što, boraveći u bespuću i u zabiti, Šapće: „Zovi me i loncem, samo me nemoj razbiti!” Finijih ženskih odela? Svašta li u glavi nastane!

Siniša ime dve godine? Jadniče! Od rodbine Imao je samo dve tetke kad mu je bilo tri godine: Od nemoćnog otroka, od trogodišnjeg Siniše, Novinari i pisci, gle, sprdnju

Nije moguće, već mogućno, a od sigurnog je bolje bezbedan. U poslednje vreme... čuj samo škrca i stipsu: Iz gluposti i neznanja priziva Apokalipsu!

Vepar sme pogrešiti — Bog nije dao razum svinjama... A Todor se često pita da l ga je dao i nama... Košta samo jednu banku: to može, al kod svinjara. Gramatičar će reći da staje deset dinara.

spokojno, u razdanje, Jer u to doba spavaju svi — Lovci i lisice, ljudi i psi — I to su časovi kad livada Njemu, i samo njemu, pripada.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

niz decenija neće moći u svima svojim pojedinostima shvatiti i potpuno rasvetliti, od vajkada je privlačio pažnju ne samo prirodnjaka, već i mnogih koji sa proučavanjem prirode nemaju nikakva posla.

Herodot je, pišući o jegulji, kazao da je to sveti stvor o kome samo božanstvo može dati računa. U srednjem veku su jegulje smatrane kao živi dokaz egzistencije božanstva, i to kao

u ciklusu razvitka jegulje i mogao sigurnim dokazima tvrditi da polno zrele jegulje silaze iz slatkih voda u more, da se samo u moru rasplođavaju i da mlade jeguljice ulaze iz morske u slatke vode u kojima ostaju dok dovoljno ne porastu.

Njima je bilo utvrđeno da se jegulja, kao i druga riba, plodi mrestenjem, i to samo u morskim dubinama. Ali se nije imalo pojma o tome gde se nalaze ta mesta mrestenja o kojima se slutilo, kako se vrši

i pet godina on je krstario po Atlantskom, Tihom i Indiskom Okeanu, po svima njegovim oblastima, imajući pred očima samo problem kojim je bio zanesen, ne znajući za odmor i ne vodeći računa ni o vremenu, ni o svojoj karijeri, ni o svojoj

Okeana koja je naročito bila privukla pažnju Šmita i u kojoj se on nadao naći neposredno samu ikru jegulje, a time i samo njeno plodište; to je bila oblast između Bermudskih Ostrva i Sargaskog Mora. Brod je pošao iz Danske 30. avgusta 1921.

Nije tačno utvrđeno na kojoj se dubini jegulje na plodištu skupljaju radi mrestenja. Zna se samo to da se mrestenje vrši na dubini koja iznosi najmanje 1000 metara, a verovatno i znatno više.

Na plodištu se naročitim gustim mrežama hvata i sama ikra ili mlečac, ali to samo u velikim dubinama. Majušne larvice, odmah čim su izašle iz ikre, postupno i lagano se penju ka površini vode, rastući

razvića pod imenom »žute jegulje«, koja će tu, u mestu, provesti svoju mladost i koja posle izvršene metamorfoze ima samo da se hrani i da raste.

Ona je dotle obavila samo jednu polovinu svoje odiseje; druga će polovina doći kad jegulja dostigne doba puberteta. Brzo rašćenje zahteva obilnu

U ponekoj od tih hladnih slatkih voda može opstati još samo pastrmka, ali i ova živi samo u čistoj i bistroj vodi, a jegulja u ma kakvoj, pa i u ustajaloj blatnjavoj vodi.

U ponekoj od tih hladnih slatkih voda može opstati još samo pastrmka, ali i ova živi samo u čistoj i bistroj vodi, a jegulja u ma kakvoj, pa i u ustajaloj blatnjavoj vodi.

Rakić, Milan - PESME

Sad na razbojištu leži leš do leša. Plemići i sebri. Leži strašna smeša. Noć se hvata, Samo munja katkad blisne. Dok poslednje žrtve stari krvnik veša, Nepregledna hrpa ranjenika kisne...

I niko, i nikad, ne dotače vrele Usne tvoje, niti reč ti nežnu začu. Samo, ko dve sestre u bezglasnom plaču, Dve su duše naše u milošti srele.

tvoj i tvoga tela, Ko despoti stari vladam tobom sada, Sam napajam usta sa svih tvojih vrela I sva nežnost tvoja samo na me pada.

žito, I na mesečini plavi kukolj cveta, Uzviknuću gromko kroz predele neme, Da obuzme svakog nevernika strava: ''Jest, samo je ona lepotica prava, A ja njezin prorok za večito vreme!'' KINESKI MADRIGAL Celle que j̓aіme eѕt à préѕent en Chіne.

— Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu Da, živ, zaboravim da sam živ, da svuda Vidim samo sreću i dobrotu krajnu, Da spokojan budem i tih kao Buda! Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu!

Zaćutaću tada. Nema reči više, Poljubiću samo tvoju ruku bledu, I dišući mirno, sve tiše i tiše, Ostaviću život, nevolju, i bedu, Bezbrižan i vedar, nasmejan i čio.

Nigde ni šuma da zastruji tajno, Nigde ni vetra da graname mane. Tišina. Samo, tužno i očajno, Jeca ko dete cigansko ćemane.

Osećam da nešto trune, al̓ ni jada Niti bola ima. Slična tankoj struni, Zatreperi samo duša moja mlada, I osetim da se u njoj nešto struni, Bezglasno i tiho.

I bežao sam iz našega stana Tražeći mira u poljskoj samoći. No to je bilo samo kratko vreme, Ne postadosmo tuđi jedno drugom, I gledasmo se u ćutanju dugom Tupo, ko sito dete šećerleme.

Pa ipak, da si samo katkad znala Veliki kobni oganj duše ove, I silnu ljubav što ništi ko hala Sve druge misli, i nade, i snove; Pa ipak,

znala Veliki kobni oganj duše ove, I silnu ljubav što ništi ko hala Sve druge misli, i nade, i snove; Pa ipak, da si samo katkad htela U zanosu, i sličnu mekoj svili, Da kažeš nežnu reč iz srca vrela — Mi bismo možda dugo srećni bili!

I u duge noći, sred tišine gluhe, Nad poljima mrtvim punim svetog mira, Kroz predele puste i kroz grane suhe, Samo zvone zvona s tužnog manastira.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

ljudskoga života, đe se vile u šerbet kupaju; o Stambole, svečeva palato, istočniče sile i svetinje, — Bog iz tebe samo begeniše črez proroka sa zemljom vladati! Što će mene od tebe odbiti?

se po prstu kažuje kâ nevjernoj kući Brankovića; no svi pali jedan kod drugoga, pjevajući i Turke bijući, a trojica samo pretekoše pod gomile mrtvijeh Turakah — ranjene ih Turci pregazili. Divne smrti, prosto im mlijeko!

Hajte k meni pod mojim šatorom, ti, vladiko, i glavni serdari, samo da ste caru na bjeljegu, za primiti od mene darove, pa živite kao dosle što ste.

Al' ti prosto dinovo mlijeko kada Bosni salomi rogove, kad sve pokla što ne posuneti; samo fakir ostavi fukaru da nas služi, a pred krstom tuži.

I što ću vi kriti, Crnogorci, živo mi je srce pokosio i našu je zemlju ocrnio! VUK TOMANOVIĆ On ne bješe no samo nastao, — Crnogorca već bješe svakoga on gotova pretekâ junaštvom: sedamnaest ali osamnaest bješe glavah posjekâ

RAZIĐOŠE SE DOMA SVIKOLICI; SAMO NEKOLIKA GLAVARA OSTADOŠE NA CETINjE DA PRITVRDE SVOJ DOGOVOR. SMRKLO SE; SJEDE GLAVARI OKOLO OGNjA.

IGUMAN STEFAN Mladi sinko, lijepi vladiko, samo sobom noćas je veselo, a dušu sam natopio kapljom, pa se stara igra povrh vina kâ blijedi plamen po rakiji.

Svak potrči k riječkomu gradu, al' zaludu — svi utekli Turci u lađama put bijela Skadra; samo Bogdan što je pohitao te ubio riječkog kadiju.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

gradovima i mešajući se sa najviđenijim ljudima, mogao, usled toga poznanstva a najviše zbog svoga bogatstva, ne samo zaptije, kajmakame, nego i same paše da menja i u „surgun“ da šalje.

zato je onda moralo zlatno kandilo njihove kuće pred raspećem u crkvi jednako da gori, a onaj sto, odmah do vladičinog, samo njihov da je, i niko sem njih ne sme u nj da uđe i odstoji službu.

Bio je strog i prek. Trepet ne samo za kuću nego i za celu porodicu. Čivčijama, slugama sa čivluka iz Rataja i vodeničarima sa vodenica u Sobini, on je

Ceo bi dan tamo samo sedeo, pušio, pio kafu i naređivao. Ali pored svega, što je uvek moralo da bude kako bi on hteo, ipak sa sinom,

manula ga i ostavila, da i dalje naređuje, zapoveda i grdi sluge i čivčije, a ona se sva okrenula sinu i jednako njega samo pazi.

A još kada je sin počeo jednako samo sa Turcima i begovima da se druži, s njima da pije, pa čak i u njihove hareme da odlazi i sa njihovim devojkama i bulama

Ali onda, eto mu čivluci i u njima seljanke, čivčike. A što u Turkinje, u neveru? Jer kod njih, bula, pošto po četiri njih samo jednog muža imaju, to im je vrela i meka krv. Piju one čoveka!

toliku ljubav prema njemu, te zato, što ga bajagi toliko voli, jednako laže za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga samo ona voli, kao da je samo njen sin, i samo mu ona dobro želi. A zna kada je noćas došao. Čuo ga je.

te zato, što ga bajagi toliko voli, jednako laže za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga samo ona voli, kao da je samo njen sin, i samo mu ona dobro želi. A zna kada je noćas došao. Čuo ga je.

ga bajagi toliko voli, jednako laže za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga samo ona voli, kao da je samo njen sin, i samo mu ona dobro želi. A zna kada je noćas došao. Čuo ga je.

A zna kada je noćas došao. Čuo ga je. Samo je jedan put lupnuo alkom, a ona, mati, odmah iz kuće istrčala, sigurno nije nikako ni spavala, čekajući ga.

najviše svojoj ženi, kada se razboleo, nije hteo da kaže, da se potuži, već jednako ležao gore, na doksatu od kuće, i samo opštio sa slugama, te ga tako jednog dana tamo zatekli i mrtvog.

Pandurović, Sima - PESME

Bili smo gluvi, ponosni kad bruja Na istom mestu staro: Aliluja! Danas je život samo ružna mrlja, Danas je jesen; i kad vetar dune I trulo, žuto lišće zakotrlja, Mlaz mračne vere u sudbinu sune.

I vetar peva poeziju smrti. A kobne želje umirahu redom, Očajne, strašne, u prozorju bledom, S padanjem zvezda. Samo mis’o sinu: Otkud toliko zvezda? Ali divno Padaju zvezde preko mrtvih. Minu...

Gubi se refleks velike plejade, K’o jeseni vedre jedan oblak beo; Umire snaga, ponos duše mlade; Znamo još samo da je život ceo Iluzija duga sećanja i nade. ISTINA Ja znam da stradah, da žuđah i padah U svom životu.

što pije Moć nerava mi slabih, kao guje, K’o ženska tela, kad me s njima krije Noć u dubokom razvratu i strasti. Samo, ja danas u zabludi istoj Dolazim ovde, s pohotom, bez časti Da budem dete u prirodi čistoj.

Osećam da je ovo groblje pusto Spomena mojih, da verno nad njima Još samo starih breza lišće gusto Šušti i tužna saučešća ima.

Mom duhu, kao i mom telu sada Grub dodir samo stvara radost neku; Osećam nešto teško kao klada U duši, neku odvratnost daleku...

gora No svet saznanja; i nju ne sme znati Lik našeg dana, naših misli mora; A dug je put, da ih njime prati Jedna noć samo. II — Vratimo se. — Zora!... ČESTI TRENUCI Bledo jutro. Neprospavane noći.

U vedroj samoći Mlaz zlatne zore čeka drvo svako I živi ljudi. Te sam noći samo Ja, u sumnjivome društvu što je pilo, Proveo; pesma horila se tamo, A sve je tužno i sumorno bilo.

A naša srca, suze, mozak, o! Hraniće, kažu, k’o i naša krv, Nov život nečeg drugog, znam ja to! Da mi je samo sagledati dna Još jednoj tajni, i videti put Velikog, tužnog i šarenog sna Mladosti naše, i videti kut Gde će nam

Hoće li i tu biti samo mrak Tesnoga groba, il’ veliki dan, Besmrtne sreće životvorni znak? Da, misli, želja, snova neznan kraj Hoće li

Gde crvi mile, il’ gde cveta maj? Jer sve je, ipak, samo šaren san! JESEN NA TERASI Ulicama struje oktobarski dasi, Hladan vetar kreće skelet golih grana, I dolaze tužni,

Za čednost naših prvih ideala Spomen je samo ružna ljudska ljaga, I teror života, i ostatak zála, A dostojan kraj im zaborav i vlaga, U kojoj će biti sami, sasvim

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Dan je bio vedar, sunce je grijalo, kao što samo u našem ubavom Primorju u to godišnje doba grijati može. Kroz sunčanu svjetlost vijaše prašina, što se dizaše sa

Ivana stade naricati za sinovima, Stane za braćom a Milica pominjaše samo djevera Šćepana, (jer, kao što je poznato, Crnogorka ne smije javno kukati za mužem) a razumije se da je dio — i to

Dijete, i ono briznu plakati pa se samo diže sa tetkina krila, priđe ka djedu, te mu se obesi oko vrata. Obiklo je, valjda, bilo da tako čini, u takvim

Svi ga, brate, željkovahu, a mimo svijeh Crnogorčad ljuta. Ne da se ljuljuškaju, kuplju i valjaju samo, no da se krvnicima svete. Đurđev danak ’ajdučki sastanak...

Ona gospoda i gospođe rukovaše se s njim isto preko volje, djevojka ga samo poglednu, ali jednijem pogledom iskaza mu toliko ljubavi i žalosti. Sad bi zbora nekakva, sve stojećke.

„Ćaše zimus isto ’vako“, reče Krcun. „Ponekad zagraj e bi probudio i...“ „I mrtve?“ „Ne samo njih, no i tebe, valaj!“ Otaš i Spasoje slatko se nasmijaše. Mišan mu odgovori: „Šapat u paprat!

Nijesu dugo čekali. Turci istim redom kao što ih prije ugledaše, primicahu se, samo što, valjda razdragani molitvom a može biti i tutumom, govorahu i smijahu se.

Plotun ih dočeka a drugi im se osu s pleći. Dvojica samo padoše. „Ha ko je Ozrinić!“ „Ha ko je Njeguš!“ „Udri za krst časni!“ povikaše Crnogorci, gađajući iz malijeh pušaka.

s prva, kod domaćega popa, dok naučiše čitati i pisati, a po tome otac ih oprosti daljega tereta, ostavivši popu samo starijega — koji, uzgred budi rečeno, zaviđaše i bratu i sestri njihovu slobodu.

Da je stari glupan nekome od njih sjekirom glavu razmrskao ne bi ih valjda više taj zločin porazio no što ih porazi samo to ime. „Zar to bi grof Pavle!

Iza toga zapitkivao ih je za sitnice i za djetinjske poslove, samo da ih, štono rijek, raskravi i razgovori. I hrt je nastojao da im se dopade a u tome je uspio pokazujući im razne

Namjernicima, što bi ih mogli zateći, lako se bilo skriti — hrt je stražario. Ko od seljaka samo nazrije grofa, bježi bez strva, kao od čume. Pa kako i djeca u prilici umiju se dovijati i lijati!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Belić veli: „Rečenica — to je život jezika, njegova dinamika, njegova ne samo pokretna nego i radna snaga. Sve što se dešava u jeziku, dešava se i u rečenici. Rečenica daje i smisao i život jeziku.

Zakletve se izriču u raznim prilikama svakidašnjeg života: a) od lica koje samo sebe zaklinje i b) licu koje se zaklinje, i to neposredno i posredno.

). Zato je potrebno praviti razliku između poređenja koja su samo to — i onih poređenja koja pored toga imaju i poslovično značenje (Hud kao i lud, Hranitelj kao i roditelj itd.).

tek potpuno i pravilno shvatamo uz potreban komentar, kad se objasni: ko ih, kad, kome i u kom smislu govori, jer ne samo od upotrebe, nego i od njene kamene zavisi razumevanje svih govornih izraza.

Takvi su: ako je skupo, ono i ne valja; i go i bos i opet mu hladno; ova i ona kuća samo što nisu moje, a ostale sve su tuđe; iz njegove ruke i šećer je sladak, možeš mi vjerovati: rijetko istinu govorim, a

). Izvestan njihov deo izgubio je i komentar i pričicu, i samo se tako kao njihov fragment čuva i dalje u poslovičkom iskazu. Dijaloške poslovice nisu retka pojava (— Što čine deca?

— Sve naše, ništa vaše! — rekoše paše). Dijaloške poslovice su često date u stilizaciji pitalica, od kojih je zadržan samo dijalog (— Drugo moja, tvoj je čovjek pijanica! — A počem ti to znadeš, draga?

vid frazeoloških tvorevina ostavljaju utisak mozaičke iscepkanosti i šarolikosti, one, i kao takve, predstavljaju ne samo veliko životno svedočanstvo — vekovima posvedočavano iskustvo za razne, često i oprečne slučajeve — no i moralnu

Sam način njihova izlaganja, obično kroz gradaciju, kao i samo njihovo misteriozno kazivanje, uz razna obredna sredstva, osim toga i neposredno obraćanje bolesti kao da se govori živom

rugalice, zaricalice i razbrajalice; a osim toga postoje i stihovana kazivanja sa dužim govornim tvorevinama koje nisu samo deci namenjene, kao što su to: pesme o životinjama, ređalice, lagarije, i naročito rugalice.

Zdravice imaju zajedničke osobine sa molitvama, samo sa tom razlikom što ovde pojedinac izriče na molitven način, u svečanoj prilici svoje obraćanje višoj sili da podari

ali i šaljive i podrugljive, kao što to obično biva u svatovima, gde veselje uzima velike razmere, čemu doprinosi ne samo jelo i piće, nego i sam „čauš“, — specijalan tip narodnog šaljivog glumca.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; „Ne zavidim, na čast svakom svoje“; a ja ću samo gotovo da skupljam ono, što je narod Srpski već izmislio.

I kad bi se mislilo na svršetak, ne bi još ni čemu tome bilo ni početka; ali počinjač misli: samo neka se počne, pa će svagda biti lakše dodati i nastaviti, nego li što iz nova početi i načiniti.

izvuci me na polje, pa me ubij, ako mi nećeš život pokloniti; samo me izbavi odavde.“ Čovek primi za Boga, i izvuče đavola na polje.

liječe i da mene ćeraju, ali ja neću izići, doklegođ ti ne dođeš; a ti se načini ljekar, pa i ti dođi da je liječiš, i samo je okadi ovom travom, a ja ću odma izići, po tom će tebi car dati svoju kćer, i uzeće te da caruješ s njime.

“ Kad se i ovaj vezir vrati, te kaže, da govedar neda đevojke, dok carev sin ke nauči zanat kakavgođ (samo nek je zanat); onda carev sin zađe po čaršiji, da gleda kakav je zanat najlakše naučiti.

“ Ovrъoše. Međed žito podijeli; ali ga ne podijeli pravo: zašto ga svinja zamoli, te joj dade samo slamu, a pšenicu svu uze sam, lisici ne dade ništa.

“ Čovek mu dragovoljno pridigne slaninu, samo da mu se đavo kine iz kuće; i on uprti slaninu na leđa, i odnese kao svoju.

50. Kobila oždrijebi kost, a kost ždrijebe, pa ždrijebe voli babu kobilu, nego kost majku. 51. Koja voćka samo jednom cvati, a u vijek rađa. 52. Ko pjeva, kad drugi ljudi plaču. 53. Krava riče od Bosne, tele sisa od garave. 54.

77. Ni od pedao ni od čeperak, a dva dućana pokrilo. 78. Niti misli, ni govori, samo ti se kaže. 79. Nit' šušnu, nit' bušnu, a u kuću dođe. 80. Od zemlje se diže, a ne može se dignuti. 81.

jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; „„Ne zavidim, na čast svakom svoje;”” a ja ću samo gotovo da skupljam ono što je narod Srpski već izmislio.

I kad bi se mislilo na svršetak, ne bi još ni čemu tome bilo ni početka, ali počinjač misli: samo neka se počne, pa će svagda biti lakše dodati i nastaviti nego li što iznova početi i načiniti.

Ženske su pripovijetke one u kojima se pripovijedaju kojekakva čudesa što ne može biti (i po svoj prilici samo će za njih biti riječ gatka, Njemački Mahrchen); a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao

Sveti Sava - SABRANA DELA

A što ostane od psaltira, to izgovori bilo danju, bilo noću, samo da se ispeva psaltir za dan i za noć. U subotu veče biva, kao što imamo običaj, agripnija.

Vidite li, dakle, da se čovek opravda delima, a ne samo verom?“ (Jak. 2, 20-24) „Jer ovo što čuh ispričah vam da i vi zajednicu imate, a zajednica naša je sa Ocem i Sinom

U krotosti primite pravu reč koja može spasiti duše vaše. Budite tvorci reči, a ne samo čitaoci, varajući se u sebi.

(Jak. 1, 21-25) Kako treba da činite napisah vam, da položite kao neki vid mere, ne samo vama, nego i onima koji će posle vas boraviti u ovom životu.

A kolenopoklonjenja treba samo u crkvi negovati kada se poje „Bog Gospod“, kao što gore pisasmo. A u ćelijama vašim kolenopoklonjenja da budu dok se

Strašan je to glas, braćo moja, koji govori da treba da strepe od pričešća ne samo grešnici kao što sam ja, nego i mnogo pouzdaniji u sebe.

“ Ovako čineći, braćo, izbavljamo se ne samo svojih grehova, nego ćemo i ubuduće biti tvrđi. Jer reče Lestvičnik: „Rane koje se otkrivaju, ne idu na lošije“.

A veliko i prvo ispovedanje onih koji odlažu svetovne vlasi jeste da se ispovedaju samo ocu, a ne kome drugom ili igumanu, kao što naviše pisasmo, da bi znao otac svih dati svakome potrebno isceljenje.

Ni blizu tebe, molim te, ali znam mnoge koji to čine, i svoju gazeći savest misle sakriti se, što me pogađa u samo srce i oplakujući ih ne prestajem, jer takvo zlo imajući ne osećaju, teško meni, i greh ne otkrivaju!

Ako li neko zbog uzdržavanja od jela ne ode na večeru, nevin je. Vama koji hoćete večerati, da se postavi samo jedan hleb, i to mali. Ako ima i pomalo kakvog voća, po želji igumanovoj i to treba sa blagodarnošću primiti.

To da vam biva. A u utorak i u četvrtak i druga jela da vam se iznose, ali ne oba sa uljem, nego samo jedno. A vina mali krasovolj, mereno upola od velikog.

A u druge dane, to jest u ponedeljak, i u sredu i petak ne treba nikako jesti variva niti piti vina, nego samo sočivo kvašeno i nešto malo voća, i ukrop vodeni sa kiminom.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Napolju, na nekom placu, drug Vilotijević drži govor, čije se nevezane rečenice čuju u kafani samo onda kad neko otvori vrata. Mile, koji napolju sluša govor, povremeno ulazi i komentariše ono što je čuo.

CMILjA: Boga mi, fino se poneo, nema šta! JAGODA: Ponaša se krajnje kulturno! Dosta je samo da čujete kako ume lepo da se izražava! CMILjA: Mnogo znači kada je čovek školovan!

CMILjA: Mnogo znači kada je čovek školovan! JAGODA: Al još vi ne znate celu priču! Samo da vidim imam li vremena; imam. Kupio mi i ovaj ručni sat, Helvetija.

Mogu da ti izradim i penziju, i deči dodatak, i invalidu, i pasoš, i kredit, i stan, samo mi kaži koliki! Mogu da ti prolongiram dok trepneš! (Ulazi Gospava) GOSPAVA: Šta se ovaj voliko raskokodako?

Dajte mi nešto da popijem! CMILjA: Šta ćeš? GOSPAVA: Šta bilo, samo neka je duplo! Večeras malo gostiju! IKONIJA: Svi na mitingu! GOSPAVA: Zar onaj tamo još govori?

CMILjA: Što naopako? STAVRA: A u šta bi se čovek inače nadao? Ima takvih nesreća u životu, da se samo u čudo možeš nadati! CMILjA: Daleko bilo! (Cmilja se vraća za šank.

IKONIJA: I dvaput škembiće! Tolike su se poudavale, pa je l ih ogrejalo? CMILjA: Samo ja kad bi se udala, videla bi! IKONIJA: Nema ko da te bije i da te gazi, nemaš kome da rintaš i da rmbačiš!

I dve kupusalate! Od braka nema sigurnijeg robijanja! Šta biste vi, što ne sednete, ima gde! SKITNICA: Samo bi nešto da pripitam. IKONIJA: Sačekajte dok poslužim. CMILjA: Ima i brak iz ljubavi! Obadve kupus?

(Izlazi) CMILjA: Dako mi čudo nanese neku priliku! A vi šta rekoste šta ćete? SKITNICA: Ništa, samo nešto da pitam. Bože, kolika kišetina! A ovo napolju izgleda neki miting? CMILjA: Aha. Govori neki Vilotijević.

SKITNICA: Ako se desi da nekad slučajno navrati, nemojte ništa o meni da pominjete! Oću da je iznenadim! Samo ispitajte, onako izokola, kao slučajno, gde živi, i to. Ako vam nije teško. IKONIJA: Što da mi bude teško!

GOSPAVA: Imam ja džep, da ti ne kažem kakav! Da uđeš, da ti se ne vide ni blokeji, akamoli kruna! PROSJAK: Samo se ti nadimaj, samo grabi! Al da upamtiš: biće mišja rupa za dukat! GOSPAVA: More, šibe otale!

Da uđeš, da ti se ne vide ni blokeji, akamoli kruna! PROSJAK: Samo se ti nadimaj, samo grabi! Al da upamtiš: biće mišja rupa za dukat! GOSPAVA: More, šibe otale! PROSJAK: Teraj me, teraj, idem!

Stanković, Borisav - JOVČA

MARIJA Nije, nije nikad bila bolesna, uvek je bila zdrava. JOVČA E, ako... Dobro samo kad to nije. (Odobrovoljen): Sada idi tamo (pokazuje sobu) i tamo iz bisaga izvadi neke svile i basme što sam za nju

MARIJA (vraća se): Pa i drugima trebao si šta da doneseš. Trebao si svima u kući po nešto da doneseš a ne samo njoj, pa ovima da je žao. JOVČA Ako je kome žao neka ide odavde. MARIJA Svi su tvoji. Pa nemoj tako.

JOVČA Ako je kome žao neka ide odavde. MARIJA Svi su tvoji. Pa nemoj tako. Deca su ti kako oni tako i Vaska. I ne samo njoj da donosiš, samo nju da kitiš, a ove druge i ne gledaš, pa se bojim da, možda, zbog toga oni nju počnu da mrze...

MARIJA Svi su tvoji. Pa nemoj tako. Deca su ti kako oni tako i Vaska. I ne samo njoj da donosiš, samo nju da kitiš, a ove druge i ne gledaš, pa se bojim da, možda, zbog toga oni nju počnu da mrze...

Ali, ovako, nu mi ti rodi, njena mati postade, i veza mi ruke... MARIJA Ne kažem ništa. Samo nije lepo. Ako meni nisu svi jedno, nisam im mati, tebi su svi jedno. Svi su tvoja deca.

zbog nje, Vaske, neću posle, kad opet odeš i kad te opet po nekoliko godina nema, da oni zbog toga, zbog tebe, što ti samo nju gledaš, nju počnu da mrze, popreko da... JOVČA Koga da mrze? Ko je taj koji bi smeo, usudio se?

JOVČA Ah, ti, ti! »Nećeš«, ti »nećeš«, ah za to tvoje »neću«, da si samo druga a ne njena majka, sada bi ti videla manastir ili tvoju majku i braću odakle sam te doveo.

Ali, ona sigurno je znala da te pare nisu moje već da su to tvoje, od tebe, bato, pa samo da se ne obruka pred tobom, i ona, dan i noć je sa njim radila, pomagala mu je.

I on izuči dobro, neću dušu da grešim, najbolje. Samo kad hoće, može da skroji i sašije kao niko drugi... Ali, koja vajda, kad on u dućanu, za tezgom nikad nije.

A sada čujem: i propio se, pa ne samo to nego, što je najgore, poče i sa kafanskim ženama... ANĐA Ne čak i to... MITA I to, i to, ja!

A zar moga, Jovča, kod samoga cara i kod vezira da odeš? JOVČA Ta, morao sam. A da se može uvek, to ti već znaš. Samo nekoliko kesa, i sve se može. Ali, morao sam...

JOVČA A i ovu bih, i ovu! Jer, dedo, ti već to ne možeš da znaš, svešteno si lice: ali, sve one, žene, ništa nisu. Samo sve one gledaju da te prevare: dok je nemaš, ne uzmeš za ženu, misliš da je ona Bog zna šta, da je ona to što misliš,

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Sad poznajem da človek u mladosti, ne obzirući se nimalo na svoje nedostatke i nesovršenstva, želi samo i govori: „Kamo sreća da su naši stari pametniji bili!

Vrlo je malo taki[h] ljudi koji samo iz zloće srca i s namerenijem čine zlo samo zašto im je zlo milo. Sa svim tim, moje namerenije, budući ispravljenije

Vrlo je malo taki[h] ljudi koji samo iz zloće srca i s namerenijem čine zlo samo zašto im je zlo milo. Sa svim tim, moje namerenije, budući ispravljenije narava i običaja, dobre hvale|ći, a zle

Ja sam i to predvidio i nisam se tome nenadao. Ko može svim i toliko različnim ljudma ugoditi! Ja ću se samo starati ništa protiv mojej sovesti i protiv pravilam zdravoga razuma ne pisati.

Ja ću se samo starati ništa protiv mojej sovesti i protiv pravilam zdravoga razuma ne pisati. Ko se zadovoljava samo kao ovca ići za drugim ovcama, pravda da njemu nije potreba ni misliti ni rasuždavati.

Vreme je života našega jedan minut, jedno trenuće oka i jedno ništa, a po smrti čeka nas večnost. Samo poslednji rodovi sude pravo i bez pristrastija o prošastima.

Toliko mogu jošte pridati, da ako ko bude samo zabavu iskati u ove knjižice čitanju, neće bez nje biti. Šta je zabavnije nego znati kako živu ljudi po različni[h] mesti

Ja sam ga potom vsegda u umu mojem pre[d]|stavljao ne samo kako oca moga, no saviše kao jednog čoveka pravdoljubiva, poštena i preljubezna, koga spominju, ljube i žale svi koji su

Od to doba počeo sam sve ljude koji bi mi najmanje dobrohodstva pokazali — za srodne i prijatelje, sve žene koje bi me samo ljubezna pogleda spodobile — za sestre i srodnice vmenjavati. Ovde mi se čini da počinje prvi početak života mojega.

hoditi u školu jošte za života matere moje i pamtim dobro da sam imao veliku radost idući s | bukvarom u ruci u školu. Samo mi je žao bilo što mi je bukvar izderat bio, budući [da je] iz njega učio moj brat Ilija, pak ga je u takovo

Meni je vrlo lasno bilo naizust učiti i tako za dve | godine dana znao sam napamet ne samo katihisis no i različne druge rukopisne vešti s tolkovanijem.

Valjada je bog tu zemlju blagoslovio, te samo u njoj ima pustinja.” Meni se činilo da je toga igumna bog poslao da me izvede iz Čakova, kao iz Egipta, i da spase dušu

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

rukama za njeko vrijeme, te sam iz nje ispisao glavnije podatke o njekolicini glavnijeh fra-Jerkovića, a ovdje ću navesti samo pet bilježaka, da čitaoci vide zasluge tijeh ljudi. Napomena.

njegovo vrime umra je jedan mladi Jerković u manastiru kao dijak, a drugi Jerkovića ditić pobiga je iz manastira, te se samo treći zaredija... Pri svrsi bija je fra-Jerica ispovidnik biskupa i od njega puno ljubjen...

Mogao bi ko, zbog tijeh nadimaka, pomisliti e su Jerkovići prezreni među svojim zemljacima, a to nije istina. Ne samo po župama sv.

A da je kuća Jerkovića zaista u puku štovana kao sveta loza tome ima sila potvrda, a mi ćemo odabrati samo dvije-tri.

Prvo i prvo, ne samo u Zvrljevu, nego i po okolini, kad se što priča iz starine, obično se dodaje: „To je bilo u vrime fraMartina Brzokusa,

Svi su veoma ništi duhom (u jevanđelskom značenju), miruljubivi, slatkohrani, i vrlo malo „privatljivi“. Samo se po sebi razumije da je među Jerkovićima najodabranija ona grana od koje je živi fratar.

“ A i jest fratar Kušmelja ljubio mimo braću i mimo sve rođake, ljubio ga je „kao kruh vino“. Samo da znate koliko je puta s njim jeo, baš s njim za jednijem stolom, i u manastiru i po župama! S njim je i putovao.

O tome su svakog večera govorili, a uvijek jedno te jedno. Ne samo što svake bogovetne noći ponavljahu iste misli, nego ponavljahu isti istovjetni niz riječi, tako da im djeca naučiše

Aja, brate! A i da nije svega toga, nego da ga pušte da lastvuje, pa da samo knjigu uči, zar bi ovo tele božje ikad knjigu naučilo? Ma na koga si se uvrgâ, ne bilo te!...

Planula bi kad bi i malo što skrivile curice, iskalila bi se na svima u kući kad bijaše ljuta, a Bakonji ne samo što nikad ne reče grke riječi, no ga je zaklanjala u svakoj prilici, i onda kad je njegovo galijotstvo bilo i suviše

Eto voda krklja i kao da u hiljadu lonaca vri kupus. Ama otkuda tolika voda!? U Zvrljevu ima samo ubalâ, pa kad ljeti presahnu, red je hoditi na daleko, do njekog izvorka, pa i tu bude slomljenijeh glava, jer je naloga

Dvojica samo bjehu mršavi ljudi. — A je li ti to sinovac? — zapitaće ponajstariji, dignuvši naočare s nosa na čelo. — Jeto jest...

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Stevan Raičković KAMENA USPAVANKA Sadržaj SAMO JE BUDILA MIR 2 RUKE BOLA 3 OTVORI SVU TIŠINU 4 OPROSTI KAMENU ŠTO ĆUTI 5 O VRATI SE 6 BUKET 7 O DAJ MI 8 PESMA I

NEVSKOM PROSPEKTU 42 KNjIGE 43 KUĆA 44 DVOJNIK 45 URLIK 46 BOLEST 47 STABLO 48 O SJAJ SU SAMO VRATA KRAJA 49 KRAJ JESENSKOG MORA 50 UMORNA PESMA 51 VRATA 52 KULA NA PESKU 53 PRAZNINA 54 NA DRUMU 55 ČAS 56 U

GODINE 72 KAMENA USPAVANKA SAMO JE BUDILA MIR O prosta ružo govora Zašto te proleća bude Zaspalu među dva mora Na usni plave lude?

Pa ćutiš... Što sklapaš vid? Zar nije crno ko flor? I pesma: da l plavi vir? Ili kap pala na zid? Samo je budila mir.

Ova pesma sporo ulazi u tminu: Ja ne vidim više od nje pomrčinu I osećam samo teški tamni zvuk Kako moje ruke vuče u daljinu.

USNULI KAVEZ Dolazi noć koja budi U tebi usnuli kavez U kome zveri i ljudi Sklapaju bratstvo, savez. Ti samo znaš šta bruji U toj džungli od tela: Kolju se lav i slavuji I kriče jata bela.

Mi se kobno lelujamo I slušamo vetar samo I nit po nit kako puca... KAMENA USPAVANKA Uspavajte se gde ste zatečeni Po svetu dobri, gorki, zaneseni, Vi ruke po

PUT U RAVNICU O dugo nam treperi pred okom Put dug i žut od jare. Sa strane: samo trske i bare Sa žabljim i gušterskim skokom.

U oku nam još po malo zakasnelo zri Zatajeni pramen leta — to je sve. Suncu kraj je. Leta više nema tu: Samo hude krpe, trošno meso, bedna kost. Ni senke više nema da crta po tlu. Da l su svi tu, il još neko — ne?

Izvan tebe: sunce, miris, smeh i voda, Neki bistri korak, laki potok, lahor. U tvojoj odaji: samo mrak i štakor. Iza sna, ponekad: štrčiš ko sloboda. Oblaci ti kulu oblače u belo. Sneg visinski: čekaš.

Mi idemo u gomilama, po dvoje (al sâm i sâma!) I samo se tek po neko od nas seti Kako su, koliko juče, goreli suncokreti Iz bašta u predgrađu, sa suncem u semenkama.

Tu je i reka (al mrtvo korito): Samo srebrost šljunka, peska, trulost panja I čudna svetlost — ni sutonja ni danja — Što se kroz lišće cedi ko kroz sito.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Život ionako nikada nije bio moja jabuka. I ništa moje neće ostati ni na jednoj obali. Nelagodno mi je samo što se toliki strah čuje. Na sredini sam. Pod tabanima su leđa matice, tu je najdublje. Seo bih i razmišljao o nečemu.

E, nećeš me sad, kažem glasno i opsujem, jer tako je bilo kad je u moj šanac na Šumatovcu palo topovsko đule, i nije samo tada, jer na obali za leđima ostaše šume da gore i konopci kao kruške da se njiškaju.

mokar i ljut nađoh na obali, desnica mi je stražarila nad drškom noža, videh da je nepomični čovek s podignutom rukom samo stablo vrbe s jednom jedinom kratkom granom. Nešto otegnuto ostade u meni.

Ona mi očima izmeri snagu i vide da sam krupan i zdrav, pa joj ne beše pravo. A samo posle nekoliko dana zaključi žena da mi je narav zla, jer ni s kim nisam razgovarao sem s njom, retko i uvek strogo.

Ponekad, obično posle večere, zove me Aćim u svoju sobu. Kad bi neko kroz prozor gledao, mogao bi samo da. vidi: jedna prema drugoj klate se dve brade. I ništa više.

Drugi mnome objašnjavaju brzo bogaćenje Đorđevo, jer, kažu, ne može se samo trgovinom za nekoliko godina kupiti toliko imanje, izgraditi čitava varoš u avliji i dugovima za gušu držati nekoliko

su me hapsili, držali po desetak dana i puštali, nekad Aćimovim zauzimanjem i jemstvom, a nekad zato što sam ćutao, samo ćutao na sva pitanja, pa me vlasti lako oglasiše ,,u pameti faličnim''. I tako mene hapsi svaki novi kapetan sreza.

A dobri jesmo u pesmama uz gusle, i kad je to korisno. U podrumu je uvek tmina. I tiho čim se miševi umore. Samo u jesen šapuću kace pune šljiva. Tada ja. slušam, ćutim i gledam svoje nebo. I na njemu dva bela, zagrljena meseca.

— Dok su mala, i muška deca nose đinđuve — reče Đorđe zgrčen iza Tolinih leđa. — Samo su sitne ptice šarene. Gavrani su crni. Ni orlovi se ne kite. — Gazda sve može. — Može li dukat da baci u sneg?

Ne samo od studi i ne samo od niske đinđuva i Tolinog smeha. Skoro će jasička šuma: možda ga noćas u njoj čekaju razbojnici?

Ne samo od studi i ne samo od niske đinđuva i Tolinog smeha. Skoro će jasička šuma: možda ga noćas u njoj čekaju razbojnici?

Posle ih čuva zajedno s novcem u kaci punoj pšenice što miruje u sobi do magaze, u koju samo on, gazda, ulazi. Kad se simiti ubuđaju, krišom ih baca svinjama.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Devojčica je rasla, iz časa u čas postajala sve lepša, ali joj preko usana ne pređe ni jedna jedina reč. Samo su joj zlataste oči jače blistale. Starica uzdahnu: »Ko će je hraniti kad ja umrem?

Bi joj obećano da će se za nekoliko dana vratiti kući. Ali, samo što je Zlatoprsta ušla u dvorac, za njom su se zalupila teška gvozdena vrata.

Sve brže i pažljivivije je vezla, samo da bi joj dozvolili da vidi pomajku. Na šuštavim vladarkinim haljinama ostajao je zlatni trag njenih prstiju, ali čim bi

Ali nije mogao da se obuzda. Kad su ga uhvatili, Zlatoprsta je čula samo tupi pad i očajnički mladićev krik: — Čekaću te!

A kada je, jedne večeri, stražar ušao u kulu da unese novu svilu, veziljina soba bila je prazna. Samo je u struji vazduha, koji je dolazio kroz otvoreni prozor, treperila orošena paukova mreža, a preko celog neba sjao

Oko nje je brujao grad, ali kroz prozor svoje podrumske sobe mogla je da vidi samo stopala prolaznika u neprestanom pokretu. »Kuda li idu? Šta traže?« — pitala se, ali odgovora nije bilo.

Iza okna su već promicale prve pahulje snega, a iz semenke ništa da nikne. »Možda sam ja vrapca samo sanjala?« — pomisli devojčica tonući u san, ali kad ujutro otvori oči, u loncu se zlatio nežni izdanak raskovnika.

! Lepo!! Ali pomozi mi! »Možda se vrabac vratio?« — pomisli i okrete se ka prozoru, ali vrapca tamo nije bilo. Samo se, zaglavljen između dve cepke, koprcao maleni, riđi cvrčak, pišteći. — Šta čekaš?

— nasmeja se Đavolak. Kako su se samo ljudi čerupali! Jedni drugima razbijali noseve i glave! Jedva da je u bolnicama bilo mesta za ranjenike, a tuče nisu

U suton je još samo jedan repati rogonja stajao nasred trga, a onda i njega nestade, ali nestade i ruže. Jedino se još u kosi devojčice

Jedan od najupornijih, ipak, vide kako joj šumske zveri prilaze i prate je. Možda ona i nije samo čarobnica, već veštica? — planu sumnja. — Jedino veštice znaju jezik zveri i trava...

devojčica ledeni vazduh, rešena da o Tataginoj deci nikome ne kaže ni reči, ali čim uđe u svoju kuću, iz usta joj samo izlete: — Videla sam Tataginu decu! — Koga si videla? — majka u čudu raširi oči. Devojčica preblede.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

nije sasvim tačno, jer su, u usmenom predanju Beograda s kraja prošlog stoleća, sačuvana kazivanja koja su se i onda, samo retkima, činila zanimljivim.

dva mlada naučnika, školovana na strani, pozvana da ovo vide, nisu videli ama baš ništa, samo su bili iznenađeni vidom prazno verice kod ovih ljudi, prepadnutih sopstvenom prošlošću.

O tome se ništa nije znalo i nova, Pozorišna ulica, prosečena dužinom kojom se, niz dunavsku padinu, spuštao šanac, samo delimično kaldrmisana, brzo se izgrađivala.

) Gospodar Jevrem jaše kao što je nekada jahao kroz Mačvu ili preko dobara u Vlaškoj, samo što sad prolazi između automobila a automobilisti ga ne primećuju: naročitu kapu nevidimku ima Gospodar, a naročitu

Bilo je to 1815. godine kada je Jevrem, još ne gospodar, Još samo mlađi brat budućeg knjaza, bio zatočen u lagumima Vodene1 kule: Turci su ga na prevaru uhvatili u Ostružnici.

Odgovor nije važan, jer je i pitanje zaboravljeno u ostarelom, ogluvelom stoleću; samo ga Jevrem pamti. Ali, to prvo pitanje koje više nikog ne zanima upućuje na ono drugo koje zanima samo Gospodar-Jevrema:

Ali, to prvo pitanje koje više nikog ne zanima upućuje na ono drugo koje zanima samo Gospodar-Jevrema: bez izdaje, da li se moglo? Da li se, uopšte, može?

Umeo je i da daje i da oduzima: snagu, vlast, moć. Jevrem je uzimao samo od te snage a uvek se, u sebi, ljutio na to uzimanje. Nije vredelo.

Možda je i on već bio umoran? Ni Jevrema više nije hteo da sasluša, samo je gledao kroz njega. I kad se nije moglo lepim, moralo se ružnim. (Da li? Više nije ciguran.

I zaista, Ustav od 1838. Miloša ne samo što je sputao nego ga je I odvojio od vlasti. Vlast i Miloš su uvek išli zajedno, ali ograničena vlast i Miloš nisu.

kada se Vučić vratio u Beograd sa svog pobedonosnog puta po Srbiji. Negova je igra bila ne samo smela nego i smelo odigrana.

Puni poverenja u Vučića, na Kneza su sada motrili ne samo srpski žandarmi i ruski špijuni nego i njegov brat Jevrem i njegova žena Ljubica.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Spokojan pogled po površju baci, Sladosnog mira tu ćeš samo steći O, Muzo, tuda samo trepte zraci, I val se pjeni, slatko žuboreći. I snivaj samo!

Spokojan pogled po površju baci, Sladosnog mira tu ćeš samo steći O, Muzo, tuda samo trepte zraci, I val se pjeni, slatko žuboreći. I snivaj samo! Biće manje suza I više sv'jetlih i spokojnih noći...

I snivaj samo! Biće manje suza I više sv'jetlih i spokojnih noći... Svikni na odmor pod teretom uza! Istina jedna i sama će doći!

Svikni na odmor pod teretom uza! Istina jedna i sama će doći! Zovi se Ljubav! i nas samo pjevaj, I našu mladost bezbrižno i ti'o: U jednom srcu cio svemir ima, U jednoj suzi ima život cio!

Ko da gledne čarne oči tvoje, Pa u srcu da mu ne zapoje! Ao, svete, mio i premio, Krasno li te Višnji udesio! Samo, samo, da još mreti nije! Al' već neka kad inako nije!

Ko da gledne čarne oči tvoje, Pa u srcu da mu ne zapoje! Ao, svete, mio i premio, Krasno li te Višnji udesio! Samo, samo, da još mreti nije! Al' već neka kad inako nije!

“ „Ti ne shvataš, Srpče malo! Mi stariji znamo! Kad dorasteš, kad razmisliš, Kaz'će ti se samo!“ J. Jovanović Zmaj V SIROČE Malena sam...

Malena sam... i zvezda je mala, Što se tamo gore zasijala; Lako j' zvezdi, ima svoga sjaja, A ja imam samo uzdisaja.

Oj Karlovci mesto moje drago! K’o detence došao sam amo; Igra beše jedino mi blago; Slatko zvah ja med i smokvu samo.

“ jedan drugog kori; Živo s' radi, al' niko s' ne mori. Gledni samo, posle uje svake, Gledni, brate, one noge lake! Ta tek što se svirac čuje Već u kolu s' podskakuje.

A odavde sve još ubavije Kako samo dolina se vije! Kako gora podigla se gusta! A po gori sva ta lipa pusta! Lipa cveta, cvetići mirišu, A uz miris

Radičević H KROZ PONOĆ Kroz ponoć nemu i gusto granje Vidi se zvezda tiho treptanje, Čuje se srca silno kucanje O lakše samo kroz gusto granje!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

njegovi snovi i sjećanja kriju mu se jako od pogleda, bježe hitro u mračnim vrstama u ljetopis opširni vječnosti; samo što mu tamnijem prolaskom trag žalosti na dušu ostave, te se trza badava iz lanca, da za sobom pronikne mračnosti.

Hitrost mu je i lukavstvo dato samo teke da je člen dostojni na zemaljski sajam nesmisleni; volje mu je osnov položena na krilima nepostojanosti; želja

krune pokazuje, noć porfire tvoje tainstvene, neponjatna čudestva divotah; tvar ti slaba djela ne postiže, samo što se tobom voshićava.

Bez budalah tupoga pogleda, bi l' umovi mogli blistat sv'jetli? Svemogućstvo svetom tajnom šapti samo duši plamena poete.

u polet puštati na lađici krilah raspetijeh, bez kormila i bez rukovođe, u beskrajni okean vozdušni, đe su sunca samo kaplje sv'jetle, a mirovi jedva vidne iskre; đe užasne bure gospodstvuju, oka smrtnu otvorit ne daju, već ga gone u

fizičeski zbaci s sebe, osvobodi ga se, pod tuđijem ne stenji bremenom; on je stručak slabi i nejaki, za mah smrtna samo iznikao, on je ručak gada puzećega.“ To izusti, reče: „Sljeduj za mnom!“ Odvede me u carstvo svjetovah.

Šta te k ljudskoj vuče kolijevci, đe kukanje i plač okrunjeno, đe vjenčana glupost sa tirjanstvom, đe se samo rad nesreće ljudske bogotvori Cezar s Aleksandrom, đe prelesti smrtne svekolike teke licem iz glibine vire?

i prozračna, u pravilnost svaki cvijet nika ka vještijem tkanjem razloženi; vozduh pune blagouhanija, no stvorena samo rad nebesah.

pravilne rasule redove i na divna kola izuvile; tu se gorde kedri i jablani i porode neizbrojne drvah, sve porode samo nebu slične, vrhove im jedva zazret možeš, u zeleno vječno obučene; red svešteni na svemu caruje.

“ „Izabrano moje tvorenije, ti si sunce među duhovima, samo tebi jedan je podoban; - reče njemu tvorac svemogući - ja sam jedan koji stvarat mogu i koji sam svemogućstvom

raširilo, i njegovi nakazni likovi ulazahu u polja nebesna (te grdobe i tijeh izrodah do ja niko voobrazit ne zna), samo što se sveštenojzi gori i mom tronu primać ne smijahu, jer ih moji plameni pogledi sa užasom strašnijem drobjahu.

što bi ova žica sa tančinom sv'jetlom proniknula u prostoru onom užasnome, koga kraje ja jedan postižem, bi ti bio samo jedna točka! Um je samo jedan bez granice, svi su drugi kratkovidni umi.

Popa, Vasko - KORA

mi drvlje i kamenje Šta ti je vrteško moja Razvalićeš mi beskrajni krug Koji još dozidali nismo Crveni zmaju moj Teci samo dalje Da stopala te ne raznesu Što dalje možeš teci krvi moja GVOZDENA JABUKA Gde mi je mir Neprobojni mir Gvozdena

celu zemlju treba Za sobom vući MAGARAC Ponekad njače Okupa se u prašini Ponekad Onda ga primetiš Inače Vidiš mu samo uši Na glavi planete A njega nema SVINjA Tek kada je čula Besni nož u grlu Crvena zavesa Objasnila joj igru I bilo joj

žao Što se istrgla Iz naručja kaljuge I što je večerom s polja Tako radosno jurila Jurila kapiji žutoj KOKOŠKA Veruje Samo veselom pijuku Svojih žutih sećanja Nestane Pred snežnim granama Što se za njom pružaju Presahne Ispod gladnih

izlaze iz kapija I dugo gledaju za nama 5 Noćima nestaje tama Čelične grane hvataju Prolaznike za ruke Samo nepoznati dimnjaci Slobodno hodaju ulicama Prosečenim kroz našu nesanicu U olucima zvezde nam trule 6 Bdiš mi u bori

te je zagrlila Po trgovima Suza tvoja traži Moje oči Uveče se dan moj mrtav S mrtvim danom tvojim sastane Samo u snu Istim predelima hodamo 23 Bez tvojih pogleda reka sam Koju su napustile obale Vetar me za ruku vodi Tvoje ruke

da te vidim Pa oči zaklapam Idem Od jedne slepoočnice do druge Gde si 25 Patos sam žut U praznoj sobi u kojoj sediš Samo da me tvoja senka uteši I stepenište sam drveno Kojim iz sobe na ulicu silaziš Samo da se sa senkom tvojom

žut U praznoj sobi u kojoj sediš Samo da me tvoja senka uteši I stepenište sam drveno Kojim iz sobe na ulicu silaziš Samo da se sa senkom tvojom poigram Lišće sam suvo Duž ulica kojim prolaziš Da tvoju senku čujem I stena sam naga kraj

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Od mnogobrojnih spisa Demokritovih nije se očuvalo nijedno jedino. Sve što o njima znamo, samo su odlomci, katkad tek koje rečenice, kako ih pribeležiše drugi grčki pisci, većinom protivnici Demokritovi.

Ali se ubrzo pokaza da su samo poslednjih osam tabaka dela oštećeni, a oni koji su ležali ispod njih ostali nepovređeni.

Radilo se, dakle, samo o tome da se tih osam tabaka ponovo otštampaju, a za njih je, na svu sreću, ostao očuvan nerastureni slog.

one lepe bele hartije na kojoj je delo dotle štampala, a takva hartija nije se, u onim vremenima, mogla nabaviti, već samo žućkasta. „Šta da se radi?“ zapita me štampar. „Otštampajte te poslednje tabake na žućkastoj hartiji.

No to me nije činilo nestrpljivim: ja sam svoj posao završio, a delo će, ako vredi, naći samo sebi svoje mesto u nauci.

Taj moj spis našao je lepa prijema ne samo u našoj, već i u stranoj lepoj literaturi. Moje delo doživelo je tri srpska i dva nemačka izdanja.

Na to poglavlje nadovezalo se, samo od sebe, već napisano poglavlje o Demokritu, tako da se, bez zadržavanja, mogoh uputiti u staru Atenu kada je bila

mi nije bilo teško da se uživim u onaj trenutak kada se mladi Aristoteles našao pred Partenonom i Erehtejom; imao sam samo da opišem svoje utiske pred ona dva hrama, pa da vidim Aristotela živa pred sobom.

To putovanje mnogo me zadovoljilo, već i zbog toga što je bilo potpuno besplatno. Utrošio sam za nj samo dosta hartije i mastila, kako to posvedočavaju zapisi tog mog putovanja koji leže preda mnom na stolu.

učinio prvi korak na putu naučničke karijere, uvideo sam da se svaka pojedinačna nauka može shvatiti i prozreti do dna samo onda, ako se upozna i njen postanak i postepeni razvitak do njenog savremenog stanja.

Samostalni rad na kojoj god bilo oblasti nauke može se vršiti samo onda ako se ima pri ruci ne samo ono što je u njoj stvoreno, već i ono što se, iz dana u dan, u njoj stvara.

Samostalni rad na kojoj god bilo oblasti nauke može se vršiti samo onda ako se ima pri ruci ne samo ono što je u njoj stvoreno, već i ono što se, iz dana u dan, u njoj stvara.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Je l' te, prosto neverovatno? Zato i kažem: čudna i možda samo za mene neobjašnjiva neka nervna pojava po kojoj moja raspoloženja zavise, recimo, od toga, na koju stvar zaustavljam

i radosno do razdraganosti, ne uviđajući ni najmanje da takvom smeju apsolutno nema ni mesta ni smisla i da je on samo jedan od neoborivih dokaza moga jako pokolebanog duševnog zdravlja.

Rukopis na pismu koje mi ova ruka pruži, iako nešto izmenjen, poznao sam odmah. I ne samo rukopis nego sam pogađao unapred i samu sadržinu pisma.

A kad je odluka pala opet se i još kako razveselih; samo sad sa puno razloga, kao što sam se docnije uverio, jer me ovaj put do Vujanovca bar privremeno izleči od neizdržljive

I odjednom dođe mi da je uverim koliko je volim pa joj rekoh: Hoćeš li da skočim dole? Ali molim te reci, klimni samo glavom. (Govorio sam brzo.

Ali molim te reci, klimni samo glavom. (Govorio sam brzo.) I da je ona klimnula glavom ili da sam u njenim očima samo nazreo željicu da se uveri u moju nameru, ja bih, osećao sam dobro, za tren oka, ležao iskrvavljen, sav razmrskan dole

kad sam sa drugoga sprata stare Velike škole, opet jednog jutra pred čas krivičnog prava, to isto hteo da učinim da je samo onda to poželela... ti znaš ko. „I takav ćeš umreti.“ „To ne znam. Ali sad takav sam.

Šta tu vazdan! Ja bih se samo tako i ženio. Jer prava sreća oseća se samo posle pobede, a brak što se zaključuje u opštoj saglasnosti liči samo onima

Šta tu vazdan! Ja bih se samo tako i ženio. Jer prava sreća oseća se samo posle pobede, a brak što se zaključuje u opštoj saglasnosti liči samo onima što nisu sposobni da osete slast osvojenja,

Jer prava sreća oseća se samo posle pobede, a brak što se zaključuje u opštoj saglasnosti liči samo onima što nisu sposobni da osete slast osvojenja, radost da na silu zadobiju, milinu borbe.

— Ovde smo svi jednaki i svaki ima pravo samo na jedno mesto — dodade čovek s novim torbama. I ja sam odmah bio načisto da su novodošavši vrlo lako odneli pobedu.

Potom čovek s novim torbama udesi svoje stvari pa se namesti, zauzimajući samo za sebe dva mesta, onda skide cipele koje ostavi pod sedište i odvezujući zavežljaj s jelom obrati se ženi: — Jesi li

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

se uhvatila po mojim izduljenim i pocrnjelim udovima i motrio to malo strmoglavljeno ljudstvo koje mi je došlo u pohode. Samo je onda slika bila blago uznemirena, sva oživljena neumornim šaranjem zmijastih pruga od refleksa mora koje je

I danas, ako samo zatvorim oči, mogu da izazovem one snažne svjetlosne predstave i sivomodre zamagljenosti koje su mi se smjenjivale pod

” Nije bio nimalo sentimentalan. Ili tačnije, to je bivao samo u onim kalendarski određenim prigodama koje su u tu svrhu ustanovljene, i u onim dekorativnim oblicima koji su za te

Zar je onda čudo što i samo to dijete voli sebe baš s takvim crtama, svojstvima, osobenostima, i što baš u njima osjeća sebe?

na povratku s tržnice razgovaraju na ulici, na njuškicu mlade mačke koja se trudi da šapicom otrese svjetlosni odraz. Samo neznatan pomak ruke, i miš bi hitro prevalio desetke metara, preletio kao velik žut leptir s mirne površine zida na

To malo stakalce u djetinjim rukama i jedna zarobljena zraka božjeg sunca bili su kadri da djetetu dadu iluziju da je i samo postalo jedan mali gospod bog.

Istina, malko smo hladni u međusobnim odnosima (hladni no nimalo neprijatelji), ali se dobro, baš vrlo dobro poznamo. Samo, ne znam zašto, uvijek mi se čini da sam stariji od njega.

Sad, kao da sam se našao nekako osiromašen, kao da sam samo dio sebe, dok su ostali dijelovi rasuti po bijelom svijetu, negdje tamo u dubinama Južne Amerike (a i još drugdje,

s raspletenom kosom stopila s ilustracijom na naslovnoj stranici onda jako omiljene pjesme Il pianto della vergine. Samo, za utjehu, majka mi se činila beskrajno ljepšom od one loše crtane i malko tuste garavuše na omotu pjesme.

Reci, što ti je? Ja ne bih odgovorio ništa. Samo sam se smiješio, s onim blaženim umorom koji nastupa poslije nagle prepasti.

Obje tetke skupa sačinjavale su samo jedno biće. Pojedina od njih kao da nije bila čitava stvar za sebe već samo polovina jedne dvojne stvari: rukavica koja

Obje tetke skupa sačinjavale su samo jedno biće. Pojedina od njih kao da nije bila čitava stvar za sebe već samo polovina jedne dvojne stvari: rukavica koja je izgubila svoju paricu, ili jedno od stakala prelomljenog lornjona.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

neka se dete popravi... — Jok, ne može! — odseče knez. Među momcima nasta gurkanje i šaptanje. Do Đuričina uha dolete samo jedna reč: »jalovica«, ali on odmah razumede njeno značenje i pozna glas onoga, koji je reče.

veliku medenicu, koja je, dok nije crkva nabavila zvono, sazivala pobožne hrišćane na molitvu, a sad se upotrebljuje samo na litijama.

Veselje i pravo duševno zadovoljstvo, pomešano sa pobožnom zbiljom, sija na svakom licu... Samo Đurica neobično izgleda.

Đurica je ne samo dobro znao otkuda su te kože, nu je, zajedno sa celom kućom, probao pečenja i janije, zgotovljene od dobrih jalovica.

ne imađahu ništa ni u toru ni oboru, a otac ga je često poučavao: da se treba koristiti svačim »što ti do ruke dođe«. Samo se, napomenuo bi mu otac, treba dobro čuvati tuđih očiju. — »Na nevidišu nema krivice!

I Đurica je mnogo mislio, tako mnogo, da nije ni opažao kud je prolazio, ni šta se oko njega zbivalo. Samo kad bi krstonoše minule pored kakva bogata doma, gde su domaćice iznele nekoliko karlica mleka, zaboravio bi sve

Posle je opet mislio i mislio, i najzad dođe do zaključka, da je sva ova momčadija gora od njega, i da ga svi oni mrze samo s toga, što je siromah. U takvim mislima obiđe deo atar seoski i vrati se, sa krstonošama, k sudnici.

se prah pod lakim nogama, koje u taktu trupkaju; zveckaju ogrlice i đerdani; a ćemane jednačito i veselo cilika... Samo ti srce igra, a u grudima osećaš neopisanu toplinu i zadovoljstvo; gotov si da odjednom zagrliš sav taj lepi i veseli

A ko se u takvu veselju nađe uvređen, nije mu lako. U Sretenovu kolu ostade samo desetina momaka, a to je za kolovođu grdna sramota.

U Sretenovu kolu ostade samo desetina momaka, a to je za kolovođu grdna sramota. Tu još može pomoći samo »politika«, ali joj Sreten ne bejaše vičan, te morade pustiti srcu na volju.

Zar on meni da podmeće nogu! — uzviknu on i podiže ruku s nožem. — Dole tu kusturu! — ciknu kmet. Đurica se samo odmače nekoliko koraka. — Dole nož, kad ti kažem! — ponovi kmet i pogleda Obrada značajno.

preku i strasnu prirodu, ali je on, jednim blagim pogledom svojih velikih očiju, umeo da prikrije tu osobinu. Samo ga često izdavaše nervozno trzanje viličnih mišića, koje je otkrivalo usiljenu i nemirnu unutrašnju borbu.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

da živiš, a ne da umreš, dobro bi dakle bilo da ideš u svet, pa možda ćeš naći gdegod za sebe spasenja, ali moraš uvek samo prema istoku ići, jer tamo još ne vlada pomor. Petar posluša oca, pa uzme što mu je za put trebalo i ode.

Kad ja opet ovuda pređem, sigurno ću naići samo na vaše kosti. Zatim se okrene i pođe svojim putem dalje. Idući tako, nađe na jednoj poljani troje dece gde se među

Starac mu onda kaže: — Jeste, ima i takova zemlja, samo tamo ne može niko otići. Petar sad zapita starca: — Pa gde je ta zemlja?

Starac mu odgovori: — Ta je zemlja tamo na istoku, i u toj zemlji živi samo jedna devojka, i ona ima dvanaest džinova što joj zemlju čuvaju.

Onda Petar pohita da vidi šta je od njegovog sela. On je znao gde mu je selo, no tu sada sela ne beše, nego se samo poznavalo mesto gde je nekada bilo.

put, pošla sam da te pitam šta ću raditi, a soldat mi nije dao yići, nego mi reče da si ti njega ovdje postavio da samo on k tebi ulazi, a ja ne, pa te je on otišao pitati, a ja sam ostala vani; a kad je on izišao, kazao mi je da si ti

Starac na to pristane, a vrag mu reče: — Posla nikakva nećeš imati, nego ćeš samo vatru ložiti pod ovaj kotao. — I s tim vrag otide.

A starac reče: — E, pa kad nije drugače, ja hoću, ali samo da vidim kako će mi biti duši. Sveti Petar ga pusti, pa stane pred njega i raj otškrine, a starac upazi svoje stare

Oni u raju stanu divaniti da ga ne spada živoga u raj, ali im starac reče: — Eto vam vašega raja, ja ću biti samo sa mojim laćama. I tako stari ostane u raju.

i izgovarati da ne može ostaviti svojih ovaca, a zmija mu reče: — Ne brini se nimalo za ovce; ovcama neće biti ništa; samo hajde što brže. Onda čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju koja je bila od samih zmija.

Čoban uzme blago, načini kuću i oženivši se stane živeti, i malo po malo iziđe on najbogatiji čovek — ne samo u onome selu, nego u svoj okolini nije ga bilo.

A psi odgovaraju svojim jezikom: — Dođite, da bismo se i mi najeli. Ali među psima bijaše jedan matori pas, koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj motori pas stane govoriti kurjacima: — Tamo njima to i to!

Petković, Vladislav Dis - PESME

Na njoj ono mesto mene samo pleni Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada, Prolazna i lepa, k'o cvet dragoceni, Kao presto snova, kao život nada.

Svetlo cveće već mraz dene! Ja sam jedva došla dovde. Tvoja cura naglo vene. Htela sam ti reći samo... Ah, al' suza guši, davi! Kako ti je, oče, tamo? Tvoju curu što ostavi? A ona te tako voli; Ali mnogo, mnogo strada.

UMRLI DANI UTOPLjENE DUŠE Još jednom samo, o, da mi je dići Ispod života svet umrlih nada; Još jednom samo, o, da mi je ići Prostorom snova pod vidikom jadâ.

UMRLI DANI UTOPLjENE DUŠE Još jednom samo, o, da mi je dići Ispod života svet umrlih nada; Još jednom samo, o, da mi je ići Prostorom snova pod vidikom jadâ.

Potajna slabost i žudnja ka sreći, Skrivene misli u boji ljubavi, Njen pogled nekad sve što znade reći, Još jednom samo da je da se javi.

nema, već ideje same, Otkud bol sleće, da osećaj svije U meni o njoj, o lepoti, cveću I o mladosti — o još jednom samo, Da mi je da se moje misli kreću, Da mi je da sam još jedanput tamo.

da je da se spava. I samo katkad, al' to retko biva, Nju kada vidim posred ovih zala, Prilazi meni neka magla siva, Nagovest bleda dalekih obala.

Ljubav rađa i donosi sobom Lik večnosti i prolaznost beda. Noć u tmini nek služi za dane, Za uzdahe nisu samo usta, I mrak ima svoje svetle strane, Mis'o s' rađa kad je sreća pusta.

U prirodi ima mnogo dana, Mutnih, tamnih kao noći krilo, U životu ima mnogo rana Samo zato što je snova bilo. More grli kopno od iskoni, Kaplja kamen bez odmora dubi: Rad i život po svoj vasioni, Čovek

Bojažljivo priđoh do prozora tvoga: Modra, bleda svetlost na zavese pala. Inače svud pusto, svud nigde nikoga, Samo preko lišća noć je uzdah slala. Pod prozorom zastah.

Jer svak živi u grobu svom, samo što neće Da vidi grob. Ni svoje dane, što gore, k'o mrtvom sveće, Ni svoju kob. Pijemo s usta i čaša.

Gde-gde samo suve senke golih grana K'o kosturi od života, mrtvih dana. Svuda zemlja; vidik pao. Vlažna tama Po zvucima, preko

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Ma šta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak. Tako sam rastao sa malo poverenja u sebe.

iskoristio sve one koje su bile pod mojom kontrolom; “prave” slike su bile potrošene, pošto sam video malo od sveta samo predmete u svome domu i neposrednoj okolini.

Uskoro sam, na svoje iznenađenje, postao svestan da je svaka moja misao nametnuta spoljnim utiskom. Ne samo to, već je sve što sam radio bilo na sličan način podstaknuto.

Vremenom mi je postalo savršeno jasno da sam bio samo automat obdaren mogućnošću kretanja, koji odgovara nadražajima čula i prema tome se ponaša i misli.

Praktični rezultat toga je veština teleautomatike koja je do sada praktikovana, samo na nesavršen način. Njene potencijalne mogućnosti će se međutim konačno pokazati.

Ne bih dotakao kosu neke druge osobe, osim, možda, ako bi neko u mene uperio revolver. Dobijao bih groznicu samo posmatrajući breskvu, a ako bi se delić kamfora našao bilo gde u kući, osećao bih se veoma nelagodno.

Majka je razumela mušku prirodu i znala je da čovek može da se spase samo vlastitom voljom. Sećam se, jedno popodne, kad sam izgubio sav novac i strasno žudeo za igrom, ona je došla k meni sa

“ Bila je u pravu. Toga trena sam pobedio svoju strast, i jedino sam zažalio što nije bila stotinu puta jača. I ne samo da sam je savladao već sam je iz svog srca iščupao tako da nije ostao ni trag od želje za njom.

Kasnije sam preterano pušio i doveo svoje zdravlje u opasnost. Ali, onda se moja volja potvrdila i ne samo što sam prestao da pušim već sam ugušio svaku naklonost prema pušenju.

Na taj način sam kontrolisao i zauzdavao sve navike i strasti i ne samo što sam tako sačuvao život već sam izvukao ogromno zadovoljstvo iz onoga što bi većina ljudi smatrala lišavanjem i žrtvom.

prevideti da su svi oni veliki eliminatori koji pomažu prirodi podupirući njen okrutan ali pravedan zakon da opstaju samo najsnažniji.

Apstinencija nije bila uvek po mome ukusu, ali prijatna iskustva koja sada stičem moja su velika nagrada. Samo u nadi da ću nekoga preobratiti svojim poukama i uverenjima, podsetiću na jedno ili dva od njih.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Oni koji su do sada pratili moja izlaganja, naći će sami odgovor na ovo pitanje. Naglašavam samo da postoje izvesni psihološki razlozi koji idu u prilog mog mišljenja da, ponekad, useljenik može da vidi neke stvari

U njoj je bilo manje šljiva a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista.

Od kada se pamti, idvorski Srbi su se smatrali braćom Srba u Srbiji, koji su se nalazili samo na nekoliko puškometa dalje od Idvora, na južnoj strani Dunava.

Imao je izvanredno dobro pamćenje i izvanredan pripovedački dar. Govorio je kao guslar. Ne samo da je vrlo slikovito opisivao šta se zbivalo u Austriji i Rusiji u vreme Napoleonovih ratova, u kojima je i sam

u mojim mladenačkim osećanjima uverenje da je borba za pravo, pravdu i slobodu najuzvišenija stvar na ovome svetu. Samo je ljubav prema slobodi, pravima i pravdi podstakla Srbe iz Vojne granice da ostave svoja stara ognjišta u staroj Srbiji

u staroj Srbiji i da dođu u Austriju, gde su rado prihvatili da žive u zemunicama i kreću se kao krtice pod zemljom, samo zato da bi mogli uživati političke slobode.

Prema narodnom shvatanju, svetlosni zrak je nešto samo za sebe, nešto kao ono što proizvodi zvučna struna pod gudalom guslara.

Preda mnom je sada bilo izbacivanje iz škole. Opet me je spasavao prota Živković i, samo zahvaljujući njegovom uglednom položaju, meni je bilo dozvoljeno da ostanem do kraja školske godine u svom razredu, pošto

- Ah, moje dete - uzviknu jedna starica koja me je čula - ne krivi ih, oni su to uradili samo iz nestašluka. A ovo iskustvo vredeće ti mnogo više od tuceta pečenih gusaka; između ostalog naučiće te da u stranom

U Beču si, u prestonici njegovog veličanstva cara Austrougarske. - Da - odgovorio sam - ali samo pre dva dana su mi ukrali iz jedne od ovih torbi pečenu gusku u carstvu njegovog veličanstva, a moj otac mi je pričao

Ispričao sam im šta me je poteralo u Prag, ističući posebno, mišljenje raznih ljudi da sam ne samo prerastao školu u svom rodnom mestu već i u Pančevu, ali da je glavni razlog bio taj što me mađarske vlasti nisu

prema meni, a češki su me pozdravili na svom jeziku i prigrlili me kada sam im odgovorom na svom jeziku dokazao ne samo da ih razumem, već da očekujem da i oni razumeju srpski pozdrav.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Ulice omrtvile i opustile; rekao bi nigde ni žive duše: mogao bi celu varoš orobiti, a da nikoga ne susreteš... Samo na istom onom mestu odakle Zagorci put druge varoši krenuše, uz zatvorena vrata neke kuće, prikupilo se jedno uz drugo

Dođoh da štogod zaslužim... I Božić se primiče, hvala bogu! Svi zamukoše. Plamen je izdisao; časom bi samo oživio kad bi vetar odozgo du'nuo i uspirio ga. Dim se proredio i prizemlje se čistilo.

Opet je pred zahod zahladnilo. Uokolo je tiho i spokojno. Samo se lepo čuje češanje i padanje maslina i šunjanje po zemlji.

Blizu prvih kuća sreli se s komšijom Radom i s njime se zdravili. Letimice upitaše za svoje i odmakoše žurno, samo da što pre stignu kući. Tako ne primetiše da je komšija bio predljiv i vrcao s ono par beseda. Napokon prispeše.

Idu neprekidno, malo govore; ne opočivaju, već hvataju priječice, samo da što prvo do granice dođu. Braća ne znaju kuda će i gdje će stići. Ne poznaju stari zavičaj svojih pređa.

na mahove izdaje se: vidi se, nije mu milo što u nj gledaju, a ne može da ih čisto pogleda, buni se, pa pođe na stranu, samo da im nije na dogledu.

Pa može biti da se s njim još neko krije, biće ih i više: Osmanova braća bogata su, neće štedjeti, samo da brata osvete.

Možeš li sam? —Slabo... stoka tek što se drži... No svejedno, — reče življe, — samo da ste mi vi živo i zdravo! A znajte, zbore naši da neće biti zla, već će vas domalo pustiti.

brdina s visokim nagomilanim kućama odmah s jeseni svjetlost je postupno slabija, a sunce se nigda i ne pokazuje; ono samo što za vedrih dana časom obasja vrhove viših zgrada, pa ga se ozdo od želje gleda kako se odbljeskuje na gornjim staklima.

To je umiri samo za čas; uzbuđenje tjera je da se posvema vidi, jer joj se učini kao da je zaboravila kako zaista izgleda, i jesu li

nj na ulicu u tuđi svijet, i ničemu se već ne nada; tuga je trga, a iz nje se ispoljuje živa čežnja za zasjenutim gradom. Samo da joj se povratiti otkuda je došla. Cvijeta je već u godinama; davno su se stišali njeni djevojački osjećaji.

i glas njiove trube; skrušava se i bogu moli, i sređiva svakidašnji posao; u tim starim navikama umirila se njena duša. Samo kad se desi da se nađe u luci kad parobrod, krcat snažne omladine, kreće u svijet, gleda za njim i s lakom sjetom sjeća

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

lingvista Vilhelma fon Humbolta: oko svakoga čoveka njegov maternji jezik opisuje krug i iz tog se kruga može izaći samo ako se u neki drugi krug uđe.

Tako se isto svaki od nas nalazi u nekome kulturnom krugu i iz njega može da izađe samo ako u neki drugi stupi. To je neminovnost koju bi bilo besmisleno poricati.

nekog egipatskog seljaka koliki prinos te godine očekuje sa svoga imanja, seljak se ozbiljno uvredio zato što je već samo postavljanje takvoga pitanja za njega bio znak da ga Amerikanac smatra ludim.

Kad se ovi dublji interesi iznesu na videlo, razumevanje se samo po sebi pojavljuje. I još jednu bi pojedinost ovde, verovatno, trebalo pomenuti.

između nacionalnih kultura – kultura međusobno udaljenih – uslovljavaju poteškoće u međusobnome komuniciranju, to se samo po sebi razume i neprekidno ističe.

U stvari, samo je prividno naglasak na tome čudesnom jezičkome zdanju; ono je važno samo kao utelovljenje individualne i neponovljive

U stvari, samo je prividno naglasak na tome čudesnom jezičkome zdanju; ono je važno samo kao utelovljenje individualne i neponovljive stvaralačke moći pesnikove, njegovoga ličnoekspresivnog „uzleta“ u jeziku.

I koliko je samo ovo nastojanje indikativno za mesto na kome se poezija obrela kad se opasno zatvorila u privatnoosećajnu sferu.

Zabuna, izvestan, da tako kažem, komunikacioni šok i male eksplozije čuđenja ovde su bili neminovni. Setimo se samo kako se o Popinoj i o Matićevoj poeziji ozbiljno i sa meritornoga mesta govorilo kao o bizarnoj prozi ili sračunatome

I evo još samo jedan primer kako se ritmičkomelodijska „iskra izvija“ iz jezičkoga „kamena“ kad se u pesmi „Samo peva tajni plamen“

I evo još samo jedan primer kako se ritmičkomelodijska „iskra izvija“ iz jezičkoga „kamena“ kad se u pesmi „Samo peva tajni plamen“ govorni niz ispreseca deklarativnim veznikom da: Samo peva na Bagdali tajni plamen Da bajka da

iz jezičkoga „kamena“ kad se u pesmi „Samo peva tajni plamen“ govorni niz ispreseca deklarativnim veznikom da: Samo peva na Bagdali tajni plamen Da bajka da nedovršena da ostaje Da je Ipak (bio) život.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Gotovo, a i onako će mu trajati od petka do subote. SAVKA: A cepa, a? Pa znaš kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa. ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu.

Tebi tvoje ne gine. SAVKA: Ako je samo za tri meseca... ŽIVKA: Ni jedan dan više!... IV PREĐAŠNjI, RAKA, ANKA RAKA (gimnazista, ulazi bez knjiga i bez

ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama. šta si ti imao da se mešaš u demonstracije? RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet.

PERA: Ja sad idem na Terazije; šetaću tamo pod kestenovima, pa ako još što opazim, ja ću vam javiti. Samo vas molim, kad dođe gospodin Popović, kažite mu da sam ja prvi došao i doneo vest da će naši obrazovati kabinet.

ČEDA: Reći ćemo! PERA (gospođi Živki u koju kao da ima više poverenja): Molim vas, gospođo, recite samo: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. ŽIVKA: Hoću, gospodine!

ŽIVKA: A Državni savet, a upravnik Monopola, a predsednik Opštine? Oho, moj brajko, samo kad se hoće, ima vazdan. (Na vratima.) Rako! Rako! ČEDA: Šta će vam? ŽIVKA: Da kupi novine. Crkoh od radoznalosti!

ŽIVKA: Bog te ubio, da te ne ubije, opet ti! RAKA: Nije istina! Ja sam uzeo samo kutiju da napravim aeroplan, a cilinder sam ostavio. ŽIVKA: Pa gde si ga ostavio? RAKA: Ne znam!

(Plače.) A ti... ti ništa? DARA: Kako ništa, zaboga, još kako sam uzbuđena; samo, pravo da vam kažem, ja čisto ne verujem u toliku sreću. ŽIVKA: Slušaj, obuci se pa da idemo na Terazije da čekamo.

DARA (prekorevajući je): Ali, zaboga, mama! ŽIVKA: Uh, kćeri, sve drugo ne marim, ali samo da mi je da gospa-Dragu svučem sa državnog fijakera, pa makar za dvadeset i četiri sata.

Da ja nisam bila takva, ne bi mene tvoj otac uzeo, on je bio već činovnik kad me je uzeo. DARA: Pa jest, samo kažu morao je da te uzme. ŽIVKA: To tebi valjda tvoj muž kaže. Bolje bi bilo kada bi on požurio da nam javi šta je novo.

ŽIVKA: E?!... A zašto? RAKA: Pa, odsad, kad me tata istuče, ja samo skupim demonstracije, pa se razderemo: dole vlada! ŽIVKA: Pregrizô jezik ti, dabogda!... RAKA: Dole vlada!...

(Klanja se izlazeći.) Pera pisar iz administrativnog odeljenja!... Zavesa ČIN DRUGI Ista soba, samo bogatija nameštajem, koji je bez ukusa razmešten.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Naš moderan roman dvadesetog veka počinje, ne samo vremenski nego i suštinski, Stankovićevom Nečistom krvi. Seobe su još tešnje saobražene - a time su i saodređene - sa

Stoga za dvadesete godine nije karakteristična samo široka upotreba slobodnog stiha nego, isto toliko, i težnja ka „poetskom” ili „lirskom” romanu.

10, poslužio je kao osnovica za pisanje studije o Nečistoj krvi. Rani tekst je samo nekim delovima uključen u novi. Zatim, prvi pokušaj da se objasni ritam i sintaksa Miloša Crnjanskog objavljen je u listu

Ona je i uzeta kao osnovica za pisanje studije San Vuka Isakoviča. I, na samom kraju, još samo napomena da je u ovu knjigu, prema prvobitnoj zamisli, trebalo da uđe još jedan rad - o Andrićevoj Prokletoj avliji.

Umesto o nečistoj krvi, naslednom prokletstvu, napisan je roman o Sofki, a najviše o udaji njenoj, kojom ona ne samo da mora preći iz jedne u drugu porodicu, nego u isti mah sa visokoga (hadžijskog) mesta koje joj je pripadalo u jednoj

Dakle drama Sofkina, u krajnjem izvodu, nije ni samo porodičnoga, ni samo individualnopsihološkoga reda nego se u njoj nalaze dublja a skrivenija pomeranja u kulturi.

Dakle drama Sofkina, u krajnjem izvodu, nije ni samo porodičnoga, ni samo individualnopsihološkoga reda nego se u njoj nalaze dublja a skrivenija pomeranja u kulturi.

Sofkina sudbina, mogu se kako valja razumeti tek kad ih posmatramo u njihovome uslovnom svetu, oličenom u varoši koja se samo u nekim pripovetkama imenuje, u Nečistoj krvi nijedanput, ali za koju znamo da je Vranje.

zaista tako nešto postoji, može se suditi po ponašanju i po sudbini svih ili gotovo svih Stankovićevih likova, dakle ne samo iz Nečiste krvi.

verovatno nije zato što je već sam književni sklop priče iziskivao da njegova sudbina služi kao pomoćna, da je značajna samo po ulozi koju ima uz jedan drugi lik: njime, naime, hadžika Tašana iskupljuje svoj davnašnji greh.

slugu, ali će s njim doći i porod neželjena porekla; naposletku, zatvorili su je u kuću i doveli Paraputu da celog veka samo njega dvori i čuva.

3 Izvesna opštija pravilnost ne samo što se ovde naslućuje, nego se približno može i formulisati: što je kultura starija, istančanija a zatvorenija, što je

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Čudan je Šar sa svojim gredama i ograncima. Krepak je njegov ne samo divlji čar, no i snaga koja još drži istrzane ostatke starine naše.

Ali su revnosni u veri kao retko ko od preverenih skorojevića. Sunet, pravo muslimansko krštenje, obavljaju samo u ovaj dan, da bi toj stvari dali što veći značaj.

Zato se već po Brodu peku halve, mese baklave i razni kolači, kakve je samo Carigrad mogao izumeti a Goranin naučiti, bilo kao kuvar kod kakvoga ješnoga paše, bilo kao poslastičar s one strane

Rezil da go ne učiniš, zašto — sunet pravi detetu. Gajle ič da nemaš. Samo nema takec-vakec: ja toj, ja glava nemaš“... Odi, bre stari pes!...

Vrve oni bez oružane pratnje, na sreću, ovom opasnom dolinom. Neće da izazivlju gorske hajduke neskromnošću. Samo je svaki od njih prigotovio po dvadesetak dukata, a u bisagama pored čuture sa žeženicom po oku najlepša skopljanska

To je sigurno kakva poturica iz Kičeva ili Tetova, koja se neće zaustaviti samo na pljačkanju. Međutim namršteni harambaša upre pogled iznad njih negde u daljinu, pa se duboko zamisli, a rukom se

harambaša upre pogled iznad njih negde u daljinu, pa se duboko zamisli, a rukom se igraše sa golim jataganom, po izgledu samo da naredi da mu poviju Spasu Čemerikića, te da mu odrubi samovoljnu glavu. — Ali me poznavaš, bre kaurine?

Siromav čovek sam, pa opet vo moj ćemer će se nađe nekoj altan... Samo zemi moj prsten. Do Senjanik ima još loši ljudi: neka ti bidne on derudedžija — zašto pa jedan je Sulj-kapetan od Gora,

Jer su očigledno pokazni i omašuju na Crnogorce i Arnaute kad im je široko oko vrata. Pobožni su samo kad Ugledaju ćivot Svetoga Petra, a božja vera, uštinuće kakvu snašu iz drugoga sela čim iziđe iz crkve još na onom

To im e samo poklon od Boga i cara!... Krvavo je na duši junaku. Pre tri godine na Veliki petak osvanuo je u ovom istom manastiru

Propašće se. A Trebalo je još malo izdržati, još samo malo, pa bi stigao dan vaskrsa. Dovijao se on, knez, sa starim protom od svake ruke, ali ne vidi nikakav nad više.

Dovijao se on, knez, sa starim protom od svake ruke, ali ne vidi nikakav nad više. Osim u jednom načinu. Kad bi samo smeo da ga pomene. Njemu, Ivanu Vojinoviću, tiću od sokola, rišćaninu od rišćanina. Kad bi smeo?...

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Al’ na zemlji takih mesta Nema više, samo dva; Jedno j’ mesto s jedne strane, Drugo s druge života: Majci pod pojasom U začetnom dobu, To je jedno mesto, —

A kad jarko sunce žmirnu (Jer mu sumrak trže sjaj), Ruka ruku samo dirnu: To je bio oproštaj. — Dođe doma mlada moma, Na licu joj sunčev žar, „Gde si, diko, za toliko?

Danas jošte, ovog časa Carica bi, veruj, bila. Pustio bih sve nek’ ide Svojim putem, svojim tokom Ja bih samo tebe slušô, — Kud ti okom, ja bih skokom.

Ali ja sam pesnik samo, A taj pesnik sirotân je, — I ti s’ moraš zadovoljit’ Ovom pesmom, kakva j’ da je. 1875. NEGDA Negda je drukče

I AKO JE NOĆ VEČITA... I ako je noć večita U što tone žića dan; I ako je život ništa, Ili samo šaren san; Pa baš da se svako vara Misleć’: „Ja sam na to zvan“ — Ipak, ipak blago onom, Blago onom koji umre

Oh, nek’ java bude vama Što ja snevah nadom pjan. Moje jave crna tama Vam’ nek bude samo san. »Javor« 1888. SUZA I UZDAH (Sonet) Suza j’ teška, zemlji pada, Mnogi s’ ljudi suza stide.

Tu se splelo, tu se zagrlilo Što te mahom i ledi i zgreva — Prekip strasti i ponor propasti, Što se samo u ludilu sneva. „To zar đavo! — viknuše gospoda, — Te divote ni anđeo nema...

Na pepelu svome Kostur do kostura — Nepregled. Vidim duge ruke Kako miču prste, Neki samo k srcu, Neki samo k čelu. A neki se krste.

Na pepelu svome Kostur do kostura — Nepregled. Vidim duge ruke Kako miču prste, Neki samo k srcu, Neki samo k čelu. A neki se krste.

ili nije... To ja valjda snivam. Najedared glasnu Odozgora tamo: „Vidite li, bedni, Vi nemate ništa Do pepela samo!“ Sad još jači glasi Sa visina plavih: „Pospite se, jadni, Svi kol’ko vas ima, Pepelom po glavi.

— Koja vajda od uzdaha, Nad mogilom tvoga praha? Jeste vajda od uzdaha, Ako nije vetar samo, Ako srpskim uzdasima Tvoj amanet usisamo; Ako suze roda tvoga Budu rosa složne svesti, Prvi cvetak iz tvog groba

Ali ima druga žica Što bejade naša samo, Žica puče, pŷk jauče: Mi se, pobro, rastavljamo! — Ako ima nadzvezdija, Gde večita zora sviti, Naše duše, mili

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Bogzna šta bi od mene bilo, da nisam od nature na gospodstvo stvorena. No jošt nije dockan, moja lepa Evicken, samo se ti na mene ugledaj, pak se možeš jošt koliko-toliko popraviti. EVICA: (Ah, bože, šta će jošt od mene biti?

Ali čekaj, bezobraznik! (Uzme lepezu, pa ga počne s njom turati.) Napolje iz moje kuće! VASILIJE: Slatka majstorice, samo još jednu reč. FEMA: Kest mašir, marš! (Istura ga.) Bezobraznik jedan, opoganio mi lepezu.

FEMA: Danas uzimam čest ajnodlovati vas na ručak. SARA: Blagodarim, blagodarim! Nemojte se samo s mlogim truditi; ja sam s najmanjim zadovoljna: malo supe i jedno parčence rindflajša. FEMA: Miko fo!

FEMA: Miko fo! SARA: Ali samo da je debelo; to je kuriozno da ja sve debelo milujem, ali rindflajš osobito, samo ako je dobar sos.

FEMA: Miko fo! SARA: Ali samo da je debelo; to je kuriozno da ja sve debelo milujem, ali rindflajš osobito, samo ako je dobar sos. FEMA: To kod mene mora uvek biti miko fo! SARA: Drago mije, drago mije, to je za mene dosta.

SARA: O, ma shère, imam vam jednog mladoženju, to vam je mladoženja, u Parizu nema takovog. Spuštajte samo: on je od karaktera filozof. FEMA: Vilozov?

Spuštajte samo: on je od karaktera filozof. FEMA: Vilozov? Ah, molim vas, gledajte, nastajavajte, samo da bi se u nju zaljubio; ah, to će biti nobl! Nastajavajte, molim vas. SARA: Tgèѕ volontіerѕ!

SARA: To će biti šarmant, to će biti komi fo... A gle, moja Fineska, o beštija jedna, da se samo ne izgubi; ja je moram ići tražiti.

Čuješ, Evice, da ti jošt jednu kažem. (Uzme je za ruku.) Sad treba da se svega ostaviš; na rod da zaboraviš, i samo tvoju sreću da gledaš. Sutra će te jedan prvi vilozof prositi. EVICA: Filozof! FEMA: Dakako.

Ančice, Ančice, daj malo vatre da se okadi soba. Idi ukraj, ne mogu da trpim smrad od tebe. JOVAN: Samo što sam dao kravi sena, a kako je bilo kad sam spavao u štali i s vama zajedno jeo?

FEMA: Kukavico, to je nobles... Ti nećeš više raditi kao dosad, samo ćeš za mnom ići, mene i najveće madame ...madame, vrag im materi, nisam mogla otoič pogoditi ...

FEMA: Tako najveće gospode pedinteri nose. Dobro samo pazi kad te viknem Hanc. JOVAN: Ja neću da budem konj, makar me ubili. FEMA: To je najlepše ime, ludo!

Miljković, Branko - PESME

O nek se vetar s biljkama izmotava Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem uspava Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati? GROB NA LOVĆENU Ali ne, to još uvek nije vreme.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije Trava raste iz njegovog imena i spas Jedini je budan a samo je glas Čuli su ga al ga niko vido nije.

II To mogu da objasne samo vode koje ne teku, taj mirni lik kada prestaje vatra i zbivanje i počinje kristalizacija. I mada je supstancija tih

Sve što postoji teži nejasnosti, Galeb oponaša litice plahosti, Što vrtlog odrazi samo vrtlog biva; Ima li dokaza lepote pomerene Čulom u nebiće koje zaodene Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?

Osporeni svete! Nije li strašan let koji je dokaz Praznine u stvarima. Cvet umesto oka Isto sunce vide. Slepo slepim samo Videti možeš. Zaleđeni plam Ogledalo posta onome što sanja.

Trešnjo neverice bez oblika srca Ljudskog, zvezdane padavice vruće, U poljupcu se ništavnost koprca, A put je samo upoznato bespuće.

BOLANI DOJČIN Je li istinito ono što je stvarno Il samo vlada? Pobednici beže. Prazan je praznik biće je utvarno Dok dostojni šetnje kroz vrt mrtvi leže.

Svet će spoznati onaj ko ga menja. Slabi su pozvani da postanu vođe. Dozivaj pepeo bez straha jer nema Pepela već samo plamen koji spava U kamenu mutnom što potajno sprema Izlazak sunca iznad mrtvih glava.

SLUGA MILUTIN Poslednju svetlost sablasti prate i bilje... Upotrebljiv samo u snu, svet nas vara! Varnicom nežnom niz crno kovilje Doželjen predeo obuze prevara.

Vatra koja te vidi biće skuplja Od zlata koje sebe ne poznaje. Osta samo ime: dosta da se rodi Pesma u letu sjaj daleke zore.

Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava; Samo su slabi izvan opasnosti. U zločin je umešan i onaj ko spava. Nikoga nema da jakima oprosti Što siđoše u tamni vilajet

gorčem što se tobom kune Tužna posestrimo čemera i bune Jetkih mudraca s izmišljena brega Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš I tvoja ih praznina sve više očarava Oproštena im oporost dosneva Tvoje je srce u drugima dok pevaš O iskri

Krakov, Stanislav - KRILA

Tada bi pljačkali i silovali. Redovi su ipak ostajali mirni, samo je i dalje zvonio odjek onog takta: — Jedan, dva...

Omaleni komandant sa četvrtastim, mesnatim plećima, okružen štabom na konjima, video je samo one prve. Vojnici pozadi njega videli su kako se plavi brkovi zadovoljno smeše.

U zraku se boje izgubile, samo je bilo jasno pijanstvo i radost. Grad i brodovi na moru bivali su sve manji. Jedino je bio veliki magični, svetli krug

Ipak je morao da kliče. Pred njime su bila ispupčena pleća i suluda kaciga od kože. Glava je bila mirna, samo su dve ruke kretale i povlačile poluge, žice, točkove i ručice.

su jedan sekund u čitavu večnost. Žic tezale, a laka krilca pokretala. Aero padao i dalje, samo je sad pad bio blaži, klizav. Postepeno se rep spuštao. Jedan potres zatresao je poplašen tice od platna i žica.

— Haljina joj je bila crna, i nije dovoljno pokrivala ni grudi ni noge. — A kako je samo poljubac bacila. — Bravo, Duško. Poljubac kurtizanke ispraća te na front. Doneće ti sreću.

— Još jednu bocu piva. — Dve... – Samo da je hladno. – Sad, sad, – glas derana je piskav. Pod krivim naslonom od suvog granja, pred kafanom sumnjive beline,

Jedna stolica je pala. Suvi potporučnik Mija zgrabio je šarenog ”Metaksu”. — Bezobrazluk. Ne daju ti ni da piješ... Samo se mali poručnik sa kratkim nogama uspeo neopaženo da prebaci na drugu stranu, gde uz prljavi zid magacina behu

Svuda duž rampi crnela se polegla tela kao preorana polja. Duga senka od staničnih zgrada padala je na njih, i samo se na mesečini svetlucalo skupljeno oružje, kraj koga su koračali dremovni stražari.

Vojnik se sagibao i spuštao nešto pred njega na zemlju, a ađutant je nabrajao izostale. — Samo treća četa nije podnela. — Uvek ona mora da zadocni... a što si tu konzervu... — Dobro veče, gospodin’ majore.

bio je čitav prijatan skandal kod Tur— Blanša... André, cher André... kako se samo vojnici smejali. Solun je spavao u mraku. Iz malog prljavog bara izbacili su na ulicu pijanog Engleza.

Jedna raskinuta lešina ležala je kraj razrivene jame na poljani. U selu su štabni oficiri bili još po podrumima, samo je preplašeni telefonist neprestano tražio vesti od pukova. U menaži je mleko pokipelo. Ipak je sve bilo kao i pre.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Mi ćemo samo do njegovih plantaža ići zajedno a onda ću ja produžiti sam. On o tim plantažama baš razmišlja određeni broj sati.

Radilo se u polju, i ja sam rekao da se od mene ne očekuju velike pomoći, jer sam hteo samo da gledam, a prašinu od žita ne trpim. Mala je radila i, prolazeći pored mene, stalno me gledala.

Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće. Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti

nosi evropsku odeću, sastavljenu od najčudnijeg komađa, no onaj koji usvaja svoje tradicionalne plašteve, čuvane dotle samo za praznike. „Dakar nije Afrika!

Prašina. Hoteli ogromni, tamni, dugački, sa čardacima kao u Prištini. Pošta džinovska. Na post–restant samo jedan telegram. Stotine i stotine crnaca čekaju pred gišejima. Ko ih je naučio da se dopisuju?

Eno u dnu dvorišta žena gola, samo sa „panjom“ oko bedara da bi njim držala dete na plećima. Jednim drvenim maljem tuca proso u visokom drvenom avanu.

Svima je zajedničko samo da svoje zube ne prestaju zašiljavati drvenim prutom. Njine komplikovane frizure čine ih grdno glavatim, ogrtači su im

Dakar blista. Lađe se kreću po pristaništu, kao ogromne, mračne planine, osvetljene samo po vrhovima, zaklanjajući pri prolazu svojim tamnim masama ozvezdani grad.

Čitam istoriju Afrike, u toku svih doba. Kad čovek misli na urođeničke zemlje, zamišlja ih da su one upravljane samo geološkom i biološkom istorijom; ko bi sumnjao da su i ovi najdivljiji krajevi deljeni između raznih severnih faraona,

Ćutljiva voda bila je između njih kao zaspale reke. Bregovi ostrva, ogledajući se u vodi još obasjanoj suncem, koje samo što nije potpuno zašlo, behu obrasli travom i visokim žbunjem, ne sasvim čestim palmama u podnožju i češćim na vrhovima.

I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna.

Velika gužva zbog crnaca koji se iskrcavaju u čađave petrolne šalupe, osvetljene samo lampama protiv vetra. Ne zna se koliko će trebati brodu da iskrca i ukrca robu. Gužva.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Je l’ život to: Tiranu dvorit, njemu služiti, S jadom se svojim večno družiti, I ne misliti, i ne kušati, Samo slušati?... „Kolac mi daj!...“ Poviče on... Za koga kolac taj?... I čij’ ću onde čuti uzdisaj? „Tiče l’ se roba to?

Ma šta ćeš ovde, dobar čoveče?... RADAK: I baš na ronu ove provale? ISAK: Da skačem dole. Na me se zemlja samo mrgodi, Idem da kušam srce zemljino; Onde će, valjda, biti milosti? (Naginje se na provalu.) VUK: Ovo je beda!...

Onda sam njima ropski služio. GLAVAŠ: Za komad hleba? Ili, još crnje, za život samo? ISAK: Da! GLAVAŠ: Baš kao i ja... (Glasno.) Poturčen, možda?... Proklet nesrećnik!... ISAK: Ne kori, Stanoje!...

Proklet nesrećnik!... ISAK: Ne kori, Stanoje!... Kog beda rađa, bedno umire! I kakve vere može imati Ko je u silu samo verovô? GLAVAŠ: Siromah! A što si ovde bio nauman? ISAK: Da skačem dole...

A i večeri suton senasti Pokriće skoro uske stazice, Kuda pastiri — samo ponekad — Sa belim stadom mirno prolaze. Pa kud ćeš onda?... Još da si sama! Al’ šta ćeš pod noć s ovim detetom?

gleda očima Poroda bednog glavu klonulu Kako je nad njom dželat svirepi Sa čvrstom rukom pȁlu izdigô; Još trenut samo... i mudra glava Krvlju će svojom bedem mastiti! — Ti za to veliš da je nesreća!...

Pogledaj, dušo!... Samo pogledaj!... SPASENIJA: divota! STANA: ’Ma šta će ovde taki razgovor? GLAVAŠ: Pa ništa, bako, Hvalim vam samo moje

Samo pogledaj!... SPASENIJA: divota! STANA: ’Ma šta će ovde taki razgovor? GLAVAŠ: Pa ništa, bako, Hvalim vam samo moje dvorove, Ne bi l’ u mene dan-dva ostale. Ta ja sam žudan goste primiti. SPASENIJA (u sebi): Ah!... To je on!...

Il’ ako misliš Prosijak da će bolje pristati, Ti torbu o vrat, štaku pod paz’o, Pa putuj, brale!... Samo pohitaj! Znaš da je Radak dole na skeli, Da za Prodana sprema prelazak, Pa zato hitno svršuj posao!

Na posô brže, leka lopužo! (Vitla golim nožem po vazduhu.) JANjA: Sad... sad... sad! Samo da zovnem momka u pomoć. Porfirije, he, ej!... Sad, Rade, sad! Ta skloni noža britku oštricu, Da lakše dahnem!...

PORFIRIJE (obzire se plašljivo): A nu!... Nego učinih neku štetu begu iz Vučkovice, te jedva glavu iznesoh!... Samo ćut’, da ne opazi ovaj pogani Cincarin, što li je... Te se sad vrzem oko Dunava, kad uzmoram... znaš!... Pst!

JANjA (u sebi): Deset vampira da vas gledaju — Neka im na čast oči ispadnu! — Ja samo da vas nisam video!... VUK: Dva, tri li sata beše po ponoći; kiša i mrak, samo što munje svetlucaju...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Po mišljenju stručnih ljudi upravo samo su dve mogućnosti. Turci ili će pored sviju teškoća prodirati od Timoka na Lukovo i Banu, starati se da osvoje ova

Drugi plan bio bi ovaj: da Turci napuste osvojene predele na Timoku, da ostave samo u Zaječaru i Knjaževcu utvrđene pojače posade, a svu ostalu Ejubovu Vojsku da povrate natrag Nišu, tu da se sjedine sa

Istina, kod Tešice podignuti su još u mirno doba za vreme logorovanja neki šančevi, ali to je samo jedna linija i kad bi ona bila probijena, Turci ne bi dalje naišli ni na kakva utvrđena, ako se ne bi na brzu ruku u

Od Hrvatovića vest da se Turci na celoj timočkoj liniji povlače, da su Knjaževac napustili i ostavili u okolini samo slaba odeljenja neregularne čerkeske konjice.

Tu čovek najedanput oseti da pred njim i pred svakim pojedincem stoji veliko delo koje ce samo složnim, ukupnim silama može povoljno rešiti; čovek ce najedanput oseti zbližen sa svima ličnostima koje ga okružavaju,

Ne znate kako je to dobro, i kako se čovek lak oceća kad se jutrom malo prihvati, ali samo malo; inače pokvari ručak.

Što smo bliže dolazili Aleksincu, videli smo sve više sela gde gore. Tu razaznasmo da ne gore samo sela preko naše granice, već i neka ispod malog Jastrepca na našem zemljištu. Dakle, Turci su već prodrli preko granice.

E! bogme, tako mora propasti; eto sad my gope cela, ja, tako je to«. Ja ne odgovorih ništa, samo pogledah oca protu. — A kako vi mislite o tome? — upita me on s osmejkom i stade trljati ruke.

Ja ostadoh da dežuram u kancelariji. U celom je domu vladala mrtva tišina, samo se u avliji čulo odmereno koračanje stražara. Otvorim prozor I pogledam napolje u noć.

Kukavni deda Stojane moj! Ti si samo jedan od stotine, od hiljade onih, koji danas ovako isto cvile gorko ucveljeni, kao i ti...

Na prvi pogled cela borba čini utisak nekoga neizmernog haosa, gde se samo puca i gromi, halače i ubija. No malo pomalo počinješ se razaznavati, i što duže gledaš, sve jasnije uviđaš da u onome

Puške su groktale kao sa nekom zlobom i pakošću. Kad čovek zažmuri, i ako može samo za trenut da zaboravi da je ovo borba, puščani pukot učini mu se kao lavež hiljadama zlih pasa koji s neopisanom

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Pune oči žara; Puna usta slasti, Mirisava nedra Puna bujne strasti; Milo čedo, kome U pogledu piše, Da ni samo ne zna Za čime uzdiše; Što bi znalo čarne Ne sklapati oči Grleći, ljubeći Tri božije noći.

Da ga ljubim jako, A ljubit’ me znalo Bar upolak tako; Što bi u radosti Sa mnom suze lilo, — Hej, koje bi moje Samo moje bilo. Tako ja mom srcu Zborim više puti. A ono zadršće, Snuždi se — pa ćuti.

I Ao, nebo, plavo nebo, Tajovita krasoto, — Sa visine zvezda sine, Ao rajska miloto! Noćca bajna, nema tajna, Samo zvezda šapće sjaj. Srce čuje slatke struje Tijomirni uzdisaj.

crkva, Uvenulo cveće po grobu se njija — Kâ da ga je ljuta otrovala zmija; Pobegle su tice od suva rastinja... Samo još u crkvi mali žižak tinja. Kud ćeš, momo, kud ćeš u pustinju ovu?

Još se moli Bogu tamo, Blag da oprosti, Što ću ljubit’ tebe samo Cele večnosti. IX Ruzmarine, ne miriši tudi, Da se moje zlato ne probudi, Samo cvati na dikini vrati, — Dođu l’

IX Ruzmarine, ne miriši tudi, Da se moje zlato ne probudi, Samo cvati na dikini vrati, — Dođu l’ svati, ti ćeš mirisati. X Devojčice, nemilice mala, Što si moje srce okovala?

Idi, idi, ja mu rekoh Slobodna je noć, Ta zadržat’ ne mogu te, Slaba mi je moć. Samo sakri jadu traga, Ta sakri nam vaj, Nemoj da te pozna draga Da si uzdisaj.

Sve, štogod sam dosad volô, Tim sam samo tebe snevô. Tebi, cvete, tebi pevam, — Ta ja dosad nisam pevô. HVI Oj, meseče, mnogo mi je krivo, dragu si mi u

Oh, sačuvaj, blagi Bože! XXІІI Ta ne boj se, nije tako, Oblačak je samo bio; Sad pogledaj, kud god hoćeš, Ceo svet se razvedrio.

Začudih se, otkud tol’ko cveća, Ceo vrt se preselio amo! Al’ mi cveće tijo progovara: „Ne čudi se, to je u snu samo!

“ Ne znam, draga, onaj sanak, Sećati se nemam kad, Ne znam, jane, onaj danak, Samo ljubit’ znam ja sad. LV Selo je sunce jarko, A noć se spušta tijo, Oh, blago onom, ko se Uz drago svoje svio.

Ni reči naše neće Svetinju rušit’ tiju; Čujemo samo jedno, — Kako nam srca biju. LVI Nebo gori, zvezde gore, Sve na zemlji spi, Samo ljubav nema sana, A s nom ja i

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

E, sad je dobro. — On produži: — Ljudi, ja mislim taj čovek veće radosti u životu nije imao nego kad je nas ugledao. Samo što nas ne poljubi. Kaže: „Ja njihov večerašnji nalet ne bih mogao izdržati.

I ma kako se ratna tehnika u budućnosti razvijala, ipak, u osnovi, ostaje na bojnom polju samo i jedino čovek. A ako su ti ljudi još i četnici, dobrovoljci, onda za protivnika veće napasti nema.

Sa naše strane nije planula nijedna puška. Ljudi su prislonili puške na ramena, prsti su bili na orozu. Videlo se samo nepomično kamenje. „Osmatraj, osmatraj!“ — čulo se kako šapuću desetari. — Samo kad se pojave, pucati! Prenesi dalje!

Videlo se samo nepomično kamenje. „Osmatraj, osmatraj!“ — čulo se kako šapuću desetari. — Samo kad se pojave, pucati! Prenesi dalje! — govorio sam polako. Nastalo je napeto iščekivanje.

Njihov komandir mislio je da su naši napuštali rovove. Međutim, ovaj potporučnik je dokazivao da je izvršena samo smena. Ali... mi smo zaćutali, jer nismo imali municije.

Nigde više nisam video grobova nego na tom putu za Kajmakčalan. uz ogromne gubitke oni su nama prokrčili put. Nije to samo jedna planina. Splet planina.

— pita Mišić. Čujem gde neko levo od mene šapuće: — E, dosadan ovaj čovek... Samo zapitkuje. Čudim se onoj dvojici što mu uopšte odgovaraju. — Tako... oko pedeset metara — veli Predrag.

Mi prilegosmo s ove strane. „Predajte se!“... Ura! Ura! Ure! — Viču i naši i Bugari. Moj dobrovoljac kresnu bombu, i samo je prebaci preko nasipa. Grr-u! Polete kamenje. Gotovo me zatrpa. Čuju se jauci. Migoljim da se izvučem.

“ Sećam se dobro... Prvi je izleteo neki narednik Ivan, vičući: „Za mnom, braćo!“ Ali samo što reče, pogodi ga metak iz neprijateljskog rova i on pade. „Ura! Ura! Ura!“ — jeknu sada još silnije.

— Molim te, ti ništa više ne diskutuj sa njim. „Komisija“ je stekla svoje ubeđenje, i na kraju će doneti svoj sud. Nas samo interesuje šta ste vi, četnici, radili po zauzeću vrha Kajmakčalana. — Šta smo radili?... Hm!

Do vraga!... Još nam i to treba. A mi nemamo ni makaza za sečenje. Od hrane imali smo samo hleb i konzervu. Čuturice su nam bile prazne. Niko ne zna gde je izvor.

Sedim i razmišljam, usled čega potiče ovo moje tmurno raspoloženje... Hteo bih da zabavim pažnju ma čime, samo da ne mislim više. Posmatrao sam jednog četnika kome se u cevi zaglavila čaura, pa nikako da je izbaci.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

umetničke egzistencije; tragajući pre za njihovim obično do kraja neostvarenim namerama nego ispitujući njihovo neretko samo čemerno a redovno fragmentarno stihotvorstvo, ponovo njega samoga radi.

Ova knjiga dakle, i bez njega i mimo njega, sva je zbog njega, radi njega, a u njegovu čast živa i njime a ne samo onim što u sebi nosi: on je, bar delimično, nikao i iz nje.

Branko je prvi savladao vešto što je svima njima ostalo do kraja nedokučivo. No sve to ova knjiga daje samo ovlaš i uzgred; jer ona je ipak ono što joj ime kazuje: antologija starije srpske poezije.

nedostatak istovremeno što svoje vreme redovno uprošćavaju i ulepšavaju jer im prećutkuju baš zablude i slabosti, a ne samo raznovrsnost nepotpuno izraženih ili i neostvarenih umetničkih težnja: o tim slabostima, zabludama i raznovrsnosti

i nastalu, u Karlovcima, baš u Brankovim Karlovcima, tačno u godinama Brankova đakovanja u njima, a od koje ovde beležim samo njen daleko najčedniji odlomak: Falile se karlovačke frajle Da je lepa u Karašu trava.

Antologije upadljivo registruju samo nesumnjive uspehe i ističu samo pobedničke vrhunce; neuspehe ne osvetljuju i ne objašnjavaju.

Antologije upadljivo registruju samo nesumnjive uspehe i ističu samo pobedničke vrhunce; neuspehe ne osvetljuju i ne objašnjavaju. One dakle svoje vreme ne prikazuju sasvim istinito.

Lažu antologije. Ni ova ovde nije bez tih nedostataka. Zato, ko bi samo po njoj hteo suditi o uzrocima mnogih pojava u našoj književnosti od pre stotinu i dvesta godina, kao i o nesumnjivoj

dvesta godina, kao i o nesumnjivoj krizi u kojoj se ta književnost nalazila neposredno uoči pojave Brankovih pesama; ko samo po njoj hteo zaključivati šta se sve u našoj tadašnjoj književnosti pokušavalo i kojim sve pravcima nemirno kretalo, našao

Naravno da takvi podaci, uključujući Branka čvršće i logičnije u razvojni tok srpske poezije, čine njegovu ličnost ne samo jasnijom i bližom, nego i većom.

O vej, vetre sladak! I, vejući, natrag Odleti preznatno U Stig, polje zlatno: Nek' barjak tvoj samo Treperi onamo. Neka na Moravi Doveka boravi, Kao žubor klasa, Zvižditelj tvog glasa, I rosom okiva Zlato njenih njiva.

U toj poeziji tako se sporo i bojažljivo pomalja i ocrtava domaći pejzaž: jedva da ga, život, i ima. Treba samo uporediti pesmu Nikanora Grujića Postanak Stražilova iz god. 1842.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

JELISAVETA: Šta reče?... Zbilju?... Il’ šalu zbijaš s mojim teretom. LEONARDO: Oprosti, gospo! Glasnik sam samo dužda, oca tvog, A otac ti se bogme ne šali.

(Leonardo odlazi.) JELISAVETA: (gledajući za njim): Žene ste svi! — Samo što vas svemoguć nagrdi Rutavilom mrkih nausnica, Što krepkošću nazivate muškom... Ovde je moć!... Il’ nije?...

— Ta samo jedna kap — Vitezova će kupit hiljadu Da svojom krvlju plati porezu Što od Venecije ište Bajazit... DRUGA POJAVA U

A ushte l’ samo da se nasmeje — Da te oživi, da te probudi, Poljupcem da te opet zaludi! VUJO: Mlada je, pa se i nabijeli... KAP.

ti se onim prestolom Sa koga svemilostivna ruka Bezbrojnom svetu svetlost poklanja, Da ću te služit za jedno samo — Ne smem ti nikad ni spomenuti Ranjene duše bolan uzdisaj — Poljubac jedan, pogled, zagrljaj!... Ubij me sad!...

KNEZ ĐURĐE: Staniša! STANIŠA: Brate! KNEZ ĐURĐE: Dosta je sad... JELISAVETA: Eh, kletvo moja! Samo dosta je? I još ti nije mnogo, premnogo, Venčanoj ženi tebi na oči Kad porugama gadnog jezika Srce razdire?...

I još ti nije mnogo, premnogo, Venčanoj ženi tebi na oči Kad porugama gadnog jezika Srce razdire?... „Dosta je samo?

STANIŠA: Ćut’, ženo!... Da nisi žena Al’ i kô žena — Samo da nisi žena Đurđeva, A muškoga bi gneva udarac Na bezobraznom ti prsnô obrazu. KNEZ ĐURĐE: Ne dalje!

RADOŠ: I Cigane bih zvao u pomoć, Samo Latine — ne! VUKSAN: Cigani su diviji, Latini podli i lažljiviji. RADOŠ: Pa onda, ko zna da l’ i dadoše?

VUKSAN: Cigani su diviji, Latini podli i lažljiviji. RADOŠ: Pa onda, ko zna da l’ i dadoše? Il’ samo naše lakoverije Sa obmanama goje večitim? VL. VAVILA (za sebe): Neverni Toma!

Živeo nam dugo sa gospođom! SVI: Živeo! KNEZ ĐURĐE: Srce mi zna — Svedok je jedan bog Da sam o vama samo mislio Za triest dana moje veridbe. VUKSAN (za sebe): Jest o nama, O ceni našoj — Kô pošto bi nas bolje prodao?

KNEZ ĐURĐE: Pa ko je oklop taj? RADOŠ: Mi! KNEZ ĐURĐE: I mi ćemo se onde boriti Gde se zastava samo podigne Protivu skota, protivu Turčina. VL. VAVILA: Hoćemo, kneže!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

JABLAN Odavno se uhvatio sumrak. Na strnjištu ispod sela u jednoj zabrdici skupio se Lujo sav pod haljinicu. Samo mu viri pjegavo lice s krupnim, grahorastim očima i nekoliko pramičaka žućkaste kose, rasute po čelu.

Ostale govedare i njihove bakove ponošljivo prezire. Usred groblja smio bi on noćiti kad je Jablan s njime. — Samo šjutra! — Trže se Lujo kao iza sna, zbaci sa sebe haljinicu, a oči mu sijevnuše od uzbuđenja.

Rucaj, bate, koliko ti dusa podnosi... Samo šjutra! Rođeni moj, mili moj, dragi Moj Jabo — samo šjutra! U Lujinom promuklom glasiću drhtalo je meko, nježno

Rucaj, bate, koliko ti dusa podnosi... Samo šjutra! Rođeni moj, mili moj, dragi Moj Jabo — samo šjutra! U Lujinom promuklom glasiću drhtalo je meko, nježno preklinjanje.

Je li tako, braćo? — Tako je, kneže. Samo 'ajde po redu, pa se ne boj! Molba je bačena, odgovor je knezu došao: dozvoljava se.

Krovovi, obrasli mahovinom, jedva se raspoznaju, prema mjesečini, od zelenih šljivika kroz koje strše. Samo se gdje-gdje bjelaska nov krov.

Jedan trenutak — pa se sve obli u bjeličastoj svjetlosti! Sve trepti, preliva se. Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magličasto, timorno plavetnilo.

Stisnuo se, pognuo se — pomagao bi Jablanu da može. Zasjeniše mu se oči. Samo nazire kako se nešto pred njim vrti, vijuga, ugiba. Rudonja nasrnu svom silom. — Podu'vati ga, Jabo!

Ali, onako ispaćen i satrven dugim jadom i čemerom, samo suvo uzdahnu i krenu s trga, vodeći pogruženo na privuzi steonu kravicu, čija se plava, svijetla dlaka, mrkasti

I sva se čeljad zaplakaše, zajaukaše. I Reli se grdno ražali, ali se steže, namrači, pa samo suvo uzdahnu i, zanoseći se kao malo u stranu, viknu: — Ne plačite, ne jadikujte, djeco moja!

sa sebe svu odjeću i go pobježe s groblja, a za njim se nadadoše ostali blentovi sa silnom, zaglušnom vriskom I piskom. Samo ostade zloglava Kalasura koja od malenih nogu trči po selima od kuće do kuće i uvijek svijetu govori da nešto traži.

Nude je jelom i pićem, daju joj haljine što ostaju iza mrtvaca, ona sve to odbija, neće da primi, nego samo jadikuje i neprekidno jadikuje.

Bojić, Milutin - PESME

kako mesec mlekom brda kupa I sanjiva rosa jutrom s ruža kaplje, I ne vidiš ništa i koračaš dalje Plačući što nebo samo sumor šalje. O, misliš li, možda, postoji Lepota Daleka i čudna, nepojamna nikom?

Molitvom, koju moj Bog samo čuje, Dižem se iznad luciferskog besa, Čarobnih maga i satirskog plesa. (1910) MLADOST Ja znam samo hoću, a ne

(1910) MLADOST Ja znam samo hoću, a ne znam šta hoću, Stotinu bih stvari u jedan mah hteo, Bežao bih u svet, tražio samoću I, kad bih mogao, na

A svetlost kamo da iz magle crne Vodi nas Bogu? Boga, Boga kamo? Istina vaša i nauka nova Večito groblje umova je samo, A nad njim sjakte Vavilonska slova.

svetinje brzo prah tajne je spao I osramljen idol drhtao je bludno: On je niskoj strasti ime Boga dao; Strast u njemu samo buktala je žudno. — — ''O, razbludna tajno, što ne osta tajna? Zar i ti morade rasvetljena biti?

O, Gospode, daj mi one ljude vere Kojom David negda verovaše u Te! Gospod ćuti. Mrak se samo jače stere, I praznina zjapi i nebesa ćute. No ni tebe nema, moj željeni Bože. — — Pa zašto razumem celu vaseljenu?

Prokleti predaci! Umom punim leda Sahraniste srce, što sav život znači. Sad iz mene samo Um sluša i gleda; Do nagote gadne svaki Idol svlači. Da.

A dok vetar zviždi na poljani, Boga moli Jugovića Majka. Kamen ćuti i nebesa muče, A sotona samo iz prikrajka Sa smehom joj pruža pakla kluče... Boga. moli Jugovića Majka.

Bog istine samo pepelištem luta, Gde misao ljudska smrvljena se zgara; On je uvek tu, kad groblje se otvara I prosipa suze od kuta do

I sve mi se čini: to smo negda čuli, I čekamo dan da zlatne kiše pljusnu; Samo nema Prošlost svoju decu huli, Dok Budućnost prazna tutnji kao u snu.

moja ruka kradom pero takne, Tvoj osetim stisak, zadršćem bez java, Ceo zid se jedan kô zavesa smakne I ja vidim samo red smrvljenih lava.

Noć vizantijska, sladostrasna, ista Kô ona kad se rodi Gospod Novi. A samo senke s licem kô od lima, Poslednji borci carevine šture, Čuvaju kule i zidine sure; Kao prost vojnik, car je njihov

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

JEROTIJE: More će da ga napiše nosem. Nosem će da ga napiše, samo kad hoće. ANĐA: Otkud ti ovo pismo? JEROTIJE: Doneo poštar. ANĐA: Za nju? JEROTIJE: Za nju, dabome!

On samo na krupno hvata. Njegova je struka politika i na njoj, bome, dobro zarađuje. Najviše zarađuje na dinastiji. Za njega je di

(Čita opet u sebi.) Ne znam! (Misli se.) A da ipak ne znači nešto, samo vrlo zavijeno rečeno, a? I to možda vrlo važno? VIĆA: I ja bih rekao.

nikad to nije bilo, nikad! Izmetnuo se svet, prevrnulo se sve tumbe i promenilo se... MARICA: promenilo se samo mesto i ništa više. ANĐA: Kakvo mesto? MARICA: Pa tako.

JEROTIJE: Ima i država da razgovara sa mnom nasamo, a država preča. MARICA: Meni je svejedno, samo da se posle ne kajete! (Ode u levu sobu.) ANĐA: Stvar je ozbiljna...

VIĆA: To tako vi kažete, a devojka? JEROTIJE: Devojka ima da ćuti i da sluša roditelje, samo ako mi pomogneš da uhvatimo ovo lice. VIĆA: Ako meni samo poverite stvar, ja ću ga uhvatiti.

JEROTIJE: Devojka ima da ćuti i da sluša roditelje, samo ako mi pomogneš da uhvatimo ovo lice. VIĆA: Ako meni samo poverite stvar, ja ću ga uhvatiti. JEROTIJE: Dobro, da ti poverim, al' kako ćeš da ga nađeš?

Jesu li svi činovnici ovde na okupu? VIĆA: Svi su, samo je g. Žika „otišao u srez”. JEROTIJE: Eto ti sad, šta će u srez?

Što je čisto, prođe kroz rešeto, a što je sumnjivo, ostane pa se praćaka kao ribica u mreži. A ja samo biram. (Tobož vadi iz rešeta jedno lice.) „'Ajde, golube, najpre tebe!” Stegnem ga za vrat, a on samo kmekne kao jare.

A ja samo biram. (Tobož vadi iz rešeta jedno lice.) „'Ajde, golube, najpre tebe!” Stegnem ga za vrat, a on samo kmekne kao jare. Mora da prizna, iako mu se ne priznaje. — „Jesi li ti sumnjivo lice?

(Ljubi je.) ANĐA (iznenađena): Da me poljubiš? Šta je tebi, dete? MARICA: Jednu reč da ti kažem samo, pa ćeš sve razumeti. ANĐA: Jednu reč? MARICA: Đoka! ANĆA: Pa šta? MARICA: To što sam ti kazala — Đoka!

Ovo je trenutak kad država traži od nas da svi budemo budni. ŽIKA: Pa ja bih mogao... samo... JEROTIJE: Samo bi zaspao u prvoj opštini i onda ko zna kad bi se probudio.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Pobliži uvid u prošlost srpskog književnog jezika pokazuje da se ne samo u rečničkom fondu jezika i njegovoj sintaksi nego i u njegovoj morfologiji i glasovima ogledaju sve bitne promene u

srpskog, ruskog i bugarskog narodnog jezika od crkvenoslovenskog rasla su tokom vremena ali su u srednjem veku samo u ograničenoj meri smanjivala razumljivost. Ta činjenica nije bila samo prednost.

Ta činjenica nije bila samo prednost. Ona je doprinela da zakasni pojava književnosti na domaćem jeziku, koja je znatno ranije i s neodoljivom

O Bogu ste mogli govoriti, i Bogu ste se smeli obraćati, samo posvećenim crkvenim jezikom. Profani jezik bio je prihvatljiv samo kada je reč o profanim temama.

Profani jezik bio je prihvatljiv samo kada je reč o profanim temama. Ustvari upotreba oba jezika u istom tekstu pokazuje da se oni nisu smatrali različitim

Sve do 15. veka jedini društveni sloj sa širim obrazovanjem bilo je sveštenstvo. U njegovim rukama nalazila se ne samo religijska književnost nego i erudicija, Članovi klera su se u svakodnevnoj bogoslužbenoj praksi služili crkvenim

Početkom 19. veka u srpskoj književnosti ostala su praktično samo dva jezička izraza: slavenosrpska mešavina i narodni jezik kakav je uveo Obradović.

Ono se smelo zadržati samo u najnužnijoj meri, i to striktno prilagođeno glasovnoj i obličkoj strukturi srpskog jezika.

Protivljenje konzervativaca bilo je za mlade samo razlog više da se oduševe prkosnim novatorom Karadžićem. Uticaj sveštenstva u srpskom društvu i dalje je opada, a na tlu

Srpske zemlje su ne samo zapadnije smeštene nego je i njihov veliki deo pripadao pretežno katoličkoj Austriji. U jednom pogledu Karadžićeva

Ujedno je omogućeno da hrvatsko nacionalno opredeljenje prodre u predele koji su dotad imali samo regionalnu svest, a po jeziku su bili neuporedivo bliži Karadžićevom srpskom govoru nego hrvatskom kajkavskom narečju,

Razigrana mašta pojedinih pisaca vodila ih je u eksperimente, ne samo literarne već i jezičke, dok su drugi negovali sažet, precizan izraz u kojem je sve bilo funkcionalno i ništa izlišno.

Jakšić, Đura - PESME

Zajazit se ne da, mumla, ječi, stenje, I u muci teškoj proždire kamenje; Na nju, grešnu, sunce nikada ne sija, Samo grom je, mraznu, sa hukom probija, Plamenita munja opali joj lica, Da većma potavni, sramna prokletnica!

Eno mi dvorišta, eno dvorskih vrata, Primiće me u dvor, strana, nepoznata; Odmor će mi dati, to mi samo treba, A blagoslov na nas bog šalje sa neba!... U Podgoricu 1857.

I sve nemo ćuti, ne miče se ništa, Ta najbolji vitez pade sa bojišta! U srcu se život zastrašenom taji, Samo vetar huji... To su uzdisaji... A slavuji tiho uz pesmicu žale, Ne bi li im hladne stene zaplakale.

1857. ORAO Blizo do neba gora je čarna, Ne treba orlu tek jedan let, Samo da pusti krila nemarna — Prezrô je davno prezreni svet. Po tavnoj magli teškog vihora Neće na zemlju ni nebo, hol!

Nemojte trošit ruže ubave, Kiteći njima moj večit dom! Recite samo: „Dosta je slave — Veran je bio narodu svom“. 1858.

Da ste me vid’li — to da ste samo! Al’ onde, znajte, ne beše rob! Ubojne sablje kad potrzamo: Pobeda! Juriš! Il’, bolje, grob!

A ja pijem, jošte pijem — U tom mi se srce para — Ćuteći se samo igram Ljutim vrhom od handžara... 1861. PADAJTE, BRAĆO... Padajte, braćo! Plin’te u krvi!

KROZ PONOĆ Kroz ponoć nemu i gusto granje Vidi se zvezda tiho treptanje, Čuje se srca silno kucanje; — O, lakše samo kroz gusto granje!

Tu blizu potok daljinu para, Tu se na cveću cveće odmara, Tu mene čeka ašikovanje; — O, lakše samo kroz gusto granje!

1861. LjUBAV 1. Ljubim te, ljubim, dušo, Ljubim te, raju moj! A osim tebe nikog, Do samo narod svoj. On će sa mačem doći Kad kucne jedan čas — Oteće staru slavu, Dobiće novi glas.

Il’ su i vas, možda, jadi otrovali? Ili vas je, slabe, progonio svet — Pa dođoste samo da, kad ljude znamo, Da se i mi malo bolje upoznamo, U dvopevu tužnom pevajući set?...

I samo dotle, do tog kamena, Do tog bedema — Nogom ćeš stupit, možda, poganom. Drzneš li dalje?... Čućeš gromove Kako tišin

Nastasijević, Momčilo - PESME

I ne vide ga, žarki stub, i ne čuju. On trubi, trubi u predvečerje strahobni rub. I vidim, samo što pagubom ne bukne kužna oluja. I čujem, samo što strahobno u skladu ne zahori Aliluja.

On trubi, trubi u predvečerje strahobni rub. I vidim, samo što pagubom ne bukne kužna oluja. I čujem, samo što strahobno u skladu ne zahori Aliluja. TRAG Čudno li me slobodi ovo, čudnije li veza.

Teško mi srce, previre tišina u vino, do dna iskapi. Jer nije ovo setva, kukolj ni klas. Pjani ćuv samo prôđe i zašumelo. Oslušni, dozivam, spi rođeni poj. Iza sna snu dublje bude probuđenje.

II Otvrdnulo je, uzdrhti čudno, prevršiće. I za kap samo, i za kap, neizrečje ovo u reč, smakom potopilo bi stvora, smakom tvar. o miruj, miruj.

O, trikrat suva bi listala grana, trikrat bi oko trulog panja namotalo leta, koliko vinu i njoj. I samo i samo smežurava ruka o dojku. Ne guknu, sejo, novorođenče na njoj.

O, trikrat suva bi listala grana, trikrat bi oko trulog panja namotalo leta, koliko vinu i njoj. I samo i samo smežurava ruka o dojku. Ne guknu, sejo, novorođenče na njoj.

Al’ čudno nepogiba mir zlatali zri, gde ginulo se i tkalo. NAGRADA 1 Peče ta rana. Njome, i samo njome, sve dublje živ. O, šta je ujed, otrov tvoj, zmijo, šta, samome sebi kad izlučim se u sičan.

5 Hodim, jer hodilo tuda. Zaludu stazi te krivuda, plavetnoj zaludu meti te obriče čuda; hod ovaj samo će doneti, bez jeseni zimu, leto bez proleti. 6 I znam, i ledi me znanje — šturo je ovo, stopa u stopu tkanje.

ĐURĐEVA PESMA (І) Nećete me? O, da je po volji samo grešnih nas, ni sebe samog, građani, ne bih ja! Znam od kojih sam, i ko, i koliko mogu, i šta, ushtednete li vi,

Ničeg se ne boj, u večnog ti uzdanje. III O da su mi golubice krila, Pustinji bi odneo me let. U grobu samo zar ću naći mira? Tu da iscelim mog života bol. Za svoju glavu gde zakon da nađem? Vazda me mori plač i jecaj ljut.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

MLADEN I Celog života, uvek, samo je radio ono što jedan čovek treba da radi.

I zaista, zasitivši se, ne dižući se od sofre, već samo odmaknuv se i istresav mrve iz skuta, odmah bi se izvaljivao i spavao.

Kuća je bila tamo, u dnu. Visoka, na dva sprata. Sa kapije videla bi se samo njena jedna strana, i gornji boj koji, okrenut naniže, okrečen, beleo se, dok od donjeg sprata samo se videli direci

kapije videla bi se samo njena jedna strana, i gornji boj koji, okrenut naniže, okrečen, beleo se, dok od donjeg sprata samo se videli direci trema i tamo unutra u polutami kujna, sobe.

Sa toga gornjeg sprata videla se ne samo cela ulica koja se svojom krivinom, krovovima čas niskih čas visokih kuća i dimnjaka, širila i gubila u njivama, nego

Znao je samo da su tamo, u sobama, najskuplji pirotski ćilimi, srebrni zarfovi za šolje, kondiri, ikone iz Rila, Peći, Svete Gore, da

Sve trebalo da se rasproda. I onda, tako se govorilo, baba krišom, ne govoreći nikome, sama, samo s jednim rođakom, i, kako pričaju, preobučena u muško odelo prešla granicu, otišla u svoje rodno mesto tamo oko Peći i

I tako sve spasla. I od tada sve ona uzela u svoje ruke. Docnije, u starosti, deda šlogiran, tamo u dućanu samo sedi. Sin, otac Mladenov, koji je bio već dorastao, naplaćivao, prodavao.

Čak i za odelo, koje će šalvare, koji mintan da počne svaki dan da nosi, prlja. I mati, ne samo da se u tome osećala ponižena, da je to vređalo, no, kao uvek, bila blagodarna, jer ona, baba, jednom zasvagda učinila

A kada ona, baba Stana, za neku kaže ne samo da je dobra nego i pristane da joj dođe u kuću i bude snaha, onda se znalo koliko to znači.

I naročito ona, Kata, koja je bila najmlađa od svih sestara i gotovo bila ostavljena samo da radi i trči po kući, kao neka sluškinja, dok su ostale sestre, starije, već u godinama, gledale sebe i spremale

One izlazile i stajale na kapiji, one se viđale po slavama, svadbama, dok ona jednako bila unutra, u kući. I zato, ne samo da joj štogod nije bilo pravo, ovde, nego bila sva srećna.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

sa sobom ugledaće [na prvom belom volu koga sretne] đavola sa [crnim] štapčetom; on treba da ugrabi đavolu taj štap (samo pri tom da pazi da ga đavo ne preduhitri, pa ili ubije, ili štapčetom pocepa odelo, koje se posle na tom mestu nikada

B. l. sadi se čim se čuje da golub dupljaš viče: »kliluk« (SEZ, 32, 10). On se seje preko Bele nedelje, »makar samo jedna leja« (SEZ, 14, 32; 19, 33). Ne seje se u »rasipan« mesec (SEZ, 19, 11).

i Handw. DA, 3, 1490 i ZVV, 8, 61). Ponekad se b. t. samo kadi bolesnik, a nikako se ne kuva (SEZ, 14, 68). Naročitu snagu ima b. t. ubrana na Ivanjdan (іbіd., 67).

U okolini Sokobanje zabranjeno je seći brekinje — »sve seci, samo brekinje ne« — »zato što je Isus razapet na b. drvetu: sva druga probali su, pa se lomila, a b.

Dim.). Drvo, i kad samo padne, na oganj se ne meće (St. Dim.). U štavičkom srezu (na putu Novi Pazar — Rožaj) mrtvi se sahranjuju u »korabi« od

Đavo, kad je ukrao sunce, obesio ga je na b., da svetli samo njemu (SEZ, 41, № 163). Bukovo lišće upotrebljava se kao lek za oči (GZM, 20, 1908, 355).

Neka mi izađe na san!« (іbіd., 643. Slično gatanje i u LMS, 139, 87, samo što tu V., pre no što se metne pod jastuk, treba tri puta obneti oko kuće).

(ŽSS, 326); ponekad se u njega zabada g. trn pred samo spuštanje u raku (SEZ, 13, 1909, 447). Dovoljno je da se ispred vampira stavi ili makar da mu se samo pokaže g.

trn pred samo spuštanje u raku (SEZ, 13, 1909, 447). Dovoljno je da se ispred vampira stavi ili makar da mu se samo pokaže g. trn, pa će biti onesposobljen ili oteran. G.

trn, pa će biti onesposobljen ili oteran. G. grana mora se iza mrtvaca držati u kući makar samo jednu noć (ŽSS, 345). Da se mrtvac ne bi povampirio, zabadaju se takođe u grob g. šiljci (ŽSS, 343).

Kad se stoka vraća iz planine u tor, domaćin je broji šibljikom samo od leske ili d. (Vrčević, Pomanje, 50). Isto tako teraju se krave samo takvim šibljikama kada ih gone biku, pa ako se

(Vrčević, Pomanje, 50). Isto tako teraju se krave samo takvim šibljikama kada ih gone biku, pa ako se goni d. šibljikom, oteliće muško tele, a ako leskovom, oteliće žensko

Ćipiko, Ivo - Pauci

Bijaše pošao u primorje po vino, zalažući glavu, preko snježane planine, samo da ga, po običaju, na vrijeme sanese. Otac gasi božićnu svijeću pšeničnim kruhom i kapljama toga primorskoga pitomoga

—Hoću, Prečiste mi djevice! Časom ćute, osluškuju ispod kabanice svoj ispremješani, topli dah. A oko njih sve ćuti, samo vječita rijeka šumi ...

U gazda—Jova pričaju, ljudi da je preskupa i za gotov novac, a na dug ne zna se kako će ispasti; ne kaže cijene, samo u knjigu bileži, pa počeše od toga neki da strepe kao od žive vatre.

Vojkanov sin, Radivoj, momče onisko, okoščasto; ali vragometno, oči mu nigda ne miruju, iznebuha, kao da je samo o tome premišljao, veli Božici, što nad Radom stoji: — Grije li te kako Rade na ovoj zimi?

Neki od naših htjeli se upisati, pa ne htjede ih primiti, — veli: „Ovo je samo za moje župljane!” — Ne htjede ni mene, opazi Ilija, — a negda bio bi mi dao sve što ima.

Ljudi ne pitaju za cijenu, tako su navikli; samo daj, kad je potreba, pa kao da si darovao! Platiće na jesen, pošto gazda zacijeni. — 'Vala ti, gospodaru!

—Nemam, gospodaru, novaca... —Čekaj, budalo! Ne nagli! Kad pogodiš, a gledaj pogoditi za malo, ja ću ti dati novce, samo treba da radiš pametno, da se niko ne dosjeti. Petar oklijeva i nešto progunđa kroz zube. —Što si zabrinut? Što je?

— Vrijeme je da se pođe, — veli, i pomisli: „Ionako ih je vino dobro prihvatilo!” — Kupiću vaše dijelove, samo da mogu Iliju goniti ... Odnijeće me vrag ali neka, — parbaćemo se.

Je li tako? Dobro je! Idi, Petre, javi se bilježniku; naći ćeš ga u štionici, igra karata; neka dođe samo čas... Petar ode, a pisar opet sjede i piše. Pismo već je bio po formularu sastavio, trebalo ga samo ispuniti.

Petar ode, a pisar opet sjede i piše. Pismo već je bio po formularu sastavio, trebalo ga samo ispuniti. A popunivši ga, diže se i pođe k prozoru.

Žena ispi zaostalo nadušak. —Fala ti, Rade, kao da si me i vinom napojio! —Što ćeš ovdje? — upita je Rade, samo da nešto rekne. — Sada sam, bolan, stopanjica; umrla mi svekrva! Ćute, a vidi se, žena bi razgovarala.

—Na putu je, — nasmija se Rade. — A ti mišljaše da neću biti vrijedan. — Ne velim ja ... Oko njih je tišina, čuje se samo zujanje leptira i boja što ih sunce budi; ono je već osvojilo i dolove u planini i zaviruje čak pod litice.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Upita me i za našeg igumana Makarija. Odgovorih da je iguman teško bolestan. Makarije Samo ja znam da je Dorotej stigao ovamo da me izleči.

Naspram zadnjeg treperenja zapadne svetlosti video sam samo njihove senke. Jedan je bio plećat i visok. Senku onog drugog, skvrčenu, krivonogu i grbavu i suviše sam dobro znao.

ulazili i izlazili, govorili nešto, privijali mu na ranu neke krpe u želji da mu olakšaju bolove, ali mislim da su mu samo gore činili. Niko od nas ništa ne zna o ranama.

Niko od nas ništa ne zna o ranama. Ova je osobito opasna, a činilo se, još samo pre tri dana, da se zamiruje. Prohor Čim sam video Doroteja kako ulazi na kapiju, znao sam da će se nešto promeniti

kuva živinske iznutrice s mlekom od magarice, po celi dan se užurbano muva po okolini i kopa po zemlji, tražeći korenje samo njemu znano. Ne pretrže se naročito u molitvama.

Hram tvoj postao je tužna kuća iz koje se samo plač čuje. Ali, Gospode, tvoje ime se ovde pominje. Pominje se s ljubavlju i nadom. Dimitrije Opet taj Prohor.

Ješće samo korenje, plodove kupine i pečurke. Zbilja, otišao je tamo a da sa sobom nije poneo ni mrvicu hrane. Kažem nije ga narod

Znao je da je vidar spasao sigurne smrti ovog istog starog čoveka koji je, evo, samo nedelju dana posle ozdravljenja izašao lično na Kulu kao da prkosi. Zar se nije govorilo da je na samrti?

Tako: savlada. Dodade da je došao u zadnjem trenutku. Da je zakasnio samo jedan dan, bilo bi već kasno. Lauš ga pogleda prekorno, pa ipak daleko popustljivije nego što ga je maločas gledao i

Kolebam se oko jedne stvari: da li da mu kažem sve ono što sam doznao o vlastelinu. Iguman misli da samo on zna. Prostodušni starac. On je od onih ljudi koji misle da sav ostali svet ne vidi ništa kad oni zažmure.

Lauš je na to odmahnuo rukom i procedio da u takve budalaštine veruju sebri, a da je on plemić i vojnik koji veruje samo u Boga i u svoj mač. Jevđenije se nije dao zbuniti. Vile postoje, rekao je.

Tako se i dogodilo. Kad su doveli Janju koju su našli u jednom selu kod Arilja, Jevđenije je samo zanemeo. Videlo se da mu se grlo osušilo.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Odletele tice u daleke zemlje Samo jedna jošte putu se ne sprema: Lagana joj krilca polomili ljudi, A bez krila zbora o poletu nema!

Sumračak pada; tišina se svija, U milu tone vasiona sva; Večernja zvezda treperi i sija: Veselo sve je - samo nisam ja! Nemir mi stiskô umorene grudi, Nesrećno srce što ljubiti zna!

1881. ZVEZDA Noć je vedra, blaga, Bledi mesec sja, U milini tone Vasiona sva. I zvezdice mile Rasipaju zrak... Samo jedna trepnu, Pa je pokri mrak. Čija beše zvezda? Bog jedini zna! Spokojna je, mirna, Vasiona sva. 1881.

Ah, za mrtve ko da mari? Samo gavran tu šestari; Al' se i on brzo vine, I gubi se u daljine . . . Što se muti zora sjajna? 3ašto tuži cura bajna?

NA VESELjU (USPOMENE) Već burni danak tone, gle, Što nas je brigom slamô Sve živo ćuti, sanja sve, Topola trepti samo. I tajna sila, sveta moć, Rasiplje svete žŷdi, I nebom trepti tiha noć, Carica burnih ljudi. Veselo, druzi!

Al' šta je prošlost? Ko u njoj Propale ište draži, On muči samo život svoj I tugu svoju snaži. Do vraga s njome! Zanos taj Studenim zrakom sjaje O, Hebo moja, vina daj!

Sa mirnih dalekih polja Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema, I samo čas po čas zaječi šarena dola Od škripe točkova kolskih.

Sve grli mir i san. Pokašto zaurla samo Susedov stari pas, il' pozno došavši s rada, Ispreže ratar plug i stoku umornu poji, I đeram škripi sve i voda žuboreć

Nigde stanka nema, Umornu svoju da okrepi moć, Odjek se gubi, sustaje i pada, I svud se širi noć, duboka noć! V Samo kad prošlost probudi se drevna, I stare sreće zagreje me žar, Očajne suze pomute mi pogled, u duši sine zaboravljen čar.

Srce se stvara u kam, duša ledi, A na usnama izumire glas I samo suze teku... Tavna prošlost Ponova sine, kao lepi san, Nebo se, možda, grozi, zemlja stresa, Al' roblje svoje ne ispušta

svet; Gde hladni Borej dŷše, i snegom zasipa ravni; Gde slavuj ne peva slatko u tihi suton i tavni; Gde crna breza samo, pod vetra studenom rukom, Kô tajni prizrak se niha, i tužnim šumori zvukom.

Il katkad samo tek zviždanje jasno se čuje i težak, promukô glas. To lovac prolazi selom, i brze mameći pse, poguren u polje žuri, Pokri

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Kao god što bajke treba pričati deci samo u sutonu, kada ih ona gutaju razrogačenih očiju, sa jezom i verovanjem, tako treba i o svetu i njegovim tajnama govoriti

Još pre sto godina, kada su naša znanja o svetu bila samo maleni deo današnjih trebalo je bogodanim veštacima Humboltu i Aragou po četiri debele sveske za takav posao.

Od starog gospodstva ostali su na zgradi, koja je u svetskom ratu dobila dva topovska metka, samo tragovi. I moja soba u njoj sada je samo skromno, ali ugodno utočište.

I moja soba u njoj sada je samo skromno, ali ugodno utočište. Prostrana i visoka ograđena debelim zidovima, koji ne propuštaju ni zvuk, ni žegu, ni

zgodna prilika da Vas, draga prijateljice, upoznam sa najzanimljivijim ličnostima ovog duhovnog carstva, a sada bih samo hteo da sa dostojnim priznanjem napomenem dva naročita ukrasa moje sobe za rad.

Pri takvim putovanjima oblačim naučne čizme i vidim samo ono što je nauka dokučila. Pri tom izgledam sam sebi kao vazduhoplovac pri nestalnom vremenu, kojem oblaci i magla

To znači: ne menjati svoj prostorni položaj, nego se samo u vremenu kretati u prošlost. Valja, dakle, da se vratim u svoju naslonjaču.

Ta putovanja koja sam do sada preduzimao iz moje naslonjače bila su samo izleti poletarca iz svog gnezda. Sada, kada znam da ćete me Vi, draga prijateljice, na mom letu pratiti, širim svoja

planove starih gradova, Vavilona, Atine i Aleksandrije, pravim pribeleške, jer hoću da Vam na našem putu pokažem samo ono što je naučno utvrđeno. Neka uobrazilja pokreće naša krila, a buktinja, nauke neka nam svetli kroz tamu.

države sa ogromnim prestonicama, kao što su Ur, Niniva i Vavilon, koje su nekad bile čuda sveta, a od kojih stoje sada samo ruševine.

Herodot priča da je kroz taj zid vodilo sto bakarnih kapija, noviji asirolozi misle da ih je bilo samo osam. Neću da se uplećem u tu raspru istoričara, jer za nas je dovoljna samo još kapija da u grad uđemo. Eno je onde!

Neću da se uplećem u tu raspru istoričara, jer za nas je dovoljna samo još kapija da u grad uđemo. Eno je onde! To je slavna ištarska kapija - poznajem je iz Berlinskog muzeja.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

To samo potvrđuje činjenicu da su se, baveći se školstvom i interesima dece, autori okretali književnosti za decu, bilo da su pre

/ Upravo je skrojen za te,/ obuci ga, a što ne bi?/ U pola ga cene dajem,/ nikom drugom - samo tebi./ Rukavi su, veliš, kratki,/ a već nema mane druge;/ rukavi su, brajko, dobri,/ no su tvoje ruke duge“.

Ršumovića koji beže „samo da se sklone“ „u neku slobodu“ i svedoči o snažnoj aktuelnosti pesama za decu J. Grčića Milenka.

… O, siroče! …“ Samo čovek, tvrda srca, Mirno sluša, hladno ćuti; Tek od gladi kad premine, Na grobu će uzdahnuti. Aprila, 1876.

Aprila, 1876. ORAO ĐURA JAKŠIĆ Vlizo do neba je gora čarna, Ne treba orlu tek jedan let Samo da pusti krila nemarna – Prezro je – davno prezreni – svet. Po tavnoj magli teškog vihora Neće na zemlju ni nebo, hol!

MOJE SELO STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Za gorom je selo, Srbinstvo je tamo, Srpski zbori samo; To mi omilelo, Milo moje selo, Budi mi veselo!

Stanković, Borisav - TAŠANA

STANA Nažderite se! Nikada drugo i ne radite. Od uvek ste takvi. Od uvek, kad god ovamo dođete, da vam je samo da se najedete i napijete. Je li ovde neki han, mehana, ili kakva — Bože me prosti! — crkva? (Sluša.

Znaš ti njih, oni kad god dođu i donesu berićet, onda da im je samo što više da jedu i piju, i jednako traže: »daj kotliče, daj kotliče«. TAŠANA (ravnodušno): Neka ih. Je li dolazio ko?

Tašani): Kako ti? Dobro? (Brižno): A deca, jesu li zdrava? TAŠANA Jesu. Samo mi onaj mali kao uvek jednako po malo bolešljiv. HADžI RISTA (uplašeno): To da se gleda! Odmah da se vidi, šta je.

HADžI RISTA (uplašeno): To da se gleda! Odmah da se vidi, šta je. Samo deca neka su zdrava. A kako berićet, čivčije, seljaci, i sluge? Slušaju li? TAŠANA Slušaju!

a sada da je manje... TAŠANA Ne znam. Možda se opet toliko donelo. Samo otac to zna. On o tome vodi brigu. HADžI RISTA I otac ti, i on treba da zna: da ne bude manje, da seljaci, čivčije, ne

STANA Pa znam, gazda! Gledam ja, čistim, radim... HADžI RISTA »Radiš«. I opet da radiš, a ne samo da gledaš, već da radiš. Sve da je kao što je i bilo. (Pokazuje iza sebe u okrug).

Sada ste pozdravili vašega tatu. STANA (odvodi decu). TAŠANA (sluškinjama): A sada idite vi. Samo brzo, da na vreme stignete na groblje! SLUŠKINjE sa korpama odlaze. TAŠANA ostaje sama. Mrak pada.

Ne znaš ti. Svi vi tako. »U svojoj si kući, svoja si gazdarica«, a opet svaki na svoju stranu, svaki sebe gleda, a samo ja ovde jednako sama, jednako pusta, pa da se izludi!

O ne znaš ti, nano moja! KATA (miluje je): Pa kaži, čedo, kaži nani svojoj! TAŠANA Ne znam. Samo znam da ne mogu više. Ne mogu više da ovako izdržim. Oh, izludeću od straha.

Sve udesim i razmestim onako kako je još pokojni gazda uživao, pa samo da ona siđe s decom, i tamo sedi, raskomoti se; ali ona neće.

I ne mora tamo ići. Ili, ako se baš zaboravi i pođe do njega, pa čak ode na samo groblje, opet tamo ne mora, kao uvek, da plače i kuka. Može se neki put i onako, jer, ako je za vajdu, dosta je.

(Šeta se, sama sebi): Da, »jedi, pij, dobro se hrani«, a ovamo, samo groblje, samo pokojnik. Ako uzdahneš — pokojnik; ako udišeš, što god pomirišeš — opet sve na pokojno, na mrtvo.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Nadimak taj je bio i ostao samo slučajna i sporedna stvar u životu majstor Kostinom. Nekada svima u varošici poznati Kostica šnajder bio je malo,

četvorougaone stolice bez naslona s kojih se oni satima ne dižu, i koje im kosti stružu i butine presecaju, pa siroti samo odlažu nogama. Glave večito pognute.

koja je prešla u varošicu i tu se utešila udavši se za drevnog puškara; i taj puškar, nekada prvi momak, a na kraju samo firmonosac radnje koju odavno vode njegovi oženjeni sinovi iz prvog braka.

Sve je to on nosio u sebi kao neku tajnu. Jedared samo poveri se poslužitelju čitaonice. „Znaš, kad tako čitam o Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, a naročito o onom Sandžaku, koji

Tačno je osetio majstor Kosta moć šora, i da ne može ni od dalje od šora. Ne samo da je u njemu ostao, nego je, nekako kad mu bi četrdeset godina, u tom šoru i kuću kupio.

Izvlačio je batine Rista, i dizala je ruku na njega samo majka. Majstor Kosta zarije prste u vrat i obraze i beži. Postepeno oslabiše živci, i on tek tresne makazama o tezgu

Seti se onda jedan od svirača da oproba Srećku glas. Pevao je Srećko, kao da je samo taj poziv čekao, valjda deset pesama.

Eto, s tim glasom ne samo da se reši pitanje Srećkova zanimanja, nego otpoče odmah i čudna njegova samostalnost. Odvojio se i od kuće i od svirača.

I Seka je povučena sa onog prvog plana na koji palančani tako rado isturuju svoju decu, samo ako ikako mogu. Još poboljeva, nema radosti od nje. Nije ni lepa devojka. „Miraz će imati, to joj je sve” — govori šor.

Postade vezilja. „Treba samo da počne vesti za crkvu, i onda se zna da će plesti sede.” Seti se jednoga dana majstorica Ristana — „Došlo mi kao u

” I sto takvih čuda. Sa oružjem je živeo, samo oružje cenio, izrađivao vanredne puške. Dođe mu Žensko društvo po prilog, a on, pištolj.

Pa i moj Rista kao malo zanosi. A žena mu dobra, i kućica lepa, i deca kao jabuke... Samo, fabrika, ako ćete mene pitati, bogami, čini mi se u tamnici sam bio dok je prođoh.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

ostavljam onima koji su više od mene o trudu svome uvereni; a ja, kad se u predgovoru štogod važno kazati mora, samo navodim da moje delo ništa drugo u sebi nema nego ono što Latin kaže sales et facetiae, Nemac Wіtz und Laune, a Srbin

jecati i plakati, i ahova, i ohova i uhova preko očiju prometati, danas ću da vam predstavim jednog junaka koji je samo za junačkim stvarma težio, pucao, trčao, jašio i na zapovest sudbine sav svet obišao, nota bene, po mapi.

Govore o stvarma i jeziku koji se samo u knjigama nahodi, i svađaju se je l’ carstvovalo debelo jer pre tisuću godina u slavenskoj literaturi, ili ne, a

Istina, mlogi pišu i govore o onom o čemu ni ponjatija nemaju, ali to su samo učeni ljudi, ili nazovi filosofi, od koji ništa sakriveno nije ostalo, koji svašta znadu, i koji se u razgovor upuštaju

»Dosta, g. spisatelj, dosta, fala vam na knjizi i aratos! Evo vam jošt forinte, samo nas ne terajte dalje da čitamo. Vi nas pošteno s ogrižajima poraniste. Sve krpež i ogrižaj.

Istina, ona koja rodi, a ne doji, kao što Stojković veli, jest samo polak mati, no moda je najveća gospođa, vi znate i ja znam, i ko se njoj ne pokorava, nije ništa drugo nego nevospitana

Vi se tešite samo što ste dobro vospitani i što decu vašu dojkinjama preporučujete, a paorke ostavite neka paorski rade.

Prvo svojstvo, koje se ranije mlogo od drugi ukazalo, bilo je nestaštvo. Ne samo u mestu gdi je on prebivao, nego 20 milja unaokolo pripovedali su ljudi o njemu kao o nekom čudu, krsteći se i diveći se

grešim što detinska našeg Romana dela mojim čitateljma predstavljam ali koliko puta sovršeni ljudi koješta čine koje se samo deci pristoji, štaviše, koliko puta danas svoju decu oštro kazne što su juče sami triput crnje i gore činili?

Oružije, kakvo je to za njega pobuždenije! On, istina, nigda nije vidio vojnika, ali samo iz opisanija, koje mu je njegov poočim davao, tako strašnu sklonost (jamačno po uredbi sudbine) oseti da je danju i noću

i u svom entuzijazmu zaključi i njega i Burjama u jednom reprezentirati, to jest po svetu ići, ali ne jecati i uzdisati samo, i sudbini nigda mira ne davati, nego svakom slobodno u oči pogledati, i gdi nužda bude, mačem se ogledati.

Zatim otide u sobu i od radosti zaboravi da poočimu na njegovom blagodejaniju blagodari. Dakle, neblagodarnost samo se zato na svetu rađa što je čovek zaboravan.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

je ujedalo) Mlada lepota ponosa Mesečarska sigurnost I kapije večnog proleća I svetlo oružje sreće Sve samo na mig čeka U desnici majstora Damari sveta biju (Vreme je ujedalo I zube polomilo) MANASIJA Plavo i

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Stoga sam se ja i zadržao samo na prvome periodu: od doseljenja do propasti. Dalji opis moga života poverio sam jednome svome prijatelju, vrlo

Tom prilikom je krojač, bez obzira na to što će doći u sukob sa uzvišenom umetnošću, tako isprebijao labuda kako može samo jedan čovek zastarelih pogleda učiniti.

To isto, samo malo drukčije, i sa jednim kompozitorom. Čitao sam mu biografiju, po kojoj je u njegovoj aktivnosti, posle prvih

Jer valja znati da te biografske krojačke radnje ne kroje samo nove biografije, već vrše i sve ostale poslove: prerađuju stare, peglaju, vade fleke, prevrću ih i krpe tamo gde se na

A što sam i pored toga napisao ovu knjigu, to je samo zato što sam njome hteo da obeležim šesetogodišnjicu života, te — osvrćući se u ovome trenutku za sobom i prelazeći

Ono ja što je poniklo iz moga prvoga plača prošlo je kroz život zalivajući se suzama. Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mračno, sve turobno, sve sumorno.

Kod moga rođenja nije samo datum bio sporan, već i samo mesto. Jedni su biografi beležili Beograd kao mesto moga rođenja, a drugi Smederevo.

Kod moga rođenja nije samo datum bio sporan, već i samo mesto. Jedni su biografi beležili Beograd kao mesto moga rođenja, a drugi Smederevo.

Ja to samo pretpostavljam, jer o mojim precima vrlo malo što znam sem fakta da nisu nosili isto porodično ime koje ja nosim.

Zamislite samo u kakvu bi to zabunu moglo dovesti kakvoga poznijega moga biografa, koji bi može biti, na osnovu ovakvih fakata,

I tada će se reći ne samo da sam pri rođenju sedam dana zadocnio, već i da sam sedam dana ranije umro, a to bi već bila strahovito bezdušna igra

na primer, jednom sam pao pod krevet i nisu mogli čitav sat da me nađu; jedanput sam progutao cvancik i zbog toga samo morao da ispijem sto grama ricinusa (otada mi ni dandanas ne valja stomak), a jednom sam opet pao u fras, i to bez

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Jedan od onih sprovodnika priča da je šrapnel udario iznad samog topa i pobio svu poslugu. Pukim slučajem je samo potporučnik Vojin ranjen. — Nosite ga brzo! — naredi potpukovnik Petar. Gr-r-r-u! — trese se zemlja.

— Vode kapetana Vlaskoja, sigurno ranjen... — Da nisi ranjen? — zapita ga potpukovnik Petar. On samo uzdahnu i klimnu glavom. — Raskopčajte mu bluzu! Pipamo ga, zagledamo, ali nigde krvi.

Pri pomisli da onaj može opaliti pušku u moja leđa, nesvesno polegoh i ponovo obodoh konja. Čudilo me samo kako na celom ovom putu ne sretoh nijednog vojnika.

Izgleda da je ista misao i ostale mučila. Baterija je žurno išla. A već od sela nastajao je drum. Još samo da pređemo ovaj šumarak... Oči mi već zamorene, pa, iako je noć, stalno trepte neke iskrice.

A ono, drago i milo, izraženo u pojmu: porodica, zemlja, drugovi, kao da se otkide sa moje duše, i ostade samo skelet. Zanemeo, kao u bunilu, slušao sam razgovor. — Šta ćemo sad? — Ima li koji drugi put?

Ordonans nešto proprmlja, kao da opsova. Kuće su bile zatvorene, nigde svetle iskre, kao da je ceo svet zamro. Samo mi, kao utvare, provlačimo se pokraj plotova. Komandir se saplete: — Pazite! — šapnu nam. Pređoh obazrivo jendek.

— Evo, vod’! — pokaza nam on rukom u mrak. Jedva nazresmo između strnjika putanju. Samo, da li mogu tuda topovi proći? Uostalom, a ko će to sada da istražuje, kad svakoga časa mogu banuti.

— komanduje poručnik Kosta. — Baterija, sto-oj! Vojnici se pritajili. Gluvu tišinu prekidalo je samo brektanje konja. Komandir je jahao duž baterije, pitajući da li su svi ljudi stigli.

Ali priroda je podarila ljudima samo jedan život, a svakoga časa hiljade su ostajale na bojnim poljima. Pomoći ni sa koje strane.

u pravoj liniji preko planina, urvina, dubodolina, nekad po bespuću, preko reka, a često su se ljudi i uprezali, da bi samo spasli materijal i topove. Neprijatelj nije smeo ni jednu manjerku da zapleni.

A komandant, čuo sam, odgovara kako moral nikad nije bio na takvoj visini kao danas. — Vaše Veličanstvo, vojnici samo čekaju vašu zapovest, da sateraju neprijatelja u Dunav.

Komandanti se uzvrdali, nešto se došaptavaju, jer ako bismo se samo pojavili na grebenu, raznela bi nas nemačka artiljerija. Zastali smo u nedoumici.

Petrović, Rastko - PESME

A na kartama da su slike ljubovca naših, o jada; I naših očeva i prijatelja, da l' znamo Il' samo nam se čini - i srca naša ranjava I krstovi i listovi? Daleko otiče reka Sava, Njeni talasi udaraju ispod prozora.

Avaj ovako, topografski, neka ste samo zdravo Po sumornim prostorijama svojih bolova Gde, daljim predelima umrljane, sisate svoje prste, Gde nad nikad

Avaj ovako, topografski, neka ste samo zdravo, Prilazeći ženama uveče da ih ljubite. Bacivši pogled na ikonu i na kartu sveta Vama se čini, kad prilazite ženi

mesec studenac, mesec reč iz srca što se otisla, On diže mora; ljubavno diže se plima. Pa šta? Ko da to nije samo ponor, a u ljudima ljubav!

Oni su bili tamo, Ti divni hrabri avijatičari Pod kožnim kaputima. Samo smelo stremiti i zavrtati, i neka elisa huji, Samo slobodno, neka je moj duh sa vama. Šta mari!

Oni su bili tamo, Ti divni hrabri avijatičari Pod kožnim kaputima. Samo smelo stremiti i zavrtati, i neka elisa huji, Samo slobodno, neka je moj duh sa vama. Šta mari!

Kroz tvoje ruke protiču vode I zato, gle, sve reke su crvene, A još su samo oči mi zelene Da po njima mog brata malog papirni čunići brode.

Kroz njih duše vetar ništenja i studi, I uvek je noć u njima; Jadne tvoje grudi: Samo u praznini što kao grozd srce visi. Ne, Kaica Vojvoda više nisi! Bolani dojčin možda samo.

Ne, Kaica Vojvoda više nisi! Bolani dojčin možda samo. Ili ti je srce ptica što je nogom vezana za granu U mraku: Svaki čas trudi se da poleti, krilima zaleprša, A onda je

Ili kao heruvim da samo po planinama spim U očajanju, I da širim ruke danju Jednoj berbi i jednom obećanju: Gde sve biva i sve može da ja

Zbrisaću sve mutne reči između sebe i boga, pouzdaću se samo u svoje ruke, celivaću goru ili hajduke, komični potok što žubori.

Sitosti, sitosti, svuda na hiljade! Ta zadovoljenje pohote samo uspe da me načini čudovištem, što drhće, dahće, zviždi od trbušnosti i zasićenja: ne znam (šta me se tiče!

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Kako i ne bi? Jednom su je ribari izvukli na površinu mora, ali samo što je u okrugle oči upila sjaj sunca, a nečija ju je ruka zgrabila i vratila u vodu.

Potajna gordost Sedefne ruže podavala je zrnu bisera sve blještavije i raskošnije boje. Ono sada u sebi nije nosilo samo nežni sjaj Meseca, bljesak Sunca, već i prelivanje nebeske duge.

Iza sklopljenih očiju plovio im je sjaj bisernoga zrna. More je bilo daleko i tiho. Samo su se u uvalici stanovnici morskoga dna komešali pitajući se gde je Sedefna ruža, dok je u izlogu najskuplje prodavnice

Ljudi su jatimice hrlili da ga vide, ali su samo jedan dečak i jedan pesnik znali da to u izlogu, u stvari blješti jedna čežnja.

Koješta! Sunce je značajno samo onima bez korena! Mi, koji imamo koren, možemo i bez njega! — gnevna i sama sebi dovoljna repa se još dublje zari u

U ponoć i u podne njihao se, pevušeći na vetru koji mu je donosio priče sa sve četiri strane sveta. Koliko je samo čuda na zemlji!

— Tvoj cvet te čeka! — kaže. — Idi i nađi ga, ili ćeš zauvek ostati nakaza kojoj samo glava raste! Dečak ponovo krete. Ko zna koliko je tako išao?

— reče neko i nasmeja se, prezrivo. Ali, kada se Vedran okrenu ka mestu odakle je glas dolazio — vide samo jedan žbun, a na žbunu očice, crne kao trnjinice, trepću ka dečaku radoznalo i prekorno. »Koješta!« — pomisli dečak.

Jedan jedini put u veku cveta taj Cvet, i to samo u času kad rog meseca dotakne vrh Srebrne Gore. Težak i opasan je put do njega. Zato ga niko nije video, niko ubrao.

Belim i strmim putem pođe dečak. Nežno ga isprati šuma, a kupinova vreža reče: — Ako ti zatrebamo, zovi! Dečak se samo nasmeja: ko je još biljke zvao u pomoć?

Šta je mogao do da obeća dečak da će iz očiju izvorske dece povaditi sve trunje, poslušati naredbe Majke Voda, samo neka se voda povuče. I povuče se voda, otpoče Vedranova služba. Ali, uzalud Vedran iz izvorâ vadi lišće i trunje!

I samo što je trepnuo izbistri se prvi izvor, drugi, treći, sto i treći. Osmehnu se Majka Voda Vedranu i reče: — Verne prijat

Stanković, Borisav - KOŠTANA

) Kako ništa, kad eno i puške bacaju! VASKA E, kakve puške! Samo neka im ona, Koštana, zapeva, pa ne samo puške, već će i glave pobacati. A naročito on, naš brat, krasan naš brat!

) Kako ništa, kad eno i puške bacaju! VASKA E, kakve puške! Samo neka im ona, Koštana, zapeva, pa ne samo puške, već će i glave pobacati. A naročito on, naš brat, krasan naš brat!

A naročito on, naš brat, krasan naš brat! STANA (braneći ga): Pa nije, Vaska, samo on kod nje. Svi su tamo. VASKA Jest, svi. A što on da je?

VASKA (s dosadom): Ćuti, molim te! Ceo svet laže, samo on, tvoj brat Stojan, ne laže. (Jetko): Evo, mi smo mu sestre, ti čak rođena, pa šta nam je za ovaj praznik dao i

Ništa. Ni »zelen list«. STANA (zamišljeno, za sebe): A, poklon, dar!... Neka je on samo ovde, kod kuće, a to!... VASKA Jest. A Koštanu može da kiti. STANA Opet ti, Vaska... Ama nije!

Pa i krv često legne. STANA (uplašeno): Jao, Vaska, jao! Zato majka cele noći sedi. Nit uzdiše, nit plače. Samo sedi, čeka. Boji se da ne čuje, kako ga krvava donose. (Plačno): A njega, bate, baš nikako nema...

(Besno): A ono? Koga imam da vidim? Njega, s Cigankama po mehanama; i nju, majku, što samo plače i kuka... (Gnevno): Ah! (Viče ka vratima): Ovamo! Ulazi uplašeno Stana. TOMA Gde ti je majka?

Nikad se ne nasmeja, nikad ne zaradova! (Ka vratima kuda je Kata izašla): Šta se ovde po kući samo vučeš i plačeš? Tamo idi! Idi u cigansku mahalu. Idi da vidiš sina, kako Ciganke oblači i »beli svet« poji i hrani...

MITKA (zabacuje uzdu konju o vrat): S’g će batka da se vrne. Neće mnogo da mi te ostavi. Tiki, samo da nadzrnem. (Za sebe.) A i mnogo nećem jošte da živim! Četiri, tri, dve — najviše još polovin godinu.

A »naše« k’d beše? K’d mi ovakoj mladi i ubavi besmo? Sviri, more, i poj, zašto će te ubijem? Će te zakoljem, samo da te ne gledam tako staru i zbrčkanu.

A kako moj žal nigde — nigde dokle turski hat ide — nigde ga nema! STOJAN Košto, pesmu! Glas tvoj! Samo tvoj glas! Marko, vino! Vino, svu mladost da ispijem! (Grli Mitka.) Oh, bato! MITKA (bolno): Beše moje!...

Gleda, čeka me, i poje: Rafistinde on alma Beš i al, beš i alma!* (Ustaje. Koštani): Tuj, Koštan, i samo tuj pesmu da mi poješ! Mintan da skineš; ruke gore, više glavu... STOJAN (prekida ga): A, ne tako, bato! Sramota je!

Šantić, Aleksa - PESME

Uzalud čekam... U nijemoj sjeni Nikoga nema... Sam, kô kamen, ćutim. Samo što orah granjem zamrznutim U okna bije i javlja se meni...

Neke bijele kao ljiljan prvi, Samo im zlatno meko perje grudi; Neke sve plave, tek im grlo rudi, Kao da kanu kap zorine krvi.

Jer, da samo vidiš, u lijepe Mare, Kakve li su, puste, dimije od hare! Kakva li je na njoj talasija tkâna, Što joj njedra krije sa

Jer istinska ljubav za riječi ne zna; Ona samo plamti, silna, neoprezna, Niti mari, draga, da stihove piše! 1905. PROLjEĆE Nemoj, draga, noćas da te san obrva I

I ti nekud prođe, u mahalu, sama; Pokrila te zima čistim pahuljama, Pa po tebi trepte kô sjajni leptiri... Samo tvoje lice skriti nije htjela, I ja vidjeh kako, ispod snježnog vela, Radosno i zlatno proljeće me viri... 1913.

Položi zbornik Na stočić tamo, i mani sada Anđele cele, Pa sedni ovde uz odar moj, Do zore bele Da gledam samo: Kako si lepa, Sestro Pavina! 1924 — 1925.

Na dušeku trava i mojih smaragda, Kao nimfa moja, da počivaš svagda, I da niko ne zna tvoje mesto gde je. Samo moje oči da gledaju u te, Samo moje sve dubine i sve kute Da lepota tvoja osiplje i greje. 1923.

Samo moje oči da gledaju u te, Samo moje sve dubine i sve kute Da lepota tvoja osiplje i greje. 1923. ELEGIJE MOJA NOĆI Moja noći, kada ćeš mi proći?

Za društvo nekad ne bješe nam stalo, O sebi samo govorismo dugo; No danas, draga, sve je, sve je drugo: Sada smo mudri i zborimo malo... Prošlo je ljeto!

Tvoj zlatni pohod i ubogu godi, I vidi Boga u časima ovim; Nada mnom samo mrak studeni brodi, I dušu bije nemirima novim.

Sve je isto, staro... Samo, kao prije, Ne čuje se hitri točak da udara; Kô bol jedan što se u dnu duše krije, Ostavljena ćuti vodenica stara...

Kroz vidnjaču malu, gdje u suhoj travi Samo studen gušter polagano šušne, Ne javlja se mlinar sa šalom na glavi, Niti vidim one oči prostodušne.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Teškoća se sastoji samo u opštoj formulaciji tih protivrečnosti. Čim se one specifikuju, već su objašnjene. Uzmimo, na primer, odnos grčke

Uzmimo, na primer, odnos grčke umetnosti, a potom Šekspira, prema sadašnjici. Poznato je da grčka mitologija nije samo arsenal nego i rodno tle grčke umetnosti.

To mišljenje, naravno, nije tačno. Istina, u mnogim slučajevima epski pesnici — ne samo oni koji su stvarali epopeje nego i oni koji su pevali kraće epske pesme — živeli su na kraljevskim i uopšte velikaškim

stanje u kome je individua, još nesposobna za refleksiju, sva utonula u duhovnu sredinu svoga naroda, kao subjekt samo organ pomoću koga se izražava lirizam nacionalnog života.

U epskoj poeziji pevač samo izuzetno govori o sebi; u lirskoj poeziji on to. naprotiv, vrlo često čini; ali to je samo formalna razlika: i u

U epskoj poeziji pevač samo izuzetno govori o sebi; u lirskoj poeziji on to. naprotiv, vrlo često čini; ali to je samo formalna razlika: i u jednom i u drugom slučaju pred nama je individua koja je sva utonula u duhovnu sredinu svoga

od starine, no budući da je ona premjena tako silno udarila u narod, da su gotovo sve zaboravili što je bilo donde, pa samo odande počeli nanovo pripovijedati i pjevati.

feudalcima, i zato su sve u osnovi prožete jednim istim, oslobodilačkim, narodnim duhom i čine jednu celinu ne samo sadržinom nego i formom (izuzimajući samo razlike između dugog i kratkog stiha).

prožete jednim istim, oslobodilačkim, narodnim duhom i čine jednu celinu ne samo sadržinom nego i formom (izuzimajući samo razlike između dugog i kratkog stiha).

Ali ovde možemo da ukažemo samo na nekoliko značajnih činjenica koje je istakao Branislav Đurđev. Pre svega, treba imati u vidu da je turska vladavina

Veliki seljački ustanak izbio je već u prvoj četvrtini XV veka. Od toga vremena do kraja huj veka dešavale su se samo izolovane bune.

Rani sina, pak šalji na vojsku: Srbija se umirit ne može! Ali revolucionarnost naše epike nije samo u pokličima, u pojedinim rečima. Nje mnogo više ima u sadržini, u likovima i postupcima junaka.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Povede i svoje kerove Ljuta panika hvata Velike i male zverove Sasvim opuste pećine I šuma osiromaši Jer Vukola samo puca A nikako da promaši Kad Vukola ide da lovi On je zaista divljačan Inače je dosta zabavan Čak i privlačan

Radi na točenju boze Pa joj i nije do poze Za slikanje BEGUNCI OD KUĆE Begunci od kuće Ne biraju sredstva Oni samo sede I smišljaju bekstva Na sve strane sveta U sva lepa mesta Mogu ako hoće Da se smeste smesta Kad čujete

mesta Mogu ako hoće Da se smeste smesta Kad čujete negde Da škripuću šljunci budite sigurni To beže begunci Samo da se sklone U vatru u vodu Ali van okvira U neku slobodu PERTLA SE NAMRTVO VEZALA Pertla se namrtvo vezala Pa

ljuti Kad bi čovek znao Za sve što ga čeka Ne bi se ni rađo U vidu čoveka Već bi bio ptica Ili vredna pčela Ili samo bagrem Negde na kraj sela A MAZE TATINE Mamine maze Na čistoću paze A tatine maze Na čistoću gaze Mamine maze

ĆU OD SMEJALICE Pući ću od smejalice Kad čujem za grejalice I šporete na struju Kuća bez dimnjaka je kao šator I samo onaj ko je mator Kao penzionisani navigator Greje se uz radijator I to mi je neka kuća jaka Bez pramena dima iz

Ko dve laste Apetit im raste Ko dve vrane Hoće da se hrane Ko dva čvorka Traže jela gorka Ko par šljuka Samo da se kljuka Ko dve sove Čak i noću love Ko dva supa Samo da se njupa Ko dve rode Posle traže vode Ko par

hrane Ko dva čvorka Traže jela gorka Ko par šljuka Samo da se kljuka Ko dve sove Čak i noću love Ko dva supa Samo da se njupa Ko dve rode Posle traže vode Ko par pliski Pile bi i viski Ne znam šta je Gde im sve to staje

te prosvirati Žao mi je jadnog metka Jer si ružan kao četka PONAŠAM SE POPUT PAŠE Ponašam se poput paše Svi se samo mene plaše Dosta mi je ove slave Priznanja će da me smlave To miš reče ispred mačke Pa pobeže naglavačke Dosta

mokro Kad pada kiša Gnjavi me ujak Gnjavi me ujna Ujak je širok Ujna je bujna Gnjavi me mama Gnjavi me tata Svi samo mene A niko brata Gnjavi me medved Jer hoće meda Gnjavi me pčela Jer mu ga ne da Gnjavi me deda Pa me baš gnjavi

JEDNOM DANU U jednom danu Hiljadu i četiri stotine minuta Ljudi se mogu rastati Hiljadu i četiri stotine puta Ali samo jedan Rastanak će da boli Kada odlazi Osoba koja se voli U jednom danu Osamdeset šest hiljada sekundi Čovek može

Osoba koja se voli U jednom danu Osamdeset šest hiljada sekundi Čovek može ispratiti Osamdeset šest hiljada ljudi Samo jedan lik Ne nestaje bez traga Kada odlazi Osoba koja je draga U jednom danu Dvadeset četiri duga sata Dvadeset

odlazi Osoba koja je draga U jednom danu Dvadeset četiri duga sata Dvadeset četiri gosta Možete skinuti s vrata Samo jednog Uvek natrag zovete Kada odlazi Vaše rođeno dete Svakog dana Ma koliko bio dugačak Čovek u srcu čuva

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— strašno je i pomisliti. Tako, večerom, pored ognjišta, kazuje baka zablenutom unuku, a dječak samo širi oči i od mačka u ćošku čini mu se da je neznana ogromna zvijer s vatrenim očurdama.

noći huču po Gaju avetinjske sove, javlja se ćuk, a truo panj tinja zelenkastim sjajem i plaši osamljena putnika: — Čekaj samo, sad ću da te zgrabim! Zimi su sve staze i putevi oko Gaja išarani zečjim i vučjim tragovima.

Pa ipak, ipak... čim je iz Gaja čuo glas kukavice, dječak je glavačke jurnuo u šumu. Kako se samo ne boji i ko li ga to zove? Duge noge brzo su donijele dječaka do jedne manje zaravni usred Gaja.

— pohvali ga dječak došljak. — Od tebe sam naučio, Striče — nasmija se putnik s bukve. — Eh, još samo da imam tako dugačke noge i ruke kao ti, pa da mogu obuhvatiti svako stablo.

Čitavu ćemo četu stvoriti ovdje u Prokinu gaju. Jovanče se zamisli. — E, nećemo primati sve bjegunce iz škole, samo one najsigurnije, one koji neće nikom odati gdje nam se nalazi četa. — To si dobro smislio.

Bome ćemo se poželjeti naše dobre učiteljice Lane. — Vidi mu samo nosa, kao paprika. Dugački Stric, najviši đak u razredu, sjedeći u poslednjoj klupi, prosto nije povjerovao svojim

— Šta šapćete? Preplašenom đaku — škljoc-škljoc! — samo zazvoniše zubi i riječi same od sebe poletješe iz usta: — Molim gospodine Paprika, kažu da se vi zovete gospodin

On iznenada vreknu kao jare: — A tako, ti, buntovniče, je li! Čekaj samo! Ej ti dugački — viknu on na ukočenog Strica — brzo donesi jednu dobru šibu!

— Je li ovo ta tvoja šiba, a? — Pa to je samo polovina moje šibe — zbunjeno dočeka Stric. — Dobićeš polovinu i ti i onaj tvoj drug!

— Čukundjede, evo i mene, pobjegoh u hajduke! Tišina. Nad hajdukovim grobom samo tiho šušketa kruška sitnim izjedenim lišćem, ali se dječaku čini da ga njegov davni predak i vidi i čuje.

To je ponekad činio samo djed, a dobri striko, ako bi se kadgod i naljutio, tukao je prutom stari gunj u kome nije bilo dječaka, i karao ga: —

Pa čak bi se i zbog toga ražalostio i brišući suze, stao je da miluje gunj. — Neće tebe tvoj striko, šalim se ja samo. Po visini Stric je ličio na svog brata od tetke, očeve sestre, krupnu seosku momčinu Nikoletinu Bursaća.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

A mi sad nismo od robinje deca, nego samo Velike Gospe Domaće. VINO I ŽENA Razgoneći tugu ti sa srdca, Tko bi te tuđin I s tuštenim maznim rečma Mogao

S očima zamrežuje putove mladićem! ... S jednim samo magnućem i rukopregnućem zadržava ih za srdca, a ne za skutove i ruke, ka s palamarom s besedom privlačeći k sebi!

Ne malu eto, i s poslednjom rečom utehu imadu rodilje, jerno ako i to ne dostanu, dvostruko tuže. A da ja li, samo jedna među majci tužna bez milosti ostajem! Ta smiluj se, kraso moja, i štogod mi reci, da se od tuge ne raspadam! ...

Mana za jelo kano kiša s neba spadati će ti i iz kamena voda isticati i Amalik satrti se ne isto samo s oružjem tvojim, nego i pravednim rukama dižući ih gore krstato i Bogu se moleći ujedno.

MERI Kako godine i dni skoro vrve prohodljivo, i čovečiji život se satire; dan po dan i čas po čas, sve, ljudi (ne samo toga i onoga što nejma) ama i tuštenih sa sveta ih nestaje!

Gore se zaigraše kano ovnovi, a hrastovi kano jaganjci ovčiji. Sva stvar strepeći se boji i drhće. A samo jedni ljudi nizašto ne mare!

A otkud ona glava onde dođe (samo gola kost!)? Kad sav svet vodom potopljen bi, digla ju je iz zemlje bila voda, preterivao ju je vetar ovam, onam po

I slabo ih stizaše; više vraćaše se k njima natrag samo. Prepadoše se so toga čuda i prestaše fućanjem se na njih. A zimno bijaše ono vreme.

Ta što je to, o dragi gospodine naš vladiko? Ti si samo jedan prav i istinit i prav je tvoj sud, te svakome po sebi izdaješ poslove svoje i u tome po urađenju i sud opet

I samo kad hoće što zlo činiti i kad je u tom poslu i posle toga, većma nas ono pri, kudi i osuđuje... Zato nam je i umetnuo u

A nijedna tužba niotkud nije bila na njih iznesena, samo oni sami sebe osuđujući sud na sebe iznošahu, i devet ih među se prepiraše se, a deseti govoraše im: »Ta znate li vi

krmitelj čini kade ima neke poštene boljare i gospodare sa sobom kojim se je milo šetati po vodi i svašto razgledati; ne samo tek jedanput i jednim li dnom, provodi s gospodari tu šećnju ako je i na blizu prohod zgledgljiv, ama i pozadugo s

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Kalfa Kote ostavi rad pa ga samo pogleda. A Pote se zaneo kao tetreb pa produži onim svojim tankim srebrnim glasom: Gde se premenjuvaš, lele, Zone, u

Kote samo obrte glavu pa se krišom nasmeja; valjda i njemu smešno dođe pri pomisli kakav bi smešan izgledao šegrt Pote kad bi zaist

Bila je čisto fatalna sa svoje prilepčivosti; i ko je samo jedared čuo, nije mogao više da je izbije iz glave i zaboravi.

ali ono što zna, to je: da ko je god i kad god je ko — u vreme ove naše pripovetke — zapevao tu pesmu, uvek je mislio samo na jednu Zonu, na lepu Zonu, Zonu Zamfirovu.

Paša se vrlo često savetovao s njim. Koliko su samo kafa i nargila posrkali i čibuka popušili i mastika popili, i Zamfir u pašinom konaku i paša u Zamfirovoj gospodskoj

I ne jedan paša — nego nekoliko njih! Zamfir je bio sila: mogao je čoveka i sa samih vešala skinuti, samo kad hoće i kad potrudi svoje čudo i gospodstvo. A za sitnije stvari utoliko mu je lakše bilo.

A za sitnije stvari utoliko mu je lakše bilo. Svaku nepravdu učinjenu kavurima on je lako, od šale, zalečio, samo kad se krenuo. Tek se digne do paše. Jave ga, a paša ga odmah pusti k sebi.

Donose kafe i čibuke, piju i srču. Paša zapodeva razgovor i pita, Zamfir samo kratko odgovara; čini se ljut, ćuti, srče kafu i pušta dimove, guste dimove, i gleda kroz prozor u stranu.

kuće manja baštica, takozvana devojačka bašta, puna svakojakog cveća: ruže, karamfila, zambaka i kakvog ne cveća! Samo je lepa Zona znala kakvoga sve cveća nije bilo u bašti, jer ona se starala o cveću i zalevala ga.

najradije je sedeo na prostrtom sidžadetu pod njima; pušio, izdavao naredbe, srkao kafu, i tada je vrlo malo mislio; samo od vremena na vreme izdigne se na sidžadetu, pruži nos — kao hrt kad hvata trag — i uvlači miris od žuta dafinova cveta

biblijskih slika, koje su s njim zajedno propale onoga fatalnoga dana u Crvenom moru; ali tek kad vam kažem da je još samo paša imao takav „pajton“.

Tu ponekad i sam čorbadžija svrne da popije kafu. Tada obično svi iziđu, samo po jedno muško i žensko od mlađih ostanu, stoje tu kao sveća pravo i očekuju zapovesti, dvore ga.