Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Napolju dotle kroz pejzaž divni i sanke klize djedice Mraza, zvjezdanim prahom iskri se staza. A blizu kuće, pod prozor sami, neznanac neki vješto se skrio.
Čovjeka čovjek od srca voli, ne plače niko, nikog ne boli u zemlji Vrapca Crvenog. Tu ponoć vozi srebrne sanke, a vjetar gudi uspavanke, i zvijezde klize niz Mliječni put, dok čika Mjesec, beskućnik stari, sjedi sa žapcem u
Ćosić, Dobrica - KORENI
u belom dimu snega i vetra Mijat jedna umiruje ugojene vrance što, njišteći, tuku kopitama u sanke, a jutro se nastavlja mislima poslednjih nesanica.
“ Kad ga je posle Božića popovo vodio u Palanku, pre NO ŠTO su se popeli u sanke, odveo ga je pod vajat i rekao mu strogo: „Ako si muško, ženskome ni paru ne smeš da daš. Ni orah.
— Konji su upregnuti — kaže Nikola, protnuvši glavu kroz odškrinuta vrata. — Sanke su spremne! — sada već ljutito ponavlja, jer Aćim ne voli da gleda uprezanje konja, i nikad ne izlazi iz sobe da se popne
— sada već ljutito ponavlja, jer Aćim ne voli da gleda uprezanje konja, i nikad ne izlazi iz sobe da se popne u sanke dok ga ne pozovu. Aćim ćuti i gleda u kolena. Nema crvenih vunenih rukavica, i očima toplih. Nije spreman za put.
— Sada ni kurjaci ne izlaze iz jazbine. — Neka prošeta konje do Morave. Konji i sanke izjuriše na put i nestadoše u Dimu vejavice. Aćim skloni glavu sa prozora.
Kroz otvorene vratnice konji lako ukasaše u dvorište, pa odjednom stadoše kao da udariše u zid. Sanke su prazne. Sa njih siđe samo Mijat. Aćim rukavom pređe preko očiju.
idejama je kraj. Nastavlja se prošlost. Uspomene ga obuzele. Neće da misli. Sanke škripe. Nekada, onda... uvek, za svaki Božić, sankama kući. Sve sanke na svetu isto škripe. Kao u Gogoljevim pričama.
Uspomene ga obuzele. Neće da misli. Sanke škripe. Nekada, onda... uvek, za svaki Božić, sankama kući. Sve sanke na svetu isto škripe. Kao u Gogoljevim pričama. Zima je, beda, konji zaudaraju na balegu i kiseo znoj.
— U tuđim sankama? — Iznenada sam i pošao Služba.. Znam da ste u velikom poslu. U poslu?... Za šta Mi služe nove sanke i konji — ale? A Mijat dna jutra uprezao konje. — Pravo zboriš, Vukašine. Obojici bi neprijatno kad Simka unese lampu.
Glasan klokot: Đorđe nadušak ispija duboku i šarenu čašu vina. Za mene nikad nije naredio da se upregnu sanke. A da su mi raspolutili glavu na putu? Odozdo, oštrim mlazom hvata očevu bradu.
Kad mu ovaj pomože da se popne u sedlo i namesti opanak u uzengiju, Aćim reče: — Spremi sanke i konje da odvezeš Vukašina u Palanku. Sve lepo da spremiš i... brzo vozi! Pozovi mi Đorđa.
On je preskoči i ostavi za leđima. — Rekao sam ti da neću da brojim. Jesu li spremne sanke? — viknu, saže se da uzme kesu, spusti je na krevet i priđe prozoru da skloni oči od brata. — Spremne su.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
A kako se lepo voze oni putnici gore po drumu... tovni konjici grabe hitrim nogama, za njima lako i brzo plove sanke po zamrzlu putu, kao čunić po glatkoj površini brze vode, i samo se čuje ono raznoglasno, u raznim tonovima, a po
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Njome možeš mnoge naše sanke Sutra već ostvarit’, A još više možeš njome, jaoj, Danas još pokvarit’! ІІ U srcu mi jedna rečca Od detinjstva