Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Vala, doskočiće njemu Sava i dobiti opkladu, već ako ne bude živ! — gotovo ljutito preti Sava. — Ajde de, Savo, videću — kako ćeš mu doskočiti — reče Nikola smešeći se.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
pervje bo prišel jesi, svetitelju Savo”... Ninko ciknu kao guja kad ugleda popa: — Spasavajte kuma, ako ćemo svi izginuti!
Teodosije - ŽITIJA
Kojim li ću počastima čudotvorni Tvoj sveti grob moći ukrasiti? Hvalim te, dobri oče Savo, što si me za života, stradajući po zemlji čovekoljubno milostinjom pomilovao, a kada si otišao Gospodu, smelošću od njega
glave, veoma ukrašene delima dobrodetelji: O, dvojice bogoizbrana, sveti i divni, bogonosni i sveblaženi oci Simeone i Savo, koji sada zajedno stojite pred Svetom Trojicom, oblistavani svetlo njenom svetlošću, i gledate od nje na nas odozgo, ne
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Kad u prvo selo stignu, seoski kerovi laju i putnike probude. — Čamčo, kakvo je ovo selo? — Nemoj ni pitati, samo, Savo, istim putem dalje, pa kad dođemo u drugo selo, a ti ćeš me probuditi.
Matavulj, Simo - USKOK
Milica se naže, poljubi bratanića i reče: — A, vaistinu, i da uči knjizi našega Dragića, da bude znaven, kao Savo Markov ili kao guvernadur! Još su muškarci malo jeli, pa mlađi odnesoše sudove i trpezu.
— Još tri ure do ponoći — reče on. — Bogo moj — šapnu Kićun — ima sât kao Savo Markov, sav od suhoga zlata. — A ima dva. Još jedan mali! Što će mu dva? — pita Šuto.
Petrovići, osobito gospodin Savo, rado se s njim šale. Vladika najradije s njim zbori, ali nasamo. Čuh vladiku gdje jednom reče da je ovaj Stijepo jedini
Ovome od tijeh povjerenijeh stvari kao da jedna bješe najpreča, te zapita Krcuna: — Taj Savo, to je brat vladičin? — Jest. — A čovjek je od knjige? — Kako ne. On ima tovar knjiga. Prima i novine.
Tada mi je isti vladika dao ovu carsku medalju, koju u našem plemenu ima samo još Savo Markov, zato što je posjekao Mehmet-pašu Kokotliju. I dao mi bješe još jedan ruski krstić, no ga, jadan, izgubih.
I dao mi bješe još jedan ruski krstić, no ga, jadan, izgubih. (A reče mi Savo Markov da se može pisati u Rusiju, pa da bi ga mogli poslati!
i svi su se naši glavari dobro podnijeli, ali toga krvavog dana izniješe nogu pred drugima i mudrom upravom odvojiše: Savo Markov Petrović, guvernadur Vuko Stankov Radonjić i cetinjski serdar Điko Martinović! Što jest, jest. Je li ovako, braćo?
I, po svoj prilici, to smo skupo platili, jer Savo Markov i danas kaže da nam zato carevi ne dadoše Primorje! — Opsada je tako trajala četiri-pet dana, i u tome se
dijelom vojske uze Budvu; guvernadur Vuko Radonjić s drugom vojskom razori tvrdinju Trojicu i opkoli Kotor; serdar Savo Plamenac s trećom vojskom opkoli Novi i presječe vezu između Boke i dubrovačkog.
To će ti najbolje umjeti ispričati brat vladičin, Savo Markov, kad se s njim sastaneš! — Pa od čega živi vladika? — A manastir ima svoje zemlje, šume i stoke.
Oštro, oštro im otpisaše, čuvaše im obraz, kao i oni našemu! Prepis toga pisma ima Savo Markov, ne zaboravi da ga pročitaš.
— To je mladi gospodin, uskok? — zapita Savo, ljubazno pružajući ruku Janku... — Kako vam je ime? — Pravo ime: Jân P., a sad: Janko Uskok!
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Djed poučno digne prst. — Prema jednom satu, brate Savo, ti si jedna obična bena. — Da šta sam nego bena. Kod Babića se peče rakija, a ja ovde kod tebe džaba tupim zube —
— Sigurno pravi nekakva sveca. Djed se zgranu i zastade nasred avlije. — Brate Savo, ako su ova dječica beslovesna, valjda ti nijesi. Kako će sveca slikati kraj pojate, na koritu, ej?
Iako se i ovoga puta pominje Marijana, njoj se, ipak, čini da je ova nova pjesma baš njoj namijenjena. Savo, večeraj pa liježi, a ja odoh! Kuda? Kuda li to teži srce uznemirenog pjevača?
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Jednom je taj čojek nekud išao, pa se zamislio, dok u tom iskrsne pred njega jedan kaluđer, a to je bio sveti Savo, pa mu reče: — Starče, šta bi najvolio da vidiš na svijetu?
— Pa, to nije ništa teško, — reći će sveti Savo — eto popni se na ovo drvo pa ćeš viđeti pravdu. Čojek se popne na drvo i pogleda, kad ugleda pred sobom jedno veliko
Taman on malo odmakô, a sveti Savo iziđe pred njega, pa ga upita: — E, stari, viđe li šta u polju? A starac odgovori: — Ama, duhovniče, ti meni reče da
— Nijesi ti vidio nepravdu, — veli sveti Savo — već pravdu, samo ne znaš dok ti ja ne kažem. Starac se prenerazi, pa reče: — Idi, boga ti, crna ti je ono pravda
— E, slušaj, pa onda reci da li je nepravda, — kaže sveti Savo. — Jesi li vidio onoga junaka, ođevena, naoružana, što jahaše poljem i što se u onoj vodi kupa.
Sad reci da nije pravda to bila! Zato ne uzajmljuj nikada zla, jer će ti se kad tad opet vratiti! To reče sveti Savo pa ga nestane, a čojek osta premišljajući o pravdi i o onome što je vidio.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
“ Pred samu zimu zamumla medo, pospano češuć debeli vrat: „Spavati valja do februara, navij mi, Savo, budilnik sat.“ Zmijskome caru večito zima, prašumu sanja i crnce neke.
A divlja svinja, opasne ćudi, rije i grokće, spremna za borbu: „Ovamo ručak, zlikovče Savo, pocepaću te ko masnu torbu!
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Ako b’ te dragom trgala, Dragi je od men’ daleko: Preko tri gore zelene, Preko tri vode studene. 123. Savo vodo, pozdravi mi dragog, Nek’ ne kosi trave pokraj Save — Pokosit će moje kose plave!
123. Savo vodo, pozdravi mi dragog, Nek’ ne kosi trave pokraj Save — Pokosit će moje kose plave! Savo vodo, pozdravi mi dragog, Da ne pije vode iz te Save — Popit će mi moje oči plave! 124.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Slabo smo što i doznavali šta se radi po drugim mestima, dok jednog dana ne prolete Savo Saruk kroz čaršiju, vičući: — Trčite, ljudi, pred Tapurovu mehanu! čudo s kapetanom... — Šta je, more?
Znam da se tu pominje Savo Saruk, koga su panduri, po naredbi kapetanovoj, malko prodrmusali; ali, brate, on je to i zaslužio.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ reče đakon Ivo, kome je uvijek milo bilo kititi. Tri Petrovića: Savo Markov, Stanko i Joko Stjepovi, uđoše. Prvi bijaše brat Vladičin a ova dva bijahu mu bratučedi.
Tišina bijaše nastala. „Ne pamtim da nas se manje okupilo na ovaj god!“ reći će Savo Petrović. „Vaistinu, žao mi je da ste se i vi izmučili po ovome zlu vremenu, ono jest, potrebno je bilo da se
“ „Mi smo baš kod njega i noćili, nas trojica“, odvrati Savo. Đakon sad počeo bješe posluživati rakijom. Svaki redom poče pričati gdje je koga noć zatekla i kod koga je svratio.
Taman đakon obredio rakijom i drugi put, kad Perko Vukotić zapita: „A, gospodine Savo, đe vi je Vuk Guvernadurović, kamo ga? Kako to da on, najviši glavar, nije danas među nama?
“ Oba mlađa Petrovića značajno pogledaše starijega. „E, gle umal’ ne zaboravih“, reče Savo vadeći neku artiju iza pasa. „Pozdravio ti se, Gospodaru, i poslao ti je ovo pismo!“ „A da nije bolestan?
Do njega jahaše njegov veseli đakon. Za njima opet nekoliko ljudi na konjima. Glavari, a pred njima braća Vladičina Savo i Marko, pristupiše najprvi pa mu pomogoše da siđe.
“ „Aferim, đakone! veseli čovječe! Đe si ti, puna je kuća veselja! Dobro nam došao! Ajdemo!“ prihvati Savo Petrović. Gomila se odmah razdvoji i Gospodar uđe u kuću, u kojoj se rodio.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Rekao nekakav koji je bio poslan da prosi đevojku za drugoga pa je isprosio za sebe. Savo, Savo, sebe ne zabijeli, a mene ne zacrni!
— Rekao nekakav koji je bio poslan da prosi đevojku za drugoga pa je isprosio za sebe. Savo, Savo, sebe ne zabijeli, a mene ne zacrni!
Otuda se reče: „Nad Hercegovinom se prosula Bogu torbica“. KAMENO SIJENO Išao sveti Savo sa đakom i tako dođu u Todorov do; to je bilo usred zime, kada su čobani na torini i kod ovaca.
Sveti Savo sa đakom stigne jednom čobaninu, koji je imao dosta sijena, i pošto ga pozdravi, rekne mu: — Molim te, da mi daš malko
A čobanin mu odgovori: — E, more, ja sijena nemam; idi, prolazi i ne dosađuj mi! Produži sveti Savo put dalje i, odmakavši se nekoliko stotina koraka, zastane, prekrsti štapom i prokune onoga čobanina.
A sveti Savo će na to: — E, pa neka je, — i neka ostane kameno sijeno i kamene ovce. I tako se i dan-danas zove Kameno sijeno u
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Poglaviti skupitelji prenumeranta na ovu knjigu jesu sljedeća Gospoda: U Biogradu: Savo Sretenović, І. sekretar ministarstva prosvete i crkvenijeh djela; — u Varaždinu: S. Džepić, gim.
Lučić, trgovac; — u Erdeviku: Aksentije Janković, trgovac; — u 3agrebu: Petar Korać, oficijal namjesničkoga vijeća, i Savo M. Martinović, Crnogorac; — u 3adru: Gerasim Petranović, arhimandrit i član konsistorije; — u 3agrebu: V.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
A kako bi i mogao posumnjati bogoslovca? - O, sveti Savo - rekao sam - kakvo će pravoslavlje propovedati Srbima u Banatu ovakvi budući apostoli naše vere?
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Pa tako, eto, čekam, a šta bih drugo? ŽIVKA: A ti, Savo? SAVA (on je korpulentan i sa velikim trbuhom): Mene ne pitaj, ispi me sekiracija. ŽIVKA: A zbog čega?
ŽIVKA: A ti, Savo? SAVA: Ja ću, Živka, ukratko da ti kažem. Molim te lepo, i kao rod rođeni, da mi izradiš državnu penziju.
Toliki svet ima penziju od države, pa zašto onda ne bih imao ja? VASA: Pa jest, Savo, ama ti što imaju penziju služili su državu.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
HIMNA TEKELIJINIH PITOMACA svome dobrotvoru Na nebu si, sveta dušo, Tekelijo Savo! Tamo oči podižemo Kad je nebo mutno, Kad je nebo plavo. I kad srce u dnu strepi Tvoj nas nauk krepi.
Ko te ne bi dikom zvao, Slavu ti odavô! Ko se ne bi zanosio Bleskom duha tvoga, Tekelijo Savo! Budi java tvojih snova Od tvojih sinova!
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Umirila ga je mnogo reč Pavlova: — Ja ostajem s vama, čika Savo, i godinu dana, ako treba... Milan je vaš, ali je i moj.
Bolničar opipa bilo i reče tiho Pavlu: — Najviše još jedan sat. — Pavle na to sede, pa skoči: — Čika Savo, ja ne mogu, ja neću, ne mogu da gledam izdisanje Milanovo. — I izađe. Nesrećni otac Milanov je mogao.
Ali pronaći ću ga ja ko je i šta je, jal je kiša jal je led; sutra idem da perem stepeništa u magistratu... Slušaj, Savo, da učinimo šta možemo i šta ne možemo, da i mi njemu podignemo takvu ogradu, pred nos.
Petrović, Rastko - PESME
O Savo reko, ponesi me kao čun dalekome moru, Ili kao oboreno vito stablo borovo; O moje sreće divne, što mi je mladost čedna;