Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Vidim i dimove od zapaljeni̓ selski̓ kuća: jedni od Šapca a drugi od Beograda u nebu se sastaju, u vedru danu oblak načinili, i za svakoga Srbina koji
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
za svaki udobnos’ sam se postarao, pa on, kako na primer jedan što se kaže činovnik i gospodin, pa ide u kokošarnik selski seb’ na rezilak a njim gi pa na teret. — More — prekide ga Sreta — ni čašu vode nije dužan gedžo da mu da!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
A men’ me izede ono moje pcetište!“ — A ti, vikam, zašto ga ispusti? „Drvo se, vikam, savija dok je mlado“, ima selski reč. Ta i sas teb’ i Mitka ti alis ta si je rabota! „More, Tače, reče, ne znaješ moju muku, pa si zboriš tako.
A on, kuče, — i koj ga, bre, nauči da si tako zbori? — reče: „Neću da gi nosim; bos ću si idem, eli u selski op’nci, a da gi nosim, reče, — neću!...“ E, zašto nećeš? — „Ne mogu“, reče. — Zašto ne možeš?
— Ete ima u Leskovac em kakvi trgovci, u Vranje em kakve čorbadžije, pa će se, što zbore selski, za zlato lasno nađe kujundžija.
Izmesi, Velo, izmesi, izmesi čistu pogaču! Će dojdu, Velo, će dojdu, će dojdu selski sejmeni!... Ali dok je on slušao na čifluku omiljenu pesmu, desilo se ono oko njegove kuće, — i kritici i grdnjama na
Poznavaš li gu? — Ne poznavam gi, hadžijo... — Eh, kujundžija pa da ne poznava selski devojčiki! — dira ga Zamfir. — Neje ništo lošo... Teke... zborim si... za teb’ neće da valja!...
Tatko ti imaše prijatelji sijasvet, a ti si žmiješ neženet i gubiš si mlados’ sa selski zveri... I ja ti se s tatka živuvašem alis kako s brata...