Ćosić, Dobrica - KORENI
A i vetrovi ih mlate i nagrđuju im lice. Ja nisam umeo. Šta mogu kad su kiše sprale i njivicu moga oca, a semce mu palo među suve grudve, iako su leta bila dobra. A ja, opet, kad mi beše dvadeset, nasitno i polako nisam hteo ništa.
A hod joj još lakši i hitriji, i kao da se u bedrima više njiše nego ranije. Čije je, zmijo? Čije semce, čiji rasad pobadaš u moju gradinu? A nema ni mesec dana kako joj je govorio: „Tebi u mojoj kući nema života.
traži blago, kao na priliku ja, pa ga ne nađe; a nekoga, kao na priliku tebe, Adame, donese vetar u zlatne račve, semce zarije žilice u njih, pa se zlatom hrani. Zašto li je tako? A ti, nasledniče, ne zaboravljaj da ti je Tola otac.