Obradović, Dositej - BASNE
i jarac 41 32 Lisica lakoma 42 33 Dva psa 43 34 PSI 44 35 Pas i kurjak 45 36 Pas kasapski i kurjak 46 37 Pas i njegova sen 48 38 Pas, lav i lisica 49 39 Magarac i njegov gospodar 50 40 Magarac koji promenjuje gospodare 51 41 Magarac i konj
” A on odgovori: „Kako nije dobro delo, kad jaše na atu kako isti paša?”| 37 Pas i njegova sen Pas, noseći parče mesa, prolazaše pokraj jedne reke. Upazi u reci sen svoju, i pomisli da je to drugi pas s mesom.
”| 37 Pas i njegova sen Pas, noseći parče mesa, prolazaše pokraj jedne reke. Upazi u reci sen svoju, i pomisli da je to drugi pas s mesom.
moguće da je čovek uprav dobar a da nije u isto vreme i učtiv; njemu je prirodna i svojstvena učtivost kako god telu sen. Rasudimo samo: učtivost je da u ophoždeniju drug drugu ugodni i prijatni bivamo.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Čujem da mu je onaj pas opet skoro dolazio... — reče Kruška i naježi se. — Bio je, ali kao sen. Začas ga nestane. Vrebao sam svu noć oko kuće, pa ništa... A došao je kući, video ga Lazar. — Ja ne znam šta ću!...
Dučić, Jovan - PESME
I mladost moja nije više znala Za dane strasti i trzanja njina: U moju dušu njena sen je pala, Bleda i hladna, kao mesečina.
Suncima tvojim opijen, Sjajem nebeskih ravnica, Ne znah za tvoju zamku, sen, Dno tvojih gnusnih tamnica. I kad se otkri putanja Sva sunca gde su zapala, Na moru tvoga ćutanja Kao dažd noć je
SENKA Ide sen moja pored mene, Ognjena sablast i džin modar; Preda mnom kao vođ bez smene, Kao žbir za mnom, nem i bodar.
Dokle će ići i što traje — Ta gorka igra sunca sa mnom? Sve će pod nebom dalje sjati, A sen i čovek, dva blizanca, Na raskršću će nekom stati Da oba zbace teret lanca...
Ne čezne brdo dah da nađe, Nit šuma za sen vapi; I reka pre no sunce zađe Želi da umre do kapi. Sprema se klasje sve da padne, I lišće pred noge panju; Da
Usamljen večno, strašna grmen, U prvi sunčev trenut sjanja, Niz ozarenu baci strmen Crni sen svoga očajanja. A noću nebu zavihori, Kad zna da bolno sve zanemlje — I zvezdama po svu noć zbori Gorke samoće ove
Ili napor duše koja malaksava? Je li ovo žena koju ljubim, zbilja? Il' sen na prolasku preko moga puta, Tumaranje misli bez svesti i cilja, I sve delo jednog bolnoga minuta!
kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge... I ti beše samo sen nečije sene... SNOVI Vaj! kako to boli reći jedno zbogom!
RASTANAK Opet sam te sreo tamnu, punu sete — Braniš nevidljivoj suzi da poteče; Kô sen beznadeždni, tako, jadno dete, Ti beše pored nas celo jedno veče.
Huje tamne rime, kô mistično vrelo, Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada: U svakome stihu ima suza jada, U svaku je strofu leglo srce celo.
Jer zaljubljen pogled žene dobro vidi U očima našim, kroz sivu dubinu, Sve tragove kojim neprijatelj minu, I njegov sen kao tamni sen na hridi.
pogled žene dobro vidi U očima našim, kroz sivu dubinu, Sve tragove kojim neprijatelj minu, I njegov sen kao tamni sen na hridi.
Afrika
Tamo je šef poznati romansijer Fransis Bef, jedini belac na prostoru od četiri stotine kilometara. Moj vođ je g. od Sen Kalbra koji me ljubazno vodi sa sobom.
„Htelo bi mi se da slobodnije dišem!“ kažem Sen Kalbru i zajedno se smejemo. Pogdegde izbiju na nas vrlo tamni, nagi mladići, naoružani crnim srpovima i batinama.
Tako je blizu i tako nerešeno skreće s našeg puta da je Sen Kalbr obara jednim metkom iz revolvera. Ja sam odvratio glavu da to ne vidim, i više nisam hteo baciti nijedan pogled
Ja sam odvratio glavu da to ne vidim, i više nisam hteo baciti nijedan pogled na njeno mrtvo telo. Sen Kalbr ubija potom iz puške i jednu, od tri jarebice, a srećom promaši jednoga zeca koji nas najpre sasvim smešno
To je plan Fransisa Befa, koji bi da prekrati svoje vreme. Moj je plan da napustim Sen Kalbra pa da se pridružim ovoj drugoj dvojici putnika koji idu u Man, kažu, međ prave ljudoždere na granici Liberije.
Samo sam video gospođu Bede; ona me je uručila gnu od Sen Kalbra, ovaj me predao Švajcarcu i njegovom starijem prijatelju, a samo me je Švajcarac vratio sa tog puta, ja kod njega
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
VIŠE VIDETI SVOJU PLANINSKU SERVIJU 139 VIII PO SEĆANjU SE HODA KAO PO MESEČINI 153 IX KRAJ NjEGA KORAČA, SAMO NjEGOVA SEN KOJA GA PRATI 182 X IZMEĐU ŽIVIH I MRTVIH SVE SE VEZE PREKIDAJU...
Trandafil je, kod svakoga, ostavljao utisak potpuno sretnog čoveka. On se smejao Isakoviču, koji se kao sen, uplašen, brižan, kretao po njegovoj kući i nije izlazio, ni u baštu.
Snažan je, hrabar, a ipak se kreće kao neka sen, bojažljivo. Govori, kad hoće, lepo, razborito, a ćuti, uporno, i, što kaže, ispada ludo i nerazumljivo.
On će stići do Bestuševa, sigurno, ali samo ako bude putovao sam, tajno, noću, kao sen. A ako nestane na putu, niko neće moći reći da nije išao dokle god je mogao da vidi, pred sobom, zvezdu Danicu, na
A kroz taj prah, zamišljen, Isakovič pomisli da vidi i neku belu sen, koja liči na njegovu ženu. Gledala ga je nekim tužnim osmehom, kao da se čudi, kud je otišao i kud ide.
Ali, njega je pratila, kao sen, Božičeva kći, pa su ćerke apotekara mislile da su to verenici. Razmeštanje gostiju, po mraku, ispalo je pomalo jezivo
Postiljon je kapetana dugo tražio, među kolima i putnicima, ali ga nije našao. Kao neka sen, kojoj se žuri, Pavle je već bio zašao u obližnje ulice, po mraku. Išao je, kao da ga vijaju.
IX KRAJ NjEGA KORAČA, SAMO NjEGOVA SEN KOJA GA PRATI Bankar mučenice Efimije, a papežnici, kao dan velikomučenice Hristine.
Njegova žena, u snu, stajala je katkad još, za trenut, kao neka bela sen, u providnoj haljini, u mraku, u pozadini, u snu, a gospoža Božič, lepa, obesna i gola, u njegovom zagrljaju.
Stajala je kao sen na zidu, jer je tog dana bila došla u crnoj haljini, koja je ličila na svilenu, a bila utegnuta u pasu, jako.
Isakovič ne bi nikad bio zaprosio Teklu. Između nje i njega stajala je jedna sen. Ne njegova mrtva žena – nego njena rođena mati!
Hteo je da joj se vrati, da je još jednom vidi. Između nje i njega stajala je sen njegove mrtve žene. Nije hteo da se ženi. To mu je, međutim, tražio, ne samo Vuk Isakovič, nego i Vitkovič, i Kostjurin.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Dakle, od udadbe nema ništa. Juca, doduše, ne leži, uvek je na nogama, ali jednako vene; izgleda kao sen, i opet je lepa, a pamet izredna. Svi joj po volji čine. Šamika jednako onamo odlazi, teši je, zanima je.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
NIŠTA 12 III DAN I NOĆ, PROTICALA JE ŠIROKA, USTAJALA REKA, I U NjOJ, NjENA SEN 28 IV ODE VUK ISAKOVIČ, ALI ZA NjIM ODE I FRUŠKA GORA 38 V ODLASCI I SEOBE NAČINIŠE IH MUTNIMA I PROLAZNIMA, KAO DIM,
„tamo az pojdu...“ I zaplaka. III DAN I NOĆ, PROTICALA JE ŠIROKA, USTAJALA REKA, I U NjOJ, NjENA SEN Kuća Aranđela Isakoviča, veliko zdanje, na vodi, na kraju srebrobogatoga Zemuna, bila je u proleće 1744. ponova lepljena.
To mesto odabra prvih dana da se isplače. Dan i noć proticala je tu široka, ustajala reka. I, u njoj, njena sen. No mada je svaki dan imala svoje vreme za plač, za nekoliko dana stigla je da propusti, kroz tu odaju, pola Zemuna.
ili otpočinuo u večeri, u kojima je, i pre nekoliko godina, prolazio među zidinama i mesečinom obasjanim putevima, kao sen.
Hteo je jednim nemogućim upadom s boka, uzevši Majnc, da duž Rajne, uzme Vorms i Špajer, i for Sen Lui, i Štrasburg, pa da odatle udari duboko u Lotaringiju, kuda bi Karlo Lotarinški, sa masom vojske, mogao lagano da
isteklim očima, razbijenim temenom, šireći ruke da je dohvati i zadavi, mada je ona nestajala iz njegovih ruku, kao sen.
samrtničkom strahu i mislima, samo naslutila, kao neki davni miris, samo u pričini ugledala, kao neku davno prošlu sen.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
pomoći, radeći noćima i godinama, najpre kao mali, nepoznati krojač u Diorovoj radionici, a kasnije kao asistent Iv Sen Lorana. Danas Žan Žik odlučuje šta će sutra nositi Pariz, a prekosutra i čitav svet!
Kostić, Laza - PESME
Il' je suza od milina, led samoće rastopljen, što je vidô sa visina sokolova srpski' sen? Kakva suza, kakve bolje, kakvo cveće — ne znam baš, samo mu je, znadem, polje Kosovo i Sentomaš.
ta nad je sve što narod ima mlad, u nadu tom i tvoja nam je sen. Paklenih strasti rajski care ti, razredi strasti golem komešaj u narodu što malom ovom vri: s visine svoje mirne,
sjaja svog; a i one su čeda sunčeva, pa i mi smo se sakupili sad u pozorištu gluma sunčanog da blagu jednu spomenemo sen rad zadužbine hramu zvezdanom; a ona će pomoliti se, znam, onom što suncu krug pokazuje, što zvezdicama svet
delila ciknu, prebledi kô sen, obnesvešćena pade na kamen. III U po šeste bujne noći što mu svesti ne dad' oči, iz ljubavnog neodvaja Delilina
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
što je prava retkost u kavezu, a u Amanduhi naš reporter, po cenu najvećih opasnosti, po želeo srećnu novu godinu Amd-Sen-Bej-Čupu lično, rečima: almanuhbejtutunsa- palhalluhadaamanimanan, na šta je Amd-Sen-Bej-Čup odgovorio:
po želeo srećnu novu godinu Amd-Sen-Bej-Čupu lično, rečima: almanuhbejtutunsa- palhalluhadaamanimanan, na šta je Amd-Sen-Bej-Čup odgovorio: ihnalahibanhumanhialilahlaihala što znači da mu je strašno drago što ima čast da upozna
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Povezujem kraj sa krajem i višnjama punim zdele. Ne znajući šta s očajem, ja izmislim i predele, kroz koje mi sen proiđe, Ljuboviđo Ljuboviđe. S leptiricom u ušima huk je meni blago trenje, a oluja, vetruština, jasikovo treperenje.
To nije obest, lirska, metrička, kad titraj stiha vinem uvalom, kud vija konja svat poludeo, tobož utvarin sen da sustigne - a Gospod s trona kao da kaže: Jesen, ruzmarin...
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
U NOĆI Za daljna brda beli dan se skriva, I tavne noći povija se sen; Dubrava nema, k'o da večnost sniva, Potmulo huji...
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
izbavitelj prečicom vodi do novog ropstva i Vavilona Sava na lomači Ko je to sa mnom na Vračaru bio spaljen jedna sen na krstu dok sam goreo vaskolik Mnoštvo je čulo glas i videlo: Mladenac i Reč sreću se u obliku novorođenja Štit je
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Bezmerno je svitalo i ja, neizvesna sen, za ostrvom ovim, osunčanim vukodlakom, još u mutnom snu, u vale i pene raznesen, poskočih morem rujnim, na igru lak,
Razum mi još samo treperi, od zvezda ovog leta. A klone li, klonuće mi na sneg tek, drhćuća i ledna, ljubav, kao sen umorne srne. Srem to više nije. Što sad zasja, preda mnom, izbledelim, od slasti, pre telesnih.
Razum mi još samo treperi, od zvezda ovog leta. A klone li, klonuće mi na sneg tek, drhćuća i ledna, ljubav, kao sen umorne srne. Dubrovnik, 1927. PRIVIĐENjA Zaista, zrak sam samo?
U antologijama takozvane čiste poezije (,,la poèsie pure“) pesnik treba da ostane sen koja nije vidna. Međutim, pošto ova zbirka obuhvata i političke pesme jednog, prošlog, vremena, pesnik je mišljenja da
je Pariz najlepši, zastajem da vam javim – pre nego što vam počnem pisati o parlamentima, Evropi, izložbama, Srbima na Sen Mišelu – da zaboravite već jednom sve, da se opet jednom, bezbrižni, setite večnosti. Stojim visoko.
Neki misle da su uterani u rat, drugi da su se smirili, a najnovije, mnoga gospoda što su sedela po klupama bulevara Sen Mišel misle za njih da su stoka. Međutim, oni će, kao i Nemci, još sto godina, čekati u zasedi.
Režiser zna svaki kaiš Fedrinih sandala, ali nikad nije čitao uspomene Sen‑Simona. Glumci su dizali desnu ruku uvis, a levom stiskali trbuh, i mislili, to je grčki pozdrav.
Svako ko je prošao kraj mene bio je ta man, i nečujan kao sen. Taj mrak, koji se upio u sve, i pokrivao ove, nije bio tvrd, kao onaj što priguši kućice u selima kraj Visle, ni plav
magla, kao mesečev lik, što se javlja u nadzemaljskoj seti, žut, kao obrazina zlatna, tavno, u grobu, nad kojim se bela sen aveti, bela sen neveste, u beskraj za navek nagla.
lik, što se javlja u nadzemaljskoj seti, žut, kao obrazina zlatna, tavno, u grobu, nad kojim se bela sen aveti, bela sen neveste, u beskraj za navek nagla.
Nestaje noć, puna žalosti i bolnog razvrata, a ja ostajem u vedrom vidiku, modrim vodama, i rujnim šumama, kao sen trske, lišća, rosnog vlata. 1924. POVORKA Pri kraju mladosti tek teško, čudno, obuzme me ljubav.
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
Brod »Gauѕѕ« je u svome povratku svratio i na tako isto pusto i zabačeno ostrvo Sen-Pol, gde je učasnike ekspedicije gostoljubivo dočekao stari ribar Erman sa svojim ribarskim momcima.
Ono iznosi oko 40 kvadratnih kilometara, i na njemu je varoš Hemilton. Za njim, po veličini, dolazi ostrvo Sen-Džordž od tri kvadratna kilometra. To je ostrvo vezano sa velikim ostrvom nasipom koji je 1899 besna bura bila razrušila.
Ono što se može prvo, još izdaleka videti kad se sa istoka brod približuje ostrvima, to je kula svetilja na ostrvu Sen-Devid.
Kad se prođe pored nje, ulazi se u pristanište Sen Džordž, koje smo i ovoga puta posmatrali iz broda, ne izlazeći iz njega.
Rakić, Milan - PESME
Osetim katkad tajni let Kroz noć, dok ćuti vir; Strese se list i strese cvet, Pa opet vlada mir. To rosa, tiho kao sen, Pada na list i cvet, I blaga noć za jedan tren Osveži ceo svet.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
čela i krupnih, tako dubokih i tajanstvenih očiju, sa jasno izvedenim do na kraj čela dugačkim obrvama i gustim kao sen trepavicama.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
(Kukuruz) 9 — Jas ti kažem, jas ti pokazujem? (Jaz) 10 — Koja sen može se rukom uhvatiti i puna ih kola natovariti, pa čak i peć njima naložiti? (Jasen) 11 — Ko je lijep i svakom drag?
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
ne plaši, no da slo|bodno pristupi k onom šta mu se prividi, pak će nama[h] poznati da ono što mu se prividilo ili je sen ili panj, ili kakova libo vešt od koje nimalo nejma uzroka strašiti se.
Eh, kamo pusta mladost! Gdi su vina, paštete i pečenja! Ala je jadan čovek, ništa na svetu, nego | magla, sen i sujeta! — mora ovako misliti i govoriti koji ne poznaje i ne čuvstvuje u sebi moralnu i duhovnu čast sebe.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Ne bojte se, vratre, ništa bit neće — reče Kljako propirujući glavnju. — Nen bonjimo sen min ti’ prinkovođana, tin onružani denlija! — veli Šunda.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Mi zastadosmo (tek za puki tren) Al — evo gde stojimo. Tama nas presvlači U drugu rizu i mi postajemo sen. Dok čekamo ko će niz vidik što se mrači Otići prvi od nas, nem, sa dušom kipa — Ja odoh u bol, u sebe.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Gde to beše?... Mala radnja u dvorištu na Sen Mišelu. I Elen. Gde li je sada ona? Oči padoše na krevet. Ovu čegru je majka tkala. Bio je na raspustu. Zelene grane.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
bilo je i teskobe iza ujednačenih svetlosti, na nepostojećim ivicama, pa ipak je bilo dobro: od tog je neba dopirala sen dalekog iščezavanja i slutnja spokoja.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
“ J. Jovanović 3maj XXVIII Bolna leži, a nas vara nada: Ozdraviće, ozdraviće mlada! Naša nada - sen praznoga sena! Posedasmo pored odra njena. Mi i senu verujemo slepo. - Ona moli: - „Pričaj mi što lepo!
kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge, I ti beše samo sen nečije sene... J.
I moja mladost nije više znala Za vedre strasti i čeznuća njina; U moju dušu njena sen je pala; Bleda i mrtva kao mesečina; Ili k'o svetlost što u katedrali, Po zidovima s kojih kaplje voda, Kroz
Huje tamne rime k'o mistično vrelo, Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada; U svakome stihu ima suza jada, U svaku je strofu leglo srce celo. J. Dučić LXXIV ZAŠTO?
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Ѕaіnt Quentіn tshombé. — Šta kaže, šta kaže? — Vouѕ dіteѕ? — Pao, veli, Sen Kanten. Je l' te', sestro Ѕtephenѕon Ѕaіnt Quentіn tombé? — Maіs oui, Ѕaіnt Quentіn tchombé.
Ali pored sve moje pažnje da ne pričinim ni najmanji šum, iako sam preko sobe prešao kao sen., komandant me, na moju nesreću, oseti, pa me sa otvorenim krajičkom jednoga oka isprati do vrata.
zida, u drugoj avliji gospodskog selamlika Avdi-begovog, nasred trave, naslonjenu uz jedno usamljeno ćubasto drvo, kao sen; kao pravu pravcatu sen, ja ugledah: lepšu od svega što sam ikad mogao zamisliti, opuštenih ruku, visoko uzdignute
gospodskog selamlika Avdi-begovog, nasred trave, naslonjenu uz jedno usamljeno ćubasto drvo, kao sen; kao pravu pravcatu sen, ja ugledah: lepšu od svega što sam ikad mogao zamisliti, opuštenih ruku, visoko uzdignute divne i gorde glave,
Sve se, dakle, desilo u magnovenju i ja nisam ni bio svestan onoga što činim, kad — kad ona sama, ona sen, onako ukočena i kao okamenjena mrtva statua, učini sasvim isto što sam ja u onom uzbuđenju bio uradio, podižući i sama
golim okom, kad osetih laki šum nečijeg hoda, baš na onoj strani odakle sam toliko noći očekivao da se ona čarobna sen pojavi.
Raširenih ruku, onako isto uzdignute glave, sen je stajala preda mnom u onom jezivom nepomičnom položaju statue. Onda nesvesno ja učinih nekoliko koračaji prema njoj.
Petković, Vladislav Dis - PESME
I dok lišće izumire s grana, Pesma tica i vedrina stvari, Prilazi mi sen minulih dana, Prazan izgled i poredak stvari.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
[...] onda mi je dosadno, onda sam opet stari Sloven u čunu koji jezerom sivim brodi, i pun junaka čija pada sen na vodi. [...
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Dan i noć proticala je tu široka, ustajala reka. I, u njoj, njena sen”. 260 Sen gospože Dafine odslikana u reci nije ništa drugo nego vizuelno uspostavljena metonimična veza.
Dan i noć proticala je tu široka, ustajala reka. I, u njoj, njena sen”. 260 Sen gospože Dafine odslikana u reci nije ništa drugo nego vizuelno uspostavljena metonimična veza.
Tako s kraja na kraj Seoba teče poneka mutna, ustajala reka, a to čitaoca stalno vraća na sen (i kob) Dafininu. U trećoj glavi, da navedemo primer, Aranđelova senka - i ovaj put kao mimogred - dolazi u dodir s
To mesto odabra prvih dana da se isplače. Dan i noć proticala je tu široka, ustajalareka. I, u njoj, njena sen. 344 Neki su kritičari davno primetili ono što je u prvom poglavlju ovog rada istaknuto: da junake Seoba često zatičemo
Miljković, Branko - PESME
u vrlet Kada joj osvanu glas RASPORED REČI Plod neumoljen vidom slep Dozivanje zdravca pokoj i san Vek njiše se peskom i sen Padom i harfom probuđen slap Isceljen zabludom pretvoren u kip Javu kad zbuni pesnik i mag Krije početak tajnu i
O sve što prođe večnost jedna biva. XIII KRAJ PUTOVANjA O sve što prođe večnost jedna biva. Sen koja beše drvo traje. Budi Ispod svoga imena koje budi Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.
Ona će sačuvati namere moje i tvoje I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti. U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.
Ja posle sna tog ne znam kuda sad. Ti, snu moj, moje tamno podne, sen zar svedok predela nestvarnih ja za svet od tople gline umešen! Kuda da odem posle ovog sna.
Anđeo usamljen na zidu, možda on stvarno postoji u zidu, ali kada nije na zidu, on je sen. U svojoj prvobitnoj ozbiljnosti smanjuje vidljivost nekim stvarima.
Krakov, Stanislav - KRILA
Otvorio je svoje u mraku široke, uplašene oči i video samo kako neke crne sen ke promiču kraj njega, i kako nešto strašno trešti i pišti.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Tamo je šef poznati romansijer Fransis Bef, jedini belac na prostoru od četiri stotine kilometara. Moj vođ je g. od Sen Kalbra koji me ljubazno vodi sa sobom.
„Htelo bi mi se da slobodnije dišem!“ kažem Sen Kalbru i zajedno se smejemo. Pogdegde izbiju na nas vrlo tamni, nagi mladići, naoružani crnim srpovima i batinama.
Tako je blizu i tako nerešeno skreće s našeg puta da je Sen Kalbr obara jednim metkom iz revolvera. Ja sam odvratio glavu da to ne vidim, i više nisam hteo baciti nijedan pogled
Ja sam odvratio glavu da to ne vidim, i više nisam hteo baciti nijedan pogled na njeno mrtvo telo. Sen Kalbr ubija potom iz puške i jednu, od tri jarebice, a srećom promaši jednoga zeca koji nas najpre sasvim smešno
To je plan Fransisa Befa, koji bi da prekrati svoje vreme. Moj je plan da napustim Sen Kalbra pa da se pridružim ovoj drugoj dvojici putnika koji idu u Man, kažu, međ prave ljudoždere na granici Liberije.
Samo sam video gospođu Bede; ona me je uručila gnu od Sen Kalbra, ovaj me predao Švajcarcu i njegovom starijem prijatelju, a samo me je Švajcarac vratio sa tog puta, ja kod njega
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
II Bolna leži, a nas vara nada: Ozdraviće, ozdraviće mlada! Naša nada, — sen praznoga sena — Posedasmo pored odra njena. Mi i senu verujemo slepo. — Ona moli: „Pričaj mi što lepo!
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Na vas pogleda mladeži celi svet! Od vas čeka to Nemanje tiha sen! Dosta! Na stol vam mećem znake Namere putne; izber’te sebi.” — Predstavi vzoru, o Teodoroviću, Te znake k celji.
Sni! Od svega toga — šta imate? Sen da grlim, čezne što m’ iz ruku, Pakosni vi rad’ ji zar gledate Nesrećnog i prevarenog muku?
Jakšić, Đura - JELISAVETA
VL. VAVILA: Ako me preživiš! Ta ne vidiš li, da si sušta sen? RADOŠ: Povampiriću se Pa ću ti doći reč da ispunim! TREĆA POJAVA U dvoru kneževu. Knez Đurđe i Jelisaveta.
RADOŠ ORLOVIĆ: Ne poznaješ me!... Dobro, Jam sam sen — Mrtvac sam i ja, i men’ ubiše, I meni krvcu svu iscediše, Pa pođoh ranjen, mrtav, bez srca, Da srce vidim svota
Bojić, Milutin - PESME
Vidiš li čete što ne znaju stati, Što, onemele, u sutonu svesti, Sen snage skupiv u čelične pesti, Steg u krv bodu, gde se očaj jati? O, pošli munje!...
I, osamljeni, kraj svojih vatara Vere su našli u pesmama snova. I sad u oku njinom se odmara Sen davno mrtvih severnih bogova.
Tuđ pogled kao sen preklizi njima, Žudi se raspu u kolute dima. Oči, ja u vas tonem prepun snova, Mir pružate mi, dokle iz daljine,
I kad izbledi tvoj osmeh i oči I sve se biće u sen Prošlog stoči I smešna bude suza što se proli I podsmeh mnome prospe dah svevlašća, Čuću, kô šumor nabujalog
Nastasijević, Momčilo - PESME
Prikloni glavu ramenu mom, gorama u ruj. Strah, osama me, uza me ti. Zaspala travka, sen iz neznani, samotnu me o čuj. Klone o klone, sve samlja ona domaku okeana pesma ova lagana.
Rađa se kano cvet i posečen on padne. Mine on kao sen: i tlom kud prođe on, rođeni ne zna ga trag. VRAČANjE PROROČICE IZ ENDORA Om. Om.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Oboren pehar, pogažen cvet, Buktinja već se gasi, I tavna ponoć širi let I svija guste vlasi. O, kakav umor! Milu sen Zaludu srce sniva, I zaman traži oblik njen Nju vreme maglom skriva. Tako je!
1885. U NOĆI Za daljna brda beli dan se skriva, I tavne noći povija se sen; Dubrava nema, kô da večnost sniva, Potmulo huji...
Po njenim mirnim obalama, Kao jedini nakit njen, Sa svojim vitkim grančicama Žalosna vrba baca sen. U tome hladu, mrka lika, Kad sunce žeže, kipti znoj, Po kakav Turčin iz Zvornika Spokojno puši čibuk svoj I ćuteć
Ah, burni zapad priprema orkan i plamen, I tavni oblaci bacaju strašnu sen Svečani, mrtvi mir prekida potmuo tutanj, S kog ljudski razum postaje srca plen. I čas već stiže!
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
mu put pokaže, koja će mu potom mati biti; no ova ga nadežda zasad izneveri, i on, umoran budući, pođe tražiti kakvu sen, dok pripeka sunca prođe.
Petrović, Rastko - PESME
Doba je žalbe, mladost čezne, uznesen; Orla sen krila mojoj seni dodaje, Da čudne moći što mi nebo zadaje: Pod senkom mojom eno brode dečaci, Jaja gusaka kupe kao
vodi; onda mi je dosadno, onda sam opet stari Sloven u čunu koji jezerom sivim brodi, i pun junaka čija pada sen na vodu.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
može načiniti dok se u nju kakvo čeljade ne uzida; zato se takovijeh mjesta klone svi kojima je moguće, jer kažu da se i sen čeljadetu može uzidati, pa ono poslije umre“.