Jakšić, Đura - PROZA
Gomilice naroda što bežaše, viđahu se kao senke u daljnoj daljini. Samo jedna četica junačkih sinova, ogrnuta u kabanice i opaklije, sa garavim puškama u ruci, davaše
sivi oblaci prekriliše horizont, jedan drugog potiskujući izgledahu kao kakve tavne slike nemirnih sanova il’ kao crne senke gorostasnih planina.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
u tiganj tri režnja slanine, pored prozora opet promiče sneg, slanina počinje da cvrči, razbijam jaje, Sobom preleću senke čavki, sečem hleb, i radujem se jajetu. SNEG NA MEDVEDNIKU Bože, ala veje! Neka veje!
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
A znajte i to, da se oni (Turci) i svoje senke boje, a ovo što sada čine, ako je sve istina, to će im se izvideti i oštrije preporučiti da takva zla ne čine, jerbo
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Trebalo bi od Crne Bare napraviti groblje!... I dok se još mladež ljutila, sunce se žurilo svome smiraju. Senke drveća behu ogromne; čak i senka čovečja beše već kao grm... Od Drine je pirkao svež povetarac. — Evo noći!...
Da je smotrio vuka ili medveda, lakše bi mu bilo... Prva misao beše mu: Stanko. Od te senke što mu se lagano približavala učini mu se Stanko. Učini mu se da vidi i garavu cev upravljenu pravce pa grudi njegove...
Stanko je bio iznenađen. On nije vladao sobom nego se kretao po zapovesti. Ona dvojica iđahu pored njega kao senke... Išli su poprilično, sve nekim stranputicama nekud su zaobilazili... On se voljno pokoravao.
Najzad vide on u gustoj senici šumskoj potuljenu vatru i pomisli: tu smo... Još se više uverio kad je video neke senke što se miču po noćnoj hladovini. Pratioci stadoše, stade i on i nazva boga. — Bog ti pomogao!
On se saže, uze njegov nož, ali mu se odjedared navuče mrak na oči... Video je samo senke pred sobom i napadao ih... Krv mu je vrila, meso gorelo, ribići igrali od silne vatre...
Dim je omotao poljanu, ali su hajdučke oči i kroz njegovu gustinu mogle videti one senke što proleću tamo-amo... — Hoćemo li, harambašo? — upita Zavrzan. — Ne... Samo za mnom!...
Dučić, Jovan - PESME
ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Jovan Dučić PESME Sadržaj KNjIGA PRVA: PESME SUNCA 2 SENKE PO VODI 4 ZALAZAK SUNCA 5 U SUMRAKU 7 PADANjE LIŠĆA 8 AKORDI 10 POZNANSTVO 12 TIŠINA 14 JEDNE VEČERI U
VLADA 332 PESMA 334 PESME KNjIGA PRVA: PESME SUNCA Prijateljima Aleksi Šantiću i Atanasiji Šoli SENKE PO VODI ZALAZAK SUNCA Još bakreno nebo raspaljeno sija, Sva reka krvava od večernjeg žara; Još podmukli požar kao
Tu se vlažne senke pružaju i puze; Sve vonja na duge molitve i suze. Mir je nem i leden. Sama bdi madona. Tako neutešna tvoja ljubav.
Nem, na izgubljenom valu, nasred vode, Prve senke noći dok rastu i brode... A s ostrva tužno zvoni, zvoni, zvoni... JUTARNjE PESME PRIČA O plodu zbori cvet što
BUKVA Celo je nebo u nju stalo, Senke joj kao provalije; I sve je polje za nju malo, I potok mrava iz nje lije. Prolaze kroz nju sjajne vreže, I jedan crni
Biće se danas kao lavi U noći tuđeg mravinjaka. Učiniće ga opštim grobom, Svud ostavivši smrt i senke; Poneće svoje mrtve sobom, I novo blago, i sve ženke.
I poče da igra kao plamen, kao zraci, kao senke, kao žito, kao talasi, kao zmije, kao mačke, kao noćne sablasti. I u toj radosnoj i divljoj igri, ona razbi ogledala.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Vrućina beše malo popustila, vetar ćarlija i blago povija grane drveta ispred kuća koje pružahu senke svoje do pola puta, i raznosi miris od bagrema, orahova lišća i mirođija iz baštâ.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Onda najedanput: — Sinko, snago moja, tvoje senke nema! — reče ona. — Šta? Šta? — izbuljenih očiju, izbezumljen pitao je Jurišić.
— reče ona. — Šta? Šta? — izbuljenih očiju, izbezumljen pitao je Jurišić. — Nema tvoje senke, Eto, gledaj sam, nema nigde tvoje senke, nigde.. — Što? Kako? — Rđav je znak, kažu.
— Šta? Šta? — izbuljenih očiju, izbezumljen pitao je Jurišić. — Nema tvoje senke, Eto, gledaj sam, nema nigde tvoje senke, nigde.. — Što? Kako? — Rđav je znak, kažu. Čije nema neogodini, ne sastavi godinu.
Afrika
Okolo, u daljim dvorištima, senke divnih oblika neprestano promiču. Toplo je i sa savane dolazi miris ciklame, koja cveta u šumama u Evropi, i miris
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Nikoga nije bilo u zatvoru sa njim, sem – bar se njemu tako činilo – njegove senke. Mesecima, dakle, ta mlada žena, koja mu je umrla na porođaju, nije u njegovim mislima, u njegovom sećanju, u njegovom
Vide i nepomične, sapete konje, malo dalje, kao senke, na utrini, uz obalu Begeja. Mrak se beše spustio, ali providan, plav.
Kao svi dobri konjanici, i Pavle je smatrao konja kao duševno stvorenje, a ne kao živinče. Bilo mu je žao te dvoglave senke, koju je ostavljao u sumraku.
Približujući se toj zgradi, u drvoredu, Pavlu se učini da ih stoletni hrastovi predaju, iz senke u senku. Gospoža Evdokija se tužila da su joj utrnula kolena, i da se seća kako su, prošle noći, u Rabu, mirisale
Oko kojih se kriju bezbrojne senke muškaraca, koji se šunjaju do njihovih kreveta, i bezbrojna ubistva i urlikanja, prevarenih muževa i ostavljenih ljubavnika.
Uzalud mu ona ponavlja da je poludeo, da je sramota da to svojoj ženi govori, i da su oni i Pavle rođaci, i da ni senke neke pohote prema Pavlu, nikad, osetila nije. Petar joj je zabranio da, ubuduće, Pavla zagrli, ili poljubi.
Video je u njoj, kako se kreću, kao senke, samo dva‑tri vojnika. U kapiji, iznad mosta, čekrci su bili nepomični. Kapija se, izgleda, ni noću nije zatvarala,
On i njegovi ljudi iskrali su se po noći iz poslednjih kuća Titela. A kao senke, među senkama, sišli, do utoke Tise. On i njegovih sedamnaest joldaša, krenuli su Bačkom, bez pesme.
Pretrča iz jedne kuće u drugu, kao što senke preko sokaka pretrčavaju. Pavle je mogao da zapazi samo vrtlog sukanja, oko njenih nogu.
Ona ga je sećala na Božičku, kao što ga je Višnjevski bio Božiča setio. Ali taj Isakovič nije bio čovek koji se senke na zidu, plašio.
Zidovi su bili okrečeni prosto, belo. Pavle i Đurđe su se videli, na tom kreču, kao dve crne senke. Sve što se događalo, u toj sobi, videlo se kao senke na zidu.
Pavle i Đurđe su se videli, na tom kreču, kao dve crne senke. Sve što se događalo, u toj sobi, videlo se kao senke na zidu.
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
glasno Moj ti jastreb na srce Manje te u majke groze 11 Izbrisao sam ti lice sa svoga lica Zderao ti senku sa svoje senke Izravnao bregove u tebi Ravnice ti u bregove pretvorio Zavadio ti godišnja doba Odbio sve strane sveta od tebe Savio
beonjaču se njenu Sav prometnuo Jedino ga ona razume Zagrljaj njen jedini ima Oblik njegove želje Mutave i bezdane Senke je njene sve U sebi zarobio Slepo je zaljubljen I nikakve druge lepote Osim one koju voli i koja će mu doći glave Ne
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
U jednom uglu raslo je kiselo drvo bez plodova i senke. Inače, nije bilo ničeg. S nečim nalik na strah pomešan s radoznalošću ušli smo unutra i prvo nismo videli ništa
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Vatre su još šarale po mraku velike senke i pričine, ali čim puče prva puška, sve kao da odskoči sa zemlje i zaigra. Zapevaše neki, zarikaše, potrčaše do đerma,
su prvi put išli, počeše se dizati na kolena i došaptavati, dozivati, prigušenim glasom, i skupljati iza šatora, kao senke.
Sasvim blizu, iza plotova poslednjih sokaka, učini im se da šeću bezbrojne, šarene senke. Čist, plav svod, zasut ponegde oblacima, koji su postajali primetni tek pri brzom prolasku kroz sazvežđa, bio se
trouglu starog zdanja, tako, na dnu tamnog parka, sa velikim osvetljenim prozorima, u kojima se crne krstovi prečaga i senke na zidu, borili su se dugo, između sveća u srebrnim čiracima.
Oboje, izmeću ta četiri zida, mogu mirno da čine što hoće. Kao i te njihove crne senke što se vide na zidu, oni su među ovim zidovima slobodni i nevidljivi. Unutra je bilo toplo. Vatra je huktala.
Ovako, on jasno nasluti da neće propustiti ovo veče. Plamen žiška sa peći, osvetljavao je veliku izbu, kao sa brega. Senke stvari bile su zato ogromne.
Velike senke postelje, stola i jednog crnog sanduka za odelo, padale su na vruć zid, kao leti hladovina drveća. U potpunoj tišini i
Zagledan u gorostasne vrhove, pod kojima se senke modrele u snegu, on se vozio kroz topal, proletni dan i miris jelovih šuma, prošav, u sećanju, skoro kroz ceo svoj
Sa gustom šumom što se spuštala na njega, predvođena pojedinim, razbarušenim drvećem, koje je bacalo velike senke u travu, pri izlasku iz šume.
Ležeći u zanosu, ne vide više promenu boja po stvarima, i sve jasnije senke gvozdene rešetke prozora, iza zavesa, koje beše navikla da gleda, inače, svakog jutra.
Pred veče, gospoža Dafina dolazila je k sebi, u groznici, još samo na mahove. Videla je tada, kao senke, nepoznate prilike kako prilaze njenoj postelji, osvetljene kandilom, jer pola srebrobogatoga Zemuna beše nagrnulo da je
Aranđel Isakovič pade unazad umoran i sklopi oči, iznemogao, opaljen žegom, osećajući prijatno da prolazi kroz senke rastovih šumaraka, zatim kraj mirisnih vinograda, preko potoka što žubore, duž voćnjaka i šljivaka, sa kojih su šljive,
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
se vlastelinka zaboravi sa sebrom, u kuli svojoj ili u sebarskoj potleuši, da se drznik sebar obesi usred dana kad se senke smanje; a oskrnavljena kula da se sruši pošto se preljubnica vlastelinka nagna da joj s prozora posmatra vešanje.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Od skromne i tihe, gotovo neprimetne senke u sobičku iza kuhinje, od one tako zgrčene i uvek diskretne mlade žene u uglu kola na zadnjem sedištu, koja se čak i
i stanuje u sobici iza kuhinje bez prozora (sa žičanim otvorom za ventilaciju), da se pretvori u senku sopstvene senke, i što više misle o tome, što duže razgledaju pune ambare, utovljenu stoku čija se dlaka puši, nebrojenu perad što se
Pokupite joj stvari! Nečije ruke joj gurnuše gužvu odeće u naručje. Njeni mučitelji pretvoriše se iznenada u senke. Da su zaista postojali svedočila je samo škripa šljunka iza njihovih koraka, a nešto kasnije paljenje motora i škripa
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Pesma se pretvara u zvučnu razglednicu, bez senke neizrecivog bez preliva. U rimu se sliva, na nju se prebacuje veliki deo smisla i sadržaja.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Rembrant ga je zaneo svojom silnom i misterioznom patetičnošću i velikim kontrastima senke i svetlosti — i on će u poeziju unositi patetičnost, ljubav prema boji, svetlosti i tami, jaku maštu, kontraste.
do 1912, probrao je kao neku malu antologiju Sunca i senke (Beograd, 1912). 1911. izišla je u Novom Sadu njegova drama Sukobi, 1904, u Mostaru, zbirka proznih radova Skice.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Vi dve išle ste kao senke ne dišući, ne dajući čak ni muvi da zuji. I jednako ste radile za mene, gledale, slušale moj dah i pogađale iz oka mi
Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?! ... Ne povratih više te noći kad mesečina sja, kad senke drveća padaju i šire se; kad se bregovi i vinogradi gube u beličastoj magli.
I pade veče, opet iziđe mesec i obasja sve. Opet lišće zašumori, hladovina i senke padoše... Ljudi se vratiše sa rada, stoka uvede u štale, zatim se presvukoše i dođoše vama na veselje i „radost“.
Prosula se ona slatka, puna čežnje, mesečeva svetlost, te sve obasjala i obavila mekotom i snom. Drveće, senke, šuštanje lišća, cvrčanje popaca, sve to klizi, bruji i obuzima dušu, a ona drhti i strepi.
Ali, ko će da jede! Pred nama tepsija, večera nedirnuta. Mesec sija kao rastopljeno olovo. Senke velike, mrke, talasaju se i šire.
Zaustavlja je najmanja grančica i trzaju je i plaše senke i vlaga noćna. Jedva naiđe na baštenska vrata. Kao da se oslobodi nečega kad se vide u našem dvorištu i kad sede na
Velika soba osvetljena. Kroz široke, s drvenim rešetkama prozore vide se ljudske senke. Sluge i sluškinje trčkaraju, nose i iznose. Tetka mi izišla čak pred kuću.
Drugu, težu, topliju igru. Polako, kao izdaleka, s nekom slutnjom i raskošnom jezom. Za njom su išle više kao senke, prateći je u koraku, devojke.
Kostić, Laza - PESME
Same vile i junaci arhanđeli nebesni, ponositi, bledi zraci, svetle senke, živi sni. Tu su mnoge dike stare, tu je mnogi srpski tić, do Dušana car Lazare, a do Marka Obilić.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
zna, mnogi bi se čudili njegovoj mudrosti, pak bi ga oglasili za učena čoveka; ali on, siroma, ćuti, kloni se i svoje senke, i, što radi, sa strahom čini, pa zato i ostaje neznatan i svi ga preziru.
Lalić, Ivan V. - PISMO
asfodele Oko kojih zuje pčele; Biće meda, zujem vele, Od narcisa, od imele, Gorkog meda, posne žrtve Posmrtne za senke mrtve...
Klonula si od šetnje, ono popodne, kad smo Supijani od sunca uplovili u senke I svežu hladovinu sobe u Uja Fіrenze. Voleli smo se.
Il su to bile senke, Il možda hologrami, projektovani u prostor Našeg sećanja? Kasnije, ispod suncobrana, Ćutali smo o tome, uz četvrti
Tu gde na dnu školjke, kako reče pesnik, San umoran hvata, leži brat do brata, Leže zlatne senke, znakovi udesni jednog davnog, nikad dopevanog rata. Zar ne osećate kako more mili Ovde gde se Sizif sa Sizifom grli?
u bdenju, Što utuk sveukupnoj mojoj zlosti U produženom tražim magnovenju Te jedne noći koja svetlost zrači Iz svoje senke, iz najgušćeg mraka — Jer sve što hoće mrak da obeznači Postane svetlost u znaku tvog znaka; Oprosti, majko, što
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Iz trnjina i ostruga prhne ptica, zasja duga. Nije magla već olovo. Ludi mnome Kupinovo. ČOT U božure senke tonu s perunike u sutonu. o zrcalo od oblačka ukreše se tamna tačka i leprhne preko Čota kroz pređicu od života.
Krvopilac gde krv pije, igra rubac od mantije. Grabež-senke, pri fenjeru, večeraju greh-večeru. Vito pero od čempresa umiruje ruku besa.
Kroz podneblje polusedo, dan i ponoć, uporedo, jedući se, dok se tope, od dve senke nulu sklope. Sa Boranje, nevid-gore, oblaci se zavijore i tukući žito, polje preko Cera odgrgolje.
KUĆNE DUŠE MIRIS Zaleluja kućne duše miris. Radosnice igraju se podno okna senke. (Oblikujem rondo.) Zrak kućevni prožmu nana, iris. U ormaru žut osmejak: dunja! Pahne duhan iz suknenog gunja.
U peći gori drvo šljivovo: grebu se senke, šape mačije; s pendžera bulji oko divovo u obrvi mu gnezdo svračije. Oblije plamen grlić testije boje hitaju.
Lanen glas je Sentandreja. Reč do reči - drhtav dodir: prsten, ruka, zlatan kondir. Kućne senke, u treptaju, ne gase se - a ne traju.
U samu sebe tek bi unatraške, te s table zbriše senke Utoraka da u se zgnezdi prepelice s mraka, ideju sjaja, Višeg uma graške a c Tpećeg dana rado bi da zbira zavodljiv
Prvome danku nikojeg brata, nikoje sestre. - Brukom, po lagi svetina gilja. Zamiru slike, senke i zvuci. Pogledaj, Blagi, kudelje magle, tmurne vidike. Svaka je stopa zverinja loga. Budi li išta zaspalog Boga?
povesti gde hram je, već više čas je jejina da drekne: kroz palo vreme istorija hramlje, bez jednog šuma i bez jedne senke; a život buči silom nepovrata i guta dane kao liske gubar, te puhor-dobu puknu grobna vrata, a pomrčini prolomi se
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Umorni, najzad, od terevenke zaspaše starci, vetar i senke. Kraj same štale dedica hrče i sanja prizor lud: izvesti njega u nekoj šumi pred pravi lavlji sud.
Jedan i drugi kako je besan, neko će pasti u škripac tesan . . . Silazi sunce, senke se duže, čuje se graja pospanih vrana, sova se javi, spušta se veče, lagano, tiho, bez padobrana.
Tišina se vazdan dere na me, zaspao sam od njene galame. Jedan krojač u kaputu žutu pegla senke po auto-putu. Lagan suton s drveta panuo i u gležnju nogu uganuo.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
vinogradi, Hitamo im, evo, svi; Tu se juri, trči, radi, Od pesama polje vri — U zahlađu dole, usred guste senke, Poređane vise rumene evenke, Pa te čisto mame: Hodi amo, hodi! Ta ovako grožđe samo ovde rodi!
Kroz tamu večeri blede Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju, A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede. Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije, Pa ispod
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
preko mora i knezove čestite pogubila na reci, ja znam ko dolazi i zašto, i znam da svakom sjaju i slavi takve senke za petama idu te govore: dosta si svetlost zemaljsku krvlju svojom i drobom hranio.
Tu kroz crni orah balkanske lobanje prolaze braća kao senke pod epitrahiljem i kosmopoliti, idu kroz pećine gde se batrga čovečija ribica, dodiruju iznutra slepoočne žile
nad glavama promiče mrko Onda Sava stane pred mene kaže: ko si ovde je veče nikoga nema senke sve rade po svojoj ćudi gladuj evo ti hleba vrati se kući propovedaj druge isceljuj sebe leči Atos će da ostane gde
tela da im ne skvrne veštice Druzi da budu slobodni od besa Strava Ubijen je gospodar naš ide glas i jed plaču senke suze vinogradi ubijen je između obale i zamka pao je preko svog čardaka nose ga mrtvog na točku litica se čudi sela
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Nama svima kao da laknu. Topovi su bili pripravni za dejstvo, osmatrači su zauzeli svoja mesta. Dugačke senke drveta su neprimetno klizile po zemlji. Sava je tiho šumorila, dok su gavrani graktali pozadi krvavog razbojišta.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Dalje, dalje grozni i strahoviti prizori!... Dalje... crne odvratne senke!... Ovamo je život, gde ključa i kipi vrela krv... Ovamo, da se živi !... da se živi !...
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
RUŽE 38 PRVA JEZA 39 RASTANAK KOD KALEMEGDANA 40 NOVE SENKE 41 PARTENON 43 NjEGOŠ U VENECIJI 46 RELjEF SA LIKOM DANTA 48 LjUBAV 50 OČI 51 VETRI 52 ETERIZAM 54 KARIKATURA 56 BOLESNI
Tvoja ode prva. Moja je obilazila ostrva. Sedeo sam poguran i crn, pust, kao Mesečeva senka. NOVE SENKE Moje su ruke nove senke, pobledele su mirne, ko umorna svirala posle terevenke kad ih mesečina dirne.
Moja je obilazila ostrva. Sedeo sam poguran i crn, pust, kao Mesečeva senka. NOVE SENKE Moje su ruke nove senke, pobledele su mirne, ko umorna svirala posle terevenke kad ih mesečina dirne.
“ ZAMORENOJ OMLADINI Da li znaš još naše noći budne kad su u jorgovana rumene senke kad je tavan kao žudne nebu uperene oči? Da li si osetila da svud to boli ne samo kod nas: biti mlad.
A, mesto svog života, davno živim, bure i senke groznih vinograda. Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu, bolesnu neku mladost, bez prestanka; tek rođenjem došlu, sa
U podne sunce je bilo pripeklo, a vetar pao. Veslali smo i Petar nije vukao. Iskoristio je ono malo senke što je savijeno jedro davalo. Pobesneo sam i mal’ ga nisam, nožem, udario. Stigli smo, u svađi, pred luku na Visu.
Ćuti se i stenje. Mreža je kao beskrajna, a blato jednaš zaliva kljun broda. U vodi se ljuljaju crne senke. Satima rade za taj momenat. Ljudi su kao od gline. Užetom biju blato sa mreže.
i mračnim, opkoljenim visokim plotovima, nabijenim žicama trnovitim, u kojima su, noću, bludele strašne, pogurene senke. Pijem u slavu puka Banaćana, koji behu verne sluge Bečkog ćesara.
Čašu ovu u slavu rite! Po krevetima, u mraku, ležale su senke. Muževi, ocevi, braća, deca u stidu i sramu. Ja pijem u slavu smeha Banaćana, koji je oštar kao kolac.
U vozu nije bilo osvetljenja i videle su se samo senke. Mala deca ležala su, na podu vagona, oko naših nogu. Iznuren, nisam mogao oka da sklopim.
Tada su njegove zavejane, pa ipak crne, crkve imale senke toliko velike pred veče kao provalije. Danas, kad su me naučili da sve znam, znam da je to samo barokna arhitektura
Drhti, ljulja se, odbleskuje. Gubi svoju tvrdoću i sav se pretvara u senke, što se ljuljaju u kiši. Tako je beskrajan, a tako je lak, kao da je sazidan od karata.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
nije, malo — pa se pomoli pun, sjajan mesec, koji obasja svu okolinu, a od drva se pruže duge crne senke... Nastupa čudna noćna tišina, kroz koju se od jedared začuje jasno i snažno tiktakanje vetrenjače...
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Sunce kroz utrobu reke pronese Vagone santi, granja i gliba: Led se pretapa u senke, a one se Zgušnjavaju u tamna leđa riba.
) U pustim ulicama, posle toga, Nigde se ne čuje Ljudska noga. ŠTA SUNCE VEČERA Kada se senke izduže, istanje, Šta sunce večera? — drugo je pitanje. Jeste li videli zapad pred veče, kako pljušti?
Rakić, Milan - PESME
I dokle pesma polagano trne I tone negde, nevešta i bona, Starinska pesma mnogih miliona I dok po nebu kruže senke crne, Eto se bude iz prošlosti gole Spomeni s cvećem, sa ružom i krinom, Ćućore tiho kao pod surdinom, Drhtavi zvuci
I sva priroda i njezina blaga, I sve veštine što čoveku gode, Kroz dušu našu prolaze, bez traga, Ko tamne senke preko mutne vode.
OSVIT Kad dođe noć i širom celog sveta Pline tišina što krepi i godi, I duge senke visokih drveta Padnu po mirnoj zelenkastoj vodi, I sve zaćuti ko da u tom času S visova tavnih, s tajanstvenim
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
ima malo pramenova, te da bi oni svojom senkom kao sakrili onu udolicu ispod ušiju ka vilici, a i ceo joj obraz od te senke došao tamniji, ovalniji.
Čas je tamnila, čas sijala, sigurno od senke materine, koja je išla po sobi, možda nameštala oca u postelju, polivala ga vodom, osvešćavala.
Pandurović, Sima - PESME
14 NEMIR 17 ALILUJA 19 NAŠI PEJZAŽI 20 U KOLEVCI SNA 21 JULSKO VEČE 23 SVETKOVINA 25 NjEN ODLAZAK 28 SA SVOJIMA 30 SENKE 37 TIŠINA 38 BOLESNO PROLEĆE 40 PUT 42 ŽENA 44 KARIKATURE 46 REZIGNACIJA 50 NEIZBEŽNOST 52 MRTVI PLAMENOVI 53 SVUDA
A vetar peva poeziju smrti. SENKE Oblaci žuti preko moje glave Prelaze prostor mirno; zaklanjaju Sunce i nebo, i visine plave, I tužno gredu ko zna
Promiču senke. I vazduh se žuti, I teška tuga zahvata svečano Prirodu celu. Mrtvački sve ćuti. I setno veče pada tako rano.
tako tajno U mrku ponoć i u veče sjajno Neznanih, mutnih želja crni let, K’o jata tica raširenih krila, Prošlosti senke, što je jednom bila, I sada senči iluzija svet.
Krvave su senke projezdile tuda K’o aveti mraka pred kapijom pakla; I tresla se zemlja iz dubina svuda, Kad je carstvo palo k’o kula
— Da njihov cvrkut, neprimećen, mre. I sunca davno željenoga sjaj Još samo teške senke svuda stvâra Predmeta dragih u vedri čas taj, Kad radost naša srca ne otvara.
I zato, valjda, uvek volim dane Kad oblaci beli plavim nebom plove I bacaju senke na doline one Nemira i suza; kad zelene grane Ljuljane vetrom nemirom prozbore O taštini sviju nada, sviju moći,
Samo, Mi još svome svetlom cilju koračamo. Neosetno, tiho, kroz aleje néme, Sad nas prate senke dve: Starost i Vreme. I mada nam ništa ne kažu, ne čine, Osećamo teret njihove blizine.
gde njegove tice Odlaze, da bolje podneblje potraže, Nekud, gde je lepše, gde je život mio... A s večeri, kad se senke noći snaže, I pre pada svoga — hrast je mrtav bio.
pasti Ove noći, usred lude terevenke, Kada orkan vitla, i oblaci tmasti Jure ispod neba — ispolinske senke — A nade klonu k’o bogalji kljasti? Ne znam... Ali jutrom, kad se čudno deli Svet mraka i zore, završen je pir.
Iste ptice poju. Jer i zemlja svaka Ima svoje vetre, mirise i boju, Svoje sunce, svoje senke od oblaka; Jer svaka, najzad, ima dušu svoju, I, k’o svoja, biće i mrtvima laka.
Laž što nam tajno bedna srca suši, Laž koja k’o mora na naš život pade Bacajući senke, k’o velike klade, Pred noge nam; koja umara i guši, O!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Ako tada sagleda svoju senku, vrati se odmah natrag u jazbinu, i spava još šest nedelja; ako li ne vidi svoje senke, to jest ako ne bude sunce uranilo da ogreje, on se već uputi u šumu, da traži što za jelo. VUCI — HRTOVI SV.
(Svetlost) 418 — Ko sve jezike na svetu zna? (Odjek) 419 — Ko uveče ima poslednju reč? (Odjek) 420 — Od čega nema senke? (Od vode) 421 — Šta goru lomi bez ruku, a lišće jede bez zuba? (Oluja) 422 — Šta može po zidu trčati?
Stanković, Borisav - JOVČA
Dole, u kujni, pa u sobi do nje, na prozorima, pojavljuje se svetlost, promiču iznutra senke; s leva, pored stepenica, neko sa zapaljenim fenjerom pojavi se i opet se izgubi natrag.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Suncu kraj je. Leta više nema tu: Samo hude krpe, trošno meso, bedna kost. Ni senke više nema da crta po tlu. Da l su svi tu, il još neko — ne? Ko će prvi ugasiti leto? Ko sme?
Al nosili su crno srce u grudima. Tvoj sin i tvoj muž kao bor i bor Nestvarni behu: tek senke među ljudima. Minuše kraj njih ko trun: dvor po dvor I vrt Alhambre sa vodama i klupama.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Lake i hitre, senke naleću jedna na drugu, izmiču i opet naleću goneći se po izribanom daščanom podu i rezbarijama hrastove tavanice.
Ruke se lome, mlataraju i jure sopstvene senke po ogaravljenom zidu. Klečeći pored postelje, Tola, uplašen i zanemeo, hvata joj ruke, svaljuje je na ležaj, pritiska
“ „Znam“, kraj noge spusti lampu. „I opet da znaš.“ Sudariše se očima. „Pročitaj pismo.“ Po sobi su senke drhtale. „Idi, neću ništa da čitam!“ „Tvoj Vukašin piše. Lepo te pozdravlja.“ „Rekao sam ti: neću da čitam!
Po detelištu su se pružale dve senke, primicale se jedna drugoj, ulazile jedna u drugu i stalno kretale od naviljka ka plastovima.
I vile su muško. I vile su on. Senke su rasle i ulazile jedna u drugu. Bojeći se da neko ne naiđe, zverala je po kukuruzima što su opkoljavali detelište,
Sunce se sklonilo iza ruševina kula i planina. Vetar, kao da se dotad plašio sunca, brznuo se po kukuruzima. Dve su senke nestale u zaklanim i pregorelim strukovima deteline. Ona je stajala osećajući vetar i veče.
Klima glavom kobila i laganim korakom gazi po belom putu mirnim senkama drveća. Aćim se klati u sedlu, sunce i senke prelaze po njemu. Natušten je, sve ga boli, ali kad iz avlije čuje dovikivanje seljaka „neka ti je živo, čiča-Aćime!
Nije je našao. Nikad je više nije video. Mesec je jeo senke i žurio da se uspne tamo odakle se sve vidi. Aćim je, klecajući, gazio po grudima senke, dok se glava vukla po beloj
Mesec je jeo senke i žurio da se uspne tamo odakle se sve vidi. Aćim je, klecajući, gazio po grudima senke, dok se glava vukla po beloj prašini tamo gde će konopac srčiku da joj prekine.
U mraku, na nekoliko mesta dogorevaju sveće. Žbunići sitnog i mirnog plamenja. Kamenovi i senke se mešaju, pomeraju, komešaju pod grozdovima zvezda na visokom nebu. Đorđe cvokoće.
— Treba opet da mu promenimo obloge — plašljivo šapće Tola. — Ja ću. Idite. — Ruka mu drhti, senke lepljivo gamižu po zidu, drhte i one, a dim se zavezuje i puzi po tavanici, sada je sam, prinosi lampu Adamovom licu, i
lampu Adamovom licu, i onda je tako s lampom zagledao, zvrji cilinder na lampi, modre su mu usne, i obrazi, mrki, senke su iste. Đorđe zažmuri da ne gleda te senke, iste kao nekada kada je... ...
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Sunce je već kvasilo stopala u moru i rasle senke drveća. Nije ni primetio kako prema njemu kroz prozračno plavu vodu počinju da se penju grane korala.
Kao blistavi, srebrni oblak plovila je u noći krošnja oraha, a ispod nje titrale senke. U tom titranju mu se učini da vidi kako iz oraha izlaze ona malena, živahna bića, skakuću, pevaju, smeju se.
— uzdahnu starac. — Ali kako znam da sanjam? Je li trenutak ili čitavu večnost sanjao? Ko zna! Probudio se kad su senke ispod drveća postale sasvim kratke, i zagledao se u svoj dlan. — Šta je ovo?
Talasi, takođe! Zato niko i ne zna gde se nalazi Galebova stena, niti jesu li one mrlje na sjajnom licu Meseca zaista senke galebovih krila?
Jedan za drugim, zatvarali su oči pajac, skretničar, lutka na čijim su okruglim obrazima, sve do zore, poigravale senke trepavica... A onda, sunce banu na vrata i dečak ustade da vidi šta rade njegove igračke. Spavale su sve do poslednje.
Kao da traži odgovor, dečak se zagleda u planinu ispred sebe. Jasne, kao na danu, senke drveća preplitale su se i pretvarale u čipke pune srebrnastog iskrenja.
Njegovu kulu naseljavali su poslovni ludi i računari. Druge devojčice i dečake viđao je tek kako kao senke promaknu iza prozora susednih ulica, a u dubini, na ulicama, kao šljunak u klisuri, sudarali su se prolaznici, jureći
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Kalemegdana i Studentskog trga, i Knez-Mihailove, u časovima velikih rasvetljenja nadnose se bezdani svetlosti u kojima senke praiskonskih prošlosti sačekuju bezmerja sjaja što klizi sa juga, od Terazija i Vračara.
Prava i bez senke, ulica vodi na Kalemegdan, sav od senki. U doba kada je Jovan postao Gospodar to je bila druga priča: ovuda su, svuda
I svuda kroz senke, divlje i pitome, koje su se mrsile oko kolena, zaplitale stopala, i mirisale. Dežmekasti Gospodar Jovan lakim hodom
Nebesa su bila zatvorena a drveta i senke skamenjeni; odasvud je pucala pustolina. Sa Srbima se borio, ne sa Turcima, i jeza mu se penjala uz kičmu: svirepost je
Kroči na Breg za razmišljanje, zađe u senke i nasloni obraz uz jedno drvo koje je bilo mlado 1870. Neko vreme stoji tako, ne razmišlja, sluša: dah sokova, hod
Neko vreme stoji tako, ne razmišlja, sluša: dah sokova, hod mrava, kovitlanje oblaka nad bezdanom i, naročito, senke kako ce prepliću. Onda, vrati se u svoju senku, tamo.
Prolaznici su retki i, dok se provlače između parkiranih automobila, mokri od senke. To je otuda što nova zgrada Prirodno-matematičkog fakulteta, sazidana na mestu gde su nekada bile i srpska i turska
Preskaču zgrčene senke ružinih žbunova i opuštene senke šam-dudova (u kojima se zgodno sanjari o ljubavi). Ali, Sima sad ne misli na ljubav:
Preskaču zgrčene senke ružinih žbunova i opuštene senke šam-dudova (u kojima se zgodno sanjari o ljubavi). Ali, Sima sad ne misli na ljubav: misli na čuvenog bečkog bankara,
Tako se jedne noći našao, samcat, u vrbacima pored Drine: senke su pretile, pretnje su se mrsile a on je, opet, osetio ukus pustoši i osetio da je nag i ništak pod tom silesijom
zna samo to da je bila tragična, Riga od Fere je u Beogradu dobio, na padini prema Dunavu, strmu ulicu, uvek vlažnu od senke i od pomalo omekle prošlosti.
Kalemegdana, gde se ulica završava, odjednom nadnesu prostori velike svetlosti, kružne a neprozirne, i u toj svetlosti senke i memle, čak i tajne, lako iščile a svaka prošlost postaje prozračna.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Noć ne ide, stoji. I samo bezglasno, Po zidovima, u gorenju svome Vesela sveća što treperi jasno, I niže senke, krupne, k'o fantome. A ona čita...
Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj, I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju, A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.
Popa, Vasko - KORA
ruka od dima Uzdasi bez vesala Misli bez krila Beskućni pogledi Ovde onde Poneki cvet od magle Rasedlane senke Sve tiše kopaju Vreli pepeo smeha NA ZIDU Davno okopnela Prva belina Bore vremena Nabujale Na izdašnom parlogu Polje
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
A iza njih gori vatra i crta na zidu ispred njih senke stvarnih predmeta koji se pokreću iza njihovih leđa, a oni vide samo te senke i senke sebe samih, i ništa više“.
njih gori vatra i crta na zidu ispred njih senke stvarnih predmeta koji se pokreću iza njihovih leđa, a oni vide samo te senke i senke sebe samih, i ništa više“. „Pa šta je istinska stvarnost?“, upita plašljivo Aristoteles.
vatra i crta na zidu ispred njih senke stvarnih predmeta koji se pokreću iza njihovih leđa, a oni vide samo te senke i senke sebe samih, i ništa više“. „Pa šta je istinska stvarnost?“, upita plašljivo Aristoteles.
„Takvo potpuno pomračenje Sunca traje, po pričanju očevidaca, svega minut dva. To nam ukazuje da konus Mesečeve senke svojim vrhom taman dodiruje Zemljinu površinu, kako je to i ovom slikom predočeno.
Meseca, približile jedna drugoj baš na obodu lopte koja nam predočava Zemlju, i tu se dodirnule u samom vrhu Mesečeve senke. Odatle sleduje da Sunce i Mesec imaju jednake prividne prečnike, tj.
Obe tangente, koje sam položio uz Sunčevu i Zemljinu ploču, ograničavaju kupu Zemljine senke, a u tu kupu zašao je Mesec i stigao do njene ose.
No pre no što je ušao u Zemljinu senku, Mesec je bio potpuno osvetljen, a to će biti i čim izađe iz te senke. Zato sam ga u njegovim položajima neposredno iznad i neposredno ispod kupe Zemljine senke pretstavio žuto obojenim
Zato sam ga u njegovim položajima neposredno iznad i neposredno ispod kupe Zemljine senke pretstavio žuto obojenim okruglim pločama. Prva od njih označava početak Mesečeva pomračenja, a druga njegov svršetak.
On ostaje tako potpuno zamračen dogod na drugoj strani kupe Zemljine senke ne počne iz nje da izlazi. Ja sam izmerio vreme koje je potrebno da se Mesec potpuno zamrači i vreme koliko to potpuno
Našao sam da su ta dva vremena međusobno jednaka. Odatle sleduje da je prečnik poprečnog preseka Zemljine senke na ovom mestu na kojem je Mesec pri svom totalnom i centralnom pomračenju kroz tu senku prošao „dva puta toliki koliki
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— O ovo ovde, šta ti je to? — To su: Senke jutra Arcibaševa. — To je dobra stvar — primeti krezubi student. — Ja naročito volim Arcibaševa.
To ne znam. Ali odoh, znaj od-oh... Prođosmo crkvu i skretosmo u njegovu ulicu koju sam poznavao. Velike, crne senke lipa pokretale se na zemlji potajno kao utvare. Na ulici pred berber nicom kašljao je i glasno zevao noćni stražar.
Najedanput dve-tri senke žurno promakoše iza ugla, pa pored mene i sumnjivo štukoše u ćorsokak, pa malo posle jedan glas divlje kriknu: — Evo ga.
I dok su nove senke neprestano pridolazile i grozna borba trajala polako se razdanjivalo. Onda se jedna prilika izdvoji iz gomile, uspevši
A znao sam dobro da nisam prvi očajnik što je, gonjen neodoljivim i nejasnim nekim nagonom, potražio čarne senke onog drhtavog i dragocenog mira gde se čovek lakše oseća kad se isplače.
Po putu, pravom i belom od mesečeve svetlosti, velike, teške i pokretne senke od šume. Ja bih rekao da su senke; koračam, pa užasnut ustuknem nad njihovim mrakom, kao nad crnom provalijom pakla.
Po putu, pravom i belom od mesečeve svetlosti, velike, teške i pokretne senke od šume. Ja bih rekao da su senke; koračam, pa užasnut ustuknem nad njihovim mrakom, kao nad crnom provalijom pakla.
Rastopljeno zlato prosipalo se pobedonosno daleko već u bezdanu, a po stenama bežale su vijući se gonjene i plašljive senke poslednjih oblaka. Sunce je izašlo.
Sa sjajnim noževima na pušci protiču žurno, nečujno i nevidljivo, kao duhovi, senke vojnika iz patrola što održavaju veze između jedinica.
On podiže glavu i zagleda se tamo. Ogromne, kao čudovišta, senke klizale se preko krovova, valjale se kao talasi preko čestara, jurile mu neodoljivo u susret.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
prostranstva, stade da mu se uvlači u dušu, i on opet postade onaj nepoverljivi opasni razbojnik, koji preza od svake senke i u Toj plašnji čini nečuvene zločine. »Šta hoće oni od mene... pa i ovaj Novica?...
Petković, Vladislav Dis - PESME
Svuda tako mirno, izrazito, mračno: K'o odblesci smrti senke pale redom, Lišće tek zašušti jednoliko, plačno U noći, što diše mesečinom bledom.
Zvuci violina, vino, jak dodir žena Daju nam pir, Al' svuda se kreću senke mrtvih vremena, Umrli mir. Muzika s pesmom pruža nam stare jauke, Opela trag; Zagrljaj, zanavek naše skrštene ruke I
Gde-gde samo suve senke golih grana K'o kosturi od života, mrtvih dana. Svuda zemlja; vidik pao. Vlažna tama Po zvucima, preko mira, leži,
PRESTANAK JAVE Dolaze dani i noći bez jave, I kao senke, bez šuma, nestaju; U snu, prolazom oko moje glave Svi događaji i stvarnost prestaju. Dolaze dani i noći bez jave.
Sve mi se čini nemam volje svoje; Stvari i ljudi sad postoje za me. Izgleda da su misli, želje moje, Postale senke, neka vrsta tame. Moji su dani danas jedne boje.
Svud se tama širi i po njoj se kreću Neke senke što se, ustremljene, nagle I prilaze, vuku, u povorci sleću; Ne vidi se ništa, negde nose magle.
Dvorištem su kratke i duboke staze, Nepomične senke, i duša pustinje: Kao da čuvari nevidljivi paze Da ih ne poseti proleće i inje.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Razmišljao sam i o ostalim velikim ljudima sa Triniti koledža čije su senke lebdele iznad ovog tamnog dvorišta, uživajući u božanskim zracima i zvucima koji su se širili iz istorijske kapele,
što blesnu briljantne boje cvetnog vrta kada ih osvetle sunčevi zraci koji se probijaju kroz oblake i razbijaju tamne senke koje prikrivaju ravnice oblačnog letnjeg dana.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
i kroz konope kataraka; pučina se naježila i tamnije pomodrila, parobrod jače škripi, a po moru, naganjajuće se, senke oblaka hitrije jure, ne mogući nikako da se stignu.
Svugde na putu prati ga život i smrt! Ulazi u pusto groblje. Ispod neurednih čempresa prostiru se plavetne senke, turski jednostavni spomenici obrasli u zelenilo...
U bistroj vodi, što se na suncu bleštala, ogledaju se duge senke vrbovih krivih grana i iskidani krajevi raščešljanih oblaka.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
U većini pejzažnih pesama iz ciklusa „Senke po vodi“ i „Jadranski soneti“, ispevanih u dvanaestercu i jedanaestercu, opis je široko razvijen i doveden u sklad s
To nije usamljen slučaj, koji nalazimo samo kod Crnjanskog. Valja se setiti i one zagonetne senke iz Andrićeve Proklete avlije koja vidi i čuje, a ne govori. Zove se prosto: mladić pored prozora.
kosi svakoj zvezda će kasno da se javi dok stope se dečje tope kroz polja široka kao prvi sneg i stonoga lovi senke pale preko zida i trava raste do iznad njenog čela trava zaborava ili uspomena nije važno (3) nek teku reke nek
stihova: (1a) gde su granice gde najzad (1b) gde su gde granice najzad (2a) topole ne bacaju više svoje senke – senke ne bacaju uvis vitke topole (2b) veče ih je već stopilo pijano opijeno već veče Moglo bi se reći da su
gde su granice gde najzad (1b) gde su gde granice najzad (2a) topole ne bacaju više svoje senke – senke ne bacaju uvis vitke topole (2b) veče ih je već stopilo pijano opijeno već veče Moglo bi se reći da su u nešto
Izdvojeni, ogoljeni odnosi u varijanti (a) i (b) izgledaju ovako: (a) topole bacaju senke senke bacaju topole (b) veče već stopilo pijano već veče Obrazac je i ovde očigledan i svak ga može
Izdvojeni, ogoljeni odnosi u varijanti (a) i (b) izgledaju ovako: (a) topole bacaju senke senke bacaju topole (b) veče već stopilo pijano već veče Obrazac je i ovde očigledan i svak ga može proveriti, pa
ka sledećem, zasad najdinamizovanijem tekstu u srpskoj poeziji: (1) Ne mogu da imenujem ove modre (2) Zimogrožljive senke koje ne (3) Mogu da se slegnu ne mogu da leg (4) Nu u belu (5) Ovu svetlost umornu bez sjaja (6) Dalje se ne
(„Zvezdoznančeva smrt“) Zvezde padalice glave sklanjaju U senke njegovih reči. („Zvezdoznančeva ostavština“) Dakle, unutarnju dramu savremenog čoveka i realnost urbanotehničke
I kao što na našoj ikoni i fresci – da produžimo ovu paralelu – likovi i predmeti ne bacaju svoje senke, jer se ne priznaju spoljnji izvor svetla, nego unutarnji, koji se, kao što je poznato, dovodi u vezu sa duhovnom
primerku iz Matićeve poezije aktiviran je elementaran odnos između subjekta i objekta: topole ne bacaju više svoje senke senke ne bacaju uvis vitke topole („Širom otvori oči“).
iz Matićeve poezije aktiviran je elementaran odnos između subjekta i objekta: topole ne bacaju više svoje senke senke ne bacaju uvis vitke topole („Širom otvori oči“).
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
o njegovim svojstvima, nešto više možemo saznati iz slučajeva kad se od njega odvoji, kad tako reći iz njegove senke izađe u različnome stepenu individualizovan pripovedač i progovori u svoje ime.
Tako su kod duboko potresenog Tomče unutarnji grčevi i mišićni trzaj i spolja produženi i pojačani u igri svetla i senke.
ređanja čak i determinativ „mokra postponira, pa time monotono ređanje uveća: „Noć, / mokra, / prazan trg, / fenjeri, / senke bedema, / utvrđenja, / sasvi ga uznemiriše.
Mi ćemo produžiti tamo gde je on stao: „Noć, / mokra, / trg, / prazan, / fenjeri, / senke bedema, / utvrđenja, / uznemiriše ga, / sasvim”. Ali je i bez toga, razume se, monotonija kod Crnjanskog vrlo velika.
U njemu se Dafinino posmatranje Aranđelove senke dovodi u zlokobnu vezu sa posmatranjem sopstvene senke: „Ali sad, sad je mirno osećala njegov dah na sebi, i videla je
U njemu se Dafinino posmatranje Aranđelove senke dovodi u zlokobnu vezu sa posmatranjem sopstvene senke: „Ali sad, sad je mirno osećala njegov dah na sebi, i videla je kraj sebe njegovu senku, predveče, u polutami, dok se
]. Sa gustom šumom što se spuštala na njega, predvođena pojedinim, razbarušenim drvećem, koje je bacalo velike senke u travi, pri izlasku iz šume.
Njihov nas odnos podseća na neraskidivu, mada promenljivu, vezu predmeta i njegove senke. Otuda i utisak da u opisu postoje dve delimice poklopljene, delimice razmaknute ravni, što liči na ukrštaj specifičan
346 Ali, podjednako kao i svetlosti, likovima ne izmiču ni osenčene strane na predmetima, pa, razume se, ni senke koje oni bacaju. Katkad se senke i odrazi pod osvetljenim nebom i na vodi pojavljuju, i ponavljaju, iz scene u scenu.
Katkad se senke i odrazi pod osvetljenim nebom i na vodi pojavljuju, i ponavljaju, iz scene u scenu. Postoje, međutim, izvesne scene u
veza s Aranđelom, od časa kada je stupila u njegovu plavo-žutu kuću na Dunavu, pa dok ne izdahne na kraju osme glave. Senke ovde tako protkivaju tekst, tako su u njemu raspoređene, tj.
A već kada onesveslog Aranđela izvuku iz iste reke, u kojoj se zamalo nije udavio, i unesu ga u Dafininu ložnicu, senke svuda oko njih iskrsavaju, uz neprestani šum vode pod prozorom: „Plamen žiška sa peći, osvetljavao je veliku izbu, kao
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Oblak baca i senke i mrake Da nahudi bogodanom sjaju — Al’ sokoli um’u kroz oblake: Po tome se sokoli poznaju. Čista rečca duha
“ »Neven« 1881. RODIO SE HRISTOS! Rodio se Hristos, ali ne za mame Koji ’no se plaše i od svoje senke, Kojima se vije po svakome vetru Kukavičje pero vrh sramne čelenke.
Miljković, Branko - PESME
i varke uzdrhtale U jedan kraj mnogo prisniji me smesti Gde reč ima vrednost sudbine i podsvesti Gde su veličanstvene senke a stvari male. Kad oslepim sve pojave vode kuda vode?
Oh te reči kako mogu da ublaže ako su od sna. Lepoto neuvela reči bez senke kada ko čašu sunce držimo u snu gledajući u crne vrhunce. SUNCE Ovo će se neizvesno kretanje završiti suncem.
protiče reka večita i uzaludna ptice lete za vetrom i žene plaču na obali čovek pada na svoju senku oni su bez senke sišli u dubinu i bez imena za istoriju: od slepog lica brodoloma u njihovim poslednjim očima stvorena je
Zar novim telom osvežiti lomnu krv? Kako se usuditi zameniti put putovanjem, biće vatrom, miris umesto senke izdan iznutra! Mrtva ona je izgubila sve moje dokaze protiv vetra, smrti, zime.
budućnošću se šali SUZA Hiljadu violina — krilatih pasa Preleće nebom i jeca S istoka prema zapadu Samo je suza bez senke Vodo moja napaćena Iza tebe zvezde se raspadaju I nariče noć-udovica Nad svežim rukopisom rose ČOVEK SA SUNCEM Onaj
Krakov, Stanislav - KRILA
— Odmah pare, položaro, ili ću te... Na osvetljenim krilima šatorskim vide se crne senke kako drhte. — Na, to je vaše... da platim nemam više...
Poručnik Luka ide duž niza šatora, koji su isto tako budni i osvetljeni, i po kojima igraju pogrbljene senke. Preko svega se rasula mesečina, na kojoj se crne prilike stražara, i druga uz trnje pričučnula bića.
Pod kamenjem se zgurili zeleni rakovi. Svitalo je. Šume su u magli bile plave kao začarane. Po klancu plivaju duboke senke. Hladno je od njih. Voda skače nesmetano preko stena, huči, penuša se. Samo je u virovima mirna kao zenice.
Hromi vratar je propuštao goste, mereći ih znalačkim pogledom. Samo su oficiri imali pristupa. U malom vrtu se senke izdužile. Žene u prozračnim haljinama valjale se po travi mekoj kao sag iz Teherana.
Očupa ga od sebe. Zacvokota od užasa. Poludela mračna gomila se valja, mrvi, riče. Beže rasprštale senke na sve strane, skaču, sapliću se preko još pospalih, ili možda mrtvih tela. Jure preplašene mazge i mrve kopitama.
Huči i valja se sve brže ka jarugama. Kamenje se otiska pod nogama i jauče. Sve se slilo u jedno. Ni jedne senke izdvojene. Sve je to obavio i spojno ledeni užas bezumlja, koji pliva kroz tamu.
Glasovi su očajni, odlučni. A odlučnost deluje na slabe. Izdvajaju se senke, koje neodlučno staju. Jedan prikupljeni, zbijeni red se vraća, i gura pred sobom ustavljene senke.
Izdvajaju se senke, koje neodlučno staju. Jedan prikupljeni, zbijeni red se vraća, i gura pred sobom ustavljene senke. Sve je jača rika: — Napred, napred... Sad se tek seća oružja u ruci. Natiču se noževi.
Grmi svugde. Ceo front plamti kao sjajna, ustreptala pruga. Svuda uragan besni. Na grebenu se mrke senke kovitlaju. Zapaljene bombe opisuju sjajne pruge u letu kroz tamu. Zviždi čelik i komađe gvožđa. Tupi udari i jauk.
Svetlucaju šlemovi i vrhovi dugih bajoneta. Blistaju se i drugi kratki a široki. Mešaju se modre i mrke senke. Sevne plamen i zaslepi oči. Grmne, riknu parčad. Jaukne se. Ruši se. Krvava se tajna vrši.
Rika je sve jača, bešnja. Greben je osvojen, rovovi su povraćeni, a niz drugu padinu se otkidaju i beže mrke senke. - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — Vuci tu mrcinu odatle, — viče major i pokazuje na dve belim suknom
Zveče mali ašovi o kamen, i grebu ispucalu zemlju. Druge pognute senke vuku još tople leševe i bacaju u jarugu. — Uh, kako je strašno jauknuo... Ubica se seća ubijenog.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Okolo, u daljim dvorištima, senke divnih oblika neprestano promiču. Toplo je i sa savane dolazi miris ciklame, koja cveta u šumama u Evropi, i miris
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Sve ih veća svetlost hvata, I rajske ih zrake ljube; Nestaje im senke s lica S oblika se crte gube. Sve što dublje u njih gledim, Primajuć’ im svetlost u se, Sve to većma, sve to jače,
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Mi sabismo glave među kamenje. Gledam iz očnog ugla... Još treperi... Senke postaju sve veće. Mrak. U neko doba pade mi na pamet da pratim jednoga u pravcu reke da vidi ima li čega tamo. Aja!
— dobaci Dragan. — A jest. Cokule imate da ostavite, a navući ćete platnenu obuću. Večeras treba da smo nečujni kao senke, a laki kao srndaći. Od oružja nosićete samo kame i po šest bombi... Sada je tri časa.
Ali još ne! Ne!... Eno ga i drugi. Fiu! — baš pored glave. I desno se naši povlače... Kao senke. Ležu pored žice. — Alo, četvrta, peta, baraž, baraž, baraž! — vikao sam udarajući nogama.
Sunce se klonilo. Visoke senke jablanova ugibale su se preko rečnog korita, izvijale uz obalu, i kao da su puzile uza zidove kuća na suprotnoj strani.
Ali ništa video nisam. Oni su prošli iza mojih leđa. Posmatrao sam njihove senke u izlogu, i izgledalo mi je kao da ona posmatra mene.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Bajnoj to često traže po pustinji, Traže po čuvstva širokom prostoru, — Ni senke tvoje bez izumljenja Svesti zemne ne mogu da nađu.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
zelenog; A to što gledim, tamo daleko — Te gorostasne, crne aveti — Što, kao preteć nebu, ponosno Po pustoj zemlji senke pružaju: To nisu oni čili valovi Što ih je moja mladost gledala Sa prozorija hladnog granita Veličanstvenih onih
Bojić, Milutin - PESME
15) Gospode, da li čuješ gorde trube? Vidiš li Veru što grobljima gazi I himnu kliče u snegu i vlazi, Dok senke sumnje vidike joj rube?
I dok poljima njihov kikot zvoni, U njinom oku blista mir grobova I protežu se, kô senke jablana, Likovi hladnih severnih bogova. I biše deca Svetom Rečju zbrana.
suncem vrištaj konja gluši, Topot se lomi o nadne čelenke, Mlaz mladog soka iskra i penuši, A čelom mutne navlače se senke.
6. GROBOVI Korača dugi niz mrtvaca I mesec sveže humke mije I duge senke jablan baca I večne nade tajac krije. To majke palu mladost traže, Mišice željne milovanja; No lubanja se venac
Noć vizantijska, sladostrasna, ista Kô ona kad se rodi Gospod Novi. A samo senke s licem kô od lima, Poslednji borci carevine šture, Čuvaju kule i zidine sure; Kao prost vojnik, car je njihov s njima.
Jakšić, Đura - PESME
Vatra gori, plamen liže I po tamni duvarovi Gorostasne senke diže, Kô da j’ rada iz prošlosti, U vatrenoj zanetosti, Vitezove da naniže I tim vreme doba davna S našim danom
Nastasijević, Momčilo - PESME
I drugara vojnika čohom po koži ruka gruba dobuje lagano. A nebo plavo, i senke šaraju put. 2 I pogrebli ga valjano: Krstaču poboli, pa ime, Subotić Stano, čitko po njoj — majka da ga nađe,
3 Zàpeva mu truba. u kovčegu opružen on, i žut. A nebo plavo, i senke šaraju put. SEĆANjE 1 U tihu sobicu moju đurđevak unese neko.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Ali kad bi noć bila obasjana mesečinom, videlo se sve. Dvorište blještalo. Po bašti šuštale senke i lelujalo se lišće a gore čardak sigurno se još jače belio.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
marta) vimena k. (SEZ, 19, 56; 32, 1925, 108 id; 40, 112). K. se meće porodilji pod jastuk, da je brani od »senke« (ženski demon koji porodilji škodi, SEZ, 40, 112); takođe se upotrebljuje i za magičnu odbranu svilene bube i zbog toga
bio manastir, i da je tome manastiru po klonio aga zemlje »koliko je hvatao lipin hlad« (a to je, s obzirom na dužinu senke pri zalasku i izlasku sunca, bilo dosta, BV, 6, 217). O l. uopšte i o pojedinim l. pričaju se legende.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Naspram zadnjeg treperenja zapadne svetlosti video sam samo njihove senke. Jedan je bio plećat i visok. Senku onog drugog, skvrčenu, krivonogu i grbavu i suviše sam dobro znao.
vešt u prepisivanju i u živopisu, taj se smejuljak odjednom raspao u niz sitnih grčeva koji su u kratkim talasima, kao senke, prolazili njegovim licem kad bi me ugledao. Prohor je bio nepismen i gajio je prema knjigama podozrenje.
i dani puni ushićene svetlosti, i meka predvečerja, i zvezdane noći, samo su ljudi tamo isceđeni, suvi, bez sokova, senke suludih mučenika i nepodnošljivih pravednika. O čemu bih tamo mogao razmišljati, Gospode?
Kroz njihove glave neprekidno tumaraju izbezumljene senke, vidik im je taman i nazubljen strašnim, zloslutnim klancima i grebenima.
kaznu; moje modrice i otekline nisu tako uverljive, čak i pri svetlosti pripaljenog žiška koji po zidu baca sablasne senke one su nekako blede i sitne.
Ne znam kakve su tamne senke uzmutile njegovu dušu, te ne zna šta čini. Sve što sam pokušao da mu savetujem odbio je sa nestrpljivom umišljenošću.
Ničeg tako nepodnošljivo sebičnog. Sve tu ima svoj red, svaka biljčica svoje mesto, ni senka u senci senke ne prebiva tu bezrazložno i slučajno. Nema ni najmanje nedoumice šta valja ostaviti, a šta iščupati.
granja, šindre i odvaljenih ploča, rupe na krovovima, crne spodobe monaha koji su se kretali po dvorištu kao nečujne senke — sve je to pri sablasnoj svetlosti meseca i prvog bledila na istoku izgledalo kao prizor iz nekog užasnog,
Svega tu ima više od ljubavi. U sebi i u drugima vidim samo titrave senke čuvstva, ali njega nigde. Samo njegove blede obrise. Samo odraz lika u blatnjavoj bari.
Naložili smo vatru, drhtave senke igraju po belom zidu, pucketaju suve grančice. Dadara Posle ovoga, zbilja, niko neće moći da kaže kako gospodar
Umoran i rastrojen idem od jednog do drugog zupca na bedemu, naginjem se između njih i gledam dole u urvine kojima blude senke oblaka i mrlje mesečine. Vetar ujeda kamenjar kao lud i ne znam da li ja to na njega prenosim svoje ludilo ili on na mene.
Jedva čekam da dođe podne. Čim se senke skrate, zatvorim ovce i goveda u tor i požurim na Moravu. Našao sam zgodno mesto za kupanje.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj, I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju, A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
znaš vrlo dobro, isto tako su ti poznati moji dokazi da je Zemlja lopta: pri svakom pomračenju Meseca, granica Zemljine senke koja se vidi na Mesecu ima kružni oblik, pa pokazuje i okruglinu same Zemlje.
prolaza Mesečevog kroz Zemljinu senku pri totalnim i centralnim pomračenjima Meseca, može se odrediti prečnik Zemljine senke na mestu tog prolaza.
Kako Mesec nema svoje atmosfere, to njegova brda bacaju veoma oštre senke. Mereći dužinu tih senki pri raznom položaju Sunca, moguće je izračunati visinu bregova iznad njihove okoline.
Ovim dogledom posmatramo antarktički kontinent koji nam sada otkriva svoje tajne. Njegovi brdski lainci bacaju oštre senke na njegovu snežnu visoravan, i mi bismo odavde mogli premeriti visine tih brda.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Dečja potreba za igrom i slobodom, opevana bez vaspitne „senke“, kao da priziva „Begunce od kuće“ Lj. Ršumovića koji beže „samo da se sklone“ „u neku slobodu“ i svedoči o snažnoj
Stanković, Borisav - TAŠANA
Vidi se čak i preko kapije suprotna strana ulice sa poređanim kućama, baštama. Po dvorištu promiču senke ljudi, seljaka, slugu, čivčija, kako po ambarima nose na leđima džakove kukuruza.
Iz dvorišta se čuje larma. Senke ljudi, slugu, sve više promiču noseći džakove. Ulazi seljak sa kotličetom. SELjAK (Stani, pokazujući kotliče): Stano,
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
To trepti, to se plete i ukršta, to kleca; to se otkida i lebdi. Niko ne zna i ne vidi otkuda dolaze senke, ali one dolaze. Pričalo se u svoje vreme dugo po palanci kako je gospa Nola usvojila Toticu Paulu.
A stari mu je pametno odgovorio: da on često sedi u avliji na suncu, i poznaje senke svih ukućana, i da je senka, po njemu, gora još od ogledala.
Gospa Nola ču odjedared kako vetrić dobaci odnekud motiv tamburice. Pa onda stiže i vetrić, zadrma bagermovo granje, senke granja pretrčaše, kao prsti preko harfe, po gvozdenim šipkama velike školske kapije.
Reč „poslednju”, preseče kao nož i ohladi. Jeza. Svi zakopčali kapute i došli tanji, i tanki kao senke. Pavle i Vladimir sedoše za klavir. Dve violine, dve tambure, brač.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
i Roman, čim oči svede, primeti jednog duha koji ga za kose očepa i u jednu zvezdu odnese, gdi po večnocvetućej livadi senke pokojni magaraca obitavaju. — U zemlju magaraca?
i Roman, čim oči svede, primeti jednog duha koji ga za kose očepa i u jednu zvezdu odnese, gdi po večnocvetućej livadi senke pokojni magaraca obitavaju. — U zemlju magaraca?
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
odseku Crna majko Trojeručice KALENIĆ Otkuda moje oči Na licu tvome Anđele brate Boje sviću Na ivici zaborava Tuđe senke ne daju Munju tvoga mača U korice da vratim Boje zru Na lakoj grani vremena Otuda tvoj inat lepi U uglu usana
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Kao da su događaji iznenadnim zamahom svojim zagušili svaku misao, te ljudi lutaju usplahireno kroz maglu kao senke i podsećaju na zveri koje je hajka priterala u tesnac. Pucnji topova se sve jasnije čuju.
Petrović, Rastko - PESME
OTKROVENjE PUSTOLOV U KAVEZU Ne ličim ni na hrast, ni na propeler, drukčije proždiru parobrodi okean, sunčane senke modro granje. Da li ironiju ili osnaženje na život novi, proleće, sad mi donosiš?
prekomorska putovanja Koja obviju glave u vidike ko u saruke, A nadmu trbuh Trulom ribom po ostrvlju, Ne razderu rođenja senke, svirepošću granja, Ne ublaže oporu pljuvačku dubina No još natope sve solju gorčine i joda; Ima cela jesen, da mi se
u mene naiđe, Razjedinjenja zbriše kroz glavu i kroz grudi: Strašna glavobolja i umor nad otvoren grob me zanesu, I senke zbrkanih stvari na ruke mi nanesu.
I kada je potekla prvi put ova krv iz mene. I kada te zaželeh maločas iza zatvorenih vrata. Krv, krv, Sunce, duboke senke. Eksplozije, jutra, drhtanja. Sunce Ti, sićušni stvore, kako se usuđuješ! Drvo te je moje odnjihalo na svojim granama.
Konjici ko da njini vrani Ne tiču tle zemlje gora Već da su oni novi dani Bez sjajnog zraka i bez zora A grdne senke što se vinu Ko da su senke konjskih krila Što pođu sa njih u visinu Kroz jarku svetlost zračnih svila.
vrani Ne tiču tle zemlje gora Već da su oni novi dani Bez sjajnog zraka i bez zora A grdne senke što se vinu Ko da su senke konjskih krila Što pođu sa njih u visinu Kroz jarku svetlost zračnih svila. I ljubav naša čak ih skrije Od nas.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Čitavu večnost šume talasi, pa šta? Sedefna ruža saže glavu i zagleda se u pesak preko kojeg su klizile senke ribljih jata, a na steni, ne većoj od pedlja, pevušila koralna grana.
Nebesima i cveću ne pripada, a zvezde i leptiri osećaju da nije njihov rod! Krilati Belko poče i od sopstvene senke da beži, u trave, sve dublje, i sve dalje. Tako i na rečnu obalu izbi. — Gle, kakvo srebrno čudo!
Šta ga se tiču ratovi i daleki, nepoznati ljudi! Sedeći zatvorenih očiju imao je utisak da čuje kako hitro klize senke ribljih jata preko belutaka na dnu reke. U sluhu mu je brujao šum talasa i krčkanje kotlića.
A visoka je, oj, kako je visoka Staklena Kula. Ne dopiru do Radana ljudski koraci, glasovi i senke oblaka brže. Kao ribica u ledenoj kocki zarobljen živi Radan.
Šantić, Aleksa - PESME
Iznad gluha grada Svud slepi miši kruže, i u tami Buljina buče... I senke bez broja Sokakom grnu, i svaka kuca mi Rukom u prozor, kako prođe koja... Ti ne znaš...
Vrhovi se žare — Tiho veče šušti u grimizu svile; Oni kući idu, kao senke milê Putem, pokraj groblja, uz jablane stare. 1912. TEŽAK Zamahujem. Svuda kupina se splela Pa mi zemlju krije...
Ja sedim, umujem, snevam, Na dragu mislim, kad same, Spram kola mojih, tri senke Glavom klimnuše na me. Skakuću, kese se, rugaju, No ipak plaše se mene; I smešaše se kô magle, I sve tri prhnuše
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
ZAZIVA PRESVETU DEVU DA BI MU POMOGLA SAMU SEBE HVALITI 6 PUTOVI 7 MORE 8 SION 9 SVOJOJ DUŠI 10 SEJAČI 11 HVATANjE SENKE 12 MOLITVA ZA DUŽI ŽIVOT 13 DOBRA LOZA 14 POHVALA ŽENI 15 VELIKA GOSPA DOMAĆA 16 VINO I ŽENA 17 IZ BLAŽENOG
Jedan sije u svoje telo, drugi pak sije u svoju dušu. HVATANjE SENKE Bilo li, ili ništa ne bilo, priviđeno, pak nestalo ga, razvijalo se vetrom i otišlo ka ispod trčućih kola prah i dim
Jošte i to, — senke mu se daleko klone, tako je to drvo gadom grozno, kako svedoči o njemu u svome pismu taj svetski mudarac.
A ti si taka svetloća u kojojno nikakve ni senke mrcajuće nejma. Mi človekoubojice isprva; zato su i nam naše domovine smrtne u nas.
U krpi zavitu britvu nošaše... Prva lasnoća poslednju muku dovodi. Ne plašta se... svoje senke. Ko na suncu stoji mrak ne može ga obimiti. Ko se uvek u razboru srdcem drži, i car ga počituje.
Tako je i ovoga sveta svako lice; ta mu bogat, ta bogalj bio, neke prilike viđene i senke isto. Na zurnici kad koga maskaradžiju vidiš obučena u carsku naliku, a znaš ga ko je, eda ga poštuješ i držiš ga za