Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Noćio je kod jednog serbskog komersanta, u serbskoj varoši, ispod ruševina tvrđave u Granu. Kapetan, koji je doputovao sa Božičem, smešten je u
Kopša mu je bio saopštio da serbske majke, grofa Bestuševa, u Beču, više nema. Neprijatelji serbskog naroda premestili su ga u Saksoniju. To je bio za sve serbske oficire u Beču, grom iz vedrog neba.
Bio je oficir serbskog naciona. Ostaće to i kad bude bio rosijski! Taj Isakovič je bio sujeta sujetstva! Agagijanijan mu se smejao!
Što se pak tiče jogunastog, šizmatičkog, serbskog, naciona, taj je bio dobrodošao, sa svojim patrijarhom, kaluđerima, popovima, i svojom konjicom, dok su turski ratovi
Pri rastanku, sa onima, koji kreću, bilo je u Engelu, mnogo serbskog plača, zagrljaja, preklinjanja i obećanja. A mnogi su se u takvoj prilici i bratimili i orodili.
i beskrajne ravni na svom putu, ulazi kroz planinske klance Karpata i razliva se kao neka vulkanska lava po ravnici serbskog vojvodstva, koje je nekad bilo dno, u moru.
A crkva širi famu da će Srbima, uskoro, biti bolje, i da ne treba da se dele od Beča. Treba u Austriji raditi na polzu serbskog naroda – kaže mitropolit – a ceo naš život dat nam je samo za rad na opštu polzu serbskog naroda.
u Austriji raditi na polzu serbskog naroda – kaže mitropolit – a ceo naš život dat nam je samo za rad na opštu polzu serbskog naroda.
Sigurno je samo to, da je taj Višnjevski, koga Pavle u pismima pominje, bio Srbin. To jest serbskog porekla, poreklom iz sela Višnjice.
Horvat, otvrdnuo u ratovima, grub, zao, odgovarao je na to, da Austrija nema boljeg prijatelja, od serbskog mitropolita, i da bi još hiljadu oficira bilo sa njim došlo, da nije popova.
Podolj, u kom se behu naselili došljaci iz Austrije, iz pomoriškog i potiskog, serbskog dištrikta, ličio je na zgarište. Bilo je kuća, ne samo bez krova, nego i kapije, a u njima nije bilo žive duše.
U toj bici, istorija je sačuvala ataku jednog serbskog – sad rosijskog – husarskog, švadrona, na prajsku pešadiju u jednoj vetrenjači.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Pa da je treba sahraniti po novim obredima serbskog sveštenstva. Tako je, po selima, gde su svi znali Vuka Isakoviča, izazvala, najposle, ogromnu radost vest da je
Matavulj, Simo - USKOK
Julinca Vovedenije v istoriju proishoždenija slav.-serbskog naroda; gotovo sva Obradovićeva djela, pjesme L. Mušickog, Novine, koje su izlazile u Beču god. 1793. i 1794.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
»nijedno (slovo) nije suviše, nijedno zvukopremjenljivo, niti koje nedostaje, nego i je taman onoliko koliko svojstvo serbskog jezika iziskuje«, azbuku za koju je 1832.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
februara 1855, br. 17, str. 66a. Stoga ne začuđuje nimalo što J. Subotić u članku Neke čerge iz povestnice serbskog knjižestva, Letopis, knj. 75, 1846, 119, piše da ovu Dositejevu „pesmicu i danas mnogi i mnogi pevaju”.