Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Trifun ima i serce i dušu. Međutim, Đurđe je vrteo glavom na to. Veli, može Trifun imati, koliko hoće, serca, i duše, ali dovesti lepu, mladu, ženu, kod žive žene, u kuću, nije dobro.
Tek da nešto i mi, Bogu, lanemo. E moj Đurđe, pa dokle ćemo tako? Eto prošao sam i Šlosberg, u Gracu, da ispunim serca želju i otplačem nad Joanovičem, što je Vuka, u Rosiju, zvao. Kažu da nećemo da se smirimo. Gde da se, debeli, smirimo?
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
SARA: Dakle, ništa nema od svadbe? RUŽIČIĆ: Himen samo dva jednaka serca steže? SARA: Imate pravo, nevospitana je, a i svašta. Nego, mati joj je druga žena. Ona i vas na ručak poziva.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
u Rasplaču: Svom je svojski svojak svojevao, Slavno Serba slogu spopjevao, Silam svežim serca sprobuđao—? Ili kako mimoići one „igračke uma“ Vukašina Radišića, onaj Prikaz pletkašu iz godine 1839: Otkako te,
Vostani, Serbije! Vostani, carice! I daj čadom tvojim videt tvoje lice! Obrati serca ih i očesa na se, I daj njima čuti slatke tvoje glase. Vostani, Serbije!
Pes ne dira mačku, maca mišu gladi, Iz serca im zvjerstvo ljuta zima vadi. Tako jedni i drugi i treći den prođe, Kogda sv'jet na zemlju i tišina dođe.
duvajući crveni, U lepota cveće na grudi se zeleni; Gled[aj kako] s igrača znoj r'jekama teče, U momaka od ljubovi serca gromko ječe! U pope se zamrsila sva ot znoja brada, Kako neće, do njega je popadija mlada!
O, kćeri nebesna! Ti si naše sreće boginja čudesna. Ti mene pozivaš k moje žizni drugu, Ne znajući ješče svu mog serca tugu.
Smjeh na licu i prijazan svega struka tvoga Netljena je, do dna serca, pažit oka moga; Gledeći te, ja utapam u plameno more, K'o što trepte kada sunce oolistava bore.
se, predadu si dušu, Van sojuza inu sreću ne mogu da vnušu; Posljeduju ljupkom svome prirode podvigu, Da podnesu viju serca blagodatnom igu. Saznade se.
radosnom rukom tam' Junaci gdeno britkim mači Nemanje prostiru staru slavu, Harite nježne žar čuvstvovanija Iz čista serca v pjesne prelivaju, Potoka pored srebrozračnih, Kojim' se dive Vijena, Kasel.
Kroviju njihovom Kristalne pređe bivše struje Sve porumeniše suncu na žal. Vi mojim rečma serca otvoriste: Junačke hitro skačete na noge. Da, tako treba, lozo slavnih! Lavovi rađaju ravne sebi.
skiptrom pod železnim, Pod jarmom, bičem, jedan k varvarstvu šag, A s nogu lanac odrinuvšu, Vraćaju s' krasote uma, serca. 25. marta 1816.
Mladim — Vi’š! — gotovim se pevati Serbljima, Semena sejat nežna u serca i Duše, po svetoj volji tvojoj! Pevcima ime i slavu daješ. U tebi gledim, serpska o junosti, Mlad narod serpski.
Trud je taj jedini Na opštem polju sviju najslađi, i Svobodan ot klevete podle, Kivna ugrizanja, groznih strela. Serca vam stoje nravnom zidaru na Svak čas otvorena. Duh rodoljubivi, Rad v hramu zadužbine zidat.