Matavulj, Simo - USKOK
— No, tršavaj, amanat ti! — Šta ja imam da trsim? Što ga dovedoste meni? I šta mniš, serdaru, govori jasno! — Mnim da je ovaj krvnik istinu ispričao. Mnim da se mogao odbraniti od napasti i bez krvi.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
VUKOTA MRVALjEVIĆ Ne prelaz' mi preko puške, Bajko, no se natrag preko nje povrati! VUK MIĆUNOVIĆ (šapti na uho serdaru Janku) Ovaj drži za rep adži-Adža, i puštit ga zadovijek neće dok pogine kučka ali žrvni.
Krenuli ste nekud kâ na vojsku! To vam nije bez neke nevolje; da se nije ko poklâ, Boga vi? VOJNIK Ne, serdaru, jošt nije pokolja, ema bi se moglo doslutiti.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Milica osta stojeći, držeći visoko luč. „Evo nas, serdaru, tvojijeh brata, da ti tugu iz kuće išćeramo, jer, bogami, niti nam je Božića ni veselja dok je tebi tako!
Treći je bio brkonjin brat, a oba podalji rođaci Pejovi. „Pogledaj, serdaru, rekoh, ovakijeh zmajeva pedeset, braća su tvoja!
Zar dok se mali oženi? A da što drugo?... Eto serdaru snahe — ona se, mnim, neće preudavati iz ovake kuće, a drže je dobro, a ima muško dijete...
Ali se prevarismo. Tu nedavno do’dio je neki stric Kićunov. Pejo naš kajil, a mi: a ja! Serdaru je do obraza više no do Stanine sreće. Bogami i mi marimo za obraz, ali, ali...
otkuda!“ „E, iz bijela svijeta“, prihvati Ozrinić, „ali vjere mi, dobar čojak, kao da je među nama rastao!“ „Pričaj serdaru, vjere ti, šta je to!“ reče Petar. „To je lako ispričati!“ odgovori Pejo.
Ono, kako smo ga svlačili, pa mu je diže neko sa grudi, evo vidite!“ To rekavši predade serdaru malo platno, obješeno o trakama. „Ikona, ja šta!“ reče serdar nemarno, pa je dade Stani.
I gosti se odužiše serdaru, pominjući viteška djela njegovijeh, a njegova napose. Pošto se dosta napričaše, serdar će: „Zaludu je sve veselje bez
„Serdaru! o-o-o serdaru!“ dozivahu njegovi brastvenici sa sviju strana, taman kad on iz avlije. — „Eto me, braćo, ha momački!
„Serdaru! o-o-o serdaru!“ dozivahu njegovi brastvenici sa sviju strana, taman kad on iz avlije. — „Eto me, braćo, ha momački!“ graknu on.
Đavolasti đakon, kad je vidio zgodu, navede govor na ono o čem je, dva dana prijed, Miraš Vladici govorio. Serdaru bi mučno da se o tome, u ovakome zboru, zapodjeva, ali što će nije moga zamučkati đakona.
Svi obrnuše glave put kola, pa tražahu očima Stanu, a, znamo, da im nije trebalo mnogo tražiti. „Šta ti veliš na to, serdaru?“ zapita Gospodar, pošto onaj svrši, i pošto sva graja utoli. Svi se pogledi stekoše na serdara.
“ Čovjek hitro sjaha i reče nešto stranijem jezikom onome drugome. Onaj se pokloni serdaru, ne rekavši ništa, pa siđe s konja i on. „Držte, povedite konje!“ reče serdar svojijema.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
BOŠKO: Nemamo više otaštva! STANOJLO: Serdaru sedi, mi ga nemamo! BOGDAN: Bez otaštva smo, babo, ostali, Otkad u njemu žena voljkuje, Otkad se gazi sveta sloboda,