Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Vazduh je u Serviji bio tako hladan i čist, a ovde je tako teško disao. Neće više videti ni svoje ljude, koje je bio, sa Trifunom, u Srem,
Jedino ime koje su, Isakovič, i njegovi husari znali, tačno, bilo je ime đenerala, koji je u Serviji komandovao, u ratu. Oni su, i kod Praga, polazeći na juriš, još vikali: Serbi! Vivat za grofa Valisa! Vivat!
Iz Mirgoroda, pisao je prota Petar Bulič, koji se tamo bio iselio: „Meni je hvala Bogu u Novoj Serviji dobro, da ne mož bolje biti!
preko Save, Isakovič je brzo primetio, da je, prema pričanju Grozdina, sve mirno, ne samo u Rumi, nego i dublje u Serviji i Bosni. Turci su se, kaže, sasvim povukli, i, duž reke, nema nigde ni janičara, ni njihovih zurli.
Svi nas regulišu. Da kuće i kućišta po koncu nabijamo i dudove sadimo! Rešili da čak i po crkvama našim, u našoj Serviji, grečeski popovi grečeski zavijaju i slave Boga, a mi, serbski, samo da aminujemo. Tek da nešto i mi, Bogu, lanemo.
Lažu nas i varaju! Treba mreti, kažu, za Hrista. Pričaju dželebdžije Malenice, u Temišvaru, da u Serviji našoj, sad, ni ptice ne pevaju. Da je tišina po popaljenim selima bila tolika, da se samo sove, noću, čuju.
Ali drugima je dato da odahnu, da zaborave. Nama nije dato, ni to. Tolika je pustoš bila u Serviji, pričaju, da si mogao čuti zmiju, čuvarkuću, kako puzi po zgarištu, kao jedino što je živo ostalo.
Za polkovnički bi dali i svoju ženu. Nižu dukate na učkur, a ne čuju kako vrane, na grobljima u Serviji, grakću. Valjda je zatim osetio da vređa Đurđa, u svojoj kući, trže se, pa zapita: a što mu ništa o Trifunu ne pričaju?
U njegovom svetu, u Serviji, znalo se dobro u svakoj familiji, šta je sreća, i šta je dozvoljeno u ljudskom životu. Šta je lepo, a šta je sramno.
A Servija? Dolaze ljudi sa Save, u štapskvarteru, a kad iz Tokaja stignu, pričaju, kako je sad mir u Serviji, ali za njih, koji su Vijenu branili i poslednji se pred Turcima povlačili, koji su prvi iz Sente, krvavi, pod Belgrad
Bubnjevi janičara su ućutali, ali su Turci u Serviji ostali, a kad Sunce zađe, pevaju tamo, Bogu, mujezini, opet, kao što su tri stotine godina pevali.
Sujetan, taj Isakovič je bio željan nečeg drugog. Da se istaknu. Da ih saslušaju o Serviji. Da se osveti Garsuliju. Da u Vijeni uvide šta su izgubili!