Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
plavom kićankom a sad ugasito mrk, od mnoge maščure i prošlih godina, fes, pa ga metne na kolac da ga drugovi gađaju. Sevnu vatre, pokažu se dimovi i pokraj njega cijuknu kuršumi, kao zmije kad sa stene skaču na prolazeće, a fes se drži gordo.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— A ako te budu naterali? — reče Stanko i upilji u nju. — Mene ne može niko naterati! — reče ona i sevnu okom. — Ako sam teška rodu, onda... — Onda? — Onda ću kidisati sama sebi!... I što će mi život!...
— Peci cicvaru, bre! — dreknu on i zamahnu binjedžijskom, trostrukom kandžijom, te je ošinu. Planu baba kao vatra, sevnu okom, prilete Turčinu, pa onim drvenim tučkom što je beli luk maločas njime tucala — raspali Turčina posred temena...
Pa kad oni mogu poverovati da je njegova kuća lopovska kuća — onda neka tako bude!... I Stanko sevnu okom. I Katić, i Nogić, i Zeka videše nešto ledeno u tome pogledu. — Ali... — poče Katić.
Dučić, Jovan - PESME
Prolaze zastave putišta daleka; Sutra će da sevnu sablje otrovane... No legija gde će najposle da stane? Na svakom raskršću po jedan kralj čeka.
Tvoj luč sevnu da se uždi oreola; I nosiš, do juče nepoznata nikom, Sve sunčane mreže i zvezdana kola; I vriš pod ognjištem i pod
Radičević, Branko - PESME
Otisnuo s' vodom i maticom, Ni se bure ni gromovne buke Poplašile pouzdane ruke, Kad grom riknu, kada munja sevnu, Tada mlađan ponajslađe pevnu, Sever duva, vodom poljuljiva, Voda burna u čun zapljuskiva, Val za valom u časak
Vata štita gvozdena, Vata mača plamena, Lako vrda, maše lako, Ali bije vrlo jako, Sada zveknu, sada manu, Sada sevnu, sada planu, Dole pade Tatarin, Pogubi ga Srbljanin! Plao kolo, teče znoj, De još malo, brate moj!
zemlja, pomiče se stena, Vihar čupa drvlje iz korena, Mrak je sada, sve sad opet gori — A moj Bože, sveta ne umori! Sevnu munja — gledaj tamo gore One bele ponosite dvore, Stoje dvori, slava neka stara, Kažu dvori silna gospodara,
Ta lep bijaše kano danak lepi, Lepota ova sve i za nj zaslepi; Još oko ono, munjevito oko, Kroz srce njima što sevnu duboko, U oku jošte ona tija tuga, Na mutnoj kâ je oblačini duga.
— To kaže lice to njegovo bledo, To kažu oči one ukočene. No začas njega ova tuga pređe, A oko sevnu, skupiše se veđe, Još kosu dugu poturi nazade, Te prozor manu i na noge stade, Po izbi s' onda tamo-amo vinu:
A taj žubor sve to jače! I sve amo bliže, bliže — Kosa mu se od stra diže! 110. Strašan žubor amo savi, Munja sevnu, a grom grunu, Bura s' diže, vijar zavi, A kroz izbu ledno dunu; A ta vrata zaškripiše — Naše momče jedva diše!
“ Ali gospa i na silu Ćaše ćerci i polete: Dvaputa se gnjevna stište, Dvaputa je on otište. 127. Sada teke gospa sevnu, Podboči se, jao, brate! Kad opruži jezu gnjevnu: „Pa vi meni, vi ne date? Ko ste, šta ste, otkuda ste?
Bože moćni, sveta ne razori! Sevnu munja... Gledaj tamo gore One bele ponosite dvore; Velji dvori, slava neka stara, Kažu dvori silnog gospodara; To
Na desnicu naslonio glavu, Te on gleda Božu velju slavu: Kako vijar oblacima vije, Kako munja u rastove bije... Sevnu munja, sa neba se svali, Ukraj dvora rast jedan zapali: Valjda tela dvoru gospodara, Da se malko s njime razgovara,
Oj, Srbine, pazi, pazi, ludi!... Nešto sevnu, a on se probudi, Silni Turčin doru na nj'ga navi, Srbin pali, ne mož' da sastavi, Onda trže sablju okovanu, Jer već
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Zacvile rude, procepi i škripnu kolski točkovi; đavolu sevnu potkovi i crep se s krova otcepi. Padaju gnezda vrapčija; ušima strignu s tavana četiri gluva balvana.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Pomoćnik tempirača iskoči iz zaklona, ubaci u cev jednu razornu, nišandžija okide, blesak od topa sevnu u onoj tami... I još jednom... — U zaklon! — i svi se sručismo u ogromnu jamu, vukući za sobom i punioca Vučka.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Ljubica, kako joj beše slobodna zaturena glava, ugleda je odmah i samo raširi oči... Sevnu joj u glavi da je to njegova žena, i ona već pretpostavljaše revolver u njenim rukama...
i ona se seti nekih trenutaka, kad mu je izjavljivala nešto nalik milošte... Škrgutnu zubima, sevnu očima i dohvati se obema rukama za glavu, pa kao mahnita stade juriti po školi, čupajući sebi kose i plačući.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
ehe!... da me vodite. Najpre se začudih ovom pozivu i reših se da odbijem, ali mi odjednom sevnu u glavi nekakva nada... Obrtoh se oko sebe, mislim kako ću peške uz njega, a on već izjaha na vratnice.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Šušti lišće. U ove dane vetar u lišću noćiva i njim miriše. Iz lišća sevnu čavka, ona je šuškala, zaključi, a čavka slete na prozorče, u njegove oči. Još dve i bio bi mrak.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
I ne pomišljajući na kakav god utisak od toga, ja je pogledah skoro preklinjući; kad, najedanput, u njenim očima sevnu nešto kao zaprepašćenje i ona sva, sva uzdrhta.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Za trenut oka umukoše i cigani i svirala, a u Đuričinoj ruci sevnu nož. — Ha, đido, zar s leđa! — podviknu mladić iskolačenih očiju i bleda lica, pa jurnu na Sretena, koji stajaše bled
U isti mah sevnu sekira prema mesečini i lupi u kurjačku glavu, koja beše naslonjena na vrljiku. Kurjak se mrtav sroza niz vrljike, a onaj
Seti se vode, jer osećaše strašnu žeđ. Da mu je samo nekoliko kapi hladne bistre vode!... Najedared, sevnu mu kao munja, jedna misao kroz glavu, koja beše gora od otrova.
Grozan plan sevnu joj samo jedared u glavi... sevnu i ode... ona se ne postara da zadrži tu misao, da razmisli o njoj...
Grozan plan sevnu joj samo jedared u glavi... sevnu i ode... ona se ne postara da zadrži tu misao, da razmisli o njoj...
Krakov, Stanislav - KRILA
Čak i muhamedanska groblja. Zraci reflektora presecaju nebo. Bde nad snom i spokojstvom. V PRED SMRĆU Nešto sevnu tamo na grebenu što se crni u noći. — Grrru... Kao da zadrhta zemlja. Potom tupi pucanj puške, i opet tišina.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Nešto me šljapnu po ruci, onda po šlemu. Oko nas zaprporiše krupne kišne kapi. Munja oštro sevnu, da nam zasenuše oči, a iz oblaka se prolomi grmljavina. Otpoče pljusak.