Jakšić, Đura - PROZA
god. na Badnji dan večerao; koji se seća i kakvu je reč još kao dete od jedanaest meseci prvi put protepao; taj naravno da sve zna, a ostale mušterije rečene
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
i sam probo glogovim kocem, a već veštica i drugih utvara viđao je sto puta, ali nikad nije zapamtio — barem se ne seća da je bilo u Kosmaju i divljih ljudi.
Kosmaj prolazile, a pamti a kad su se kupale vile u onim koritima navrh Malovana, što se i sad vide, ali se ni ona ne seća da je bilo kadgod divljeg čoveka u Kosmaju. Ali šta ćeš?
U Zarožju ima, hvala bogu, dosta jaruga i krivih i pravih, a ima i dosta i račvastih brestova; ali niko se ne seća gde je baš ta Kriva jaruga i račvasti brest. Najposle i da nađu jarugu, ali — brest?
Ćebo promukao, pa ne može ni da podvikne, a ostali ne mogu ni koliko on. Ni Srećko im ne umede ništa kazati. Ne seća se da je baba Mirjana ikad pričala što o tome. Kad već ne mogoše ništa više dokučiti od babe, oni se digoše te odoše.
Niko se ne seća da se ikad oženio. SIGURNA VEĆINA (SAN JEDNOG MINISTRA) Sednica ministarska trajala je do neko doba noći.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Njegov miris neka Te seća Tvoje otadžbine, neka Te seća onih zanosnih priča o junaštvu i požrtvovanju kojima Te je Tvoja srpska majka u detinjstvu
Njegov miris neka Te seća Tvoje otadžbine, neka Te seća onih zanosnih priča o junaštvu i požrtvovanju kojima Te je Tvoja srpska majka u detinjstvu zapajala.
I on se, kao, zagleda u tog čoveka... Lice mu poznato, a ne seća se gde ga je video. „Poznaješ li me?!...” — „Jok, biva!” „Ja tebe poznajem, Kruško!
Ovo me, pobratime, seća na ono srećno vreme kad carovasmo po lugovima našim!... — Da se dogovorimo i razgovorimo, braćo! — viknu Zeka.
Dučić, Jovan - PESME
I taj jad u duši što te na nju seća, To je jedan njezin zaostali deo. Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko: Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Svaki šum da seća tvog ćutanja; svaka Tmina opomene na svetlost tvog glasa; Da je srce puno sve tvojih koraka; Da na svačem leži senka
Budi bespovratna, kao mladost; neka Tvoja sen i eho budu sve što seća. Srce ima povest u suzi što leva; U velikom bolu ljubav svoju metu; Istina je samo što duša prosneva; Poljubac je
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
i táta odljutio malo, a i máma se zauzela i umirivala ga spominjući mu iz davnih vremena neke dére i evedre; a tata se seća, pa samo suče zadovoljno desni brk pa veli: »Al’ i jesam bio momak; aj, šta veliš?! Ta nije me u tri varmeđe bilo!
Omladina u kujni, a ostarina na banku ili iza zapećka priča i seća se lepših dana i drukčijega, boljega sveta. Povazdan stoji kraj vatre lonac s kukuruzom koji se onako okrunjen, u zrnu,
U pesmi kune zlotvore radi kojih se ne mogu sastajati, ali je teši da i to neće dugo trajati; zahvaljuje joj što ga se seća i češlja onoka kako se njemu dopada.
Ide Šaca tako pa se seća svega što je večeras čuo i video i doživeo. Seća se kako su dvaput silazili u podrum po vino, i on i Jula.
Ide Šaca tako pa se seća svega što je večeras čuo i video i doživeo. Seća se kako su dvaput silazili u podrum po vino, i on i Jula. — »Deco, nema vina; dones’te vina!
Afrika
preliva iz voćke u čašu od kalbasa, izgleda čarobno svež; u ustima, sasvim vruć, otužan zato, i s dalekim ukusom koji seća na petrol, uverava me da se ničim ne može gasiti žeđ što prati putnika kroz Afriku, sve do njegovog ponovnog ukrcavanja.
Žuv mi prevodi: Njamkoro se vrlo dobro seća komandanta Vuijea, koji je nosio bradu i bio prijatelj s njim. On poznaje i njegovu ženu, koja je još uvek tu u selu.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
A uobrazio da je na njemu ostanulo carstvo. Iz svoga detinjstva, kaže, i on se seća, tako, da ga je otac kljukao, pričama o Akilu, i grečeskim junacima, ali on je sve to davno zaboravio.
Gospoža Evdokija se tužila da su joj utrnula kolena, i da se seća kako su, prošle noći, u Rabu, mirisale lipe, isto tako. I jasmini.
A svakako se seća i njegovog bratučeda, Jurata, koji ga je posetio, kad je u Beč dolazio – a svakako je primio i talere, koje mu je,
Oko njega, prekodan, bila je sve veća tišina. Prostorija u kojoj je živeo, poče Isakoviča, sad, sve više da seća zatvora.
bi sišao, pritrčao da joj pomogne, da joj se pokaže da je tu, u Beču, da će da je brani, da je odvede odatle, da je se seća tako rado, sve pokvario. Sve bi se saznalo.
Šaputala je kao u nekom bezumlju. Čestnjejši Isakovič imao je tako da je se seća, docnije, kako gleda u njene širom otvorene oči, izvrnuto, u belilo očiju u kom su oči treptale, kao crne zvezde, koje
On u njenom zagrljaju seća se neke druge. A to više nije ni njegova žena, koju je sahranio, nego neka, nova, poleguša, sa ovog puta; neka drolja sa
Đurđe je pričao da je bio u teatru, u Beču, ali da se iz tog teatra, kao drage uspomene, seća samo jednog večera, kad je, u jednoj loži u gledalištu, iznenada, ugledao jednu svoju rođaku, koju godinama nije bio
„Die schoenen Croatinnen!“ On se, dabogme, seća i drugih, lepih, žena, što je prirodno, ali njih, i njihovu uspomenu, poneće iz Temišvara, kao nešto najbolje što je u
Upozoravala je prijateljice i na okruglinu grudi, u žene majora Božiča. Na njen stas. Seća je, kaže, na jednog mladog Talijana, oficira njenog muža, koji je bio u stanju da preskoči konja, i koga je gledala,
Otišli su. Nestali su. Čuo je njihov smeh, a slušao i njihovu pesmu, a sad se seća samo da su plakali u prolazu. Nestali su svi, u Rosiju, u sneg, u tišinu, kao u nekom velikom, zavejanom, grobu.
“ Docnije, u Rosiji, u njihovoj kući, u Bahmutskoj provinciji, Varvara je često pričala, u familiji, kako se seća sad, kako je Pavle tad, u Tokaju, prvi put, imao neki pogled, suludi, neki smeh, suludi, i neki glas, promukli,
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Nema slave sa njenim divnim, toplim, običajima. Bugarin se ne seća svojih dalekih predaka i ne pada mu na um da ih spominje. Etnička stapanja.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Mlada žena i mladi čovek rastali su se davno zbog nekog nesporazuma kojeg se više niko i ne seća. ŽUŽI Dobili smo sto do stola u peštanskoj »Hungariji«, tako da sam cele večeri mogao da gledam taj lepi par.
a ocu rozete odlikovanja, između njih stoje on, ošišan do glave, sestra sa jabukom u ruci, i tri brata kojih se ne seća, sva trojica sa belegom smrti na čelu, a dalje, levo: tri uokvirene spomenice »Vaš sin pao je junačkom smrću.
Hoće li stići neko iz njegovog sela? Seća se, nekada je otpravnik vozova bio za njega najveći gospodin. Kad stavi na glavu crvenu kapu, niko nije smeo da mu
Kad stavi na glavu crvenu kapu, niko nije smeo da mu priđe. Još se seća onih letnjih večeri, posle crnačkog rada na vršalici, kako su prali noge u lavoru po kome je plivala pleva, zalizivali
Sremac, Stevan - PROZA
I on uvide da je iste sreće i sudbine koje i ostali srpski književnici — neblagodarni narod ne seća ih se. »Nije fajde! veli Jovan. Dok se dete ne zaplače, majka ga se ne seća!
»Nije fajde! veli Jovan. Dok se dete ne zaplače, majka ga se ne seća!« I on poradi i sam, i preko svojih prijatelja. Digne užasan dundar i viku, i to mu, boga mi, i pomogne.
i po časa popodne, i nema sumnje da je u to doba i umor mogao osećati, jer ni sama gđa Kaja, koja mu je točila, ne seća se koliko je čaša ispraznio. Ali i pored svega, on je morao u taj par nešto premišljati.
Radičević, Branko - PESME
njemu čarno oko, Opet nosi vedro čelo Kao mladić on visoko: Ta on ima krasna sina, Pa ga gleda pun radosti Pa se seća svi milina Što imade u mladosti.
Crna Goro, ponosito stenje, Krune srpske ti drago kamenje, Uspomeno prebeloga danka, Kog se seća Srbin kâno sanka! Kada glednem tvoje stene divne, Srce mlado u meneka živne, Jera ovde poslije Kosova Sunce
sve komad za komadom pada, Jošte malo, nekolika časa, Pa im nema ni traga ni glasa, A jezana i drugoga čuda, Da se seća svak kô sanka luda.
Čudne misli po glavi mu s' viju, Rastanak mu na srdašce pao, Pa kâ sinji kamen pritiskao, Svoje ljube jadnice se seća, Tad, oh tada sva ga minu sreća, Ta kad ono priskočila mlada, Sva van sebe od slutnje i jada, Kad dohvati vranca za
Beži đogo kâno div iz gore, Vidi Gojko, stići ga ne more, Pa se puške sa ramena seća, Puška ciknu, a pomože sreća, Arslan pade, zaklaše ga zmije, Zveknuše mu prazne bakračlije.
Beži Tale s Hajkom kroz goricu, Opazi ga Stojan na konjicu, Žensku glavu dobro raspoznaje, Seća s' ljube, misli Srpkinja je, Čija možda ljuba verenica Što ugrabi negde poturica, Pa ga tera, a vako klikuje: „Puštaj
vreme O(d) kuće daljne me je zadržala, No moji poji oda svega neme, Ka sebi vrela voda me je zvala; Al' one ćuti ne seća goleme, Vatrene misli činjaše se šala Što onaj put na njemu ja doživi, Premda se njemu srce uvek divi. 42.
65. I sada je baš godina, I ja silne proli suze: Seća s' dragog, što sudbina Nemilo mi sretnoj uze, Dok mi s' vaša iznenada Ne zabeli zora mlada. 66.
Sve tavnije i sve tiše, Sve umuklo i pospalo, Samo vetrić što uzdiše; Na nesan se njemu dalo: Da l' se čega milog seća? Umače l' mu kaka sreća? 90.
106. On se svoga zlata seća, Kako krasno sa njom beše, Kako velja beše sreća — Jedva grudi što podneše; Ao, ure najmilije, Sve mu jače srce
XX Amin! Već se pomolila, A srce joj odlakšalo, Ma se seća čeda mila: Da li joj je već zaspalo? Te lagano ode k vrati, Stoji, sluša pozadugo; Al' sve mirno, pa se vrati —
Pa i u snu Boga živa Seća na nju nevoljnicu, U nj se uzda, dalje sniva; Već je vidi u zdravljicu: Kako li će, sanče ludi, Biti jadnoj, kad s'
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Jedva se seća: kad joj je pukla i poslednja kopča na jeleku, ogolila joj se prsa, snaga, ona osetila dodir muževljeva koščata tela uza
Kostić, Laza - PESME
duboko guja panu, baš usred srca mog, tu grize grdnu ranu života grehotnog. Vije se u okrugu, seća mi slabu moć na ljubav i na tugu, na sunce i na noć.
U tome žaru ala je lepa! Bolom je grehu zazora dala, svaka joj muka stotinu zala sa duše cepa. Rumen požara seća te stida. Svaka joj kapka iz bonih grudi godine teške lakome bludi večito vida.
Jevanđelije mi na stolu, najbolje takoj bedi tešilo. Badava! svaka vrsta, svaka seća reč na onoga junaka jaganjastog što umrtvi svoj život besmrtni da njim oživi grob.
” Posadi se i žarom pitljivim usplamteše šupljine očne mu: zapitô je o svojoj ljubavi. Kazivô sam mu da se seća na nj, i da će njega pamtit večito, jer seća ga se, to zacelo znam.
Kazivô sam mu da se seća na nj, i da će njega pamtit večito, jer seća ga se, to zacelo znam. kad god se poje „pamjat vječnaja” Duševna svest joj sva je njegova, a nesvest tela daće drugome.
buktiva garišta, opaljena plamom ljuto propišta, pobesnila pusta guja nemilosti, u grudma grize srce, pluću, kosti! Seća se tužan kale u nesvesti, seća se svoje ropske zapovesti, oseća grižu u grudima guje, oh, ala jede, oh, ala truje!
Seća se tužan kale u nesvesti, seća se svoje ropske zapovesti, oseća grižu u grudima guje, oh, ala jede, oh, ala truje!
” „Da, Delila!” Odazva se vitez mladi, te se rukom po junačku čelu gladi, sklopljenih se maša veđa kao da se nečeg seća, muči mukom.
Samson diše predisaje najmilije sviju žena, paklenim se seća bolom sviju slasti, sviju beda. Paklenim se bolom seća, paklena ga misô cepa, za belu je hvata ruku, žestina mu
Samson diše predisaje najmilije sviju žena, paklenim se seća bolom sviju slasti, sviju beda. Paklenim se bolom seća, paklena ga misô cepa, za belu je hvata ruku, žestina mu kivna, slepa.
Lalić, Ivan V. - PISMO
je Majke srce Bogomajke Tin Položila sam obe uske šake Pod tvoja pleća, pridigla polako, Pokretom koji na kretnju se seća Kad sam te prepovijala; pomakla Iz vodoravne ravnoteže, lako, Kao da nisi za smrt jednu teži — (Ali za uteg žrtve
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
„Tri šešira“ izgledaju stvarno mnogo čarobnije kada ih se čovek samo seća. Što se tiče Golfijane, tu su stvari bile nešto drukčije.
smo i mi, zveckajući onim ključevima od podruma, a ja bih, kao, zapitala Mišelina (tako da kelneri čuju) da li se seća gde smo parkirali naša kola. Nije bio zaboravan kao drugi. Parkirali smo ih u Fordovom izlogu na kraju Vasine ulice.
Matori je očajan jer obožava klopu, ali nesrećnik i ne zna šta ga još sve čeka u životu. Kao, još pravi štosove i seća se okupacije koja je bila mila majka prema ovom gladovanju.
pio čaj u pet sati — sve je to pripadalo nekom drugom, nekom pravom, sve to danas ćuti kao zaliveno u našim rukama i seća se nekih soba u kojima je bilo toplo i zašuškano; seća se možda neke fine plavokose dece... Svega.
nekom pravom, sve to danas ćuti kao zaliveno u našim rukama i seća se nekih soba u kojima je bilo toplo i zašuškano; seća se možda neke fine plavokose dece... Svega. Oduvek su mi komisioni antikvarijati ličili na parastost za stvari!
Naravno — čabar! što je najsmešnije: dobro se seća da je negde sakrio sam od sebe dve cigare, ali u međuvremenu je zaboravio gde to.
ima da zahvali, pre svega dvema institucijama: kafani „Tri grozda“ i svom učitelju, pokojnom Luletu, kojeg se uvek seća sa suzama u očima. — E moja Anči — imao je često običaj da kaže brišući suzu u oku — to ti je bio šmeker!
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
sam, kad su još oni pre počeli protiv otadžbine, vikao; evo ovde sam baš vikao, dole u kafani; ima sveta koji se toga seća. Vikao sam: Videćete da to ne može tako; da vam neko neće dopustiti da ide tako!
Mladić mu odmah viknu, smejući se: — Tata, odi da vidiš jednog gospodina koji te se seća. Onaj me poznade i pre no što stiže poče pozdravljati.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
5 Sin majke Agare i prezreni Juda, Sa pobožnim strahom obilaze tuda: Smrt slaveći tvoju, na koju se seća Toliko stoleća! 6 A i na što crnog kiparisa grana?
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
HILANDARSKA MOLITVA 35 GOVOR KNEŽEV UOČI BITKE 37 RAZGOVOR NA BOJNOM POLjU 39 KĆI KNEŽEVA VEZE 41 POSEČEN KNEZ SE SEĆA 43 KNEŽEVA VEČERA 45 OPLAKIVANjE SMEDEREVA 47 BALKANSKI PUTOPIS 49 POČETAK PESME 51 GLAS POD KAMENOM 53 PUTNIK 55 ČOVEK
POSEČEN KNEZ SE SEĆA Na sjajnu moju kostret ustremila se konjica azijska ko usov peska. Sa brda je narod vide o sečivo na mome vratu i
nas vodi i gleda miluje našu vlas izlazi iz ramena svetli na polasku u svet i odmah kaže: stoj čovek mora da se seća dok udariš dlanom o dlan svest mu postaje veća i put se svodi na razmeđa gde te presreće znak veliki dlan iz
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Dali smo više no što ljudska snaga može izdržati. I niko se ne seća da nas odmeni... Traže još?... Dobro!... Zabeležite: ja se zovem Stanislav Petrović.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Ko se ne seća s kakvim je osećanjem išao prvi put na svoju novu dužnost! ... Koliko je tu pomešano miline sa nekom polusmešnom zbiljom
Deco, dajte koju stolicu. »Hm, pa to je on !... znam ... I gle sad šta je !« reče Gojko u sebi. On poznade pisara. Seća ga se dobro kad je stupio u prvi razred gimnazije, zajedno sa njim, pa videvši da ne može ni iz jednog predmeta da
Kako da se ne seća! Zar bi se moglo to zaboraviti? Pa šta bi mu ostalo za utehu iz celog života, čega bi se imao sećati da nije toga
Zar da se ne seća onoga gnezda, u obliku jedne male nakrivljene nepokrivene sirotinjske daščarice, sa čijeg se praga vide šumni vali
Pa one bezazlene, srećne dečje igre! Pa naročito ono zadovoljstvo, koje se tada osećalo... I sad se živo seća toga osećanja, pa mu dušu obuzme slatka toplina.
I sad odjednom stade joj nalikovati ovaj trenutak na jedan časak iz vena detinjstva. Jest, seća se tako živo... dovela je mati, sa mlađom sestricom, u crkvu. Stoje one tako u jednom kraju i ćute.
Ta ona je toliko čitala, da je ljubav nešto mnogo svetlije, uzvišenije... Seća se svojih osećaja za vreme poznanstva sa Dragutinom. O, to behu neki svetli dani, srećni časovi...
Vlajko se o ručku raspoložio, zadirkuje Gojka, seća se nekih smešnih scena iz đačkoga doba, i tako umešno vodi razgovor, da se Ljubici i Gojku čini, kao da je on već
on je nešto čuo da govori mlađi svet o nekakvoj Milici; tada je slušao mnoge razgovore i zadirkivanja, ali se sad ne seća ničega... Samo je gleda i čudi se toj neobičnoj lepoti... — Vrati se, hoćeš da te odvedem do kuće ?
Pa on je već mrtav... mrtav!... ubijen!... A onaj će sad doći, tek što nije došao. Kazao je do mraka... Jest, seća se!... I on će tražiti nagradu!... On?!... On... To će biti četvrti!... A ona se već rešila, rešila se!...
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Eno Madlen, posuta helenskom limunadom, stoji, sva crna, u noći – seća se izginulih vojnika Velike armije za koje je zidana, i misli na otmene svadbe koje su, u njoj, češće nego otmena
Treća Republika govori samo o sebi, i seća se samo „revolucije“ železničara, koja je osigurala karijeru sjajnome Brijanu.
Kad su ga pitali, posle nekoliko dana, zašto se dao nakaraditi od tog slikara, začudio se, i rekao da se ne seća da ga je neko, u zadnje doba, slikao.
Ne učenik je Mongola. I već je uspeo da strese sve što seća na evropsku literarnu skulpturu i da sve svede na čiste, osnovne oblike.
Ja sam daleko od zavičaja i obešenjaka. Svu tu radost, koja će vas, možda, setiti Tagore, mada mene seća više Hamsuna, pobudilo je u meni ovo vino, žuto kao cveće, i moj domaćin, koji mi kuva, i korača kao balerina, a na
kao veštac, spalili – ja pružam ruke, i vidim ih rujne, prosijane, tako da krv u njima, ružičasta kao razblaženo vino, seća isto na bilje, kako drhti bez želja i bola. Daleko od svega moga, mlad sam i miran.
Sada je tamo potpuno mrtvilo. Niko se toga ne seća. Kod imanja grafa Kapodistrije, na jednom brežuljku, nalazim osam istrulelih krstača, nepoznatih vojnika.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Zar ni po čemu nije čuvena? Ribar se zamisli, pusti mrežu iz ruku, pa kao da se nečeg seća. Posle dugog ćutanja reče: — Kažu da ima u Toj zemlji dosta svinja. — Zar je samo zbog svinja čuvena ta zemlja?
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
« I tu je počeo da se seća svoje prošlosti i, idući tako unatrag, hteo je da se seti trenutka, kad mu se prvi put javila misao za ženidbu.
I on je nekada dugo i mnogo mislio o svojoj budućnosti, mislio je o svojoj ženidbi... Seća se još i sad, kako je razbirao za mnoge devojke, kako se, radi njih, čak upoznao s jednom opštom varoškom provodadžikom,
Niko se i ne seća Đokića, već svaki veli u sebi: »Sad će... Sad će!« Najedared učini mi se da zagrme kraj mene grom.
istorija »ne iđaše od ruke«, i ako su najslabiji mu drugovi iz nje imali trojke i četvorke, ali ipak je on, u koliko se seća, redovno pratio i učio sve lekcije.
A šta će biti ako bude zapitan iz... na primer... eto, sad ne zna čak ni to, šta mu je najnepoznatije; i ako se seća da nemačke države u drugoj polovini srednjih vekova nije dobro ni razgledao, ipak ne zna od čega bi se poimence mogao
šta bi ga mogli zapitati? Krstaške ratove... Kako bi mu to ispalo? Hajde baš da proba!... — Poče da se seća. Znao je šta treba reći o Svetoj Zemlji i povodu ovih ratova.
Hajde baš da proba!... — Poče da se seća. Znao je šta treba reći o Svetoj Zemlji i povodu ovih ratova. Seća se da je Gotfrid Buljonski duša prvog rata, ali se ne seća ni jednoga od ostalih učesnika u ratu...
Znao je šta treba reći o Svetoj Zemlji i povodu ovih ratova. Seća se da je Gotfrid Buljonski duša prvog rata, ali se ne seća ni jednoga od ostalih učesnika u ratu...
istorija većinom sastavljena iz događaja, onda i ovi događaji moraju stajati u »pečalnim« odnosima s njegovom mišlju... Seća se prošlogodišnjeg ispita. Učili su se stari vekovi.
Luksemburška... to je tako nešto nejasno, tamno, nepoznato... U ostalom, samo to ime nije mu nepoznato; on se seća da ga je negde čuo i možda čak i pročitao, ali s kojim narodom i događajem stoji u svezi — to nije u stanju ni iz
On poznaje tu pojavu. Seća je se iz svoga detinjstva, ali nije mislio da se može u ovim njegovim godinama javiti.. »Kako li bi bilo da padnem kao
Vidiš, sad se seća i šta je zgrešio, te mu svetac ne htede molitvu primiti. Kad je pogodio sa deda Milanom i platio mu kiriju, onda se on
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
MLADEN: Prvo i prvo, dolazio je juče posle podne Pera klisar, doneo neku cedulju, pa onda... (seća se) dolazila je i naša gospođica Danica... JEVREM: To ostavi... nego drugi, tuđini. MLADEN: Pa onda...
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
SE DEDA NE POBUNI 347 KAKO JE DEDA POBEGAO U SVET 349 DEDA ZAMIŠLjA KAKO KAŽNjAVA VUKU, MAGDU i JOŠU 352 DEDA SE SEĆA KUMA, KOGA TAKOĐE NIJE VIDEO GODINAMA 355 MAGDA KALABA SIKĆE 358 GOVOR VUKE MAŽDRUKE 360 TUŽBALICA
Nogu pred nogu, pa sve preda se.. Izgleda, nečega seća se... Pre deset godina predavao je algebru u Somboru... Popodne, isto ovako... Časovi, dosadni, prazni...
I tu mu se račun ko dim iz lule gubi ... Seća se: osamdeset kad je umro čiča Bogoje. I 32 od onda. — Dedino čelo se dubi: Sto dvanaest!? — Što je mnogo, mnogo je!
MAČKA Na rubu šume: crna mačka. Ah, ta upornost posmatračka! Da li je zaspala? Ili se seća Onog dalekog, mutnog stoleća O kojem, u sate nesuvisle, Mačke, u prirodi, vole da misle?...
se sjajem preliva dunja; taj sjaj: sve mesečine u nj se sliše, sjaj, al i miris, jošte više, koji nas, uvek iznova, seća da negde — van zemlje — postoji sreća, i da smo, pre no što smo na zemlju pali, sve već videli i sve znali.
Takva je, po prirodi, ljudska nesreća: Zaglupljujuća, nema, bez izraza! Pod njenim pritiskom čovek se ne seća Ni najprostijih rešenja i izlaza... To nisu žene, već derikože! Stvorenja niska i zločesta...
DEDA SE SEĆA KUMA, KOGA TAKOĐE NIJE VIDEO GODINAMA Deda se uhvati za srce: „Tu me Steže, i hoće da me prekolje!... Gde si sad,
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Sofki i sada, kad god bi se setila ludog tetina Riste, meso bi nekom odurnošću zaigralo. Seća se da zbog toga kao devojčica nikada nije volela ići k njima, još manje, kao kod drugih, po dva i tri dana tamo ostati.
Tatina Sofkice! I sve bi je jače grlio, tako da se Sofka i sada seća njegove skoro izbrijane brade, koja bi je tada počela po licu da grebe.
Čak i najbližu rodbinu, stričeve i tetke, ne prima. I Sofka se seća da su ti dani bili najgori. Jer posle svakog njegovog ponovnog odlaska u Tursku, mati bi joj po nekoliko dana išla
ima onda u dobroj uspomeni po njihovom dobru, po ovom njihovom gošćenju, čašćenju, i kao takve, bogate i dobre, pamti ih i seća ih se.
otac jednako tamo sedi u Turskoj; zašto ovamo k njima sve ređe i ređe dolazi, tako da ga je počela da pamti i da ga se seća samo po tim njegovim noćnim dolascima, u malo već olinjalom odelu, potamnela, kao suva, a u stvari zborana lica, ali još
Duboko u noć, valjda čak oko pola noći, kada je bila već lakosana, seća se docnije, čula je odozgo, kroz tavanicu, kako sigurno iz očeve sobe, jednako dolazi šum, čak i glasovi, i neko dugo
Pandurović, Sima - PESME
A krunica svakog mladog, novog cveta, Seća me na pale krune starog doba, I prolećna raskoš na taštinu sveta, I mirisi maja na zadah od groba.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
SKITNICA: Nemam pojma! IKONIJA: Pa jeste l išli na tu ekonomiju, posle? SKITNICA: Išo sam lane, ali se niko ne seća. IKONIJA: Lane? Baš ste se rano setili! I sad na osnovu čega da je nađete? Posle toliko godina, ej!
Ćosić, Dobrica - KORENI
što su se sreli: dve zasede su pucale na njega i ubile konja pod njim, njemu su samo okrznuli list na levoj nozi, dobro se seća, Vukašin ga je uplašeno gledao, i ruka mu je drhtala, on je znao zbog čega i smeškao se misleći: „Ima jaku bradu, na
„Ti što uče knjige i nauke moraju drukčije da se odevaju. Popovi, recimo, nose mantiju“, govorio im je, seća se, i još više se postide, jer su Tola i Mijat razneli po selu vest o Vukašinovoj fotografiji, pa su seljaci svakog
Ne, nije isto, ne, to više nije njegovo, nije ni on više onaj, nije odavno, godinama, još pre Pariza, mnogo ranije, seća se, pa toliko puta je mislio o tome, baš tamo kod onog zabrana na kosi, sada, naravno ne liči na nebesku kapiju, kao
Njih dve, noseći u sebi zvona, bez reči su pošle kući. Da ne bi oskrnavio noć molitve, seća se, Đorđe celog dana nije pomenuo manastir. A ona je drhtuljila u radosnoj jezi čekajući veče i krevet.
Gvozdeni šiljci vila u sumračju kao da su u mleko umočeni. Bez vila se vratila kući. Seća se, posle je bila zadovoljna što je mogla drsko da gleda Đorđu u oči. I da ne pocrveni na srdžbu njegove ljubomore.
Kako sad može da veruje u ono što je rekla, da će roditi? Kako da ne sumnja? A on je u Beogradu morao... Dobro se seća, petao ga je probudio tugom i iz mutljaga se izvukla misao: ona da mu rodi dete... S njom da rodi sina.
On ih je zatekao na tavanu, zavržene kao crvene bube, seća se, uzeo je vile i tukao je, ona nije smela da zaplače, a Đorđe je pobegao.
Ne zna koliko je to mučenje trajalo, ali se jasno seća da je opušten konopac promileo preko njegove glave i da gaje otac krupnim, teškim korakom preskočio, ne primećujući ga,
On se zamisli: kakvu li je ruku imao njegov deda Luka? Pitaće sutra Aćima. A dede Luke Dobro se seća. Srednjeg rasta je bio a ruka obična, kao u svakog čoveka njegove visine. Samo da ne zaboravim.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Ona je toliko stara da su joj se leđa od starosti skamenila. Sve zna, sve pamti, čak se i rađanja mora seća. Ako ona ne bude znala kako da pomogneš svome sinu, niko neće ni znati! — Nikada za nu nisam čula. Gde živi?
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Gospodar Jovan staje i osluškuje trepet svetlosti koja ovde nikad nije siva, gleda oblake koji dolaze od Kalemegdana i seća se kako je onde gde je sad Osnovna škola „Pero Popović Aga“ bila njegova, Jovanova pijaca na kojoj se moglo naći sve,
stresa se od mnoštva pokreta natopljenog svetlostima što padaju odasvud, po trgu, i misli kako je žurba uvek ista. Seća se da je i on žurio, ali se više ne seća zbog čega.
Seća se da je i on žurio, ali se više ne seća zbog čega. Pamti da mu je sve bilo lako i da je odnekud bio siguran kako će uvek ostati mlad, i zmaj.
Ako ga ima, to je prostor omeđen sa dve strane: pretprolećem 1805. i kasnom jeseni 1806. godine. Izgleda da se seća samo godišnjih doba: rascvetalih jorgovana, potmulo strasnih, u razglavljenim seoskim dvorištima, otežalih, silnih
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Oči su mu pune suza, Reči su mu pune jada, On se seća doba snage, On se seća doba mlaca. On se seća doba rada, Što ga grešno, podlo strati, Što se više nikad,
Oči su mu pune suza, Reči su mu pune jada, On se seća doba snage, On se seća doba mlaca. On se seća doba rada, Što ga grešno, podlo strati, Što se više nikad, nikad, Nikad, - ne povrati.
Oči su mu pune suza, Reči su mu pune jada, On se seća doba snage, On se seća doba mlaca. On se seća doba rada, Što ga grešno, podlo strati, Što se više nikad, nikad, Nikad, - ne povrati.
Milione progutala j' tama, Crna tama mnogih tisućleća, Niko ih se više i ne seća... - Na pogdekom uvek gori sveća! Il' je sveća, il' je ime svetlo, Il' su dela koja se ne gase, Pa redove nedoglednog
Jevanđelije mi na stolu, Najbolje takoj bedi tešilo. Badava! svaka vrsta, svaka seća reč Na onoga junaka jagnjastog Što umrtvi svoj život besmrtni, Da njim oživi grob!
“ Posadi se, i žarom pitljivim Usplamteše šupljine očne mu: Zapit'o je o svojoj ljubavi. Kaziv'o sam mu da se seća na nj, i da će njega pamtit' večito, Jer seća ga se, to zacelo znam, Kad god se poje „pamjat vječnaja“.
Kaziv'o sam mu da se seća na nj, i da će njega pamtit' večito, Jer seća ga se, to zacelo znam, Kad god se poje „pamjat vječnaja“. Duševna svest joj sva je njegova; A nesvest tela daće drugome.
Dodaj mi zlatni pehar! Iz tvojih očiju, lane, Ja čitam strasnu povest, koje se mnogi još seća: Kad Bahus podiže vojsku na plodne indijske strane, Na zemlje mirisnog cveća.
svuda oko mene raspe Tišina, i pokoj, i miris od cveća, I kad me s nebesa mesečina zaspe, I vreli dah noći što me tebe seća, U mojoj se duši šumno dižu s nova Nekadanje žudi; i kličući glasno, K'o veselo jato belih golubova, Poleću u nebo
Noć prolazi mirno. Tišina i pokoj, i miris od cveća, I vreli dah noći što me tebe seća, Polako se dižu u nebo prozirno.
kratka i nestalna sreća Sa dahom njinim u nepovrat minu; April u cvetu i u sjaju sinu, I sve, o druže, što me na te seća Sad samo tugu u mom srcu budi; A uzdah teški razdire mi grudi. Sad nema ljubičica!
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
neizmernoj dobroti; ispunjava me ponosom i ganutošću što se on, svemoćan i opterećen tolikim državničkim dužnostima, seća još moje malenkosti.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Ali se i on najzad seća, i primećuje na meni da mi nije pravo, te skreće razgovor na drugo: „Trista ti, veli, novih bolesti, ima posle rata.
iz Čevrntije, zaista s njima dvojicom u stalnom kadru služio, i čudi se da se Mija, koji je uvek dobro pamćenje imao, ne seća kad su kod „Jadra“ u Valjevu ono veče sedeli svi zajedno i lumpovali za sretna puta i što su kadar prebrinuli, i kad je
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
« I tu se tek, kad pomenu to »danas«, opomenu svih nevolja što ga snađoše, i bi Mu čudno što se, pored svega toga, seća jela. »Što ti je čovek — produži misliti — sve... sve, ali bez hleba nikud!... « — Hajdes...
Jedva ih izaziva u pameti. Bio je tako mali, da je malo što razumevao, i sad se seća samo kao kroz san... Majka mu obukla novu, sasvim novu, čistu i belu košuljicu i potpasala ga novim pojasićem...
obula mu nove crvene išarane čarape i opančiće... seća se živo kako je jednako zagledao u šare na čarapama. Sestrica mu, obučena u šarenu suknjicu i crn suknen jelečić, uzela
ne seća se cela puta, ali zna da su išli crkvi. Pa onda se seća sjajnog i zlatnog odela sveštenikova, od koga nije odvajao očij
ne seća se cela puta, ali zna da su išli crkvi. Pa onda se seća sjajnog i zlatnog odela sveštenikova, od koga nije odvajao očiju.
Pa onda se seća sjajnog i zlatnog odela sveštenikova, od koga nije odvajao očiju. I najzad seća se da je tada sve bilo tako lepo, veselo i radosno, da je bilo dosta male vesele dece...
I najzad seća se da je tada sve bilo tako lepo, veselo i radosno, da je bilo dosta male vesele dece... I seća se balvana preko reke, kojim su prešli, i kako je žmurio, dok ga je majka prenela...
ni mrdnuti se ne može... A-a... vezali su, onako kao onda Mita pisar«... I on se seća onih bolova, i oseća da su ovi još teži, mučniji... Otvara oči i vidi gomilu ludi sa sjajnim dugmetima na grudima.
Petković, Vladislav Dis - PESME
Danas nam ne blista Kao nekad, pređe, Pobeda i ljubav i budućnost čista. Došli smo do međe. Još jedino java Seća nas na doba sve bleđe i bleđe. Svetlost, boja plava Sad su izraz neba U kome se tužno i umorno spava.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
blažen osmejak, pun pravog irskog humora i ja sam znao da je hteo da me na fini način podseti kako se on još uvek seća onog našeg razgovora u kome sam ja više cenio počasni doktorat Univerziteta Džons Hopkins nego sve titule nadbiskupa i
Kapiten momčadi za ovu godinu bio je takođe među njima. Pretpostavljao sam da se još seća mojih razloga zbog kojih se nisam priključio brucoškom timu pa je želeo da mi pomogne.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
događaji nisu mogli da uguše: oni su mu se tokom tih događaja nametljivo javljali i tada kada se na njih nije hteo da seća.
Tu odvratnu sliku, kojoj su fratri prisustvovali, dugo je imao pred očima. Dolazila je zima; prošaste se seća sa užasom. Samo Majka božija sačuvala ga je i dala mu ustrpljenje da je preturi.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Odgovorio sam mu da nisam, i odmah sam ga sa svoje strane upitao seća li se pesme „Kosovka djevojka“, koju je baš u njegovome zavičajnom kraju Lukijan Mušicki zabeležio od slepice iz
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Tako, recimo, posle dveju kompoziciono prelomnih rečenica - od kojih prva glasi „Njoj tada sve iziđe!” i druga „A seća se svega17- autor u prvoj verziji više nije mogao ni videti ni znati ništa što neposredno ili posredno ne bi mogla
ne samo telesnu, nego kroz celovitu psihosomatsku muku probija nova vremenska ravan iz dubine junakinjinog pamćenja: „A seća se svega. Bilo je na tri dana pred Uskrs. A ona tada [ . . . ]”18 Čini se da je još razgovetniji drugi slučaj.
Retko bi otuda ovamo prelazio”. 30 Gotovo da je suvišno kad autor objasni da se to „Sofka seća”. A za tekst, uopšte uzevši, značajno je ako ga povremeno protkiva junakovo sećanje - ta prozračna doživljajna
je važno to što su smešteni tačno iznad Aranđelove glave upravo u trenutku kad se on, stojeći iza Dafininog kovčega, seća njenog pogleda koji - već pretočen u nebesku modrinu - odozgo sija: „Njene oči bile su mu još u pameti.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Okrenula mu se opština oko glave, oni Anadolci, sve. Izleteo je napolje kao oparen, da li sam ili izguran, ne seća se, tek kad se rasvestio, video je samo stariju ženu kraj sebe. Mlađa je zadržana.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
I zato se pesnik sad seća tebeka... Ja ne pitam dalje, sve sa uma smećem; Ovaj venac svežim, rosnim poljskim cvećem Na grob, koji dušom
— ali Ko ni se smeje, ko? — Gle! ja se smejem to! 1891. DUHOVSKA PESMA Danaske je onaj danak, Kad se seća veliki i mali Da su razni jezici Baš sa neba dole pali.
Krakov, Stanislav - KRILA
Na licima se živost otromila. Posedali su. — Ništa, ništa... da li žive oni?.. — Ha, misliš žena te se seća... — Ma đavo sa ženom, ali deca... Ljudi se budili. Vraćali se u kuće i zalazili dublje. Kotlovi su ključali u njima.
Sve je jača rika: — Napred, napred... Sad se tek seća oružja u ruci. Natiču se noževi. Želja za ubijanjem polako ulazi u ljude. A njih neko vodi. — Napred, napred...
Druge pognute senke vuku još tople leševe i bacaju u jarugu. — Uh, kako je strašno jauknuo... Ubica se seća ubijenog. Ubijeni je neprijatelj, a ubica junak. Prorezani šinjel i probijene grudi. — A, a... — bio je jeknuo onaj.
Ranjeni ađutant misli o jurišu. Da li je to baš pravi juriš bio? Nije video neprijatelja, ni klanja. Seća se samo tame, nekih crnih senki kraj sebe, onih bodljika na žici, ali se seća još i onih mnogih u r a!
Nije video neprijatelja, ni klanja. Seća se samo tame, nekih crnih senki kraj sebe, onih bodljika na žici, ali se seća još i onih mnogih u r a! i zadovoljan ponavlja u sebi: — Jest, ranjen sam na jurišu. Odmiče se sve više i više.
Petrović, Rastko - AFRIKA
preliva iz voćke u čašu od kalbasa, izgleda čarobno svež; u ustima, sasvim vruć, otužan zato, i s dalekim ukusom koji seća na petrol, uverava me da se ničim ne može gasiti žeđ što prati putnika kroz Afriku, sve do njegovog ponovnog ukrcavanja.
Žuv mi prevodi: Njamkoro se vrlo dobro seća komandanta Vuijea, koji je nosio bradu i bio prijatelj s njim. On poznaje i njegovu ženu, koja je još uvek tu u selu.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Da li se i tebi isto tako seća, Kako j’ naša ljubav rasla sve to veća, A sa njome tuga, sećaš li se, je li? — Jer se nikad nismo zagrliti smeli,
Ha — osmejak taj me seća, Šta je čudno ovim ljudma — To je ova kita cveća, Što j’ na mojim vide grudma. Oh, opros’te strani ljudi, Oprosti
„Ne miriše tvoja pesma, — To je miris rajska cveća, To j’ blizina dveju duša, Kojih-no se sinak seća. Jedno duša tvojeg oca, — Sušta blagost i dobrota,— Drugo duša majke tvoje, Hraniteljke tvog života.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
On ne vidi, on oslepi, Na bele joj grudi speši. Brat ga zove, viče, moli, Seća g’ majke, sebe, mete, — Nego svima slepo dete Mamiteljki vili voli!... Oj!
Atanackoviću je ova pesma bila, čini se, posebno draga, jer se on nje seća i u svome dnevniku iz god. 1849: „Valcer! Sa tog valcera se opominjem onih arija i zvukova koje je ona na svom
Jakšić, Đura - JELISAVETA
DRUGI SERDAR: Davno! TREĆI SERDAR: I sad se sećam — ali jedvice. — ČETVRTI SERDAR: Kô što se veče seća zorice. — KNEZ ĐURĐE: Čuli ste valjda.
Bojić, Milutin - PESME
Sada bez oznaka Zatvara ih mirno u mrtvački ćivot. Sada pun dosade bogova se seća I smeje se Bogu koji vaskrsava. Ah, živeti možda nekad beše sreća! On bi sad da spava, za vekove spava. Život mre.
Ja čitam pisma, no sumor me hvata, Jer prošlost vrh njih već ostavi traga, I tuga Bilog iz vijuga veje: Seća se danas strasne čežnje, gde je Sahranjen spomen na let belog jata, Što ode u noć bez zbogom i kradom, Još šum mu
Ilić, Vojislav J. - PESME
1887. STARA PESMA To je stara pesma koju čitam sada, Mračna neka tuga u pesmi je toj; Ta me pesma seća na vremena mlada, Prošlost je u njoj.
Njeno tavno, tužno lisje na večnu te tugu seća. Ah, ja znadem njenu prošlost, kô i prošlost drugog cveća: Vidiš one razvaline na visini mračnih gora?
Dodaj mi zlatni pehar. Iz tvojih očiju, lane, Ja čitam strasnu povest koje se mnogi još seća, Kad Bahus podiže vojsku na plodne indijske strane, Na zemlje mirisnog cveća.
5. Sin majke Agare i prezreni Juda Sa pobožnim strahom obilaze tuda: Smrt slaveći tvoju, na koju se seća Toliko stoleća! 6. A i našto crnog kiparisa grana? Dan pomena stiže.
Pred gordom caricom cveća Nežno te njegovo lisje na skromnost i tunu seća. Psiheja, bludeći plačna, kad ljubav nebo joj uze, U cvetne čašice ove lila je najdraže suze.
Al' plavi pomenak jošte miriše u tavnom lugu, I on nas na ljubav seća, na čednost, i slatku tugu. 1889. ZIMSKA IDILA Zima je pokrila snegom doline i pola ravna, I tavne, visoke gore.
Da buktinja svesti jasna Na slavu nas večnu seća Kao zvezda neugasna Kroz godine i stoleća. 1891. U OSAMI Kad odjekne slavuj-pesma u daljini, I zasija bledi mesec na
Strašan u samoći, kao sveta gora, Na drevni me Olimp u osami seća, Ja slutim, verujem: tu je draga Flora, Flora, nežni simbol mladosti i cveća.
Suton je pao... Dan i sunce ode, Al' duša s tugom svetlosti se seća. Upalićemo buktinju slobode Mesto lojanih novinarskih sveća A njezin plamen nije tako mali, On može, muzo, nebo da
On je napirô snagom, al' spasti nije se mogô, Dok najzad izgubi smisô. Jedino posle se seća Holuje i kmetske žene i njenih punačkih pleća. I kravar pomenu Boga...
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Govorena reč, velite, umire često čim se rodi, a živi u najboljem slučaju dok još ima koga da je se seća. Pisana reč, naprotiv, dužega je veka, a ima ih koje večito žive.
Ona me seća jedne, inače naivne slike koju sam još kao đak video nekad u Beču, na koju sam se onda nasmešio, a sada žalim što je
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
” I zapeva tiho: Od jalmana do gornjeg nišana Puška mije zlatom obljevena. Seća se majstor Kosta svih tih priča. On je šesti sin toga puškara; njega mladi puškari uopšte ne smatraju bratom.
Stari grobar, uvek nakresan i razgovoran, seća se kad su jurodivu, ludu Katu, policiska kola dovezla na groblje, i on je metnuo u mrtvačnicu, i celu noć se videlo
Nesrećnik, kad odem tamo, napada me strahovito. Seća se sigurno da sam sprečavala udadbu Juličinu za njega, i mrzi me.
Išla je gospa Nola da obiđe udovicu. U onom vertepu, kao obično, sve čisto i uredno. Udovica, kao sve udovice, plače, seća se da je ženska glava, i da će teško biti bez muža.
Grobnica u selu je bila puna. Za metalni sanduk uostalom i nema novca. Čika Avram leži teško bolestan u bolnici. Seća se svoje „jazbine”, kaže da je i ova sirotinjska bolnička klasa jazbina, i s nekim svetlim ponosom na svoje Vlaoviće,
Kad se Mirko ženio — ima dosta godina — Nata je jaukala od strašnog čira na mišici, kojeg se stalno seća. Kad se Savina žena spremila da na poziv mlađeg sina putuje u Ameriku, Pantelija je došao u veliku krizu da na vreme
Sve što je imao, ostavlja ženi, pošto ispuni neke manje njegove želje. Neka ga se seća, ali, mlada, neka se uda, „izađe iz šturog života koji je plemenito nosila”.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
— Jest, ja sam taj! — odgovaram ja ushićen zadovoljstvom što me se profesor tako dobro seća. — A nađoh li ja kanda, na tvome pismenome zadatku, onu mastiljavu mrlju koju vi, đaci, krmačom nazivate? — Da, da!
— Da, da! — tvrdim ja, sav ushićen što me se profesor tako dobro seća. — Ja tada rekoh tebi, ako budeš bio i dalje tako nemarljiv i nebrižljiv, da ću te kazniti.
— Niste mi nikad kazali. — Šteta! Drugu jednu gospođu sam čak i uveravao da je to ona ali se ne seća možda, na što mi je ona vrlo pouzdano odgovorila: — Ne, gospodine, ja imam tačan spisak svih s kojima sam se pre
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Poznadoh ga odmah. Bio je to onaj mališan kome je umrla mati pokraj puta u Albaniji. Dete se valjda ne seća onoga dana kada su ga otrgli od majke. Narednik mi reče da, ukoliko ima podataka o deci, oni su ubeleženi u spisku.
Petrović, Rastko - PESME
sve korpice cveća Kojima je zasađen tapet; Za politiku više ne mari, Ni za kostobolju nogu, dvorske se dame jedne seća; Pa i kraljica ulazi u barku, A sam Amor nestašni ljubi je u pleće, Zatim šapuće u uvo: Kraljice, kraljice, Vaše
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Šta je s pticama? Što ne pevaju? Pevaće! Moraju! Nema druge: među Carevim srećnim podanicima nema nijednog koji se seća reči bilo koje pesme. — Pa, šta da se radi? — reče Carica. — Na ptice se ne možemo osloniti!
»Kuda?« pomisli Starac. »I, ko je ona?« »Na koga li ga seća?« vrti se Starac u svojim sećanjima kao miš u klopki, nikako da se seti.
Njoj je bar ostalo kao uteha da se seća nekadašnjeg sjaja i veličine, čega bi se ostali mogli sećati? Kasa oprezno škripnu vratima da bi oterala poljske miševe
Stanković, Borisav - KOŠTANA
MAGDA (polazi ka kapiji): Koji? MARKO Mlad, mlad! MAGDA Slatko moje dete, seća se ono dade svoje! Uz pesmu, svirku, ulaze Koštana, Stojan, Salče, Grkljan, i ostali.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
“ „Na Omira“, kaže on drugom prilikom, „čovek se jednako seća kad ih čita“; „sve je kao u Omiru“, kaže dalje; ili, 1827: „od Omirovih spevova naovamo nema u celoj Evropi nijedne
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
i za celoga svega mu života boravi i često mu spominje ako bi i mnoge godine prošle s toga vremena, pak se onoga seća. I samo kad hoće što zlo činiti i kad je u tom poslu i posle toga, većma nas ono pri, kudi i osuđuje...
Što je oteto, ono je i prokleto. Mnogi se diči što ima mnogo zemlje, a ne seća se tome, da njegovo više nije krome tri aršina. Živu zmiju u nedri držeći. Svakome sav trud mu kroz grlo propada.
uzbude pravo o tebi izrečeno to proročastvo izdavna podmuklo za prvu ti ženu i poslednju izdatu devojku da se đavo ne seća našto izlazi to, te ne učini koje pakosti u božijoj tajni.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Budi u njemu davne uspomene taj orijentalski haremski miris žutog dafinovog cveta. Pa se čorbadži-Zamfir seća dahireta i rešmeta, i feredža i bademastih velikih očiju, i pesme jedne koja se negda tiho pevušila po srpskoj mahali,
“ — „Koji čovek?“ — „Pa, onaj, de... u suknji; iz jučerašnjeg društva! A on se seća, smeši se i kaže da ga se to baš ništa ne tiče, a obično završi: „Pa šta kaže, boga ti?“ — „Kaže da joj se dopadaš“.
(Dade si jednu nogu na prvoga muža Ciganina, pa se udade za Miču.) Poznaše se lasno. Seća se sve ubavo za naš varoš!... „Bre, zar takoj napraji, Miče?“ Zbore mu naši. — „Što će prajim!“ reče. „K’smet!
slika zvezdanog neba, meseca i Zone kako stoji umotana u bundicu svoju s isturenom levom nogom i pogledom na stranu; seća se izmećarke kako podalje stoji, i čuje jednako reči njene i vidi Manulaća kako sa spuštenim rukama stoji kao stupac
Oseća i vidi da je sve propalo za nj... Ne zna, ne seća se kad je to mogla biti proševina i prsten i kad brže je došao sam dan svadbe, samo čuje pesmu, čuje strašne one reči:
Ako iko, on se baš svoga veka dosta naigrao i bio kolovođa, ali da je pas kadgod vodio kolo, toga se ne seća! I posle, otkud bi pas mogao dati bakšiš sviračima?!... Onaj Manulać bi još i mogao povesti kolo, ali pas — baš nikako!