Ilić, Vojislav J. - PESME
rob jedan prilete k njemu, A odmah, za robom svojim, i sin se Katonov trže, I žurno došavši ocu, lekara dovede brže. Silvije, čuveni lekar, učenik misirskih maga, Uveza probijen trbuh i nasu melema blaga.
1890. MRAMORNI UBICA Za vreme Andžela slavnog življaše u drevnom Rimu Silvije, ubogi vajar. Pod krovom nužde i jada On je trajao dane, nepoznat i prezren često, Smrt gladnu goneći mučno zaslugom
Među svetila rimska, zapojen nasladom taštom, Silvije stupao nije sa svojim izdrtim plaštom I svojom anđelskom tugom. Po kakav propali plemić, Il' bekrija svirač, sa špadom
Sunce se gasilo jasno, Kada se Silvije jednom od kuće podiže kasno. Veče je proletnje bilo. Pod nebom crne se ždrali, O puste obale reke lome se rumeni
No tuga, što zdravlje ruši, Učini od tada prevrat u bolnoj njegovoj duši. Silvije od ove noći sto puta oseti jače Svu pustoš života bednog i ništavila svoga; Odsad je bančio češće, kašto se po krčmi
I slika čudesne žene Iz hladne, mramorne grudve iskrsnu jednoga dana. Silvije zamišljen stade. U pomračenome umu On je budio slike od rane mladosti svoje, On se je sećao lica što davno nekada
Skrstivši umorne ruke, on dugo stojaše tako, Tako ga i tavna ponoć pred likom kamenim nađe. Napolju mrtvačka tama... Silvije bezumno viknu, Kad strašna, čudesna slika s mramornog podnožja sađe, I tiho pristupi njemu. „Čudiš se!
Na usne njegove mlade Ona ledene usne priljubi bezumno, strasno, I dušu njegovu ispi. Silvije na zemlju pade, I ruka sumorne smrti dotače njegove veđe, A divna statua mirno na svoje podnožje pređe. 1890.