Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Sve se izrodilo i nekako asli preokrenulo. — Bogme je tako, Simeune! — uzdahnu neko u mraku. — Mićane, Mićane! Daj svijeću — prokapa kotô!
— Veli pokojni Partenija: „Simeune, sine moj du'ovni“ — nastavi Simeun, kad iskapi čašu — „ti dobro, veli, znaš šta su, kaže, Majdanci radili...
Zaboravi' se! A davno je, braćo, i bila ukopacija... — Davno, predavno, moj Simeune! — uzdahnu Mićan i sjarnu jedan ugarčić. — Ljudi, bojim se, da neće zagoreti? — De-de, Simeune; što si stao?
— Davno, predavno, moj Simeune! — uzdahnu Mićan i sjarnu jedan ugarčić. — Ljudi, bojim se, da neće zagoreti? — De-de, Simeune; što si stao? Pri povijedaj, da vidimo, šta će biti — veli Mićan i pruži mu opet punu čašu bašice.
Kad bijado' ispod Maslištâ, pa da ću 'vamo kroz Klanac, sretoše me dva Ciganina: „Pomozi Bog, Simeune! Šunj, kuda s Bogom?“ Poznaše me. Ja protrnu' sav, ama se brzo sabra'.
Šta ću mu ja? Ništa mu ja ne znam, da prostite, kô neka stvar kantaru. — Da nijesi ti, Simeune, počem vješt ovim švapskim lumerami? — Bježi, čoče, kakve lumere, kakva li...
— E, kad je tako, Simeune, onda Bože pomozi. — Osmjehnu se Mićan, zasuka rukave, pa izmaknu pintu ispod cijevi. — Pomoz'te ljudi!
— Pomoz'te ljudi! Za časak nakladoše nov kotao i podjariše vatru. — Simeune, zove te otac Sopronija — doletje đače. — Tebi je, Mićane, rekô da mu u 'vaj ardović uliješ rakije, ama dobre...
Iguman ti je prikričio da dobro pripaziš, jer bi, veli, mogla oklen vidancija trnapiti... 'Ajdemo, Simeune! Odoše i odniješe pun ardović bašice. Simeun posrće i krupno uzdiše: — O, majko moja!
Parteniji se nešto ražali. Ide, a suze mu vrcaju, krupne kô lješnici: — E, moj Simeune, moja grdna rano! Proklete te tvoje ćudi!
Vrata su otškrinuta, pa se vidi. Partenija otvori svoju sobicu za ostavu, pa poče izbacivati ođeću: — Eto ti, veli, Simeune, te moje ćurčine, što mi je pokojni vladika Antim — alal mu kurdelj! — poklonio za pedeset bijeli' medžedija.
“ Objesi' ja još na ata kuburluke sa dvije grâše i kožne bisage. Ja i Partenija uzjasmo i pođosmo. Ti, Simeune, veli Partenija s konja, moreš odma' dvije-tri puške ispaliti, a poslije... Znaš već! — Znam! Dosta! Budi mene miran!