Jakšić, Đura - PROZA
Kad smo izišli iz crkve, on se okrete Živku; njega je, valjda, unekoliko poznavao, jer mu beše parohijanin. „Džanum, sinko, ti kao da si iz donje Mutnice?“ reče arhimandrit. „Ti si pokojnoga Marka Puljića sin?...
Moram od njihovoga preosveštenstva izun dobiti, za to moram čoveka s depešom u Ćupriju poslati... razumeš, sinko?“, reče arhimandrit, očevidno trudeći se da još koji cekin od moga pobratima iznudi. „I za to treba platiti, džanum!...
Uča se žalostivo osmehnu, pa mu svojim blagim glasom odgovori: — Godine, sinko!... On, namesto katedre, prostre lepo u školi asuru, skine svoju kačketu, prekrsti lepo noge, natuče naočari na nos,
— Dobro, — veli uča, — idi na mesto, a sutra da mi doneseš jednu torbicu krompira; bogme, sinko, odavna mi ništa nisi doneo... — Posle prozove drugog i trećeg, i svakome ponešto naruči.
— Dobro, dobro, — veli uča, a brk mu se smeši, — to će bit’ od one vaše prepečenice, ha?... Pa, sinko, kako na domu? Je l’ ti otac ozdravio, ili je još u vrućici?... Milisav ćuti, a suze mu teku niz obraze.
Učitelja je njegova pohoda jako obradovala, jer osim rakije voleo je i svoga bivšeg učenika. — O, Milisave sinko!... Pa kako, dete, kako još?... E, e! Do juče đak, a danas svršen momak!
— Znam, znam, sinko, muče te, kao što čujem, niti ti daju što da privrediš, niti što da prodaš... E, ali šta ćeš? Trpi se, ti si vredan
iz gustog branika stari Sremac; lice mu beše ozbiljno, hladno kao i obično, samo glasom je malo zadrhtao: — Milisave sinko, uđi u kuću! Milisav ga je poslušao.
— Naumio sam je, starče, u tebe prositi. — Lepo, sinko, daću ti je, kad god je zaprosiš, — reče starac, — ali, sinko, ove sede kose ne mogu podneti beščašća...
— Naumio sam je, starče, u tebe prositi. — Lepo, sinko, daću ti je, kad god je zaprosiš, — reče starac, — ali, sinko, ove sede kose ne mogu podneti beščašća...
pa mu je ovaj nož za svakad utulio strasti nevaljaloga srca... Pa nemoj, sinko, da krv onoga podloga Švabe, koja je na tome nožu zarđala, sa tvojom plemenitom krvi pomešam!
Neće se dobro ni smrći, a ja ću ti ono nesrećno parče konopca doneti.. — Ali, sinko da ćutiš!... Do suda, o tome ne sme niko ništa znati! — Niko!... — reče ozbiljno Gružanin... — Niko o tome neće znati..
Obradović, Dositej - BASNE
Bedni su onde ljudi gdi zli veću silu i vlast imadu, i prinuđeni su kao ona baka govoriti: „Moj sinko, dobro je i pred sotonu katkad svećicu užeći, jer je zao, valja ga se bojati”.
” „Psi su, sinko, kavgadžije”, — otvešta stari — „a ja od prirode na kavgu mrzim, pak se volim uklanjati.” Naravoučenije Srećan je
Pita mišicu kakva je to stvar? „Ne pštaj, moj sinko, zla i opaka! Zove se mačak. Samo to dobpo upamti: da kad ga god vidiš u kući, ne izlazi iz rupe, da te čudo ne nađe.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Šta, šta! Ne daš? — Ne dam! — Bre, daćeš, sinko, goli, beli! — Videćemo... — odgovori Sreja, pa se okrete da pođe.
— Vala, ja mu ne prenoćih — dočeka neki Vidoje Đilas — pa makar znao tucati žito u stupi! — Vala, sinko, ni ja — prihvati čiča Mirko — pa makar kokao kokice te jeo.
— Koja Mirjana? — upita Purko. — Pa ona iz Ovčine — reče baba i okrete se Strahinji. — Tebi, sinko, pada i kao neki rod. — Jest — odgovori Strahinja nemarno, pa dodade — Može biti ona će najbolje znati...
— Mirjana! — dreknu Ćebo što igda može, te se i psi poplašiše i zalajaše negde iza kuće. — Oj, sinko! — odazva se baba Mirjana polako i diže malo glavu. — Znaš li ti nekog Savu Savanovića? — dreknu opet Ćebo.
— Znaš li ti nekog Savu Savanovića? — dreknu opet Ćebo. — Šta veliš, sinko? — upita baba polako. — Znaš li ti nekog Savu Savanovića? — podviknu Ćebo. — A odakle ste vi, deco? — upita baba.
— E ako, ako! — reče baba polako, pa se kao malo promisli šta su je pitali i odgovori: — A koga to, sinko? — Savu Savanovića! — dreknu Ćebo i sav pocrvene od teška napora. — Znam, deco! — odgovori baba. — Jedva ga pamtim.
— Ti misliš i ja sam umorna. Nisam, Ognjane! Mogu ja vazdan stojati, sinko!... Ama uzmi! Neka, stići ćeš. Ne moraš ti sve danas uzorati... E, gle ti njega! Baš ore kao matorac! Kaže meni Dušanka.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Jelica Miloševa!... Lazar sagao glavu i ćuti. — Nego, tu i tvoj jaran obleće, a? U Lazaru poče da vri... — Bogami, sinko, ne daj mu da te izbije iz sedla!... Upustiti onaku priliku — grehota je! Lazaru već nabrekle žile na slepim očima.
— Pa šta da radim? — upita Lazar, videći da Marinko sve zna. — Ja bih činio sve, samo da ona ne bude njegova! E, moj sinko!... Još si ti žut oko kljuna, pa ništa ne znaš!... A znaš li Ti Šta bih ja ovako sed uradio? — Šta? — Ja...
A sinu Ivana Miraždžića još je lakše!... Nego, primiri se!... Mlad si ti još, moj sinko!... To bih uradio ja, ovako mator; a ti si nastao tek da živiš, ti nemoj!... Šta mi je to: devojka?!...
!... Taki momak od onakog oca i iz onake kuće... može naći pa svaki nokat po curu!... Zbogom, Lazo sinko, zbogom! — reče Marinko. Pa ga potapša po plećima, okrete se i ode najlak. A duša mu se smeškala: — Ovaj je pečen!
On ce okrete. Za njim je stajao Marinko: — Zar momci plaču? — upita on zajedljivo. Lazar odmahnu glavom. — Moj sinko!... Pravo vele: prošlo je vreme kad se ljudi rađaše!... Ovo je neki izmet... plače!...
— Tako i treba! — mislio je. — Hoće on meni da otme Jelicu... Nema, sinko krvavi, to se glavom plaća!... I kako je bezočan, pa me još zove da mu budem dever!... Budiboksnama!...
— zapita ga Stanko posle pozdrava. — Hajduke? — Jest. — Hm!... hm!... — mrmljao je Deva. — Pa ti, sinko, znaš da hajduci nisu u vodenici... Zvezde su na nebu, ribe u vodi, a hajduci u gori...
Sem Lazara još je neko umešao svoje nokte. Stanko pogleda preneražen u njega. — A ko još? — upita. — E, moj sinko!... Đavo je tu svoje nokte umešao!... To je majstorski smišljeno, a još smišljenije izvedeno!...
— Zovni ga. Zamalo dođe Lazar. On ga pogleda lepim, umiljatim pogledom, pa reče: — Lazo, sinko! Otidi jedan čas do subaše, zvao te nešto. — Dobro, babo. I Lazar se okrete da pođe, ali ga on zadrža. — Stani-de!
— Popo!... Tu sam ruku poljubio nebrojeno puta, ali ako samo takneš ma jednog od njih, oseći ću ti je!... — Ne, sinko, — reče popa mirno i blago — moja se ruka maša samo blagosiljajući... Ljubi!... I podnese mu ruku.
Osećao sam njihove suze po telu mome, jer su me pekle kao živa žeravica!... — Ćuti, sinko, ćuti! — veli mu popa. — Sad mogu!...
I tako je!... Što nisi kadar nekome dati, ne smeš mu ni uzimati!... Ama, sinko, to je nauka nebesna. Tako se može tamo, na nebu; ali ovde, na zemlji... ovde to ne može biti!...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Secite mu nogu ovde! Jok, ne pitam ja treba li ili ne treba: seci ti samo! Tako! Sad vidi kako je onome onde! Ha, sinko!” Kapetan vide da se s Blagojem ne da objašnjavati u višim regionima On se spusti niže: — Tako je, tako je!
Kad je sve dobro! Stara žena briznu u plač: — Daleko smo od dobra, moj sinko! Ostadosmo bez kuće i kućišta. Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce, ali ta ruka isto tako naglo popusti,
On htede da prikrije svoju uzbuđenost. Gospodstveno se usturi, diže glavu u tavan i nakrivi je malo: — Vidiš, sinko, sam si je izabrao! Jesam li ti ja kazao ni dela, ni nemoj? — Nisi, ne daj bože! Svemu sam sâm kriv.
— Čekaj-de ti, kćeri! — viknu đeda neobično jasnim glasom. Svi se trgoše. Tim istim glasom nastavi đeda: — Ti, sinko... s tobom, čujem.. tebi je sasvim nepravo u mojoj kući i kod mog naroda!
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Znate kako ono kažu kad se onaj davio pa vikao: »Pomozi, sveti Nikola!« a sveti otac Nikolaj mu odgovori: »He, sinko, mani i ti rukama, a već moja ti pomoć neće oskudjevati!« He, pa tako vam je eto i ovo!
— A gde je mati? — zapitaće pop Spira. — Eno je kod krave. — Idi je, sinko, zovi; ona i ne zna da imamo posjetu. Gospoja Sida bila je tamo gde se obično muzle krave.
— A šta radite to, slatka tetka-Makro? Di ste za toliko? — Eto, obilazim, ovako stara, sirće, sinko. Snivala sam noćaske tako koješta, a utuvila sam dobro, ’râno, da, kad gođ tako što snivam, uvek mi se posle toga mora
A nije ni čudo. Ta već su ga u pop-Ćirinoj kući zvali prosto: »sine Pero« ili »sinko«, a on njih »otac«, »mati«, ili »roditelji«.
— Pomoz’ bog, Petre sinko! — Bog vam dobro dao, gospodin-popo! — reče Pera i skoči sa stolice, ostavi brzo lulu iz usta u jedan ćošak, pa skide
— Pa, kako je? Kako? Radiš li, je si l’ vredan? — pita ga pop Spira. — Pa met’i taj šešir na glavu, Petre sinko, pokri’ se, pokri’! — Ta, eto, kol’ko mogu, gospodin popo, i kol’ko, što kažu, moram! — »Aaa, jedan po jedan!
A, ti uvek vredan! — Pa fala... Fala vam, gospodin-popo, koji ste me se siromaška setili. — E, moj sinko, nisi ti siromašak. Ti si čovek gazda, kad ti možeš da držiš konje samo čerez gazdašaga i svatova. — Ta, gospodin-popo.
— Pa osam srebra... — Mnogo... A zimi? — Pa duplo; šesnajst srebra. — Hoj, hoj! To je bo’me papreno, Petre sinko! A u jesen? — Pa k’o i u zimu, šesnajst. — To je, bo’me, mnogo. Mnogo, mnogo...
Mnogo, mnogo... — E, pa jesen je, blato je, gore neg’ i suva zima il’ sneg. — Ta znam, Petre sinko! Al’ koliko je duži letnji dan nego ovaj zimnji, — pa ipak za zimnji tražiš duplo! ’Ajd’ desetica, i kojekako.
Kera bio ako ne potrefim! Ta još moj pokojni bába (bog da mu dušu prosti!) govorio mi je: »Sinko Pero, govorio mi je on, kad kiša probije zoru, probiće i opakliju.« I to je baš tako k’o sveto!
— pita Pera Tocilov, a načinio naivno i pošteno lice kako to već paor ume. — Pa, Petre sinko, je l’ to pošteno od tebe; ded’ kaži sada ti sam? Jesam li ja pogodio kola i kaparu dao — il’ neko drugi? A?
Nego izvol’te u kola; izvol’te da ne kisnedu za banbadava i konji i amovi. — He, Petre, sinko, ma nećemo tako — prebacuje mu pop Ćira.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
— Tugo, Mito, domaćine! — Lele, sinko! Tugo čedo! Pa što mi se čedo u snu češće ne javljaš, ne dolaziš? Dođi, sinko, javi mi se, te majka bar češće da mi te
— Tugo, Mito, domaćine! — Lele, sinko! Tugo čedo! Pa što mi se čedo u snu češće ne javljaš, ne dolaziš? Dođi, sinko, javi mi se, te majka bar češće da mi te viđa... — cvili već iznemogla majka. Ali joj pop ne daje dalje.
— I da ga dovodi. Pa, kao da joj sam sinčić ustao, da ga postavlja za grob, hrani ga, trpa mu i nudi. — Uzmi, uzmi sinko. Obiđi, kusni od ovoga. Najviše ovo uzmi. Dobro je to. Slatko je. Pokojno moje čedo, najviše mi je to volelo da jede.
Najviše ovo uzmi. Dobro je to. Slatko je. Pokojno moje čedo, najviše mi je to volelo da jede. Uzmi sinko, uzmi čedo! Pa da i ostale prosjake zove, i njima da razdaje.
I, bilo na putu, bilo čak ovamo, u varoši ako ga sustigne. Stigne ga, zaustavlja i plačno kori: — Zašto, sinko... šta će ti to? Baci to. Imamo kući to.
Majka ga opet sustiže. — ’Ajdemo, ’ajde doma... — Moli ga. — Sneg je, mećava, sinko... — Odvraća ga ona i skida sa sebe šamiju, ogrtač. Hoće da ga ogrne, utopli te da onako go, bos, ne juri po zimi...
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
I mnogo od te krvi struji u ovim mojim žilama. Ali ima i one druge: „Idi, veli, sinko, i Bog nek' te čuva, a ti čuvaj obraz i budi junak“. Eto ima i te krvi majčine. Sad, kakav sam ja kačamak tu ispao?
Eto ti oca. A posle ono drugo: „Čuvaj obraz, sinko!“ I sad šta? Ja sam njihov sin, a praunuk sam jednoga kiridžije. Pa šta ja hoću?
Onda najedanput: — Sinko, snago moja, tvoje senke nema! — reče ona. — Šta? Šta? — izbuljenih očiju, izbezumljen pitao je Jurišić.
On se ukoči, naježi, zguri, pa dreknu: — Gde je moja senka? Gde je moja senka? — Sinko! Sinko! — Veštico! Gde je moja senka? — Besmislica! Glupost — umirivao ga Vladislav. — Nije, nije! Traži!
On se ukoči, naježi, zguri, pa dreknu: — Gde je moja senka? Gde je moja senka? — Sinko! Sinko! — Veštico! Gde je moja senka? — Besmislica! Glupost — umirivao ga Vladislav. — Nije, nije! Traži!
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
!! Krasno špekulacija! Haris to teo!⁴... Pero, sinko, iziđi malo u avlija. PETAR: Kazaću mu. JANjA: Šta ćiš da kažiš? PETAR: Da vam je po volji. JANjA: Smeteno, gluvo!
POZORIJE 4. BIVŠI, PETAR JANjA: Eto moja verna Petra. — Sinko Pero, da sučiš rukava i deriš Miško i Galin, da si pomognimo u naša nevolja. Jesi razumio? PETAR: A?
Jesam li vam govorio stotinu redi: Gospodaru, kupite drugu slavinu, ova se sasvim ojela, biće štete. „Nemam novci, sinko.“ Evo, sad je bolje. JANjA: Jošt mi se posmejana, prokleto nečisto demon! Oći da mi sekira.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Kad je jednom, za vreme tih manevara, razgovarao, sa protom Buličem, u Mirgorodu, prota mu je rekao: Priča o tebi, sinko, ovde, u Rosiji, pretvoriće se u priču o mnogima.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
U Šamike suzne oči. — Sad te, sinko, više zadržavati neću, putuj srećno! Šamika poljubi oca u ruku, a otac njega u čelo i obraz. Sedne, pa ode.
Kod Čamče će sigurno biti još koji bal, pa ćemo ih, opet, mi u goste pozvati. — E, sad ti, sinko, gledaj tvoj posao, čitaj, piši, šta znaš, ja opet moram svoje nadgledati, što je i tvoje, jer vidiš da pomoći ni od
— Pa šta ti je stalo do zamerke? Ta zar ne znaš da svakog đuvegiju ogovaraju? Ako si pri sebi, sinko, šta govoriš? — Ostavite to, otac, na mene. Oženiću se, al’ sa strane. — Ta ma otkud, samo se ženi jedared.
Vratio se kući, a nijednu nije isprosio. Otac već izgubi svu nadu. — Šta je, sinko? Još nisi ništ’ svršio? Bogalji se oženiše, a ti takav momak. Il’ zar za tebe nigdi na svetu nema ženske?
Matavulj, Simo - USKOK
Pitomo lice, uglađenost, umnost i topla blagost bjegunčeva privlačahu starca, koji nastavi: — Fala bogu, sinko, kad me razumiješ! Tijem si mi, zanago, bliži srcu!...
Znam samo e te je viteška nevolja prignala da bježiš u ove naše jadne krševe! Lasno ti neće biti, sinko, ali, božja ti vjera, bojati se nećeš nikoga, osim boga, niti će ti ko zapovijedati!
Knez se čudio i smijao. Nalivši čašu, reče: — Blago tebi, sinko, kad si tako učevan, a zanago i meni bi blago bilo kad bi ti ovijeh dugih zimnjih noći pored mene vako sjedio i pričao
A ovo što si vidio nas, dosta ti je da sudiš i za ostale. — Onda je dobro! — reče Janko. — Daleko je od dobra, sinko! Nâko, ti si čujâ za Crnu Goru, a to bih želio znat’ što si čujao o nama.
— Znamo, čoče, i bez tebe to — reče najstariji. Ali mladićak zapita: — A šta radi, striko? — Metaniše, sinko, i bogu se moli po svu noć! Danas je jednoničio! Ništa u svoja usta uzeo nije, nâko u mrak zdjelicu čaja.
“ — Onaj pravo pred vladiku, skine kapu i poljubi ga u ruku. Ostali se primakoše da sve čuju: „Koje dobro, sinko?“ — pita Sveti. — „Molim te, sveti vladiko, da mi kažeš šta sad radi bog?“ — „Ev’ ovo radi bog!
A neka je i tebi na amanet naš Janko! E pogibe đetić od nečesova derta, a ne znamo zapravo šta mu je! — Proći će to, sinko. Znaš, meka je srca, pa... Ali, proći će! — A kako bi bilo, gospodaru, da i on pođe sa mnom, ako možeš bez njega?
Najposlije i njemu je Anđe rođaka! — Vidiš, to ti je dobra misao, sinko. Neka ide! Neka ostane, ako hoće, cijelu nedelju! Reci mu da sam ja rekao. Neka uzme konja.
Ovo je tvoja mjesečna plata! Idi, sinko, i provedi se lijepo u svatovima!... Bješe već mrak kad se Janko i Krcun uputiše gornjim poljem. Duvao je lak sjeverac.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Valja za to plaćati. - Ma ko plaćati? Zar sam ja za to kriv, a? - I ti i ja, moj sinko. Rat je sramota i greota za svakog živog božjeg stvora. Izjedali smo se i klali kao bijesni psi.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
), ali ni to, izgleda, Nidži ne smeta. Ostrvio se čovjek, pa to ti je. — Nikola, sinko, pritrpi se dok makar ja ne sklopim oči, a onda kako ti drago — uzdiše djed i ne gledajući svog nemirnog sinovca.
Valja za to plaćati. — Ma ko plaćati? Zar sam ja za to kriv, a? — I ti i ja, moj sinko. Rat je sramota i greota za svakog živog božjeg stvora. Izjedali smo se i klali kao bijesni psi.
U nas, kod kuće, ima jedan taki lončić, donio ćić Vuk iz Krupe. — Mani, sinko, lončiće — odmahuje Perajica, a sve mu se nešto priplakalo, ni sam ne zna zbog čega: zbog ćića Vuka, Grmeča ili onoga
— Nema on za vratom osamdeset zavrzana koje svaki dan treba nahraniti. Nije lako kutlaču baciti, sinko moj, to sam ja noćas vidio prevrćući se pod ovim ćebencetom.
— odjeca stari. — O, moj Vaso, moj Vaso, gdje je Vrbas, gdje li Prva krajiška! Nije to za tvoje godine. — Ostavi, sinko, idem ...Dok se uz put dobro isplačem, možda se ja i povratim, babe mi je žao, a sad, zasad ...
— Vala, majko, da još imaš malo soli, ne bi loše bilo. — Nemam, sinko, dina mi. Čitavog proljeća nisam vidila zrnce soli.
Pa vidiš li, sinko, da sam živa? A vidiš li ti, baba, šta u knjizi piše? Bog te pita ko si ti. Ovdje stoji, crno na bijelo, da je Trivuna
— Koga to, bako? — Koga! Milog i dragog boga, moj sinko. Uzgalamili se tuda razni benaši, nema pa nema, a vidiš li ti sad ovo: mora on, svedržitelj naš, čak i magarce s
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Što pitaš? — odgovorih turobno. — Pa da znam, sinko! — Kad budem svršio, znaćeš. — Ta ne ljuti se odmah. Ti se od neko vreme baš... — I zastade. Znao sam kuda je ciljala.
I onda za tebe: — Marija umre. Bog da je prosti — reče mati i pogleda me. — E? — trgoh se. — Mani, sinko! — Odmahnu ona rukom. — Što beše, ni crnom Ciganinu Gospod da ne dâ!
Imaju jedno žensko detence, ali i ono kržljavo — Bog zna da li će da ostane. A ona, crnica, da je samo vidiš, sinko, pa duša da ti zaplače, ide po nadnicu, radi duvan, te sebe, dete i kuću drži... Eto na!
— Teto, teto! — Ne plači, ćerko! Pisano je! — Crno pisano! — Ne ’uli Gospoda! Ćuti čedo, ćuti sinko! — I uze tvoju glavu, metu je na krilo i milujući te po kosi, tešila te je i utišavala. — Ćuti, ćuti...
Ćuti čedo moje!... — Nana moja! I nju on... oh!... — grcaše ti. — A zar nam je zlo mislila i govorila: „Nikolo, sinko, nemoj bre čedo tako! Vi ste sami, nikoga svoga nemate, a evo Gospod vam dade ovo pilence, ovoga crva...
Vi ste sami, nikoga svoga nemate, a evo Gospod vam dade ovo pilence, ovoga crva... pa nemoj sinko!“... A on samo udri, psuj, viči. Mene već što...
Stojan samo ćuti, pognuo glavu i čeka... — Hoću, evo, sad! — govori starac i odjednom viknu: — Ne, bre, sinko! Nemoj tako, molim te!... Evo ja, ja te molim!
Otac ga pekao i plakao: Jovane sine, Jovane! Ti si mi, sinko, prvenac! I majka plakala: Jovane sine, Jovane! Ti si mi jagnje đurđevsko! I sestra plakala: Jovane brate, Jovane!
Majka mu, da se ne bi on i dale mučio, preteče ga, brzo presavi ispod mene jastuk i ponudi me: — Sedi, sinko, sedi. Spustih se na jastuk. Kao što rekoh, on nije ležao.
Ali se ona ne zaustavi, već mu je čak i preko glave navuče, govoreći: — E, šta znaš, sinko! Nemoj opet da nazebeš. — Ali ga brzo ostavi i pojuri vratima na koja uđe snaha joj, Marika. — Marike, vrata! ...
Ona to oseti, trže se, zbuni i, da bi to kao zagladila, otpoče da ga nudi: — Hoćeš, sinko, što da jedeš? On odreče. — Hoćeš jabuke, kruške? Hoćeš pite malo? Sad je baš Marika umesila.
— uporno poče ona opet. — Ništa. Ne jede mi se ništa! — Čisto braneći se od nje, odbi je. — Kako ništa, sinko? — A u glasu joj se oseti prekoran plač. — Uzmi, okusi nešto.
Kostić, Laza - PESME
SAMSON I DELILA I „ O j, Samsone, majčin dane, Izrailjev Dični brane, mrzi, sinko, Filišćane — Filišćani mrze nas! Al' ne ljubi, moj golube, filišćanske tolke ljube, — jača ljubav neg omraz!
— Narod bega: „Oj, Samsone, majčin dane, Izrailjev dični brane, udri, sinko, Filišćane, Filišćani tuku nas! Hanaan je jedno groblje, tvoja majka jadno roblje!” tako dalek zbori glas.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Carev sin joj nazove boga: — Pomozi bog, bako! A baba mu prihvati: — Bog ti pomogao, sinko! Onda je zapita carev sin: — Gde je, bako, moj zec?
Onda je zapita carev sin: — Gde je, bako, moj zec? A ona mu odgovori: — Moj sinko, nije ono zec, nego je ono aždaja. Toliki svet pomori i zatomi.
Tu su valjda i moja dva brata propala. Baba mu odgovori: — Jesu bogme; ali nije fajde, nego, sinko, idi kući, dok nisi i ti za njima. Onda joj on reče: — Bako, znaš li šta je?
Ja znam da si i ti rada da se oprostiš od te napasti. A baba mu se uteče u reč: — O, moj sinko, kako ne bih! I mene je tako uhvatila, ali sad se nema kud. Onda on nastavi: — Slušaj dobro što ću ti kazati.
ovce, one odmah idu onamo te se razvale oko jezera, ali koji god čoban tamo otide, onaj se više ne vraća natrag: zato, sinko, kažem ti, ne daj ovcama na volju kud one hoće, nego drži kuda ti hoćeš.
Car kad ga sasluša, rekne mu: — Kad je tako, sinko, srećan ti put! Kad se vratiš nemoj proći da mi se ne javiš, jer i meni ima dosta godina, pak ako bi dao bog te bi
Kad detetu bude godina dana, ono počne govoriti materi svojoj: — Mati, gde je naš otac? Ona mu odgovori: — Sinko, hoćemo ga tražiti.
Kad iziđe pred oca, zagrli ga otac pa mu reče: — Zaboga, sinko, gde si? propade carstvo! A on odgovori: — Ko je tome kriv? Nego daj mi konja i šta treba da idem toj carici.
A baba mu stane kazivati: — E, moj sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja
Pustinik mu odgovori: — E, moj sinko, srećan si, sam te je bog uputio kuda treba. Odavde nema do njih više od po dana hoda.
A ona mu prihvati boga: — Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro? On joj reče: — Rad bih u tebe služiti. Onda mu baba reče: — Dobro, sinko.
On joj reče: — Rad bih u tebe služiti. Onda mu baba reče: — Dobro, sinko. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako ne sačuvaš, uzeću ti glavu.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
) Je l’ dobro, majka? STANIJA: Dobro je. VUČKO: Ama sam gu peko za jedan ćef. STANIJA (vrati mu šolju): fala, sinko! VUČKO: Sa zdravlje! (Odlazi.) LjUBA (smeši se): Pa šta ćemo, majka, s figurama? STANIJA: Što je to?
STANIJA (zgrozi se): Uu! dobro, te me nisi poljubio u ruku. A neću te poljubiti, sinko, da si mi no sto puta unuče! VELIMIR: Svinja je poganija od konja.
12. LjUBA, PREĐAŠNjI LjUBA: Jelo je usuto. NEŠA: Ajde, majka, da ručamo. STANIJA: Fala, sinko, blagodarim. NEŠA: Ajde, kako ne bi ručala? STANIJA: Ne mogu ti ništa. NEŠA: E, nije nego jošt štogod.
VUČKO: To se igralo već. LjUBA: Sad po drugi put. VUČKO: Jok! Tu ne idem. Ete ako će majka. STANIJA: A što je to, sinko? VUČKO: Teator. STANIJA: Što je to teator? VUČKO: Igradu kako je kći kneza Lazara pošla za turska cara.
Kuku, Stanija, što ne umre pre, da se ne opoganiš! 4. NEŠA, PREĐAŠNjE STANIJA: Fala ti, sinko, baš ti fala, što me dovede u Beograd! NEŠA: Što je opet, majka?
STANIJA: Da mi skupiš haljine, pa da te pratim kod Nešu. VUČKO: A što, majka? STANIJA: Ništa. Idi, sinko, te skupi haljine. VUČKO: Oću, majka. (Odlazi.) LjUBA: Ama što ti je? STANIJA: Dosta sam vedla, da idem.
STANIJA: Neka veselje bez mene. NEŠA: Kako bi to bilo, da se takva bruka gradi? STANIJA: Ne mogu ti, sinko, ne Mogu. NEŠA: A zašto ne možeš? STANIJA: Kad neće da se čini svadba, ne treba da gledam.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Jednostavno, seks bi joj se jedanput zauvek smučio u ogromnim količinama. Dobro, a šta sad? Priberi se, Sinko, pokušaj s nekim drugim grifom!
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
MARKO: Dosta!... Gledaj ti nje, jošt bi izrekla da ja star ne razumem, nego ona, jučerašnje dete! Sinko, ja sam ti dao soveta; ako se po njemu ne uzvladaš, sam ćeš biti kriv.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Žuriš se, tata? Šta li nam nosi gvozdeni konjic tvoj? — Pogledaj, sinko, pokloni sami! Vozim neviđen broj! Rudari šalju iz crnog okna poklon za snežne dane.
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
na nogama): Razgovarao sam, dabome da sam razgovarao i nisam zavijao onako izdaleka kao dosad, nego rekoh: Ti znaš, sinko, zakone, ali ih znam i ja, pa 'ajde da se ponesemo.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Konj je čupkao travicu i trupkao nogama. — Boga ti, sinko — trže me ženski glas — dođider, da mi skineš jedno burence sa tavana.
Pitam je odozgo: ima li još koga da pomogne, jer ću ga teško sam spustiti. — Možeš, možeš, sinko, mlad si, zdrav si — hrabri me ubedljivo baba.
A u voćnjaku iskopana neka rupa, kao kupa, i baba mi utrapi ašov. — Još samo to, sinko, blago baki, razgrni dole zemlju. Vidim da me je veliki belaj snašao, a i onako sam umoran da jedva stojim.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
I sve, ama baš sve... kako je bilo sa Gojkom, tako je sad sa mnom!... — E, sinko... Govorila sam ja tebi onda, reče joj mati, gledajući zamišljeno u daleki venac planina, koji se viđaše s prozora.
izgubi zdravlje... — Zdravlje!... A što će mi sad zdravlje... kome ono treba?... Njemu... je li ?... — Tebi, sinko, i nama... pomisli na nas... A i njemu, što ?... Sve će se to popraviti. Među mladim ludima ima toga...
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Naljutićeš se i na miša koji će doći da ti progrize torbicu u kojoj držiš hleb... Nego čuj sinko — nastavi starac — ja ću ti kazati jednu priču pa je dobro upamti i razmišljaj o njoj.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Pričaše mi slavnu i vitešku prošlost našeg naroda, a na samrti ostavi mi amanet: „Sinko, meni smrt ne dade da umrem u mojoj miloj otadžbini, sudba mi ne dade da mi kosti primi ona sveta zemlja koju sam krvlju
Ali, prosta krv moja, jer će ti zraci slobode obasjati tebe, sine moj; obasjaće vas, decu našu. Pođi, sinko, poljubi tu svetu zemlju kad nogom stupiš na nju, idi i voli je, a znaj da su velika dela namenjena toj viteškoj zemlji i
„ Kod tih reči otac me zagrli i poljubi, i njegove suze pokapaše po mome čelu. — Pođi, sinko, nek ti Bog... S tom nedovršenom rečenicom izdahnu moj dobri otac.
” Starac diže glavu. Kad dete izgovori celu lekciju, zapita ga: — Nauči tvoje? — Naučih. — Da si živ i zdrav, sinko! Uči sad, dok si mlad možeš pamtiti, a kad dođeš u moje godine, ič!
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
A Vizantija... Justinijan... šta to bi?... A san?... — E, đav'la! Šta se misliš, sinko? poče starac da ga oporavlja. Znaš: Karlo... no?... koji?...
niže.. pa — bup!... Umeo bih se dobro pretvarati, a to bi mi sigurno pomoglo... Daj da probam«... — Henrik, sinko, Henrik II... no? — poče starac. — Ispričaj nam zašto je on vodio borbu s Tomom Beketom — reče profesor i namršti se.
— Šta to radiš, čiča? — zapita Peru posle obična pozdrava. — Eto, sinko, činim ono što je i Hristos govorio: vadim korov iz pšenice dok je još mlada, jer posle kad odraste, ništa ne pomaže.
— Ta ti znaš da ja i ne sastavljam one, koji nisu jedno za drugo, ja gledam, sinko, da ne bude samo dar na prstenu, nego da se i docnije sećaju baba Soke i da je blagosiljaju; pa eto sad i onaj vrag kod
Vasa je najbolji od sviju njih, a neće para; pa još ako i njega propustite, onda vam se više neću javljati. Kata je lepa, sinko, a dok je mlada dotle je i lepa i dotle je možete usrećiti i bez novaca, a bogme kad prođe svoj vakat onda traže
— Dabogda, sinko, da si to istinu kazala, no već ja sam moje svršila, neći ni s kim da imam zlu reč pa ni s vama. Zbogom, Julo, opet se
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
DANICA: A otkad si ti to u očevoj partiji? PAVKA: Otkad sam se udala, sinko. DANICA: E, pa i ja otkad sam se isprosila.
) JEVREM (snebiva se): Ne znam šta imaju pendžeta veze sa mandatom? SEKULIĆ: E, sinko, mandat se ne stiče glavom, nego kesom i nogama. Ti pare, ja pendžeta, a narod mandat!
Dođe ti onako kao od srca. Zato valjda i govore uvek lepo oni koji grde vladu. A deder ti, sinko, brani vladu, pa da vidiš kako je teško da se lepo govori.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Jošte tatko mi, dokle ne beše umreja, zboreše mi mnogo put. Imaše ga u tatka jedna reč: »Jorgaći sinko-le, ubavačko u pamet, zboreše tatko mi, da si turiš ovaj reč (od pokojnoga mi tatka Kirijakisa) što će ti sag kažem:
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
KNEZ ROGAN Mož li znati, oče igumane, rašta ove gore uzdrhtaše? IGUMAN STEFAN Ko će, sinko, božju volju znati, ko li boža prozreti čudesa? KNEZ ROGAN Ada što je ovaj mjesec crven kako da je iz ognja ispretan?
KNEZ ROGAN Ada što je ovaj mjesec crven kako da je iz ognja ispretan? IGUMAN STEFAN Ni to, sinko, ja ne mogu znati.
TIŠINA JE; IGUMAN BROJI BROJANICE. KNEZ JANKO A brojiš li sve tako, igumne? IGUMAN STEFAN Brojim, sinko, ne prestajem nigda. KNEZ JANKO Doista se misliš nabrojiti. Da li ti se, oče, ne dodije, a od toga . . . . . . . . .
VLADIKA DANILO Srećan li si, igumne Stefane, kako te je Bog vesela dao! IGUMAN STEFAN Mladi sinko, lijepi vladiko, samo sobom noćas je veselo, a dušu sam natopio kapljom, pa se stara igra povrh vina kâ blijedi plamen
Ne bio ih puštavat od sebe. Bio dozvat, dok ti Božić prođe, dva tri sina staroga Martina, ere ti se ja sve bojim, sinko, da će Turci tebe izgubiti. Dvadest tridest da noćas udare, kako ti se kuća osamila, što bi šćeli, to bi učinili!
VLADIKA DANILO Pričaj, sinko, što najbrže možeš. MOMČE Kako čusmo za boj na Cetinju, da na glavu pogiboše Turci, serdar Janko odmaha otpravi dva
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
bi se kako i sam vladika, kada bi mu posle pevanja prilazio ruci za blagoslov, blagosiljajući ga, govori: — Aferim, sinko! Aferim, Nikolčo! Ali mnogo, sinko, svetovno, mnogo silan i čudan glas!
Aferim, Nikolčo! Ali mnogo, sinko, svetovno, mnogo silan i čudan glas! Ali isto onako kako je umela da sačuva od sveta te svoje veze sa njim, tu ljubav,
Samo vide kako se on podiže, sa nekim suvim podsmehom, onako u čarapama, priđe joj i svečano poče: — Sofke, sinko! Lepota i mladost za vreme je.
se na prste i obzirući se oko sebe, da ovo, što će sad biti, možda i sama noć ne čuje, tiho, grobno poče: — Ili, zar, sinko, čedo, Sofke, Sofkice moja, ne veruješ tati? Misliš da tata laže, da ima para, nego tako hoće, ćef mu da te uda.
Okreće se svome grnetaru, koji ga u korak prati, i grca, muca: — Alile, de, sinko! Alil, poluciganin, u belim čakširama, sa čalmom, dugačka nosa, prosed ali visok, dugih ruku, | dugih laktova, počne
— Pa majko, nano, mi seljaci, kerpiči... — Nemoj, sinko! Nemoj, Tomčo! Ništa nije! — čulo se uplašeno materino utišavanje... — A? Mi kerpiči?!
— Ništa, nano. Ništa. Sama sam pala i sama se ubila — zabašuruje Sofka. — Oh, kako: sama? Sve sam čula, sinko. Idi, idi, spasavaj se. Ubiće te. A ja ne mogu da te branim, odbranim. Zato beži, čedo, idi od njega.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
obrativši se sinu, „ovu lomnu goru pod nama, gdje te lako veselo primiše, gdje ljudi, od vajkada krv liju radi tebe, sinko, nju će ovaj snijeg, bar za njeko vrijeme, odbraniti od njenijeh krvnika; mirni će biti ti mučenici barem dok se zemlja ne
Đakon jednako u strahu, zabobonji: „Ja mnjah e...“ „Ja znam što si mnio, sinko! Istinu si mislio, jer je zli duh u blizini iako nije uzeo vidni oblik pa ti se predočio, kao što si se bojao.
“ „Bog, sinko, Bog te blagoslovio... Odi, ženo, odi!“ reče joj, videći e se snebila i ustavila. Žena brišući suze prstima, pregnuta,
Tako se ne bi sasvim vjera pogazila niti običaj utr’o, ja mnim, a ti kako narediš, Gospodaru!“ „Moj sinko, sam kažeš da Pejova kći ne može poći za Kićuna. To je nju vezivalo, a mimo to ništa drugo.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— ’Oćeš li dobro? — Neću. — ’Oćeš li zlo? — ’Oću. — Popo, zar i ti čuvaš goveda? — E, moj sinko, te još da su moja. — Ubode li se, Mujo? — Srce mi ga zna. — Ciganine, ti i u neđelju kuješ?
— Srce mi ga zna. — Ciganine, ti i u neđelju kuješ? — Pa kakvo mi dobro vidiš? — Crn Alija, crn ti si mi, sinko? — Crna si me i rodila, majko! — Šta ti čini otac? — Klanja. — Šta ti čini mati? — Krsti se. — Šta činiš ti?
Po repu, ko babino kajanje. — Pitao sveštenik babu kaje li se za grijehe, a baba mu odgovori: kajem, sinko, ama po repu (tj. kasno). Pošeta miš po rafu pa obori sunđer te mi razbi glavu.
A on mu onda odgovori: „Ti ćeš, sinko, svirati“. III PITALICE 1. O BILjU 1 Pitali draču: — Zašto svakoga odireš kad mimo tebe prođe?
8 Pitali rajino dijete oca: — Zašto, bâbo, dade agi ono jagnje? — He, moj sinko, bolje je dati jedno s mirom nego dvoje silom. 9 Pitao aga čipčijsko dijete: — Znaš li zašto te bijem?
— U jeziku, čedo moje. 2 Pitala šaljiva đevojka babu: — Hoćeš li, bako, i ti s nama večeras u kolo? — He, moj sinko, kad su se tvoji vragovi rađali, moji su u kolu skakali. 3 Pitala unučad babu: — Zašto, bako, plačeš?
— Jednoga čovjeka, pa ne mogu da ga nađem. — Bilo je nekad i žena i ljudi, moj sinko, ali ih više nema! 5 Pitali babu, kad su je viđeli po groblju da plače: — Bako, što plačeš?
— U onoj, sinko, u kojoj se misa ne služi. 2 Pitali seljani popa: — Zašto nam, popo, što ne propovedaš? — Ne smem krivo od boga, ni
— Potajni. 11 Pitao sin oca: — Zašto mi treba najviše boga moliti? — Da te, sinko, očuva od dušmana, a ne zavadi s prijateljem.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Kad dođe dijete u jednu vodenicu, a to u njoj sjedi ćoso: „Pomoz' Bog ćoso!“ — „Bog ti pomogao sinko.“ — „Bili i ja mogao tu malo samljeti?“ — „Bi, zašto ne bi; evo će se moje sad izamljeti, pa onda melji koliko ti drago.
Kad se ćosino izamelje, i dijete zaspe | svoje, onda ćoso reče: „Ajde, sinko! da umijesimo kolač od tvoga brašna.“ Dijete jednako drži u pameti, što mu je otac kazao, da ne melje u vodenici, đe
Kad se pogača ispeče i izvade je iz vatre, pa prislone uza zid, onda ćoso reče đetetu: „Znaš, sinko! što je? Ovu pogaču ako podijelimo, nema ni meni ni tebi, već ajde da lažemo, pa koji koga nadlaže, onaj neka nosi svu
nego otide nekakom starcu, da ga pita: ili je bolje uzeti đevojku, ili udovicu, ili puštenicu; a starac mu kaže: „Sinko! ja ti na to ne umijem ništa kazati, nego idi premudrome (t.j.
Kad dođe starcu, i vičući na njega i srdeći se kaže mu sve kako je prošao s premudrijem; onda mu starac reče: „E moj sinko! nije to premudri ništa onako rekao: ako uzmeš đevojku, ti znaš, t.j.
” U tome dođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: „Za Boga, sinko! gde si?” A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio.
Ovaj je gospodar bio pošten čovek pa sve blago dade čobanu govoreći mu: „Evo sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao Nego ti načini sebi kuću pa se ženi, te živi s otim blagom.
eda li ti što znaš za devet zlatnih paunica?” A baba mu stane kazivati: „E moj sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja
Pustinik mu odgovori: „E moj sinko! srećan si, sam te je Bog uputio kuda treba. Odavde nema do njih više od po dana hoda.
” A ona mu prihvati Boga: „Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro?” On joj reče: „Rad bih u tebe služiti.” Onda mu baba reče: „Dobro sinko.
” On joj reče: „Rad bih u tebe služiti.” Onda mu baba reče: „Dobro sinko. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja kogagod hoćeš; ako li ne sačuvaš, uzeću ti glavu.
” Baba mu odgovori: „Sinko, što je pogođeno ono valja da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš.” A on reče babi: „Ta šta ću birati, daj mi
Stanković, Borisav - JOVČA
Biva li? Kaži de!... VLADIKA (ustupajući kao pod nekim teretom, sleže ramenima, diže se, polazi): Jovčo, sinko. Ne razbiram što govoriš, ali znam, osećam... Radi što znaš... (Zastaje.) Ama, mislim: ako nema ovde...
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Pahomije, Onufrije i hiljadu drugih, i sveti Sava srpski; a on bi onda, micajući glavom i uzdišući, odgovorio: „E, Moj sinko, sad ja vidim da bi bolje bilo da ti te knjige nisi čitao.
” „Ne dao bog, moj sinko!” — odgovorio je dobri episkop. „Bolje bi bilo da polak sunca potamni nego da lepša polovica čelovečeskoga roda bez
Pri našem rastanku, ovi mi razgovor učini: „Moj sinko, čini mi se da se nećemo više u životu viditi; ja znam da ćeš ti kud libo za naukom poći.
Idi za naukom; s njom ćeš svud prestati i tvoje življenje pošteno zaslužiti. Moj sinko, prošla su ona glupa i slepa vremena kad se je među nami govorilo: „Bolje je šest vranaca u karuca nego šest škola u
A ko viče na nauku? Oni koji nahode sve svoje 6lagopolučije u čanku i bokalu. Veruj mi, moj sinko, kad god čujem mladoga Rajića da besedi, uzdišem za mojom mladošću i da imam kakvu vlast, sve bi[h] ove naše manastire
Poljubim mu ja ruku i zafalim na takovom obeštaniju. „No, valja da znaš, moj sinko“, reče mi on, „da, ako [h]oćeš, možeš ovde i nekoliko godina sve potrebno soderžanije imati i učiti se, ali valja da
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Za konjem uđe Kušmelj, držeći u ruci nategnutu kuburu. Bakonja zagrli konja i stade ga ljubiti i tepati mu. — Borme, sinko, za dlaku je škapulâ! — veli knez. — Sutra zorom hoćeše ga Krkota odvesi na bosansku granicu.
— Ma moj sinko, i to je na tebi novo... Pritrpi se za viko vrime! — Neću valaj, ćaćo, nego, ako mi ne budu aljine do nedilje, ja ću
Daj bože da i’ mnogo doživite! Gvardijan mu dade njekakvu knjižicu crvenijeh korica, pa reče: — Jevo ti, sinko, ovi mali, ali dragoceni dar. Ovo je „Cvit kršćanski’ kriposti“ našega učenoga fra-Jerolima Alatovića.
Ovo je „Cvit kršćanski’ kriposti“ našega učenoga fra-Jerolima Alatovića. Štij ovaj libar, sinko, dan i noć, i ladaj se po njemu, zarad spasenja duše svoje. Amen!
— Bo... lija me trbu! — dosjeti se Bakonja. — A, trbu te bolija! — reče blaže Balegan. — A moj sinko, zašta ideš onoliko? Zašta si ija onoliku ribu, sinoćke? Ajde brže naredi što triba — reče, davši mu ključ od crkve.
Šta je stricu? Šta je svim vratrima? A šta je i tebi nesritni sinko? Jeto si iskopnija kanda si godinu dana bolovâ! — Zlo je, ćaća!
I ne misli o tome! On već misli da si otišâ! Bože sačuvaj da te jopet vidi! Pomamija bi se! — Ma, da šta ću ja, sinko? Meni triba dvadeset talira, pa mi sad oči štrkle, a od kutnjega čega ne mogu i’ izvaditi...
Rekavši to, popo gledaše Bakonju žmureći i dva-tri puta povi obrvama. — Znaš šta, sinko? — reče pop, ustavivši konja kao da se sjeti nečega. — Poslušaj ti mene sve što ti velju.
ognjišta, Osinjača pruži vreću na koju kleče Bakonja, pa onda započe kroz suze: — Da si prost i blagosloven, lipi moj sinko, da srićan budeš u svetome redu, da svojoj majčici i mrtvoj duši olakšaš...
Kad poslije ručka otide da zahvali biskupu i da se oprosti, biskup mu reče: — Ostani, sinko, još sutra i dođi na misu! Šta to može biti? Srdar nagađaše da bi ih biskup mogao zvati na ručak.
Ćosić, Dobrica - KORENI
— Ne pogani mladost, vojniče! — dvaput ponovi. Aćim vide Nikolu, ne pomače se, prošapta: — Udri, sinko. Nikola se izduži između njega i vojnika. — Ja sam jači — reče mirno.
Za njegov spas. Mora. Dižući se, pridržavala se za stablo kukuruza. Jednoga dana i Aćim može da kaže: „Isteraj, sinko, ovu nerotkinju i uzmi sebi drugu ženu.“ A ja? U moravski vir! Niko neće crnu maramu za mnom poneti.
Luka sasu u koš vreću žita i uze katran da podmazuje točak. I pre nego što se vreća žita izmlela, Ti, sinko, bapnu na gubericu i zavreča kao jare.
„Nešto je mnogo sitan“, rekao je čim ga je video, a radovao se. „Kad je tvoja žena od tanke japije. Ona Ti, sinko, neće kuću napuniti. Već na prvom pa se prekinula. A moraš da imaš čopor sinova. Trojicu unapred odvoji za rat.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
— reče ljutito, ali pregledavši porub, majka, smirujući ga, reče: — Porub je u redu, sinko. Nigde ništa nije oparano. — Ali jeste! — tvrdoglavo ponovi dečak. Majka odrečno odmahnu glavom, a dečak se zamisli.
— Pomozi, sinko! — zajauka starica, ali dečak, ne osvrćući se, odlete dale. Žao mu je bilo starice, ali žao mu je bilo i da upropasti
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Dočekale su ga one iste, spokojne, oči i ono isto, spokojno, lice. — Moraš li to, sinko? upitao je starac sa malim osmehom ili se to Dobrači pričinilo, i umro.
(Moraš li to, sinko?) U taj mah, Karađorđe je bio prestao da kucka noktom o okno i okrenuo se: pričinilo mu se da je, zaslepljen belinom
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Pitagora ga potapša po ramenu. „Moraćeš se, sinko, u mojoj školi priviknuti i na daleko zamašnije dužine“. Obrativši se i drugima, reče Pitagora: „Kada se vratimo u
“ ,,Pričaću ti. Demokritos me dočeka vrlo ljubazno i, kad mu saopŠTIH svoju želju da mu budem đak, on mi reče: Sinko dragi! Nisam više onaj što sam nekad bio!
To moraš i ti, sinko, da činiš, ako želiš da postaneš filozof. Posmatraj svojim očima sve što se u prirodi dešava i razmišljaj svojom
ono pitanje kojim je predusretao svakog učenika koji je želeo da stupi u njegovu školu: „Kakva znanja donosiš sa sobom, sinko?
„Kad bih se, sinko, dočepao tih spisa, spalio bih sve odreda, ne iz mržnje prema abderićaninu, već iz mržnje prema njegovom pogrešnom učenju.
Kako bi inače raspoznavao istinu, ako ne uvidiš šta je zabluda?“ Aristotelu padne kamen sa srca. „A kako stoji, sinko, sa tvojim znanjem geometrije?“, zapita Platon. „Kako da ti kažem, učitelju?
„A kakav, ako smem da znam?“ „Evo vidiš, sinko. Za prave astronome ne smatram one koji, kao Heziod i ostali nadriastronomi, posmatraju izlaze i zalaze zvezda i tome
A u takve astronome ubrajam i Eudoksa“. Aristotela obli blažen osmejak. „Ti znaš, sinko, nastavi Platon, „da su Pitagorejci zamišljali svaku planetu pričvršćenu na svojoj zasebnoj sferi koja je nosi sobom
„Nije li to dozvoljeno?“ „Ni za živu glavu! - Zašto, odmah ću ti to rastumačiti. Počeću sa jednim pitanjem. Reci mi, sinko, šta je to kružna linija?“ Aristoteles dade besprekornu definiciju takve linije.
Reci mi, sinko, šta je to kružna linija?“ Aristoteles dade besprekornu definiciju takve linije. „Vidiš sinko“, reče mu Platon, „ti imaš savršeno jasnu predstavu o tome šta je to kružna linija, a ipak je nisi dobio iskustvom.
„Naša duša nije, dakle, sastavljena iz atoma, kako je to Demokritos učio?“ „Ni govora, sinko, jer je ona nematerijalna.
„Tako je, zaista“. „Sad ćeš razumeti, sinko, zašto sam morao pokuditi Eudoksa zbog toga što je upotrebio mehaničke sprave za rešenje delijskog problema.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Sa energijom što je skupljao za vreme rata, gađa sad teškim kalibrima. Drugu, sinko, bolju, pošteniju. Tada se krezubi student podiže upola, nagnu prema Nikoli i pogleda ga drsko u oči: — Ja znam
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
— Što govoriš, sinko, što govoriš!... Ja te samo slušam i pitam se u sebi: kako možeš tako neozbiljno raspravljati o tim stvarima, tako olako
Samo, zašto si, moj sinko, dopustio da ti tako nagrde ime!... A poslije, prekinula se i ta moja veza s tobom, izgubio sam ti svaki trag.
koje su mi pričali, svodili su se na to (i time kao da su se čisto hvalili), što vrijeme protječe, brzo protječe, sinko moj, što ga je već mnogo, veoma mnogo proteklo, i što ga još malo, jako malo ostaje da proteče.
— pitala je zabrinuto don Petrova sestra. — Uvjeravaju nas da ćemo dobiti osigurninu. — Ali gotovina brzo ode, sinko moj! — brinula se dalje ona. — Ostavimo sad to! — prekine Petar. — Imat ćemo vremena da o tome razmislimo.
— Ovo se, sinko, ne pije svaki dan! — reče odčepljujući među koljenima prvu flašu. — Vjerujem da ni sve zdravstvene komisije ne kušaju
Prisjećam se riječi koje mi je, još mladu, govorio „Mentor pomodrelih usana”: „Dobro si učinio, sinko, što si se odbio u svijet! Naš je kraj dobar samo da se čovjek u njemu rodi. Ali onda neka iznese svoje stope iz njega!
Ali što ja to tebi govorim, zar ti znaš što je to intelektualna koketerija, i dokle ona seže? Sirov si ti još za to, sinko! Ti bi to sigurno krivo shvatio, opet previše uprošćeno, kao što sve shvaćaš.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
od vlasti nek je krije, dok se god može... A ja ću već gledati da se jo danas nađem sa njim. — Čuvaće je on, sinko, ne brini se ti. Kazao je on meni da se slobodno smeš pouzdati na njega.
— Mili mi se još živeti, popo! — Jadan ti je takav život, sinko! — Šta ću ! ... Ali sad dođoh da me naučiš i da mi pomogneš — reče Đurica i ispriča svoju nameru sa Stankom.
Sveštenik se i uplaši i naljuti, kad ga sasluša. — Zar ti hoćeš, sinko, da me oteraš na robiju, da mi upropastiš decu i da mi kuću zakopaš!
Pa ako se dočuje, ti kaži da sam te namorao. — Sad da me ubiješ, sinko, pa ti to ne smem učiniti ni ja, ni ma koji drugi sveštenik.
što sjaha s konja, posla đaka da mu donese ključ od crkve, a on pusti dizgine konju, pa se obrte Pantovcu: — Hodi der, sinko, pridrži. Star sam, pa ne mogu sam... Radovan ga uslužno skide s konja, pa se odmah uputiše svi u crkvu.
— Kako... zar to može da bude ?... — promuca Đurica. — He, moj sinko... da je to, što ti radiš, kakvo dobro, zar ne bi i tvoj otac to radio!...
— Ama, popo, šta veliš ti ?... O kom ti gogovoriš ? Znaš li... — Znam ja dobro, ne boj se, sinko. Znaju i deca seoska ko tebe upropasti, a da ne znam ja, koji već triestak i nekoliko godina gledam šta se radi po
Niko mi dosad nije tako govorio... a ja sam sve sa njima, od detinjstva... s ocem... — Jeste, sinko, znam ja. Kamo sreće da oca nisi ni video ni zapamtio, drugo bi sad bilo... Takvo srce ne bi se samo pokvarilo.
— i Đurica žudno, vatrenim očima pogleda sveštenika, očekujući povoljna odgovora. — Znam šta misliš, sinko. To ne može. Svaki je, koji je bivao na tvom mestu, to pokušao, pa ne ide.
— Jest, znam to — reče Đurica, shvatajući položaj hajduka, koji se udalji od svoga posla. — Jedini ti je put, sinko, da se vratiš među poštene ljude — robija. Kroz nju se možeš vratiti slobodan. — Onda... ništa!... — reče on uzdahnuvši.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Onda mu otac reče: — To je istina, ali može biti da ima gdegod u svetu mesta gde bi se čovek i spasti mogao. Ti bi, sinko, sad tek trebalo da živiš, a ne da umreš, dobro bi dakle bilo da ideš u svet, pa možda ćeš naći gdegod za sebe
— kaže mu Petar. Starac mu odgovori: — Bog ti dobro dao, sinko! A otkud ti ovamo dođe! Petar mu reče: — Bežim od pomora, jer tamo kod nas na zapadu strašno umire svet, i gde pomor
U tome dođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: — Zaboga, sinko, gde si? A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio.
Ovaj je gospodar bio pošten čovek, pa sve blago dade čobanu govoreći mu: — Evo, sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi bog dao. Nego ti načini sebi kuću, pa se ženi, te živi s otim blagom.
— E, moj sinko, — reći će mu mati — sada da ja prodam baščicu pa da kupim konja, ti, boj se, nećeš htjeti dobro konja čuvati, pa će ga
Povrati se sad da budi sina, kad pogleda oko njega čudo i zahiru, probudi ga, pa mu reče: — A šta je ovo, sinko? — Eto vidiš, mati, to sam ti stekao za konja. — A što ti to ne kaza svojoj materi cinoć, nego te onako izbih?
A baba mu stane kazivati: — E, moj sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja kći
pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinik mu odgovori: — E, moj sinko, srećan si, sam te je bog uputio kuda treba. Odavde nema do njih više od pô dana hoda.
A ona mu prihvati boga: — Bog ti tomogao, sinko; a koje dobro? On joj reče: — Rad bih u tebe služiti. Onda mu baba reče: — Dobro, sinko.
On joj reče: — Rad bih u tebe služiti. Onda mu baba reče: — Dobro, sinko. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako li ne sačuvaš, uzeću ti glavu.
Baba mu odgovori: — Sinko, što je pogođeno, ono valja da bude. Eto, od dvanaest konja biraj kojega hoćeš. A on reče babi: — Ta šta ćy birati,
Carev sin joj nazove boga: — Pomozi bog, bako! A baba mu prihvati: — Bog ti pomogao, sinko! Onda je zapita carev sin: — Gde je, bako, moj zec?
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
“Vilinoj” majci se svidela ova moja primedba, pa mi je rekla: ”Mihajlo sinko, ti počinješ da shvataš američke običaje i što se pre oslobodiš svojih srpskih nazora tim pre ćeš postati pravi
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
SAVKA (trgne se): Ju, sinko, otkud meni? ŽIVKA: Pa ono što imaš na knjižicu. SAVKA: Eh, to... na to nemoj ni da računaš, gde bih ja to dirala!
ANKA (ulazi za njim i nosi knjige i kapu). ŽIVKA: Iju, crni sinko, ti si se opet tukao? RAKA: Nisam! ANKA: Jeste, jeste, tukao se!
ŽIVKA: Kakve demonstracije, bog s tobom? RAKA: Protiv vlade. SAVKA: A šta ti imaš sa vladom, pobogu, sinko? RAKA: Nemam ništa, ali sam i ja vikô: dole vlada! ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama.
Prilepila se za fijaker kao taksena marka, pa misli niko je ne može odlepiti. E, odlepićeš se, sinko. Još posle podne ćemo se voziti na ministarskom fijakeru. DARA: Ali čekaj, zaboga, majka, treba najpre skočiti...
VASA: Čedo, sinko, ti me iznenađuješ, jer ne uviđam da moj nos ima ma kakve veze sa celim tim pitanjem. ČEDA: A vi onda nemojte ga
KALENIĆ: Moja je majka još pre dvadeset godina umrla i rekla mi je tada na samrti: „Sinko, ne ostavljam te samog na svetu; ako ti što u životu zatreba, javi se tetka-Živki ministarki, ona ti je rod!
(ljubeći joj ruku): Sad tek razumem moju pokojnu majku, koja mi je pre dvadeset godina, na samrtnom času, rekla: „Sinko, ne ostavljam te samog u svetu; ako ti što u životu zatreba, javi se tetka-Živki ministarki, ona ti je rod!
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Samo tako ćuti. Pa moram, sinko, kao što vidiš, eto, drugoga . . . A nama on ništa neće da kaže. Ni 'bolan sam', ni 'oh', ni 'ovde me boli', ni 'ovo
Ni 'bolan sam', ni 'oh', ni 'ovde me boli', ni 'ovo mi se jede, palo mi na um, daj mi, majko. . . ' Ništa, ništa, sinko! Samo tako ćuti”.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
— Zdravo–živo ste, sinko? Nikad ništa toplije i svojskije ne čuh dotle. On me po upitu nežno pogleda, obazre se po sobi, okrenu glavu k
On oseti da smo slabiji od njega i da smo ganuti njegovom pričom. — Neje vreme za plakanje, moj sinko!... Ja sam došaja kod vas ne da žalimo moje sinove i da kukamo ovde, no da tražimo neka vrata, neki derman...
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
Majstor Mitre, ovde imam dvanaest iljada primiti, jesam li sad zaslužio Evičinu ruku dobiti? MITAR: Jesi, moj sinko, ti si se uvek pošteno vladao, i samo ti je škodilo što novaca nisi imao. No evo, fala bogu, i toga si dostao.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Ali pozadina misli da ga je time kaznila... E, kad je takva i takva stvar, onda čekaj, sinko majčin! — Kosta prevuče šakom preko lica. — Pozovem ovog poručnika i nas dvojica se dogovorimo...
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Iziđe da će Jablan nadbosti! Razvedri mu se lice. — Jesi li se uplašio, mali? — Ti se, sinko, ništa ne boj. Tvoj je bak stari mejdandžija — sokoli ga jedan čičica. — Ne bojim se ja, vala, ništa!
Primi ovu čašu, nazdravi mi, oprosti mi i blagoslovi me! — 'Vala ti, sinko, na tvojoj časti i čestvovanju! Bog nek te blagoslovi, ova sveta crkva i otac Sopronija!
! E, de-de sad kaži, nemoj vrdati! E, moj sinko! Zelen si, zelen kô zelena grana u gori zelenoj. Pisarčić (zacrvenio se): Ja sam kontâ nešto drugo, a i ta ti je na
Pisarčić: Ja bih reka', gospodin sudac, da se ovaj čovjek pretvara. David (u sebi): E, moj sinko, zar si ti to sad vidio?... Ne griješi, dijete, duše. Ne bijedi me kod slavnog suda!...
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
A? To si ti, je li, golube moj? Dakle, ti si? A izabrao si ovuda, kroz moj srez, a? E, moj sinko, mali si ti da meni promakneš! Drugačiji pa sa mnom nisu izlazili na kraj, te ti ćeš! Jesi li počeo, gospodin-Vićo?
BOKA: Ama, šta vi govorite, gospodine? Kakav kolac, kakav kuršum, nisam ja ništa kriv! KAPETAN: Dobro, sinko, ja sam pokušao lepim da te privolim, no kad ne pristaješ, kajaćeš se, al' će dockan biti. (Vići.) Čitaj daalje!
KAPETAN: Ehe! VIĆA: Ja neću to da trpim, ja ne dozvoljavam! KAPETAN: E, vidiš li, sinko goli, na šta izađe stvar? Zaokupio tu: dokumenat, zakon, istraga, a ono eno šta ispade!
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Zašto da si takva? Ona, dolazeći, spotičući se od trčanja, kao ulagujući se, govorila bi: — Eto, takva sam, bre, sinko! Luda! Za nikuda ja nisam...
— Eh, Bog da ga prosti! — kao hrabreći mušteriju, odgovarala bi mu ona mirno, pribrano. — Eto, umre, sinko! I samo to. Ništa više. Jedino što su joj usta bila zbrčkanija, stisnutija.
I kada, kao uvek, već pita za pazar, ona okolišeći, snebivajući se pita. — Pa, ima štogod pazara, sinko? I to tako nekako bolno, plašljivo, da Mladen, čisto sažaljevajući je, da bi je kao ohrabrio, brzo bi počeo da joj ređa
— Dobro jutro, Mladene! Dobro jutro, sinko — radosno, videći ga tako vrednog, rano ustalog, vele mu oni. Mladen, smerno ali zadovoljno, svakom odgovara i povlači
— Mladene, sinko, pošto sad kupuješ so? Znaš, tatko ti je kupovao po toliko... Mladen mu odgovara. Odgovara mu radosno, bez dosade,
A utom bi se već sproću, iz dućana gazda-Stevanova, čula psovka i dozivanje Mladena. — Mladene, sinko, pošlji mi taj tvoj »tevter«!
pomogne a i kao izvinjavajući sebe, nehotice, iznenada, kad on dođe, poljubi je u ruku, prošapta ona: — Pa kako si mi, sinko? Iznenađujući se, ravnodušno odgovorio je: — Dobro, nane!
— Jedi, sinko! — poče ga nuditi baba. — Neka, dosta. A imam posla, pa teško će mi biti. — Kusni, kusni ti, a posao imaćeš kada.
On, pogađajući njene misli, nastavi: — Pa neka mu je dadu. On jedinac. Imanja dosta imaju. Dobar. Bolje... — Pa jest, sinko! Šta ćeš? Sirotinja. Kud će bolju priliku da nađe? A za svadbu gledaćemo i mi da štogod učinimo, damo...
Mladen beležeći upita ga: — Šta je, č̓a Marko? On, još uplašenije, poče: — Ništa, sinko. Nego došla... Mladen zastade i diže glavu. Č̓a Marko još uplašenije nastavi: — Došla, sinko! I eno: sedi.
Nego došla... Mladen zastade i diže glavu. Č̓a Marko još uplašenije nastavi: — Došla, sinko! I eno: sedi. Pobegla i došla, pa samo ćuti i sedi. — Koja pobegla? Koja došla?
Luda, kao što je bog dao, pa eto dunula i ostavila svekra, muža i došla ocu. Samo još to je trebalo! — Ona, sinko! Došla i veli: »Živa natrag neću, pa bijte, secite! To je. Živa ja tamo više neću!
Ćipiko, Ivo - Pauci
— Daće bog te i nije! ... Prevalio negdje konj, pa dotrčao kući, dodijao mu trud, glad... što li? — Žuri, sinko, pred oca, ne časi ni časa... Da bog te bio srećan susret! ... Ali... i Smiljana zajeca...
— Sinko, pozvao sam te — veli mu kad ga ugleda pred sobom, — da raščistimo račune... Mislio sam da ćeš sam k meni doći...
—Gdje je to? Ne znam ja ništa, već kako ti uradiš... — Treba, sinko, da se snađeš, da se brineš, ti si sada starješina u kući... Pa, ako se ti ne pobrineš za kuću, ko će drugi?
—Čudo! — izmače se Radi. —Nije malo, ne .... Ali skupi se, sinko; a ti, ako ne budeš uzimao, nećeš mi ni dugovati. ... Eto, zato sam te zvao, da se znaš vladati.
Kad Rade dođe u varoš gospodaru i zatraži žita, gazda Jovo udari mu u obraz, veli: — Ne mogu ti, sinko, već davati dok ne sklopimo zakonitu pogodbu za novi dug.
— Zlo, majko, nije već ono naš gospodar, već najgrđi dušmanin!... — Nemoj tako, sinko! Valjao nam je gdekad; ja uvijek mislim: dovešće do jame, ali neće u jamu ... —Hoće, vala, taman u bezdan!
—Videćemo! — plane Rade, i oči mu sinuše. — Ne dam zemlje dok mi je glava živa!... Ne dam je do boga ! —Pusti, Rade, sinko! Što slušaš tuđe ljude?— umiješa se stara. Ali Radu kovačeve riječi razjariše i u srdžbi odluči da dalje ne čeka.
Neću je pustiti bez krvi, neću, boga mi! — izreče glasno. —Zar klapiš, Rade? — javi se stara. — Spavaj sinko! Ali Rade, uzbuđen mislima, i ne misli na spavanje, već se diže i priđe ognjištu.
I sjetuje ga: — Ne ljuti ga, sinko; mirno s njime, umekšaće se... nije zvijer!... A da, — sjeti se, — nemaš ništa da mu dara poneseš...
Majka se digla i odijevaše se. Dotle je Marko upalio svijeću. Vrata se otvoriše. —Ivo, sinko! Zar si sam došao? —Sam, — odazove se Ivo, i u isti tren ogrliše se. Marko pridade majci svijeću.
Zdravo se je, nu nerodica ubila je mali puk, a bome i vele, — bog sačuva! Sinko moj, ako ovako podrži, ne ostaje mnozima nego uzet' šćap u ruke, pa u prosjake!
— Dakle: Ante Čole — tri nadnice. Mladić se zamisli i reče: —Čini mi se tri i po. —Ne znam, sinko, neću tvoga! Zabiližim kako mi sin reče. U kući je; zovni ga.
Ilić, Vojislav J. - PESME
“ abat na to, „Ne pitaj me više za to! Jer za četir' dana tek, Pa je prošô i moj vek. Car to reče, šale nije, Ako, sinko, ne dobije, Na pitanje želja zli' Odgovora moja tri.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Ali naša Zemlja?“ - „No, isto tako kao i te planete.“ - „Ali, sinko, te su planete laka eterična tela, a naša Zemlja je teška, troma, ogromna. Zar možeš zamisliti da se ona pokreće?
Stanković, Borisav - TAŠANA
(Pauza.) Stano! Stano! Ulazi Kata. TAŠANA (besno materi): Gde si, mori, mati? KATA (začuđeno): Pa tu sam, sinko! TAŠANA (unezvereno, ljutito): Kako tu? Svi ste vi tu. I ti tu. I otac tu, a nigde vas nema.
(Pokazuje na Tašanu.) Znaš, od nekog vremena jednako mi se tuži. Znaš, Stanko, sinko... (Trza se.) Oh, ja sam opet zaboravila, opet te zovem kao nekad, kao kad si bio dete, naš komšija...
MIRON Ako, ako, ne ljutim se. Čak mi je milo. Nego posle? KATA Pa ne znam, sinko. Ete, tako jednako mi se tuži, jednako kao da je neki strah, neki snovi, nešto noću, kao da joj je...
MLADEN (seda na minderluk i tare znojavo čelo): Osvetiću ja sve to krvlju. HADžI RISTA Ej, Mladene, sinko, je li ti ja govorah da tvoje dete nije bilo za ovakvu kuću, za ovakvu staru hadžijsku kuću.
ARSENIJE (uvodeći ga): Tu smo, tu, dedo. MIRON (drhteći, poklecujući): Osećam, osećam, sinko, da sam tu. I sada idi ti u crkvu do namesnika, pa vidi da li ima što da mi naredi, poruči za groblje, i onda se vrati
ARSENIJE (polazi). TAŠANA (doseća se i zaustavlja ga): Arso, sinko, da li gde usput ili tamo kod vas, na groblju, ne vide Paraputu?
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Gospa Nola odmahnu obema rukama, i odjedared se dobroćudno nasmeja. — Ne razumem ti ja to, moj sinko, i ta ti nauka ovde ništa ne pomaže. — Ovaj moment je malo olakšao situaciju.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Zato, sinko, eno ti konj u štali, osedlaj ga i idi kud znaš da će za tebe najbolje biti.« Ovo je za Romana bio glas anđela, i ne
— Ovde mi na pamet pada naš pokojni otac, koji bi mi uvek kad mu se moji postupci ne bi dopadali, govorio: »Ej, moj sinko, doći će pamet, ali neće naći glavu.« Čitatelji, dobro upamtite ovo izrečenije.
— Ovde mi na pamet pada naš pokojni otac, koji bi mi uvek kad mu se moji postupci ne bi dopadali, govorio: »Ej, moj sinko, doći će pamet, ali neće naći glavu.« Čitatelji, dobro upamtite ovo izrečenije.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
dok majka nije najzad donela jedne oveštale pantalone moga starijeg brata i natakla mi ih proklinjući me: — Dabogda, sinko, poželeo suknju! I odista, uklela me je.
A otac, kad sam prišao da mu poljubim ruku, rekao mi je: — Sinko, ovo je u stvari tvoj prvi ozbiljan ispit i prvi korak u životu, te želim da ti uspeh nagradim.
doneo mu je danas, juče ili tih dana, dvadeset glavica kupusa i tri venca luka, onda bi ga ovako savetovao: — Vidiš, sinko, ti imaš čestita i valjana oca, pa bi trebalo na njega da se ugledaš.
Pozdravi oca! A ako grobarev sin ne bi znao lekciju, onda bi učiteljev prekor ovako glasio: — Od tebe, sinko, neće nikad ništa biti. Ni tvoj rođeni otac neće uspeti da ti iskopa grob, jer ćeš na vešalima svršiti!
Ne zna čovek uopšte šta da radi na kraju krajeva u životu: da li da misli ili da ne misli. U školi ti kažu: „Uči se, sinko, da misliš, jer teško tebi ako uđeš u život a ne znaš da misliš!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Jedan od one dvojice kao da opazi moju nameru, i stisnutih pesnica kao za boks, polete na mene. Nećeš, sinko majčin! Dočekao sam ga pripravan i slobodnom rukom udarih ga po licu. Onaj drugi ščepa me za gušu.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Beli bagremov oblak lebdeo mu je iznad glave, a majka ga je u čudu posmatrala. — Tu vode nikada nije bilo, sinko moj! — reče, ali mladić kao da je ne čuje produži kopanje. — Uzalud gubiš snagu! — zavrte majka glavom.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
TOMA (strese se): Ah, sinko! Zar ovakav Božji, mili, sveti dan, i ja ovako da ga dočekujem. Ne, sinko! Nećeš ga ni ti da zaigraš i da zapevaš!
TOMA (strese se): Ah, sinko! Zar ovakav Božji, mili, sveti dan, i ja ovako da ga dočekujem. Ne, sinko! Nećeš ga ni ti da zaigraš i da zapevaš! (Odlazi i viče): Hata mi sedlaj! Ulazi Kata.
Ulazi Kata. KATA Šta se od moje kuće ovo načini? Oh, Gospode, što mi ovoliko crno dosudi i pisa? (Kune): Oh, sinko, sinko, suza te moja ne stigla. O, prokleta Ciganko! Oh, sinko, što za nju kuću ostavi, što majku osramoti?
KATA Šta se od moje kuće ovo načini? Oh, Gospode, što mi ovoliko crno dosudi i pisa? (Kune): Oh, sinko, sinko, suza te moja ne stigla. O, prokleta Ciganko! Oh, sinko, što za nju kuću ostavi, što majku osramoti?
(Kune): Oh, sinko, sinko, suza te moja ne stigla. O, prokleta Ciganko! Oh, sinko, što za nju kuću ostavi, što majku osramoti? Što se u nju zagleda — oči joj ispale! Što te omađija — usta joj otpala!...
(Odlučno): Da kunem, oh, da kunem! (Skida šamiju, ide pred ikonu, kleči i kune): Sinko, da Bog dâ... ti mene ostavio, osramotio i na ovaj Božji dan rasplakao, a tebe da Bog dâ, da Bog...
Ali, da se ti ne ljutiš što ja ovako dolazim? MAGDA (grli ga): Čedo moje! Pa ti si nam gazda, sinko, šta mi protiv imamo. MARKO (ljubeći Stojana u ruku): Srećan ti dan, gazdo. STOJAN (pokazujući na kuću): Tamo!
majku, oca, sestre, sve ih naterao da igraju i da pevaju. — Otac igrao i plakao: Jovane, sine, Jovane, Ti si mi, sinko, prvenac! I majka plakala: Jovane, sine, Jovane, Ti si mi jagnje đurđevsko!
Eh, Dorčo! Hoćeš šićerč’k. Ima batka za tebe. (Vadi iz pojasa šećer i pruža konju.) Na, Dorčo! Na, sinko! KOŠTANA (peva na čardaku): Mirjano, oj Mirjano, Imaš čarne oči, Mirjano!
STOJAN (đipi uplašeno): Otac! Šta ću mu ja? (Polazi kapiji, da je zatvori.) SALČE (zaustavlja ga): Ne, sinko, otac ti je! STOJAN Šta ću mu ja sada? Šta ću... Šta me traži? KOŠTANA (zaustavlja ga): Nemoj, Stojane!
) Kamo čelo? STOJAN (otura je rukom): Ne diraj me! KATA (ne može više da se uzdrži od plača): Zašto, sinko? Šta toliko majku? Šta je majka toliko skrivila. STOJAN Što si me rodila...
Da joj je kuća, sinko, s tobom otvorena. Za sreću te majka rodila. Da majka s tobom život proživi, kad nije s ocem ti.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
U jednoj prilici majka Jevrosima savetuje Marka da postupi po turskoj želji: I bog će nam, sinko, oprostiti, a Turci nam neće razumjeti.
Jest slobodno, moje drago d'jete! Jest slobodno, moj rođeni sinko! U Zidanju Skadra ponavljaju se stihovi koji izražavaju osnovne momente — teškoće, upornost, žrtvu: Ne mo'š, kralje,
Govori mu srpski car Stjepane: „Ne nos', sinko, koplje naopako, već okreni koplje unapredak, jer će ti se smijati Latini“.
“ Car mu dade blago nebrojeno: „Idi, sinko, te se napij vina, čestita ću tebe učiniti!“ Tek što Miloš sjede piti vino, al' povika sa grada Latinče: „Eto, care,
“ „Jest slobodno, moj rođeni sinko!“ Ode Miloš pod bijelu kulu, zape str'jelu za zlatnu tetivu, ustrijeli kroz prsten jabuku, pak je uze u bijele
“ Veli majka Kraljeviđu Marku: „O moj sinko, Kraljeviću Marko, u svate se ide na veselje, na kumstvo se ide po zakonu, na vojsku se ide od nevolje: idi, sinko, na
moj sinko, Kraljeviću Marko, u svate se ide na veselje, na kumstvo se ide po zakonu, na vojsku se ide od nevolje: idi, sinko, na carevu vojsku; i bog će nam, sinko, oprostiti, a Turci nam neće razumjeti“.
se ide na veselje, na kumstvo se ide po zakonu, na vojsku se ide od nevolje: idi, sinko, na carevu vojsku; i bog će nam, sinko, oprostiti, a Turci nam neće razumjeti“.
Onda care Marku knjigu piše: „Brže da si, moj posinko Marko! Brže da si, moj po bogu sinko! Arapi mi šator oboriše!“ Onda Marko usjede na Šarca, pak on ode u carevu vojsku.
Možeš li mi, sinko, preboljeti, da ti tražim melem i ećime?“ Veli njemu Kraljeviću Marko: „Gospodine, care poočime, nijesu mi rane od
Kad je care r'ječi razumio, brže piše sićana fermana, te ga šalje bijelu Prilipou, na koljeno Kraljeviću Marku: „Bogom sinko, Kraljeviću Marko, hodi mene bijelu Stambolu, pogubi mi crnog Arapina, da mi Arap ne vodi đevojku, daću tebe tri tovara
Kad to čula carica gospođa. ona gradi drugu sitnu knjigu, te je šalje Kraljeviću Marku: „Bogom sinko, Kraljeviću Marko, ne daj mene šćercu Arapinu, evo tebe pet tovara blaga“. Knjigu primi Kraljeviću Marko.