Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
sa svim literarnim konvencijama Matić se okrenuo metodičnome i nadahnutom razbijanju, gotovo bombardovanju svakidašnjih sintaksičkih i sintagmatskih, frazeoloških klišea.
možemo reći da predstavlja jezičku tekovinu koja je šira od pesničke, jer je sudelovala u stabilizovanju razrađenijih sintaksičkih struktura, kao nešto kasnije i drugačije Andrićeva rečenica.
Tako je analiza pesme, koju smo započeli od njenih učestalih sintaksičkih odstupanja, dospela do posebne uloge koju u njoj ima telo. To može izgledati čudno, ali samo na prvi pogled.
koje je tada dao u „Helioterapiji afazije“ poslužili su nam kao oslonac i putokaz za osvetljavanje prirode i uloge sintaksičkih odstupanja u njegovoj poeziji. Ali je u istom eseju načinio i jedan oštar analitički rez kroz mrežu jezičkih znakova.
to nije jednostavan, nego prilično složen postupak, do koga je Matić povremeno dolazio u neumornome preuređivanju sintaksičkih nizova.
Ranije smo rekli da na osnovu sintaksičkih ponavljanja kakva nalazimo u pesmama „Ima večeri“ i „Teku reke“ lako i brzo prepoznajemo Matićevu poeziju.
Pre svega Matić je ovde pronašao načelo za sklapanje zatvorenih celina: od glasovnih ponavljanja do sintagmatskih i sintaksičkih obrta, i od delova stiha do celoga stiha, strofe i opšte kompozicije pesme.
u same reči: težina pojedinačnih reči, težina njihovih neprenesenih i prenesenih značenja, njihovih sintagmatskih i sintaksičkih veza, pa čak i njihovih samostalnih akcenata i glasovnih sastava – sve je to ovde gotovo opipljivo i onemogućava opšti
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
potegne i jedno u teorijiprozevaljda najzanimljivije a , kako to obično biva, i najteže pitanje: o uzajamnoj uslovljenosti sintaksičkih i narativnih struktura.
rečenice: u njenoj segmentaciji, u redu reči, i osobito u stepenu učešća i vrsti prozodijskih (supersegmentnih) sintaksičkih sredstava.
pretvara u neupravni, mora menjati i sam sintaksički sklop, uz zadržavanje jednih, menjanje drugih i ispuštanje trećih sintaksičkih sastavnica.
isto tako zna da srazmerno sa uvećavanjem udela prozodijskih činilaca dolazi do pomeranja, pa i do narušavanja normiranih sintaksičkih odnosa.
pruža prilika da u osvetljavanju narativne strukture sve vreme nalazimo potvrdu i oslonac u množini nehotično počinjenih sintaksičkih odstupanja, pa i omaški.
Najpre, jezik nam stavlja na raspolaganje ograničen broj sintaksičkih obrazaca, koji se mogu shvatiti i kao skup pravila o tome kako je dopušteno, a i kako nije, povezivati reči u rečenice.
da kretanje rečenične intonacije zavisi od snižavanja i dizanja tona, razmeštaja ekspiratornog pritiska, kao i razmeštaja sintaksičkih pauza. Zapravo su to sastavni delovi intonacije.
ne težnja ka pravilnijem smenjivanju naglašenih i nnaglašenih slogova, nego je smenjivanje kompaktno uređenih/razdvojenih sintaksičkih članaka postalo osnovicom pesničkoga ritma.
upotrebe zareza daju dovoljan broj impulsa za usmeravanje čitaočeve pažnje na ritmički uređen (ritmički osetan) razmeštaj sintaksičkih pauza. U stihu je, razume se, ovaj razmeštaj gušći, stroži, i osetniji je.
nešto bliže posmatranje pokazuje da zarez, doduše, služi kao spoljnji, ali i kao neophodan signal za naročit razmeštaj sintaksičkih pauza.
Najzad, nešto pomnije razgledanje unutarnjih sintaksičkih promena otkriva da je razmeštaj pauza posledica preuređivanja ustaljenih, kanonizovanih odnosa u rečenici.
Ali se on u lingvistici smatra samo jednim vidom istorodnih sintaksičkih pojava, odnosno delom jedne šire pojave. Poznato je naime, da se članovi rečenice mogu izdvajati ili izolovati od
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
u prvi plan samo proces pripovedanja, prihvatila u svoje okrilje i sva ona ostvarenja što se kreću u okvirima ponovljivih sintaksičkih i kompozicionih struktura.
Disciplinovaniji od drugih, on će do virtuoznosti dovesti umetnost rime i strofe, kao i ukrštanje stihovnih i sintaksičkih jedinica u raznolikim oblicima opkoračenja (ewambement).