Jakšić, Đura - PROZA
Gusti, sivi oblaci prekriliše horizont, jedan drugog potiskujući izgledahu kao kakve tavne slike nemirnih sanova il’ kao crne
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Ali izneveri lepo vreme. Čim pređe ponoć, poduhnu od Drine hladan vetar... Nebom se počeše valjati sivi oblaci... Ovde-onde viđaše se po neka sjajna zvezda kako dašće i napreže se da prosija, ali je oblak hvata kao pauk
Ljudi se pribijahu jedan uz drugog, čuvajući barut i oružje da ne zakisne. Nebom se ganjahu sivi oblaci, a dosta studen vetar nagna ih te počeše vatre ložiti... — Kakve smo sreće, još će i osnežiti!...
— reče Stanko i trže belokorac. Zeka viknu družinu i otvori kapiju na šancu. Poleteše kao sivi sokoli. Za čas ih nestade u redovima turskim. I dotle se lila krv, ali se sad proli. Nasta zabuna među Turcima.
Dučić, Jovan - PESME
Svaki udar srca, smrt nečeg što živi! Svaka želja strepi da će nešto strti! U ovaj novembar čamotni i sivi, Ne postoji Život drugde neg u Smrti.
Često mi se čini da kô noćna plima, Sve u meni šumi od spomena sivi: I da mi je srce prepuno, i ima Strah da ide dalje i da što doživi.
Hoću moja ljubav, kad sve jednom padne, Da u tebi umre, kao u dan sivi Što mre grmen ruža: miris koji dadne, To je bolna duša koja ga nadživi.
i, nalik na neobuzdani ritam iz izvora, u njenim prsima diže se i uzburka dug i taman šum krvi. I, kao sivi list topole, Eva zadrhta. ČOVEK Na pjedestalu sedi majka od bronze i doji sina svojom teškom mrkom dojkom.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
I Mitrovdan je tu, tek što nije svan’o. Nestalo onog vedrog i nasmejanog plavog neba, pokrili ga sivi oblaci koji se povazdan gone, stižu i prestižu. Oseća se čovek pod njim kao vojnik pod prokislim i mokrim šatorom.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
A malo posle, sa naslonjenim podbratkom na ruku i nalakćen na prozoru, gledao je on preko mirne reke tamo u zeleno-sivi horizonat banatske ravnice.
razbacano tamo-amo, štrčalo je mokro i oštro kamenje o koje se, u vrtoglavim kolovratima, razbijali oni zaduvani prljavo sivi i penasti talasi. Tada se glava zagnjuri i iščeze u onoj peni. Na obali Se srca zgrčiše.
Afrika
Švajcarac puca i omah drugi jedan sivi još veći majmun, stari, skače ogromnim skokom mladome upomoć, i zatim oboje nestaju.
Savana mestimično u cvetu, mestimično lelujava žuta i zlatna kao zrelo žito. Košute. Odjednom u daljini sivi kupasti bregovi koji se lelujaju: slonovi. Ovo je kraj za koji kažu da je pun lavova.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Sprijeda ima glavu, pozadi rep, noge su mu dugačke do same zemlje, a kad legne na leđa, onda mu nisu do neba. Sivi džak liči na svaki drugi džak i po tome ćete ga najlakše prepoznati.
Aha, to je vodeni miš. — Zdravo, zdravo! — cijuče neki tanak glasić. Dobro ga znam, to je sivi poljski miš. — Ima li šta novo? — pita on.
Svi su bili na smrt uplašeni. — Otkud ti živ, bijeli stranče? — začudi se sivi miš domaćin. — Pa napolju pada čitava kiša od mačaka. — Ja sam čuveni Miš prorok — odgovori bijeli miš.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
koga sve nije dodirivao. odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper! Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni!
I mogu vam reći da nema strašnije i očajnije bitke od one koju decenijama vode mali sivi provincijalci, izlizanih rukava, sa svojim suparnicama sa filma. Jer, to je bitka bez ikakvih izgleda na pobedu.
Učtivo klima glavom dok najskuplja lutka u gradu, uvijena u celofan, leži poput nemog prekora pokraj njegovih nogu. Sivi čovečuljak zna dobro da drži Makija u pat poziciji: — Mislim da vas ne moram upozoravati kako da se ponašate sa malom..
— Ali na reci je... pokušava Maki da bezuspešno odbrani Adu, no sivi čovečuljak ga prekida: — Ne zanima me vaš pogled na tu stvar.
Radičević, Branko - PESME
Ja sam drugi kneže Pavô: Pavô beše soko sivi, Čudio se svaki živi, E on ščepa Ture ustim', A dva druga rukam' pustim, Pa zaigra po mrtvaci Kao munja po oblaci;
De je tebe ona Srbadija Pred kojome drkta Turadija, De ognjani onizi sinovi, De su tvoji sivi sokolovi? Ovi ovde noga uštapljeni, A po vratu teško uvijeni, A na glavam' kape kalajbuće, A u rukam' ono vito
— U grobu. De su krali gospodari? — U grobu. De je naša gospoština, Ona pusta carevina? — U grobu. A ti naši sivi tići, Jugovići, Obilići — Da li i nji kleta smrti Za naveki u grob sprti?
77. Kad ga vidi, tada živi, Tad joj jarno sunce sjaje. Al' naš eto soko sivi Nije za nju da ne aje, Ma za ženu, što bi lagô, Ne bi je zanago. 78.
Grom sileno strelicom poteže, Al' Mileta ništ' mu ne uspreže. Ta junak je ovaj soko sivi, Čelik tvrdi, ta baš oganj živi! Grom se čudi, kad ga u boj vidi: Takog brata ni munja s' ne stidi!
Oko njega devet je sinova, Devet, brate, sivi sokolova. Puškom bije, kanda i ne zgađa, Al' svakoja Turčina pogađa.
Al' mu oće i da glavu srubi; Stojan pade, a Osman dopade, Manu sabljom, al' Boško ne dade, Uždi pušku Boško, sivi soko, Pa Turčina baš u slepo oko.
— Al' sad amo, da mu vidiš muku. Ispadoše sivi sokolovi, Ispadoše iz gore Srbovi, Divan juriš Turkom učiniše, Živim ognjem na nji udariše, Puške puču, pra pred
Ala!“... ode jedan s glasa, Ode paša, brate, posred pasa. Oh moj Gojko, jesi soko sivi, Bog neka te Srbinjima živi! Cika, zveka, već Turci izmiču, „Beži, kardaš!“ veće jadni viču.
se drži dore; Ali nije ni konjicu bolje, Oboje su odnekud s nevolje, Gazili su negde oganj živi, Pa s' sokoli opalili sivi. Pravo konjik ka Mileti krače, A on skoči: „Otkuda, junače?
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
“ IV Na kraju šume, drugovi moji, i sada kuća malena stoji, stara je mnogo, zidovi sivi. I danas Mačak unutra živi.
Buljuk se zvijezda uz Mjesec jati, oblak ih sivi pažljivo prati. Dolje na zemlji staza se vije i junak jezdi, Delija neka, lopova četa uz put se krije: Nebojšu
Dok vrijeme zimi pospano teče i staroj kuli prilazi veče noseći sivi veo, kraj male peći, vrele i budne, starac je priče pričao čudne, a naš je mačak preo.
„Pogledaj, Žućo, visokog ždrala.“ „O zdravo, mirno, delije s mlina! — ždral se pokrenu sivi — Melje li žrvanj, šta radi Triša, kako se kod vas živi? Je li vam dobro kod vašeg dede, da li vam srce kudelju prede?
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
i ropstvo i upravlja svoja klešta pravo u lice ispod onih ponora što ih čovek sanja otvara se još jedna provalija sivi ambis znanja kažem ti to pre no što padne kiša idi pa se trezni ti kažeš da si begunac Beograda ali ovde usred
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Sakupio se tamo narod, satima ćuti i gleda u sivi horizont slušajući potmulu tutnjavu. Taj jezivi tutanj izaziva nelagodna osećanja, čudan nemir i krvave vizije...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Višnji! Višnji! razberi me! Snim li sanak, ili vidim: Jeli ono mlad na konja, Al’ je ono sivi soko. Ne razbira moje oko. Ah! satvori ovo more U zeleno ravno polje!
Ne razbira moje oko. Ah! satvori ovo more U zeleno ravno polje! U košulji bosonoga Preigraću preko polja; Ako bue sivi soko, Reći ću mu: Pogled’ s okom Put istrka udno polja, Tu ćeš viđet’ svakog lova; Ako bude mlad na konja, Reći ću
A treći veli: “Moja je Jana“. 172. Doleti soko iz Bosne, Đevojci pade na rame, Pitala ga je đevojka: “Sokole sivi pernati! Kakvi je aldet u Bosni? Kakvi su momci Bošnjaci?
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Sa osmehom jutarnjim jednom i vi zaigrati, sa srebrnim lukom, u bezdan nebesa biserno sivi, sa Šara, sa Velebita, sa Fruške gore.
U podne bi me začudili – tako daleko od mora, tako iznenada – zalepršani nad brzicom, sivi, mali galebovi koji su se strmoglav, pustimice, prevrtali.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
ZVONAR Spušta se tiho veče. Po celom nebu rasklopio se široki beličasto-sivi zastor od lakih oblaka, pa zaklonio zaranke sunčeve. Vazduh je nepokretan, tih, kao opčinjen. I grad se neobično ućutao.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
koji misle kako jedino da ućare, Al zato duboko štujem krpe i obućare, Koji, u ovom gadnom vremenu, kad su svi dani sivi, Pomažu narodu da izdrži i da preživi!
Nestade konca, srebrna iglo! Do Čačka, eto, nije se stiglo... Kiša kad pada, miševi sivi Sa ibrišimom jure po njivi.
Rakić, Milan - PESME
PRELAZNO POKOLENjE Gospod je tako hteo da me stvori U zemlji gde se monotono živi; Promiču dani ni bolji ni gori, I, sivi, klize u nedogled sivi.
je tako hteo da me stvori U zemlji gde se monotono živi; Promiču dani ni bolji ni gori, I, sivi, klize u nedogled sivi.
Bog je tako hteo da nas stvori U doba kad se monotono živi, Kad dani nisu ni bolji ni gori, A ljudi mlaki, jednostavni, sivi... U KVRGAMA U kvrge su me bacili, o srama! Da, to je bilo u prastaro vreme. Jesam li bio kriv? i zašto?
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Sam se Radun u kulu nagnao i s njim žena njegova Ljubica; žena mlada, ama soko sivi, puni puške svome gospodaru. Radun gađa s prozora od kule, sedminu je na obor ubio.
Pandurović, Sima - PESME
I isplak’o sam sve želje i nade Na hladni, surov, studen kamen taj. Pohodim, katkad, njene duše mlade I lepog tela sivi, trošni prah; Životom živim na groblju, što znáde Vidati tužno i žudnju i strah.
dana, možda i trenutka, Iz duše nam čili po prošlosti deo; I, po stalnom redu, vrh jednoga kutka Njenog, — pada sivi zaborava veo.
Al’ i sada kad su svi vidici sivi, Kad vidimo jadnu vrednost sviju stvari, Kad su nam svi ljudi nemili i krivi, A srušeni vere starinski oltari, —
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Oblaci puštahu gromove i daždeve, a vjetrovi dizahu prašinu i proljetnje magle. Ti pramovi magle, kao golemi, sivi talasi, lomljahu se niza strahovite hercegovačke i crnogorske strmeni, povijahu se poljanama, dok ne zastani gdje u
“ „Znao, te dobro!... Bješe kao ijedan Crnogorac! Poginuo je mlad na Čevu...“ „Bješe, valaj, soko sivi!“ potvrdiše ona trojica, stariji. „Pejo naš“, nastavi momče, „nije imao boljega prijatelja. Bjehu vrsnici.
Tri su, veli, živa umakla, a trideset ih naši posjekoše. Sam beg Adumović, soko sivi, posječe šestoro vlašadi! Neko zgodno momče, iz Foče rodom, posječe i ono četiri glave, ama pogibe kukala mu majka.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
O, gde sve nisam šetao, Koga sve nisam sretao, Pred kakvim kafanama sedao. Kako je bolno vredeo Veliki sivi predeo U koji sam satima gledao...
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Stane pred kućom na uglu, nekada gospodskom, na sprat, kućom čiji su zidovi sivi od pamćenja a čiji su prozori samo delimično pokriveni lepo uobličenim rešetkama, tako da ispada da to i jesu rešetke i
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
strane, Daljna mesta, njive, i poljane: Levo Dunav, Banat, Bačka mila; Avala se desno zaplavila; A podale, ti brežuljci sivi, To je Bosna - i tu Srbin živi“ - „Je li, - Srbin živi...?
Divna beše, sjajna beše, rajski beše cvet, Prevari se soko sivi, čarom obuzet. Osta soko u opseni golubičinoj, Dugo nije pobre vid'o, ne godi mu boj; Dugo nije, - jedva, jedva, dade
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Niski, sivi oblaci, presecani šiljkovima minareta, jurili su onim istim pravcem reke. Nad našim glavama, u taj mah, preletalo je
Petković, Vladislav Dis - PESME
Moja jesen stupa; ide moja zima. Al' ja ću sa srcem ići sve do groba Uporno, kroz borbu i kroz vidik sivi: Tu ću ga spustiti, nek u smrti živi. Al' ja ću sa srcem ići sve do groba.
Pokolenje žensko, svake časti vredno, Spomenik ti diže zelenkasto-sivi: I sad ime tvoje, svetlo i ugledno, Da bi bilo lepo, na kamenu živi Sa odborom, kolom tvojih drugarica, S mirisnim
Možda je i sunce ropstva nam dopalo. Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore. Oblici se sivi uplašeno nagli Ispred moga oka, i kao da mole Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli, Od nečije ruke što ih tera dole.
Smrt i vreme pod pokrovom, Svud se hvata dremež sivi I meša se sa otrovom I zadahom sveg što živi; Sve je dublji jaz padanja Bez savesti i jadanja.
sred najvećeg boja, Ljubav neizmerna u srcima živi, I kol'ko se voli otadžbina svoja, Zemlja večne borbe i proplanak sivi.
Kroz moju dušu prošli su pukovi, Epolete, sablje i šinjeli sivi, Oganj i juriš; i još novi, novi, Junaci mrtvi i junaci živi.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Lako j’ onom ko je zgrnô Te jesenske lepe dare, Napunio sve koševe I podrume i ambare. Oblaci se sivi kupe, Smetovi će već da rupe, Navaliće sa svih strana — Sećajte se sirotana!
Petrović, Rastko - AFRIKA
Švajcarac puca i omah drugi jedan sivi još veći majmun, stari, skače ogromnim skokom mladome upomoć, i zatim oboje nestaju.
Savana mestimično u cvetu, mestimično lelujava žuta i zlatna kao zrelo žito. Košute. Odjednom u daljini sivi kupasti bregovi koji se lelujaju: slonovi. Ovo je kraj za koji kažu da je pun lavova.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
strane Daljna mesta, njive i poljane; Levo Dunav, Banat, Bačka mila, Avala se desno zaplavila, A podalje ti brežuljci sivi, To je Bosna — i tu Srbin živi. „Je li, — Srbin živi...
“ A kad svane zora bela, Klikće kao soko sivi, Ona ti se prva javi: „Dobro jutro, još smo živi! Od jeseni do jeseni, Od proleća do proleća, Od dan’ na dan
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Rekao sam Tomi i Poleti da ćemo nas dvoje otići tramvajem u Sasnaž, na čaj. Sivi zastor od oblaka, naokolo snežna belina, i Arleta. Ništa drugo nisam video... Vi mi ni na pamet niste padali.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
u pesmici nekoga Stefanovića iz Sombora koja, u Dragoljubu za 1845, u celini glasi: SRPKINjA SRBLjINU Srpski sine, Srb sivi sokole! Svoji svojstva sebi srca srpska. Svetska svetu slava svetom sjaje, Srb Srbljinu sa srpstvom srbuje.
Polako ali pouzdano, elegična orfelinovska kuknjava nad ruševinama srpske veličine preobrazila se u sivi joannosubbotičevski kult habzburškog legitimizma (sa samurovinom ukrašenom atilom i pozlaćenom podžupanskom feudalnom
Bojić, Milutin - PESME
Crne kao mladost kad u nevrat tone. U daljini zapad katkad bleskom plane, A nad njime sivi oblaci se gone. Bez krika, bez cilja letele su vrane.
palim Ne preza, ne strepi, mirno život živi, Ne zna šta je mrzim, ni volim ni žalim: Odvratno mu nebo i vidici sivi.
Nastasijević, Momčilo - PESME
RANE 38 OSAMA NA TRGU 40 PREDVEČERJE 42 TRAG 43 JEDINOJ 45 MIROVANjE DRVEĆA 47 SIVI TRENUTAK 49 GROBNOJ 50 BRATU 52 RODITELjU 54 GLUHOTE 55 I 56 II 57 III 58 IV 59 V 60 VI 61 VII 62 VIII 63 IX 64 X 65 REČ
To mukotrpan, druzi, za vas neme, šapatom visinama kazujem blagu reč. SIVI TRENUTAK I najednom zasivi, kao pregorelo je sve, a sve živi.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Prekonoć dune sjeverac i ispod litica i greda planine huji i goni pred sobom još podjekoji odijeliti sivi oblak. Rade pođe ka mlinicama da obiđe svoje oranice što se sučeljuju sa dvorištem i baštom nove gazdine kuće.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
počeo i da govori sa nama: Deder, Žiko, iz četvrte klupe, Ako li si junak od megdana, Reci meni, moj sokole sivi, Ko to beše Lazarević Luko?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Negde u blizini granice zastadosmo. Duvao je hladan vetar i olovni oblaci se stopili u beskrajni sivi zastor, skrivajući planine i zemlju koju napuštamo. Bar da možemo baciti poslednji pogled!...
Petrović, Rastko - PESME
Sa ponosom da se nosi biča njegovog ožiljak na licu, Grudi su mu dlakave kao oblaci sivi u zoru Malje kriju jednu crvenu modricu... smrti. Konji kaskaju i ja plačem, velim: to je, ti si Sibinjanin Janko!
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Je li čudo što Carevina ubrzo postade siva kao najsivlji sivi miš? Što je napusti svet leptira i pčela, poče zaobilaziti brbljivi ptičji narod?
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
su joj kutija šećera; kad govori — kâ da golub guče, kad se smije — kâ da biser sije, kad pogleda — kako soko sivi, kad se šeće — kao paunica. Između raznih opštih mesta poseban značaj ima tzv. epsko ponavljanje.
Mače vojsku Bogdan Juže stari s devet sina, devet Jugovića, kako devet sivi sokolova: u svakog je devet iljad' vojske, a u Juga dvanaest iljada, pa se biše i sekoše s Turci, sedam paša biše i
paša biše i ubiše; kad osmoga biti započeše, al' pogibe Bogdan Juže stari, i izgibe devet Jugovića, kako devet sivi sokolova, i njiova sva izgibe vojska.
Kajicu na zlo mesto, baš pod sisu levu, toke razbi, srce mu raseče; zemlji pade vojvoda Kajica, vrisnu junak kao soko sivi: „Kralju Đurđu, roditelju krasni, ubi mene Madžar iznenada, brez junačkog moga ogledanja, moje sablje i desnice ruke!
“ To izreče, pa se s dušom rasta. Kralj zakuka kano kukavica: „Jô Kajica, moj sokole sivi! Al' ti babi krila odlomiše i obadva oka izvadiše! Kako će te preboleti baba?
gospodsko od'jelo, pak zapliva u tiho jezero, te izvadi sivoga sokola, pa on pita sivoga sokola: „Kako ti je, moj sivi sokole, kako ti je bez krila tvojega?
Što će, Jovo, Srijem, zemlja ravna? Što će, Jovo, tvoji b̓jeli dvori? Što će, Jovo, tvoji vrani konji, vrani konji i sivi sokoli? Što će, Jovo, tvoje pusto blago? Što će, Jovo, tvoja vjerna ljuba? Što će, Jovo, tvoja stara majka?
povrati, pa mrtvačkim progovara glasom: „Srijem zemlja steć će gospodara — il̓ boljega, ili će gorega; moji konji i sivi sokoli i bijeli ukraj Save dvori mome bratu Zmajognjenom Vuku; moje blago mojoj staroj majci, nek se rani i oda zla
su joj kutija šećera; kad govori — kâ da golub guče, kad se smije — kâ da biser sije, kad pogleda — kako soko sivi, kad se šeće — kao paunica; pobratime, sva ti je gizdava, daleko joj, vele, druge nije.
Nigdi svoga on ne pušta glasa: niti pljunu, ni na konja viknu; a kad dođe gori Garevici, kliče Nenad kako soko sivi: „Garevice, zelena gorice, ne raniš li u sebi junaka Predragoga, mog brata rođena?
Na zlo ga je mesto udario, na zlo mesto, u srce junačko. Vrisnu Nenad kako soko sivi, vrišteći se po konju povija: „Jô junače iz gore zelene! Živa tebe, brate, bog ubio!