Dučić, Jovan - PESME
Šumna je reka, kad smrači, Od svojih obala šira. LIRIKA 1943 ČOVEK GOVORI BOGU Znam da si skriven u morima sjanja. Ali te stigne duh koji te sluti; Nebo i zemlja ne mogu te čuti, A u nama je tvoj glas od postanja.
Usamljen večno, strašna grmen, U prvi sunčev trenut sjanja, Niz ozarenu baci strmen Crni sen svoga očajanja. A noću nebu zavihori, Kad zna da bolno sve zanemlje — I zvezdama
Prve prazne staze kroz rogoz i vlati. Ova čar čekanja praznih i bez méne! Nekad behu u čas mesečevog sjanja Samo duh i oči tobom ispunjene — A sad te je puna sva noć očajanja.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Oglase strune trzaj užice: mnogo je zbilje, groze, hroptanja. Zasvetli nebo i prhnu ptice kroz jasnu suzu u bela sjanja. U zreloj jezi suroga inja cvati mi, cvati Roѕa canіna. Iz mene sjaji gljiva ludara. Sa čamov-daske pišu mi čavke.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Mesec pak, takve forme stati se bez promene kano što je Sunce sadanje, a Sunce opet, sedmorinom svetlije biti od sadanja sjanja, a ne žeško! SAN San je svakom prava, vremenita smrt; Svakodnevni životu konac.
svet, kojino svoje luče pušta Od oca i sina i svetoga duha (Što je to jedno svojsko im bogatstvo I jedno pronahođenje sjanja) — Za tim velikim svetom Pak ima drugi svet, angelski. Ka neka otoka tekuća Od velikoga sveta pružila se Čak do nas.
Od svega nebesnoga odzgor sjanja ona je bez izma da ha! posvetlija, sa svojim okretnim motrenjem na ovo smutno našeg žitka more.