Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Sveta je na obali sve to manje. Još prolazi kakav samac i brzo odmiče. Neko je dete zadocnilo; sa sklenicom u ruci poskakuje i žuri se kući; sigurno ga domaći iščekuju, pa zaboravio na svoje. I dućani se zatvoriše.
se stišava, ali, kad je kročila preko praga, ono se naglo povratilo, a kada spazi Spasoja iza banka ispod svijeće, sa sklenicom u ruci, čisto zadrhta i, pogledavši ga bolje, u tili čas obuzme je strepnja, kao da ne gleda onoga poznatoga Spasoja,
Uto ga neko od mušterija zovne. Sjednite, — ponudi ih, — eto mene odmah! — i pođe sa sklenicom tamo kud ga zovnuše. Njih dvoje sjede, svako zabavljeno svojim utiscima.