Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Mi se sklonismo, a kao da nas puška posred srca udari. Ona korači jedanput, pa pade na koljena. Saže glavu, pokri oči rukama, a crna
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Sretosmo vojnike u punoj ratnoj spremi, gde nose jednog ranjenika. Oko njegove glave nalaze se grubi, krvavi zavoji. Sklonismo se malo u stranu. Čuje se s nekoje strane zvrjanje aeroplanskog motora.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
A i to nestade... Sa grada pripucaše baš tada topovi, kao znak da idu aeroplani, te se sklonismo brzo u hodnike kuća. Bombe iz aeroplana počeše da prašte po varoši.
Mi ga pridržasmo, ali nas on zamoli da ga spustimo na zemlju. Kaže, biće mu lakše. Pade kao vreća, te ga sklonismo pored puta. Dosad je već umro... Poznato je već da se biljke u tami očajno izdužuju, da bi se dočepale svetlosti.
Krupne kišne kapi orosiše zemlju, a zatim se proli bujica iz oblaka. Sklonismo se ispod maslina, ali voda se cedila kroz rastresite grane. Zažališe vojnici tada za svojim gustim šumama.
A deca gladna. Nema ničeg da se kupi. Zamolih trećepozivca da bar negde nađe hleba... Izdelismo deci po krišku i sklonismo ih u zaklon. Ja ostadoh sa trećepozivcem. — E, moj gospodine, nije ovo ostrvo Vido, već ostrvo smrti.
A negde pri vrhu svetluca vatra, čas slabije, pa jače. Iz naše pozadine čujemo glasove: „Čuvaj... drži desno“, te se sklonismo malo pokraj puta. Pored nas je projahao jedan viši komandant sa svojim štabom. Opet smo zastali.