Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
je nesumnjivo da nijedno muhamedansko učenje nije ostavilo dublji utisak na dinarske muhamedance od vere u sudbinu, „k̕smet“, po kojoj su sve ljudske radnje i događaji u životu napred Bogom određeni.
„K̕smet“ ima u svekolikom njihovu životu i radu isti značaj kao i u najčistijim muslimanskim oblastima. Izgleda da je ova vera
„K̕smet“ dovodi na misao da su mnogi, ako ne i svi, ljudski napori nekorisni. Tako se može objasniti, što su se begovi, kao gosp
prema uživanjima, slabi do kraja, oni svode svoje propadanje i mahom bedan život u starim godinama na sudbinu, na „k̕smet“. Druga je osobina ovoga varoškog stanovništva njegovo vizantijsko ili grčko-cincarsko pravoslavlje.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
U ZIMSKI SUMRAK Kuda pobeći u ovaj dan? U gusti sneg? U pusti vrt? Pasti u meki bolesni san Kao na smet, pod led, u smrt? Kuda pobeći sa ovog dna? Visoko negde? Još dublje? Gde?
Prazan sam i beo kao dno krečane. Najzad, crni svete, evo tvoga belca! Međ rebrima smet mi snežno granje zida. Iz mozga niz ždrelo usov leda klizi.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
DECI (Od Bernea) Dvoje malih, sećate me Na vremena žuran let: Crno j’, plavo j’ vaše teme, Moje zastrô snežan smet. Oh, nek’ java bude vama Što ja snevah nadom pjan. Moje jave crna tama Vam’ nek bude samo san. »Javor« 1888.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
odlazi grdobna sumnjo; ti si porode tmina i duševnih omračaja: »Tebe je pak'o zač'o I bacio na smet U svom najljućem gnjevu Na ljubav i na svet.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
U suzama Dušan tone, Kotrlja se strasti smet, S prebijenom voštanicom Osvetljava genij klet. S tužnim srcem sad iščezne, Smrtni Srpstvu kuca čas; U prsima svaki
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
— Idem, idem — nemoćno odgovara dijete posrćući, padajući i ustajući, dok na jednom zviznu snažan vihor i debeo ga smet udari u prsa. Vujo jauknu i iznemoglo pade. — Ideš li, rode? — vikao je Relja poizdaleka.
Bojić, Milutin - PESME
jauču klanci, Tutne doline, zvone proplanci, A deca bude Prošlost što spava I lome, Grome, Dok vetar zviždi, smet zavejava. I nenasiti, gvozdena kova, Nebesa traže nova i nova. Albanske stene ledom posute Dršću i slute...
Proriču užas njihove trube, Gde crnomenske vih're ljube. Marički vetar glave kosi, A smet kolone zavejava, Čelične zide mozak rosi, A sam Vukašin vaskrsava... Prolomi zide, Prkosni mesec s munare skide.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Dadara je ponovo postajao običan čovečuljak što se negde koprca propadajući kroz skorelu pokoricu u dubok smet, ili u najboljem slučaju kunja kraj pišteće vatre na kakvoj okopini. Došlo je veče i sve se opet vratilo na staro.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
cigaru, srknu iz fildžana, pa nastavi: — A men’ mi dođe nešto žal’, pa si zborim u pamet: „E, crna Doke, pusti tvoj k’smet!... Što nesam bećar, ta da gu eli uznem eli otnem od tatka gu“, — tol’ko što je lepotinja!... — ’Adje ćuti si, nesrećo!
— Ama, ja veće vido’ moj k’smet i sreću sas teb’!... veli mu mati ljutito. — Mane, Mane, majka ti ne plakala! Što misliš?
E, kako to?... Niki me ič ne pituje, a belkim sam majka!... — E, — uzdahnu Tasko —— toj si je, Jevdo, naš k’smet...
Predi nâs naši stareji nas ne pitaše; a sag nas pa naša deca ne pituju! Toj ti je, Jevdo, što kaza’, otoičke, naš k’smet!... — Ama, bata-Tasko, neje mi men’ muka ni stra’ za toj! Neje, dve mi oči!
Seća se sve ubavo za naš varoš!... „Bre, zar takoj napraji, Miče?“ Zbore mu naši. — „Što će prajim!“ reče. „K’smet! Veru si, reče, nisam batalija, — ama stado’, ete, reče, Ciganin! Imam si, reče, i decu sas njuma!...
Sal pri majku hizmet ću da činim... — I pri muža... — upade joj u reč zajedljivo Zona. — Pa, ako dadne Gospod i k’smet mi bidne... i pri njeg’... — Kod Manču li? — prekide je Zona jetko, šapatom. — Fukaro!... — Kako reče?...
— Žmijete kako mačke ispod nakladeno kube... — Ej, Doke, Doke, ti si ostade jošte pâ ona! — Što će si činim? K’smet! — veli Doka. — Damno te ne beše pri nas... — reče joj s neke visine Tašana.
— Pa si pročeteja što je pisano?... — A ja si... — veli zbunjeno Mane — ete... iskam... ako je demek, k’smet... iz vašu kuću... — He-he! — osmehnu se Zona. — Ta kako đe sag bidne toj!... Vaska ni se udava...
— Pa stanula, reče, pobegulja za Manču onoga... E što gu ne dadoste za njeg’, kad je k’smet? Da gu dadoste sas alal, ne bi bilo sag, ete, sas aram i sas bruku!...“ zbore si. — Ama koj vi reče za toj ?
“ — A što je pa teb’ ti krivo za Manulaća i za mustaći? zborim gu pa ja. Ako je k’smet, pa pobolje za Munalaća nego za Manu; para paru vukuje, a čorbadžijski sin čorbadžijsku kerku, — toj si je, vikam, red u