Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
o ustanku u Šumadiji i valjevskoj nahiji; reče mu kako se i prvi ljudi u Mačvi, kao trgovac Čupić iz Noćaja, prota Smiljanić iz Belotića, Katić iz Glogovca, Ilija Srdan iz Prnjavora i još mnogi, mnogi danas dogovoriše da dižu ustanak u ovome
Prota Smiljanić je četovao na svoju ruku. To beše junačina kakvog samo vek rađa. On je verovao da mu Turčin Bošnjak, ili kako ih je on
I sve ih nekako otkravi. — Jesi li poručio Moleru? — upita Smiljanić. — Još juče je otišao Deva. — A kad će stići Jakov i Miloš? — Kroz tri-četiri dana biće ovde. — Ja bih nešto rekao!
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— Ne daj, bože! — graknuše seljaci. — Ne govori tako, ako boga znaš! Aksentije Smiljanić istače se naprijed: — Ako je tvoja volja, popo, i tvoj blagoslov, da uzmemo dobru ženu dadilju, ili da ga damo kakoj
Za njim kmet, za kmetom Aksentije Smiljanić, a za njim svi ostali po redu i starješinstvu, i svaki dariva dijete. Kad se svi izrediše, Ikonija izbroja dva dukata u
Da vidiš, nije luda ova učiteljeva. — A kako će to ići? — zapita Aksentije Smiljanić učitelja. — Lijepo, kažem, dijete će u školu kod mene s drugom djecom naučiti čitati i pisati, pa neće pod svoju
— A šta balite, vi žene, i cvijelite dijete? Vi ništa drugo i ne znate! — reče Aksentije Smiljanić, i obrisa rukavom suzu. Mićo iznese Marin kovčeg i turi ga u sijeno pod prednje sjedište.
Već se bješe prikupilo nešto seljaka. Nekakav strah bješe obuzeo popa, da se jedva držaše na nogama. Aksentije Smiljanić pozna ga u mraku: — Pobježe! — reče on. — Ko? — Učitelj! Pop dahnu dušom: — Srećan mu put! — Šta?
Ćipiko, Ivo - Pauci
Priđe banku, puni torbu kupljenom dućanskom robom i prti se. Uto bane u dućan Rade Smiljanić, sin Ilijin, naočito ustrojno momče iz okrajnih kuća pod planinom; ne gledajući na momke, priđe ravno gospodaru i ruči
—A, da! — sjeti se gazda. — Čuj, Glišo, što je od onoga odgojka u planini što ga pokojni Ilija Smiljanić držaše? ... — Ondje je, gospodaru... drži ga sin mu Rade ...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
kotarski uskoci imali su čitav niz okršaja sa Turcima: kod Udbine, kod Ribnika (gde Su poginuli pop Šorić i Petar Smiljanić), na Zečevu (gde je poginuo Vuk Mandušić). Nekolike naredne godine bile su ispunjene sitnijim čarkama. Od 1653.
Ao kraja kandijskog rata odigrale su se mnoge žestoke borbe: kod Knina, Glamoča, Udbine (gde je, 1654, poginuo Ilija Smiljanić, sin Petra Smiljanića), kod Bribirskog Potoka. Period mira od 1671. do 1683.
U prvome (iz pesme Janković Stojan i Smiljanić Ilija) dat je u slici punoj poleta i žubora Stojan u trenutku kad je video lepu i besnu Turkinju: Živo mu je srce
odgovor trojici Turaka, ali uvek sa nešto drukčijim poslednjim stihom: devojka prvi put kaže da je isprošena „za đidiju Smiljanić-Iliju“, drugi put „za sokola SmiljanićIliju“, treći put „za junaka Smilanić–Iliju“, i te promene — date u lepoj
Isprosi je Smiljanić Ilija iz Primorja, iz kršnih Kotara; al’ na Maru prosci navalili, braćo moja, sa četiri strane; najposlije Turci
sam, prilika ti nisam, već ti traži za sebe Turkinju; ja sam cura davno isprošena, isprošena u kršne Kotare, za đidiju Smiljanić-Iliju!
sam, prilika ti nisam, već ti traži za sebe Turkinju; ja sam cura davno isprošena, isprošena u kršne Kotare, za junaka Smiljanić-Iliju!“ Takve Mara knjige opravila. Zatim vreme malo postajalo; bre, da vidiš Sminjanić-Iliju!
Tako svati veselo iđahu, al’ ne ide Smiljanić Ilija, već se junak teško zamislio, s mirom jaše debela putalja; od svatova niko ga ne gleda, al’ ga gleda lijepa
Kakva je nevolja? Svi svatovi šemno i veselo, a ti jesi teško neveseo? Ah, kaži mi, ako sam ti mila!“ Tad govori Smiljanić Ilija: „Čuješ mene, Maro Đurkovića!
mi, iz gore hajduci, ja sam glavom od Lijevna grada, vidio sam svate Smiljanića, al’ ne vode Maru Đurkovića: ne da mati Smiljanić-Iliji, već je daje Šarac-Mahmut-agi, da je vodi u Bosnu ponosnu“.
bijeloj kuli Smiljanića, u avliju konja nagonila i pod kulom razjaha dorina, kad evo ti lijepe Anđuše, mile seke Smiljanić-Ilije, brže leti niz bijelu kulu a da vidi kakav junak dođe.
dok vidimo ko je i otkud je, što li iđe tako po svijetu“. Zatim malo bješe postajalo, al’ evo ti Smiljanić-Ilije i on vodi kićene svatove, zdravo prošli Prologa planinu, jer im nisu ništa učinili kad nejmade lijepe