Jakšić, Đura - PROZA
Mati je tražila svoje dete, a jadno dete izgubljenu majku... a svi smo tražili zaklona od nepravde i od nasilja madžarskog...
ali ni nesrećnijeg!... Jer, gle, ovako pocepani kao što smo, svugde svojom krvlju, svojim grudima i svojim životom služimo mekušne tuđince... Al’ doći će dan...
Ima, valjada, dve-tri nedelje kako nam nije došao?... To vi’š, Maro, nije lepo od njega! A, evo, i sama znaš kako smo živeli: ni dva brata rođena nisu bolje!
Kad se ono Diškrećani stadoše u svojevoljce upisivati, zajedno se upisasmo, zajedno smo i vojevali...“ A zatim, duboko uzdahnuvši, dodade, siromah: „A kad me ono na Bašahidu raniše, on me je na svojim
Samo daj, bože, zdravlje, a lasno ćemo za to!... Ta kad smo pobedili Madžare na toliko mesta, pa kad je ono Bašahid goreo... He!...
Otac mu nuđaše za uslugu dva grošića: „Uzmi, majstore, neće biti pravo badava da gaziš blato“. „Ljudi smo“, reče majstor, „danas sam učinio ja tebi, sutra ćeš ti meni... Zbogom, brat-Obrade!...“ Otac i tetka se ućutaše.
„Dobro te se i ti zakani!... E, e! A gde si ti, čoveče....“ „Bože, Obrade, na velikoj smo ti muci: sve od Segedina, pa ovamo preko Bečeja i Elemira, gradimo pored Tise dolmu“.
„Imate li hleba, Maro?“ pita tetku, a ona mu žalostivim glasom odgovara: „Bogme, Marko, danas smo ja i moja Grlica poslednji zalogaj podelile!...“ Posle se okrete meni i pitaše me: „Jesi li gladna, Grlice?...
Upravo, mi ne ručamo, nego samo zagrejemo i osolimo stomak da posle što više vode popijemo. Tako smo činile svakog dana... Ista bleda i izmučena lica oko kazana, a i ljudi su isti što tu mršavu milostinju dele.
Tako smo proživeli skoro nedelju dana... Sirota tetka već nije mogla iz postelje ustajati; beše mirna, tiha, jedva si joj disanje
Posle pola noći diže se Aleksa da ide. „Kuda ćeš?“ pitam ga ja, a on mi zbunjeno odgovara: „Znaš, Grlice, prodali smo jednom Čivutinu naš vinograd, pa idem tamo da uzmem nešto malo hrane, a, ako može biti, i novaca.
Sećam se da sam te, nekako proletos, kad sam onuda kožice kupovao, pred mehanom viđao; i ručali smo zajedno... E, pa lepo! A kuda misliš putovati u ime božje? — Ja, prijatelju, do Beograda.
Obradović, Dositej - BASNE
„Našli smo Svetoga Petra ključe — rekne jednom svom prijatelju koji se ovoj premeni čuđaše — ne treba nam više sagnutim hoditi”.
„Čuvaj guske kad ih lisica ispoveda i kad im kurjak propoveda”, veli jedna ingleska poslovica. Mi smo taki u ovoj našoj koži da i sami sebi ne valja sasvim da verujemo.
No o ovom smo i na drugom mestu opominjali, koje za dovoljno nahodim. 29 Lisica i vran Vran nađe negde komad mesa i držaše ga u
” Naravoučenije Kakvi smo mi ljudi na ovoj našoj zemlji? Hajde da se pravo jedan drugom ispovedimo i da već ne tajimo da smo svakojaki i čudnovati!
Hajde da se pravo jedan drugom ispovedimo i da već ne tajimo da smo svakojaki i čudnovati! Kako to? Evo ovako, slušajmo samo.
Jesmo li mi crni, a radi bi biti beli, može li on samo majstorski dokazati da smo mi i od labuda belji, — to je pamet, i ako baš niko to neće verovati; hoćemo mi jer nam je to drago; to je nami dosta,
Evo, braćo, po višoj časti kakvi smo, ili iz slabosti, ili iz neznanja, ili iz samoljubija, | ili, što je najgore, iz visokoumija, zašto ona tri prva dadu se
Ne ištimo pohvale pre nego je zaslužimo, i baš kad je zaslužimo ne ištimo je, sama će doći ako smo je uprav zaslužili. Ko je silom hoće, ona od njega beži.
Pogreške bližnjih naših valja zaboraviti, jer smo svi pogreškama podložni, a dobro učinjeno, nikada. 31 Lisica i jarac Lisica i jarac žedni siđu u jedan bunar piti.
Kurjak, odnekuda na to smatrajući, rekne: „O, jadni mi kurjaci, nesrećni li smo ti na svetu! Vrana mu jede živo magare, a on se smeje. A nas kako od daleka upazi, stane ga vika kao da se pomami”.
S plačuštimi plakati, to smo dužni čelovečestvu; a sa smejuštimi sja ne vsegda smejati se, kad se oni na zlo drugoga smeju.
Mnogokratno izbegnemo velika bjedstvovanija; a onde gdi mislimo da smo u bezopasnosti, iznenada i naprasno nađe nas nevolja. Razumno je, dakle, vsegda čuvati se.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Je li ovo iz močvari zahvaćeno? Slično kiši! Da ga pije, povratilo bi i more! E ako smo s ovim u proševine išli, lepe smo neveste dovodili u dvore! Pa zar ovim da se posvete Dečani?
Slično kiši! Da ga pije, povratilo bi i more! E ako smo s ovim u proševine išli, lepe smo neveste dovodili u dvore! Pa zar ovim da se posvete Dečani? Ovim bi se i ale i guje plašile!
Žaba u ustima, kandža u stomaku! Nije ti ovo ni radost siromaku, a kamoli caru! a kamoli junaku! Ako smo ovo pred Kosovo pili, kako smo mogli - dobro smo i prošli!
Nije ti ovo ni radost siromaku, a kamoli caru! a kamoli junaku! Ako smo ovo pred Kosovo pili, kako smo mogli - dobro smo i prošli! Bolje da su nam brade osmudili no s ovim što nam rekoše: dobrodošli!
a kamoli junaku! Ako smo ovo pred Kosovo pili, kako smo mogli - dobro smo i prošli! Bolje da su nam brade osmudili no s ovim što nam rekoše: dobrodošli! Bolje i guja da pljune u lice!
Bolje i guja da pljune u lice! Bolje i šlem s više rupa nego u svirali! Ako smo od ovog uzimali pričest, dosta smo milosti Božje i imali!
Bolje i guja da pljune u lice! Bolje i šlem s više rupa nego u svirali! Ako smo od ovog uzimali pričest, dosta smo milosti Božje i imali! S čorbom po prsluku, sa štalom u glavi, znam ja, vinopije, kako vam je bilo!
Mudrac međ nama ćuti, ćuti jer smo mu jezik iščupali, jer smo ga kamenjem i cepanicama jer smo ga dotukli. Al njegova se bela kosa u oblake nad
Mudrac međ nama ćuti, ćuti jer smo mu jezik iščupali, jer smo ga kamenjem i cepanicama jer smo ga dotukli. Al njegova se bela kosa u oblake nad Povlenom i sneg pretvara, njegova
Mudrac međ nama ćuti, ćuti jer smo mu jezik iščupali, jer smo ga kamenjem i cepanicama jer smo ga dotukli. Al njegova se bela kosa u oblake nad Povlenom i sneg pretvara, njegova duga brada duboko u zemlju
O, kako klonuše na bojište tvrdo bankar iz Kelna, vinar iz Burgonje! Kakva beše jama, koliko je brdo, gde smo zakopali vojnike i konje! Kako su ćutljivi Česi i Tirolci! Mirni Prusi neće ni mrava da zgaze!
ZAPEVKA NA GROBU KAPETANA ŠULjAGIĆA Već smo zemnoj prepušteni sili, njenom sudu, njenom ruganiju; već smo Judin celov okusili! A tek ćemo u Getsimaniju!
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
i drugova ’ladna je zemlja zatrpala, mlađi i veštiji ljudi preduzeli su one narodne brige i poslove sa kojima smo mi upravljali, otečestvo moje napreduje, i ja radosno i zadovoljno povraćam se u ovo skrovito malo selce na ognjište
Isailo Lazić poginuo je od naše strane prvi na Beljini, kad smo se 1804. godine počeli s dahijama tući.) „Ja sam čuvao — priča dalje moj otac Aleksa — da ne pređu Nemci, a neprestano
Turci iz Paleža i Uba pobegli su bili, kako smo straže počeli čuvati. Meni je uzgred bilo — priča moj otac — podići svu moju knežinu, i vrativši se kući sve na
A potom išli su četnici te dogonili turska goveda vojsci za ’ranu, i ugovorili smo međutim sa Malim Jankom, Rakarcem i Lazarom iz Jabučja u koji ćemo dan na Valjevo udariti.
To je bilo na naš Čisti ponedeljnik 1788. godine [28. februara]. „Mi smo gonili Turke do Čačka — priča dalje moj otac — naša je vojska bila iz same valjevske nahije.
Sutradan odem sa Arsom na jedan doksat, odakle smo gledali vrlo mnogo svakojaki’ oficira u manastirskoj porti. I ja se začudim — priča mi moj otac — kad me Arsa zapita:
’ Nasmeja se Arsa i kaže: ,Tako nose svi kršteni carevi, a ne kao vaši Turci!’ i proče. Mi smo odatle gledali cara dogod nije u sobu otišao.” „Docnije dođe jedan oficir k nama i zapita: ,Ko je tu knez Aleksa?
’ — Ja mu kažem da jesam. — ,Pa šta ste tamo radili; i kako s Turcima stojite?’ — Ja kažem da smo sve dobro radili, da smo Turke sve oterali iz Paleža i Uba i da smo Valjevo i Čačak popalili.
’ — Ja mu kažem da jesam. — ,Pa šta ste tamo radili; i kako s Turcima stojite?’ — Ja kažem da smo sve dobro radili, da smo Turke sve oterali iz Paleža i Uba i da smo Valjevo i Čačak popalili. — ,A ko vas na to sve nagovori i podiže?
’ — Ja kažem da smo sve dobro radili, da smo Turke sve oterali iz Paleža i Uba i da smo Valjevo i Čačak popalili. — ,A ko vas na to sve nagovori i podiže?’ — upita car preko tolmača. — ,Gospodin Mijuško!
— ja ćuteći tako mislio sam: ,Moj gospodin Mijuško, naopako ti bilo, ti si međer nas prevario te smo kao tići bez perja vrlo rano izletili iz gnjizda na lapavicu.
’ Ja mu na to odgovorim sasvim veselo, da smo i’ oterali čak u Soko i Užice, a neke čak preko Drine. — ,Gut!’ odgovori car smešeći se, ,a koliko je do Užice, Sokola
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Ovolika grdna potra!... — Ama stoj ti, Radovane, znamo mi tebe! — dočeka ga Stevan. — Potru smo videli i naše je da osečemo... — Mnogo je četiri, čiča-Stevane, vere mi! — upade mu u reč Sima.
— Nemaj ti brige, gazda-Rako — uverava ga Sima. — Kako bih ja to kazao?... Ti znaš da smo mi uvek... Eto tako, bogami, uvek kao komšije... Kud bih ja to kazao?... Ako smo se i sporečkali... ljudi smo!
Ti znaš da smo mi uvek... Eto tako, bogami, uvek kao komšije... Kud bih ja to kazao?... Ako smo se i sporečkali... ljudi smo! bogami, gazda-Rako, ne brini se ti!
Eto tako, bogami, uvek kao komšije... Kud bih ja to kazao?... Ako smo se i sporečkali... ljudi smo! bogami, gazda-Rako, ne brini se ti! Raka udari naviše, sve uz potok kroz trnje da ga ko ne ugleda.
— Eto me, gospodine, eto sad! — odazva se Đuko, pa navali na opštinare. — E neka je za dukat... Ljudi smo naši, a tri cvancika nije bogzna šta... dajte pare, eto zove me kapetan; pohitajte i vi.
— izgovara se kapetan, a Đuku se samo smeši brk. — A nemoj što zameriti, gospodine — veli kmet. — Mi smo ljudi prosti... Nije da rekneš kakav mit — bože sačuvaj!... — Niti bih vam uzeo ja mit — prekide ga kapetan.
— A pošto prođe ovako? — Jedva po dukat. — A koliko si ih već zavezao? — Onoliko koliko smo sela obišli. — Baš smo na šteti što je okrnjena — reče kapetan, pa proračunavši u sebi dodade: — Znaš, Đuko, koliko
— A pošto prođe ovako? — Jedva po dukat. — A koliko si ih već zavezao? — Onoliko koliko smo sela obišli. — Baš smo na šteti što je okrnjena — reče kapetan, pa proračunavši u sebi dodade: — Znaš, Đuko, koliko smo na šteti?
— Baš smo na šteti što je okrnjena — reče kapetan, pa proračunavši u sebi dodade: — Znaš, Đuko, koliko smo na šteti? — Koliko, gospodine? — Pedeset i četiri sela — ravnih deset dukata i dva talira! — Ih, zaboga, gospodine!
— Ama, opet ti ne kaza meni kako se zavadiste. — Stani da ti kažem... Znaš, kad smo počeli trgovati s novom glavom, on je počeo zapisivati koliko se puta proda.
Kad bi da se proračunamo — a to smo radili svakog meseca — po njegovom računu izlazi da je prodato više jedanput, a po mom ne izlazi.
— Ja šta ću? — Pa ti si bolan, lud. Ne daj! — Kako ne daj kad smo načinili onaj prokleti ugovor, pa moram. Kom sam se god požalio, svak mi veli: »E, bogami, kad je ugovor — to ti je!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Kud ćeš mu bolje! - vele seljaci. — Velite li svi tako? — Velimo!... velimo!... — E, dobro, braćo! Sad znate šta smo dokonali. Ta odluka, od toga časa, postala je zakon svemu selu.
— A ti smeš!... — I onda, jarane, ako milostivi bog što da, ti si pobratim!... Tako smo rekli! Lazar se menjao u licu. Gorela mu je crna zemlja pod nogama... — Hoćeš li, japane?...
On da je drug, prijatelj, da je pravi jaran, on ne bi prkosio onako kao on njemu jutros: „jarane, ti si dever; tako smo rekli!... I uskipe mu bujna mlađana krv... — Nije dever! — riknu on. — Nije dever nego pogani dželat!...
On se voljno pokoravao. Najzad vide on u gustoj senici šumskoj potuljenu vatru i pomisli: tu smo... Još se više uverio kad je video neke senke što se miču po noćnoj hladovini.
Proći će to. Dok samo prvu vatru preturim, onda je lako... Ostrvi se čovek...” Harambaša ga prenu iz misli: — Tu smo! On diže glavu. Žurava se pred njima vila kao guja; skoro da usahne od velike suše i vrućine.
još ovamo malo... Ti, Surepe, tu, blizu ćuprije... Jovica, ti ćeš ovde, a ja ću onde. Nas petorica smo sa leve strane puta. Ti, Stanko, ti ćeš sam biti s desne strane... onaj grm... tako!... I ti ćeš prvi pucati.
Zavrzan nikako ne ćuti: — To se zove nišaniti!... Nego i mi smo ti dobro... Čekaj! Jedan, dva... tri... četiri... pet... šest i dva: osam, devet, de set!... Deset mrtvih Turaka!...
— Mi tebe hoćemo! — Ali ja neću! Zar da mi vi pod sedu kosu pljujete u oči? — Mi ćemo uhvatiti lopova! — Mi smo ga uhvatili — reče Marinko Marinković. Valjda hoćete da vam ga prstom pokazujem?... Ja...
Tvoj plan mi kaži! — Sad?... dobro! Od onoga dana kad sam ja Stanka ocrnio, i kako se našla ona kesica što smo je ja i Lazar zakopali, od onoga je dana sve kako se samo poželeti može: sve pljuje na kuću Aleksinu.
— pitaše Zeka. — Nama ne bješe suđeno mir da mirujemo nego da se seljakamo i prebijamo od drveta do kamena!... Svi smo mi jedna svojta, svi smo Selakovići!... Kome je od vas djed temenom u ovu zemlju udario?... Ded̓, recite!... Nikome!...
Svi smo mi jedna svojta, svi smo Selakovići!... Kome je od vas djed temenom u ovu zemlju udario?... Ded̓, recite!... Nikome!...
Ako li vam pomoći zatreba, javite se Devi... Onda se okrete družini: — Spremajte se! — reče. — Spremni smo! — Polazi! Zbogom, Surepe, Nogiću, Stanko, Zeko... Zbogom!... — Zbogom pošli!
Dučić, Jovan - PESME
Mi smo bili sami. Hujaše negde vetar oko vile Pesmu o tuzi. I ja gledah tako Na njenom čelu i licu od svile, Gde mutno več
Mi besmo nemi; ali mi se čini To veče da smo u ćutanju dugom, Sami i tužni u hladnoj tišini, Svu povest srca rekli jedno drugom.
Niko ne bi znao da smo tužni bili, Da si ti jecala, i ja da sam plakô. Jer kako je sveta i čedna beskrajno Tuga što se nikad nije rečju
Dosta, jadna ženo, sve je zalud! Dosta! Mi smo jedno drugom davno sve već dali. Pogasimo lampe pira! Kao vali, Sve je već proteklo, i ničeg ne osta...
SUZA Kô jesenja šuma tako umiraše Ceo jedan život tiho i nečujno. I još noseć srce i željno i bujno, Mi smo osećali zadnje dane naše.
Motreći u kobni simvol što se diže, Duša nam se mrzla i trovala tugom; I držeć sve čvršće ruku jedno drugom, Mi smo koračali raskršću, sve bliže.
Mi smo svoju suzu krili u tom času, Onu suzu čednu, svetu, neumrlu: No ona se svagda javljala u grlu, I uvek se tužno rasula
Mi smo se ljubili mržnjom u to doba, Čežnjivom i tamnom mržnjom. Vaj! što mučno Beše, kada jednom nesta i ta zloba Koja nas drž
SUSRET Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli, Dala si mi ruku i pošla si sa mnom. I idući stazom nejasnom i tamnom, Iskali smo sunca i sreće smo hteli.
I idući stazom nejasnom i tamnom, Iskali smo sunca i sreće smo hteli. Oboje smo strasno verovali tada Da se besmo našli.
I idući stazom nejasnom i tamnom, Iskali smo sunca i sreće smo hteli. Oboje smo strasno verovali tada Da se besmo našli.
I idući stazom nejasnom i tamnom, Iskali smo sunca i sreće smo hteli. Oboje smo strasno verovali tada Da se besmo našli.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Živeli smo lepo i zadovoljno! Naročito je moja majka bila zadovoljna što joj nisam doveo „iz Pariza kaku Švabicu”, pa da „ne ume s
Slučaju? — Jest! Ja „bolujem od slučaja”, pa sam valjda malo i fatalista! Dakle, tako smo mi živeli — dobro! A i kako drukčije mogu živeti mati i sin? On je njoj uvek, uvek dobar.
Čim iziđosmo iz bolnice, sretosmo našeg druga Mišu na fijakeru. On stade, potrpa i nas u kola i odvuče na Savu, gde smo se pošteno iskupali. Kupanje oživi čoveka i opet ga njiha i uspavljuje. Ja sam s mamom slatko večerao.
njega tako su odsudno brisali sve moje intenzivne utiske, kao četka s krečom one za nas pune značaja reči i slike što smo ih mi ugljenom pisali po zidu od škole.
beskonačnost, i samo kao da se tamo čak u dnu, u strani, jedva primetno, nerazgovetno opaža jedan krajičak neba Svi smo ćutali. Pomoćnik je prebacio nogu preko noge, cupkao, gledao u tavan i namestio usta kao da će da zviždi.
Ona poklopi oči rukama, i suza njenog oca pade u more njezinih suza Ne znam koliko smo ćutali. Onda Đorđe prvo obrisa oko, i pouzdanim, čisto veselim glasom obrte se pomoćniku: — A ko će mene tamo
On pozelene i — isplazi mi jezik. Video sam da nije za razgovor i ostavio sam ga sve do posle kupanja, i tek kad smo i pivo popili, učini mi se da ću uspeti s mojim predlogom: — Čuješ, — rekoh — hajdemo, bolan, kod mene da večeramo!
Ja sam s mamom sedeo posle ručka i pušio. Ćutali smo. Čini mi se da smo oboje slušali vetar. U taj par vrata se širom otvoriše, i uđe Đorđe sa štapom pruženim pred sobom,
Ja sam s mamom sedeo posle ručka i pušio. Ćutali smo. Čini mi se da smo oboje slušali vetar. U taj par vrata se širom otvoriše, i uđe Đorđe sa štapom pruženim pred sobom, sa sestrom i sa
Kao udavljenik, video sam za trenut ceo svoj život, ne izuzimajući ni moj jučerašnji san, ni Jocu u njemu. Ponudili smo ih da sednu. Mama ih posluži, a ja sam, opet, Đorđu pravio i palio cigare.
Ponudili smo ih da sednu. Mama ih posluži, a ja sam, opet, Đorđu pravio i palio cigare. Pušili smo, tako smo mnogo pušili, da se u našoj velikoj sobi ništa nije videlo, i šetalica od sata kao da se laktovima gurala
Ponudili smo ih da sednu. Mama ih posluži, a ja sam, opet, Đorđu pravio i palio cigare. Pušili smo, tako smo mnogo pušili, da se u našoj velikoj sobi ništa nije videlo, i šetalica od sata kao da se laktovima gurala kroz debeo
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
ga dočekuje Neca gologlav i malo postiđen, poljubi ga u ruku, pa samo veli: »He, šta znate gospodin-popo, grešni smo ljudi!« A kad se dobro naruča i vrati kući, donese svačega, i peškira i peškirića, i šarenih torbica i novaca.
— Melanija, prijatno spavanje! — veli joj Jula. — Nemoj da snevaš štogod strašno, znaš... što smo razgovarali... — No, no! Ta dosta već jedared, čegrtaljke jedne, — veli pop Spira. — Pa laku noć!
stola na oba lakta, pa diktuje: »Pišite, — veli, —: Proka Beleslijn (ili tako nekom), carskom katani u Galiciji, da smo svi, fala bogu, zdravi koje mi i njega pozdravljamo i molimo se bogu da se i on nama zdravo i veselo vrati, koje mi njega
A devojku smo mu našli i dobra kuća, a za miraz se neće postiditi devojačka vamilija. I pišite: da smo svi zdravi; bába kašlje i
A devojku smo mu našli i dobra kuća, a za miraz se neće postiditi devojačka vamilija. I pišite: da smo svi zdravi; bába kašlje i kr’ja k’o i pre i tut je zdravo; razbio onu finu stivu lulu kad se oblačio na jutrenje, pa sad
A mi smo svi zdravi; bráta se tako ugojio da ne može da zakopča svileni prsluk što ga je kupio na senćanskom jesenjem vašaru.
Dok je on pevao, učitelj se predstavio crkvenjaku Arkadiji, na što ovaj kaže da mu je milo. — Jeste, očekivali smo vas željno, — veli Arkadija. — Čim koja kola prođu, a mi mislimo: eto ga!
— A mi baš juče razgovaramo, ja i moj suprug, o tome kad ćete doći. Mislili smo da već nećete ni doći. »Možda se predomislio«, razgovaramo se: »valj’da je pao na teme da dođe pa da se zakopa u ovom
— Ja ću biti tako slobodan... — E, dabome! Tek štogođ... — veli gđa Sida. — Kako slobodan?! Valjda smo mi neki tuđini, kakve Švabe... — Klanjam se. Ljubim ruku, milostiva... ljubim ruku, gospođice, — reče g.
No mi smo se malo poviše udaljili od predmeta i zaboravili se opisujući ovoga lopova. Ali tako je to u svetu! Pravo je rečeno da
Fala bogu, kako koja godina, sve bolje. He, mi se staramo i štedimo, parohijani ne žale nego daju. Kad smo mi, to jest, ja i gospodin Kirilo, došli na parohije, bilo je, boga mi, svakojako.
Valjda ćeš sad još pripovedati tvoje »štiklove«... — A da šta bi ti ’tela? Ako ti se ne dopada ta pesma, pevali smo mi onda i drugojače! — Ta marim ja za pesmu — brani se gđa Sida — mogli ste šta ste hteli pevati.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
— Ako hoćete, ja ću vas onamo odvesti, — reče sluškinja. — Hvala; mi sad odma' ne možemo, al' smo onamo namerili, i ako gospođa dozvoli, mi ćemo tek onda ići, — primeti Ljuba.
— Mi ne možemo, no idi kući i lepo upitaj; pa ako možemo doći, mi smo gotovi, — reče čika Gavra. Devojče ode. Ljuba i čika-Gavra se šetaju i dogovaraju kako će početi ako pozvani budu.
Kod nje na kanabetu drugarica njena, postarija devojka sedi. — Oprostite što smo tako slobodni! Ja sam Ljuba Čekmedžijić. — A ja sam, opet, Gavra Cerić. — O, drago mi je osobito!
Ovo je moja drugarica. Izvolite sesti. Sednu obojica, Ljuba vrlo pažljivo, da ne iskrši kaput. — Oprostite, mi smo se radi o nekom važnom poslu razgovarati, i to što pre, jer prvo nemamo časa, a drugo nemamo kvartira, — reče
— Drago mi je, gospodo, dobro došli! Otkud tako, gospodar-Ceriću? — Nama je osobito drago! Mi smo došli, upravo da kažem, da vidimo gospođu ćerku, pa ako je suđeno . . . — reče čika-Gavra.
— reče čika-Gavra. — E, ako je suđeno, ono nek’ bude; i to ako ima biti, a ono što skorije. — Tako smo i mi radi, — reče Ljuba. Ženske se na to uklone.
— Vama će iz čuvenja poznato biti da moja kći nije bez miraza; ima ona za sebe ekstra, a i dete ekstra. — Čuli smo. No najpre sam rad znati da li bi gospođa rado za mene pošla, — zapita Ljuba. — Ja nisam protivna, ako otac nije.
No zato i dovde je njeno uživanje dobra. Jeste li tako zadovoljni? — Ta, može se sve to lepo urediti, samo kad smo u glavnom složni, a glavno je miraz, a miraza gospođa Persa imade. Na to dođe i gospođa Persa.
— Kako to? — Znate, ja sam bila tri godine u leru, pa sam mnogo od srpskog zaboravila, jer smo sve nemecki govorili, a razumem nešto i francuski. — Šta, i francuski? — Nešto malo. — Ta vi biste me mogli prodati!
— Znate, ja sam Srpkinja, al’ neću da sam prosta, nego gebildet Srpkinja. — Dakle, mi smo prosti uvek, i takvi ćemo i ostati? Samo da mi budete žena, kakva biste bili Srpkinja! — Ala ste vrag!
Vi ste mogli primetiti iz moji’ očiju ono što prema vama osećam; ako i vi to isto osećate onda smo vi i ja najsrećniji ljudi.
Ljuba čita pismo. Počitajemi gospodaru! Dajemo vam na znanje da je vaše ćutanje i oklevanje prouzrokovalo to da smo prinuđeni bili drugoj sreći okrenuti se, koja je zaista i dobra, da smo svi zadovoljni.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
— Knez Miloševom. — A žena jel' s njim? — Nju ostavio, jedva mu se dala prilika... — Užas, ljudi, propali smo konačno. — Ama čekajte, gospodine, polako za Boga, nismo još propali. — Kako čekajte? Kako nismo propali?
Pojmite po Bogu. Zar nije druga stvar boriti se s carevinom? Ama pobesnili smo mi, ja vam kažem Trebalo je da se umiljavamo a mi izazivamo i čikamo, posle dva rata.
Ama pobesnili smo mi, ja vam kažem Trebalo je da se umiljavamo a mi izazivamo i čikamo, posle dva rata. U mesto da smo je gladili i mazili, da smo joj laskali dok se odmorimo, dok se spremimo, dok se opet osposobimo a mi....
U mesto da smo je gladili i mazili, da smo joj laskali dok se odmorimo, dok se spremimo, dok se opet osposobimo a mi.... pup vređaj i posle....
Biće nam mnogo lakše kad smo zajedno, skinućemo i dušeke dole. — Hvala vam; i naš je tvrd, od betona je. Ona grupa oko mršave maske, koju je
— Nikom nije lako pa ni meni, — odgovori Jurišić. — Ipak, ipak, zamisli ovo: dvadeset i tri dana od kad smo se venčali. — Verujem potpuno. — Ali moj muž neće ići, ja mu nedam.
Konvenciji zabranjeno — Pa evo kako, objašnjava Hristić, retko oni to, samo kad su u škripcu, kao onoga dana kad smo ih pritesnili kod Belotića. Taman mi na ivici sela i stali da plasiramo... — Ali kost nije mislim povređena?
Pa oko toga nastaje čitav sukob između pronalazača i ne, te onaj prvi, jako uvređen, Tvrdi da smo mi jedan primitivan narod, sasvim nepristupačan civilizaciji, a baba mu preporučuje da onaj patent zadrži za sebe i
Nije ovaj svet ovakav bio: i ja sam bila devojka. Pa kažem vam: ja sam joj i sestra i otac i majka, odavno smo ostali tako. Kažem jurnjave, pa samo korzo, i šepaju, tako šepaju Do neko doba noći.
Ja radim na mašini i lepo, da vidite, zarađujem. Mogle smo obe divno da živimo, pa i da se obučemo, Boga mi, bolje nego neke gazdinske. — Dede posle, dede posle?
Otvorim ono pismo, a slova samo igraju, trepere po onoj artiji. Veli: „Draga moja Nato, ja bez Dušana ne mogu, i mi smo se zdogovorili da živimo u Beogradu. Tamo je velika varoš i niko nas ne zna.
Zakopani tamo u onoj zemlji i slepi za ovaj život kojim se živi u pozadini, mi smo gotovi da poverujemo čim se žena, sa onom njenom urođenom moći da obmane, stane prenemagati.
Afrika
Ptice su se menjale, nailazili smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas —
Noću se za brodom vukla fosforna reka, svako veče, što smo bili dalje na jugu, sve svetlija. Čitava zvezdana kola odskakala su od broda, i gubila se u vodi.
“ Mi smo taman bili usred razgovora o slikarstvu, o Montičeliju i Sezanu, kad se arhipelag Los pojavi na horizontu u predvečerje
“ Ostavili smo erhipelag Los, produžili kroz veče. I bila je već sasvim noć kad se približismo Konakriju, glavnom mestu francuske
Šaljemo još po dve-tri devojke iz kuća kroz koje smo prošli, i evo je puna mala prostorija, njih i dečaka kojih se u početku niko ne stidi.
Izbacujemo dečake napolje. Pažljive su, nasmešene, ali ravnodušne i uporne. Izlaze, ulaze, uistinu zaboravljaju da smo tu.
Izlaze, ulaze, uistinu zaboravljaju da smo tu. Onoj najlepšoj najzad vrućina i, kad smo već umorni od nagovaranja, bez ikakvih uvoda odbacuje svoj „panj“, i ostaje mirna i bestidna kao deran.
Zabadava mu se nudi da mu plate i ostali, zabadava mu se objašnjava da mi koji smo platili imamo prava da idemo na svoj brod. „Vi pravo, vi pravo, ali sad ne može, sutra!
Kad su završili, piroge ostaše prazne. Pevači su bili u vodi, roneći za novcem kojim smo ih nagradili. Više od sata slušali smo ih kako pevaju, veseli, radosni, složni i muzikalni do nesvesnosti.
Pevači su bili u vodi, roneći za novcem kojim smo ih nagradili. Više od sata slušali smo ih kako pevaju, veseli, radosni, složni i muzikalni do nesvesnosti.
Više od sata slušali smo ih kako pevaju, veseli, radosni, složni i muzikalni do nesvesnosti. Bacali smo im cigare, koje će posle isušivati, pisaljke žižice, sve što bismo našli u džepu, a što bi oni posle ređali po svojim
Iziđosmo na krov: limunade i led. Dok smo razgovarali, nebo se stade oblačiti i nekoliko dalekih munja objaviše oluju.
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
JANjA: Čuo sam. I to je lepo od naše magistrat. MIŠIĆ: Budući da toliko novaca zasada u kasi nemamo, zato smo naumili dobre ljude u pomoć pri ovome pretprijatiju pozvati. Evo, dakle, lista! Izvolite zapisati koliko vam je moguće.
DIMA: Kala. JANjA: Mi smo ljudi trgovci, što treba široko visoko? Što ći štafirung, ua veliko gospodsko, ne treba tra, tra, tra na svadba.
JUCA: Kad si luda. I odonomad mije kuma Persa u crkvi pregovorila da smo već poslednje gotovo u varoši. Gledim druge, bože moj, nakićene!
“ Kako što izgubi, đipi, pak opet sedne, tako da smo mi okolostojeći neprestano mislili, sad će izdanuti... No šta ste vi, gospodična. tako ućutali? Vami je žao za konje?
MIŠIĆ: Što jedan poklanja, drugi, koj prima, ne otima. JANjA: Znajte što, gospodin notarius? Ta mi smo rod; ajde da delimo. MIŠIĆ: Bože sohrani! Vi ste i meni jedanput poklonili, ja moje pravo ne dam.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Mi smo sad tamo, gde smo sa Srbima bili pre Ludviga Badenškoga. Čestitam. Pozdravite i mog starog druga, grofa Haraha.
Mi smo sad tamo, gde smo sa Srbima bili pre Ludviga Badenškoga. Čestitam. Pozdravite i mog starog druga, grofa Haraha.
Koga da se Garsuli boji? Imali smo razne tamničare, al’ ni jedan među njima nije bio kicoš. Međutim, u isti mah, Pavlu se činilo da čuje kako mu
„A zna da mi, Isakoviči, nigde nismo bili srećni. Eto šta smo dočekali. Sve će nas raseliti. Imamo da biramo, ili da postanemo papisti, ili moskalji!
Svaki traži bolje carstvo. Niko neće sa boljeg na gore ići. Ne može nas Garsuli okivati, jer smo Rosije željni. A šta bi sad hteo, debeli? Ne radi Pavle to, što radi, samo po svojoj glavi. Svi ste vi to potpisali!
Sad znamo što idosmo na Turčina, Franceza i Prajsa! Sad znamo što smo puni rana! Voze ga u arište kao aramiju i rebelijaša, jer traži naša prava! Za nas nema suda. Nego arište i dva husara!
Ako je tako, ja ću s tobom, gde god čujem za tebeka. Ja sam primio k serdcu sve što smo pisali sa Ševičem i niko me neće odvratiti od toga, ni Garčula, ni Trifun, pa ni žena.
– Ne damo ljude da oru i kopaju, za Herrschafte! Mi smo privilegovani nacion! Krv naša je rasuta širom Evrope. Ovo je naša zemlja, na sablji dobivena – mit dem Säbel!
Pavle je pričao da mu onda reče da hoće se pokoriti, kao što smo i dužni, carskoj zapovesti, i njegovoj prostoj reči. Čemu da ga vezuje, na spavanju? I da hoće, kuda bi mogao bežati?
Ceo jedan narod želeo je to, što je i on želeo – odselitsja – ali, eto, sami smo kad opasnost smrti preti. Ni braće ne imamo, kad nas zaokupi nesreća. Sam je čovek u bedi. Čemu trošiti reči o tome?
Ćutao je i vikao, naizmence. A kad mu dadoše hleba, čak je i zasuzio. Što smo mi, Serbi, skoro iz Turske prišedši, tako nesretni u svetu?
Kao brod, koji talasi bacaju po moru, na pučini, naš nacion luta. Zašto? Kome smo krivi? Šta je naše zlo? Eto i njega, Rakosavleviča, samo zato što ga je primio u kuću, čeka kazna.
Teodosije - ŽITIJA
Nego molitvama njegovim prizivajući u pomoć Boga, prisiljeni smo da počnemo povest, a počinjemo tražeći odakle treba, a treba tražiti izdanak od korena, pa ćemo naći i uzbrati grozd —
Jer vladar moj, Tvoj otac, smatrajući me za verna poslao me je radi ovoga. Uz to, da smo našli u moNaškom obrazu tebe, gospodara moga, kakvo bismo izvinjenje imali zbog toga?
Sad opet, kada smo došli, od naših ruku sakriste našega gospodara, i jednako se ponašate svojevoljno. Šta vam sad pade na pamet: da nam se
Kako onoga koga s tolikim trudom kroz mnoge dane gonismo, i u ruke uhvativši u jednom času ispustismo? Kako smo bili bezumni! Koji nas san grehova naših zadrža, i tako usnusmo?
Pa ako se tebi dogodi štogod nenadano od opšteg neprijatelja ljudi ili od krvnika u pustinji, svi će nam prebacivati što smo se pokorili tvojoj volji.
Molili su ga da se moli za njih: „Dom naš je u tvojim rukama, duše naše i mi svi smo“, kažu, „u tvojoj volji.“ Jer njegove dobrodetelji i roditelje zadivljuju, i mnogo ga moljahu i govorahu da će veliki
Ja to svedočim. I svi u Gospodu snabdesmo život naš, i našu zemlju nerasutu od protivničkih napadaja sačuvasmo. Spasli smo se, uzdajući se ne na luk ili mišicu, velim, nego verom u Oca i Sina i Svetoga Duha utvrđivani, i silom krsta
prepodobnoga, koji nije hteo da ožalosti siva samodršca, a oni k njemu govorahu: — Kod tebe, u zemaljskoj vojsci, prvo smo kroz tebe zasijali, i postavši blagonaročiti, bili smo svetodršci, a sada s tobom i mi vojujemo u vojsci nebeskog
a oni k njemu govorahu: — Kod tebe, u zemaljskoj vojsci, prvo smo kroz tebe zasijali, i postavši blagonaročiti, bili smo svetodršci, a sada s tobom i mi vojujemo u vojsci nebeskog cara, i ništa nas od tebe neće razlučiti.
A sveti otac, krepljen toplotom, htede sagledati mesto gde su uz Božju pomoć hteli da podignu manastir. Ali kao što smo rekli, od starosti i posta beše iznemoralo, tako da nije mogao ni na konju sedeti.
njega u tebi proslaviti i svi koji su došli danas tvoju milost na nama videvši tebe će proslaviti, i nas će poznati da smo i mi tvoje verne sluge, koji se uzdamo u tebe i tebe ljubimo, svoje ostavivši, i za tobom pođosmo.
tvojega, oca mojega, pred licem sviju naroda u ovim krajevima, svetlosti na otkrovenje naše, da tobom poznaju da smo i mi istinske tvoje sluge i verni poklonici Trojice i na slavu tvojemu otačastvu naroda tvojega, novog Izrailja.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Zbog toga ću dati samo klasifikaciju Južnih Slovena. Od svih etničkih grupa na Balkanskom poluostrvu kojima smo se dosada bavili, Južne Slovene najbolje poznajem. Od 1887. do 1915. god.
Proučavali smo i druge zbirke koje nisu tako dobro zabeležene i koje su iz docnijeg doba, ali koje isto tako otkrivaju osobine
U njima je provejavala ova misao: „Mi smo Južni Sloveni; separatističkih naziva treba da nestane pred našim generičkim imenom; mi ćemo, dakle, uzeti ime Južni
Jezične i etničke osobine koje smo naveli kao svojstvene Bugarima ne javljaju se najednom istočno od pomenute granice.
Ipak, po ličnim promatranjima do kojih smo došli malo pre rata, možemo verovati da mržnja protiv Srba nije uhvatila duboka korena kod bugarskih seljaka.
i grupa zadržaćemo se naročito na dva tipa, na dinarskom i na centralnom, imajući za cilj da damo ideju o metodi koju smo upotrebljavali.
Mi ćemo se ovde baviti samo onima koji su u vezi sa ciljem ove studije i naročito ćemo izneti mišljenja koja smo stekli u toku putovanja. Najviše iznenađuje geografsko rasprostiranje zadruga.
Najviše iznenađuje geografsko rasprostiranje zadruga. Kazali smo da ih ima u oblastima svih južnoslovenskih tipova, izuzevši kod istočnobalkanskog ili bugarskog.
U ovim dinarskim zadrugama najbolje su izražene njihove osobine koje smo već pomenuli. Po njima je utvrđen tip južnoslovenske zadruge.
Na raspored i na razvitak zadruga bile su jednim delom i šume od uticaja. Istakli smo uticaj reljefa na ovu društvenu organizaciju u selima ibarskog tipa. Verovatno je da je zadruga vrlo stara.
glavnih uzroka ovome velikom širenju pesama bile velike srpske migracije za vreme Turaka, metanastazički pokreti koje smo opisali.
Za vreme zajedničkih austro-nemačkih i bugarskih napada na Srbiju 1915. god. sretali smo seljake i seljanke visokih kopaoničkih sela koji su išli u posetu manastiru Studenici, Nemanjinoj zadužbini iz XII veka.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
— Ja sam krčmar, a ti si mlinar! — tvrdio je čiča Trišo. — A možda smo obojica mlinari — vikao je krčmar. — Idemo da pitamo mačka, on će to najbolje znati — predloži čiča Trišo, i oba
— Uf, uf, sad smo obrali bostan! — zakuka čiča. — Ko će nam sada kazati koji je od nas krčmar, a koji čiča Trišo, stari mlinar?
odrečno zavesla repom, a to je na njegovom nemuštom ribljem jeziku značilo, po prilici ovo: — Zar ti, čiča, misliš da smo mi baš toliki somovi pa da lovimo tamo nekog mačka u džaku?
U oglasu oglašujemo i proglašujemo ovo: Prošle noći, kad smo se peli na orah da skinemo mjesec, čiča Trišo izgubio je džak i mačka, i to džak na mačku i mačka u džaku.
Mačak Tošo i Miš prorok strugnuše uz krušku i odozgo povikaše vezanom šarovu: — Tako, dakle, kao što smo rekli! Samo se hrabro drži! DEVETA GLAVA Val straha pred medvjedom — Prodrmusane rečenice: Bježi, Kneže!
Miš uplašeno strugnu natrag u rupu i promuca pun jeze: . — Lijepo smo, bogme, počeli! S neba sipa čitava tuča od mačaka! Gle, alaj tutnji! Smak svijeta, gotovo je!
Poslije kratkog vremena čujem škripu vrata i osjetim primamljiv miris čađave slanine. Znači, stigli smo u neku kuću. Onaj Neko tresnu džak zajedno sa mnom o zemlju i razveza ga.
predloži: — Sad hajde da podbrusimo šape i da se što prije izgubimo odavde, jer kad Brko vidi načetu slaninu, obrali smo bostan.
Čim su zamakli između prvog drveća, lukavi mačak predloži: — Sklonimo se u onu visoku paprat, a čiča Brko misliće da smo pobjegli stazom, pa će projuriti kraj nas. Tako se zaista i dogodi.
Mačak Tošo ukraden je ispred moje krčme one noći kad smo ja i čiča Trišo vidjeli tri mjeseca: jedan na nebu, drugi u rijeci i treći u prozoru.
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
NA POČETKU Sad nam je lako Spasle smo se mesa Sad ćemo šta ćemo Kaži nešto Hoćeš li da budeš Kičma munje Kaži još nešto Šta da ti kažem Karlična kost
POSLE POČETKA Šta ćemo sad Stvarno šta ćemo Sad ćemo večerati srž Srž smo za ručak pojele Sad šupljina u meni zanoveta Onda ćemo svirati Mi volimo svirku Šta ćemo kad psi naiđu Oni vole
mi jedno za drugo Stamen hladan kroz tebe gledam Kroz tebe prolazim s kraja na kraj Ništa nema od igre Kud smo krpice pomešali Vrati mi ih šta ćeš s njima Uludo ti na ramenima blede Vrati mi ih u nigdinu svoju beži Beži čudo od
Nušić, Branislav - POKOJNIK
I AGENT: Možete li mi reći što bliže? PAVLE: Reći ću vam ja. Moja žena i ja bili smo sinoć u pozorištu. Kad smo se posle jedanaest vratili, prošli smo kroz ovu sobu – ovde je odmah naša soba za spavanje –
I AGENT: Možete li mi reći što bliže? PAVLE: Reći ću vam ja. Moja žena i ja bili smo sinoć u pozorištu. Kad smo se posle jedanaest vratili, prošli smo kroz ovu sobu – ovde je odmah naša soba za spavanje – i, koliko sam ja video,
PAVLE: Reći ću vam ja. Moja žena i ja bili smo sinoć u pozorištu. Kad smo se posle jedanaest vratili, prošli smo kroz ovu sobu – ovde je odmah naša soba za spavanje – i, koliko sam ja video, sve je bilo u redu.
PAVLE: Slušajte vi mene, Aljoša, čovek se podaje ženskim ćudima; biva to i biće. Svi smo mi slabi, ali ne dotle da tim ljudima žrtvujemo i svoju sudbinu. To samo malodušnici čine, a mi to ne smemo biti.
Mi nismo, mi smo trezveniji i, ako hoćete, otporniji smo. Zato poslušajte moj savet; videćete kasnije da je bio umesan.
Mi nismo, mi smo trezveniji i, ako hoćete, otporniji smo. Zato poslušajte moj savet; videćete kasnije da je bio umesan. ALjOŠA (braneći se sam od sebe): Ne mogu, ne mogu!
NOVAKOVIĆ (pokazuje na kašičicu): Vidiš ovaj monogram. Tvoje prezime iz prvog braka. Već dve i po godine kako smo se uzeli, i ti se tragovi još vuku. RINA: Ali, zaboga, Milane!
tačno toliko koliko je prošlo od nestanka vašega muža, zatim inicijali na košulji bili su inicijali vašega muža i mi smo ga svečano sahranili. Vi ste išli za sandukom, a i ja sam bio na pogrebu.
(Spasoju.) Gospodin je beskrajan. Reći ću vam ja: čovek o kome svi znamo da je umro, da je pokojnik, čovek kojega smo sahranili, živ je. SPASOJE (posrne i drekne): Ko to, ako boga znate?
ANTA: Onaj čiju si kuću na Terazijama i sve ostalo imanje ti nasledio. SPASOJE: Ta idite, molim vas; ludost, kao da smo deca... koješta... otkud to može biti? RINA: I ja ne mogu da verujem.
je vlada rešila da izvrši slobodne izbore; sva čuda na svetu primam, razumeš li, sva čuda, ali da si video čoveka koga smo mi pre tri godine sahranili, e to ne mogu da primim! I da te pita čovek zašto si potrčao to gospođi da saopštiš? (Rini.
Ovde je glavno i osnovno pitanje: kako može jedan čovek koga smo mi pre tri godine pošteno i srdačno sahranili, kako može taj i na osnovu čega...?
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Što se tiče mene i čitavog čopora babaca, nije morala da izbija bilo šta. Mi smo znali: podne je. Ne može biti da nije. Seterka u neko drugo vreme nije smela biti izvedena u šetnju.
Nekada smo išli u isti razred, ali posle njegovog pokušaja da nastavnicu izbaci kroz prozor, on je prestao da ide u bilo koji
- Ne znam šta da ti kažem, Atamane! - raširio sam ruke, a on me je pogledao kao što se gleda stenica, otprilike. Još smo išli za Baronicom, a oko nas je već bio jedan mali milion šmrkavaca.
Još smo išli za Baronicom, a oko nas je već bio jedan mali milion šmrkavaca. Iz kuća kraj kojih smo prolazili dopiralo je zveckanje kašika. Bilo je zaista podne i moj stomak je to znao. Nisam ga slušao.
- rekao je, iako je skela bila zaglibljena u mulj do guše. Naslonio sam se na ogradu i pogledao ga, a zatim smo sve troje bacali kamenove u vodu, i kao i uvek kada sam se trudio, bacao sam loše.
Stojeći na vrhovima prstiju, onako kao što ponekad stoje balerine, ona se zagrcavala govoreći da smo ludaci, da je ovo jedan sasvim šašav dan, ali da bi bilo idiotski izgubiti ma i jedan jedini trenutak od njega.
Šapnuh mu, takođe, i da bude laf, ali on to nije hteo da bude n tako smo sat ili dva gacali između poplavljenih vrba, sve dok Rašida nije primetila čamac zavezan za vodomer i uvukla se u njega.
Perunike su bile zlatne, hladne i mirisale na mulj i vodu. Izvukli smo se iz vrbaka noseći čitave naramke u naručju, ali naša odela bilo je žalosno pogledati. O cipelama da ne pričam.
Pticu nismo videli, ali jaja su joj bila sitna, sa zelenkastim pegicama. Poneli smo svi po jedno, za uspomenu. U gnezdu je bilo četiri jajeta i kada smo pošli, dugo još u ušima imali smo krik neke ptice.
Poneli smo svi po jedno, za uspomenu. U gnezdu je bilo četiri jajeta i kada smo pošli, dugo još u ušima imali smo krik neke ptice. Sada mislim da je to bio vivak.
Poneli smo svi po jedno, za uspomenu. U gnezdu je bilo četiri jajeta i kada smo pošli, dugo još u ušima imali smo krik neke ptice. Sada mislim da je to bio vivak. Svakako vivak, zatiskujem prstima uši. Ataman je išao napred.
Pretpostavljao sam da namerava nešto, ali nisam mogao da shvatim šta. Iz onoga što mi je Rašida rekla posle, kad smo se već otkačili od njega, shvatio sam kako namerava da fizičarki namesti igru s fiskulturnikom.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
— Vidiš, Soko, mi, mada smo već bogati, moramo dalje terati, i ja sam naučen jednako raditi. Novaca imamo dosta; novce da uzajmimo kakovim
Kanda me munja porazila, tako mi je to „zbogom“ kroz srce prošlo. E badava, ljudi smo, zaljubio sam se. Mučno čekam treći dan; kad evo baš treći dan pred veče pošlje gospođa Tatijana jednog svog rođaka k
— Možemo sutra, kod mene, il’ kod tebe, no moramo i Čamču pozvati. — Na svaki način. — E, sad smo opet nešto svršili; dakle sutra posle ručka čekaću te, a poruči Čamči da dođe. — Dakle, doći ćemo.
— Šta ima novog? — Ništa, došli smo da se o onom jučerašnjem porazgovaramo. — E dobro, dakle kako mislite sa tom Krakovom? — Neka Čamča kaže.
— Te kakva razlika! — Kakav nam je sad magistrat, a kakav je bio pre; prijatelji smo svi troje, pa možemo slobodno govoriti. Sad za mito možeš sve dobiti.
Gospođa Soka plače, a ništa ne govori. — Ne boj se ništa, ja ću se opet vratiti, ali ljudi smo, smrtni, mogu do sutra i kod kuće umreti, a mogu se zdrav vratiti.
— Dobro jutro, Sofro, jesmo l’ gotovi? Mi smo već sasvim prepravni. Tu već kočijaši nose bunde, sanduke, sav prtljag.
— Dobro je, i ja sam poneo moj trajdrot i šešir, tako isto i Jova, i to sve pakovano metnuli smo u jedan platnarski sanduk. Je l’ kod tebe tako? — Jest.
Putnici večeraju. Goli sinovi pogled krvav bacaju na putnike, jedan na drugog gledaju, šapuću. — Čamčo, mi smo na zlu mestu, vidiš one? — šapne gospodar Sofra Čamči. — Vidim. Pogledaj im samo noge.
Nije već to „Grk Sofra”, to je već nešto drugo. — Možemo piti, ali nemojte pevati, misliće da smo pijani, već pijte pa ćutite, a ja ću na duvaru prisluškivati šta govore; duvar tanak, čuće se, — reče Čamča.
— Sad da su vidile naše žene kakvi smo junaci! Imaćemo im šta pripovedati, — reče Čamča, pa opet dalje peva. — Pijmo sad u zdravlje naših žena i dece!
— Šta sad rade naše žene? — reče Sofra. — Plaču pa još da znaju što smo tu prekužili, umrle bi od strâ’ — upadne Krečar. — Kakav stra’ — kad smo pobeditelji?
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Sa dušom se rastavio, sa mnom se sastavio.“ Ljubavna magija, videli smo, često nije bezopasna: njen cilj je da postupcima privoli na ljubav željenu osobu ili — da joj donese ludilo (čak i smrt)!
Od predmeta, kao što smo već videli, najviše se koristi voda (magijsko kupanje i pijenje), što je razumljivo s obzirom da je ova tečnost u
MAGIJSKA KONTRACEPCIJA Ogroman broj običaja, verovanja i magijskih postupaka za plodnost mladenaca, videli smo, nedvosmisleno svedoči o velikoj želji naroda da, po bilo koju cenu, ostavi porod.
Gatati se može, kao što smo videli, prema nekim znakovima koji se sami od sebe, spontano javljaju, ali može se, u svrhu proricanja, namerno stvoriti
Već smo videli da ona puno toga ne sme da gleda (npr. mrtvaca, požar, zmiju itd.), dodiruje, jede („načetu“, ljutu i sl.
Veoma detaljan savremen opis ovog drevnog običaja, zajedno sa gatanjem koje se pri tome vrši, dobili smo iz Banata: „Kada dete prohoda napravi se velika pogača i premaže se medom. Ta pogača se zove postupaonica.
SVETOVNI MODEL DETETA I RAZVOJA LIČNOSTI U patrijarhalnoj kulturi, videli smo, izuzetno se ceni porod (kada se neko svečano zaklinje, kaže: „Dece mi“, a kada blagosilja: „Bog ti dao devet sinova i
Malo dete u našoj tradicijskoj kulturi veliki deo veštine i znanja stiče, kao što smo videli, posmatranjem i imitiranjem, odnosno ugledanjem na roditelje (učenje po modelu).
Po shvatanju naroda, obredi i običaji u kriznim, prelomnim trenucima, videli smo, ne samo da obeležavaju već, što je bitno, podstiču i omogućavaju ove ključne promene u razvoju koje se bez
i istorijskim epohama, ostaćemo zarobljenici jednog „prirodnog“, samorazumljivog shvatanja dečje prirode — onog koji smo u detinjstvu, ili kasnije institucionalnim obrazovanjem, nekritički usvojili.
svih ovih nedostataka nama dostupne etnološke literature koja se odnosi na promene običaja iz životnog ciklusa bili smo prinuđeni da izvedemo jedno empirijsko istraživanje koje je trebalo da pruži objektivan, valjan i kvantitativan odgovor
ne poznajemo različite kulturne modele deteta i detinjstva, ostaćemo večiti zarobljenici svog kulturnog shvatanja, kojeg smo nekritički usvojili, smatrajući ga univerzalnim, nepromenljivim, prirodnim i samorazumljivim.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
Šta su sve negdanje smrti-pešaci koje su putovale od neba do zemlje po sto godina, koje smo ponekad i umolili, prema smrti koju bog zemaljski za čas tili, bez oklevanja, na nas baci.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Ponekad nam je žao što smo već pročitali sve lepe knjige koje volimo. Zašto Čehov nije napisao još stotinak svojih divnih priča?
Sami smo protiv svih. GLUVARENjE OGLAS I Traži se jedan svet, prekjuče iščezao. Traži se jedna polovna nedelja bez vesti
II Traže se svi oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo engliš valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje su plesale igru sa
Traže se. III Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, pod kojim su nas čekali, onaj sat što još otkucava u našem pamćenju. On se traži.
nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove
uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili,
hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.
Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima
u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa
Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim? VII Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom. Svaštara! Čudesna reč.
U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo
u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: »Ne valja se kititi tuđim perjem!
Matavulj, Simo - USKOK
— Kakvi Crnogorci! — prekide ga ozdo krupan glas. — Kakvi vam se Crnogorci priviđaju? Nema ih ovdje ni deset, no smo sve vaši, ćesarevi ljudi od skoro, hvala da je bogu!
Tim bi se ugodilo i većini građana, koji su iste vjere. Mi smo taj običaj smeli s uma, jer se bješe izobičajio ovih pošljednjih godina, u svakojakim mijenama i trzavicama, kad se ni o
Ivanović se isprsi: — Gospodine, vi s nama govorite gore nego sa svojim soldatima! Vi zaboravljate da smo mi predstavnici ćesarskog grada Kotora, a ne roblje, ni vaše sluge!
vas i drugijeh kâ vas, ćaše i danas i dovijeka ovdjena zapovijedati vladika crnogorski a ne ćesar, i mi ćasmo biti što smo vazda bili. — Nikada! — prihvati Ivanović...
po Bosni, po svoj Srbiji i bog te pita dokle, đe gođ ima Srbalja, a ima nas zanago za jednu dobru carevinu, nâko što smo rasuti, kao stado bez pastira, i što su pod tuđinima, radi grijehova našijeh starijeh careva i kraljevâ!...
dakle, kao što rekoh, ono su ti sve običaji naši, ali u mene je to polovno, prešno, kao mimogred, jer smo korotni, kako mi kažemo... znaš, u žalosti, jer mi mlađi sin pogibe u četi ima dvije godine, a još nije osvećen!
na te riječi — reče knez — ali dosta, e proglušismo kukanjem ovoga čojka, koji ne zna naše običaje, pa će pomisliti e smo meki kâ lacmani! A on, bogami, nije lacmanin, no junak, kad mu basta uskočiti u naše krševe!
Bićeš slobodan, kao što smo mi, a za to se krvimo i otimamo stotinama godina! Zdrav si mi! Uskok odgovori: — Hvala ti od sveg srca, kneže.
Mi smo ti, dakle, uskoci, kao što je sva Crna Gora. Kad su naši stari ovamo uskočili bila su samo dva bratstva, Erakovići i Ra
— Ti znaš da se na večerašnji veče ne dolazi na posjed, no da ima biti druga rabota! Mi smo umolnici! — Ako je tako, evo ću i ja vas slušati gologlav! — reče on i skide kalpak.
I svaku ti sitnicu iz onoga vremena umio bih ispričati, kao da sad sve očima gledaš, za primjer, kad smo globili vladike Savu i Vasilija i uzeli im globe stotinu volova! Ali to bi dugo bilo!
I, po svoj prilici, to smo skupo platili, jer Savo Markov i danas kaže da nam zato carevi ne dadoše Primorje! — Opsada je tako trajala
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
Ko daje iljadu, on pronosi: dve; koja ima tri, oni viču: pet; dovijaju se kako mogu; samo smo se mi stisli pa ne smemo da otvorimo usta.
MATI: Ti si mu davao vekslu. OTAC: A on je iskao novce, pa tako ti je. MATI: To se bar zna, da smo od ono doba načinili kuću. OTAC: I zadužili se. MATI: To se ne zna tako. OTAC: Dakako, ti druge umeš da pretresaš.
MATI: Ja kažem, nemamo prijatelja, pa to! Drugima se napreduje; kako tako, tek se skrpi, ali kod nas baš niko; kanda smo se sve kamenjem bacali na ljude.
OTAC: Ja sad pod starost ne promeni ćud. MATI: Predićka udade kćer bez krajcare u punu kuću. Gledim, bože, kad smo bili na svadbi, tu su ti ogledala, tu su kanabeta, astali — milo ti je da poglediš. Ali i umu ljudi, brate.
MLADOŽENjA: Ljubim ruku. (Sednu.) PROVODADžIJA: Pa kako ste, kako se naodite? MATI: Blagodarim na pitanju, zdravi smo, fala bogu a to je, mislim, najviše. PROVODADžIJA: Tako je, zdravlje je najveće, to jest, blago na svetu.
PROVODADžIJA: Ima šesnaest godina, to jest. MATI: O, od tog doba mnogo se koješta izmenilo. I mi smo lane kuću pravili. PROVODADžIJA: To se vidi. - A gdi nam je gazda? MATI: Taki će doći.
PROVODADžIJA: Mi smo slobodu uzeli vas posetiti. (Ustanu.) OTAC: Meni je osobito milo. Ta molim. (Opet se svi posade.
Ta molim. (Opet se svi posade.) PROVODADžIJA: Pa kako ste mi? OTAC: Fala bogu! MATI: Baš pripovedam kako smo sami, a toliki posao. OTAC: E, šta ćemo!
PROVODADžIJA: E prijatelju, da vam kažemo zašto smo, to jest, došli. Kao što sam kazao, to jest, ovaj gospodar, mlad kao što ga vidite, ima kuću, vinograde, staje i sve
PROVODADžIJA: Ako budu pametni i vredni, to jest, biće i sreće. MATI: Tako je, bogami, i mi nismo imali mlogo kad smo se uzeli, pak evo sad, fala bogu! OTAC: Ta izvolte, pijte. Ded more, punico, šta si se ti ulenjila.
MATI (toči): Zapovedajte. PROVODADžIJA: Sreću i zdravlje od Boga, da Bog da što smo započeli da srećno svršimo, da se pofalite i vi s nama, i mi s vama!
Samo nek su od Boga srećni! Evo sve što vidite ovde, to je njino i Božije. PROVODADžIJA: To je lepo. MATI: I MI SMO već stari, koji dan jošt, pa kom će sve nego njima.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Dva su objašnjenja takvog odnosa: odveć smo obuzeti onim što je nesumnjivo i opipljivo, s jedne strane, a, s druge, uvek je bilo lakše govoriti o prividnom sadržaju
Iako nas zanima jedino ovo poslednje, prinuđeni smo da se bavimo i ostalim, pratećim pojavama, jer one sačinjavaju glavninu koja se ne može zaobići.
Takvi tekstovi, u najboljem slučaju, u graničnom su području književnosti, a mi smo često skloni, zbog njihovog odjeka, da im pridamo vrednost koju nemaju.
Učini nam se, za trenutak, da neki porazni zaključci do kojih smo se vinuli možda i nisu tačni, jer postoji, još, taj nivo pevanja i mišljenja na kome se svet pre svega daje čulima, i gde
Oštrina ove primedbe može se ublažiti podsećanjem da je dečje emotivno i duševno iskustvo osnova od koje smo svi pošli, te da, i kao odrasli, često imamo i potreba i razloga da se tom iskustvu vraćamo.
za igru, za neobavezno dodirivanje velikih tema, za socijalnu angažovanost, te za svakovrsne popise živog sveta kojim smo okruženi. Važno je da se nijedno od ovih iskušenja ne pretvori u trajnu obuzetost, da ne postane previše svesno sebe.
Potreba za igrom je dokaz telesnog i duševnog zdravlja kako kod ljudi, tako i kod zečeva; ta potreba je, videli smo, i prvo nadahnuće dečje književnosti.
Uloga odraslih se nekad sastojala u tome da deci ne dopuste čitanje izvesnih knjiga. Danas smo učinili značajan napredak. Stvorili smo specijalizovanu, lažnu književnost koju najmlađima uspešno namećemo.
Danas smo učinili značajan napredak. Stvorili smo specijalizovanu, lažnu književnost koju najmlađima uspešno namećemo. To nam nije bilo teško izvesti.
Radost naših prvih otkrića sveta, sreća ranih rasvetljenih tajni, potiču iz zaključanih ormana. Tamo smo gledali slike gradova , golih žena i golih muškaraca, udubljivali u prikaze filosofskih učenja i ljubavnih zagrljaja.
prvom knjigom koja nam se u ruci nađe, javlja se i taj uvek pomalo staromodni, i uvek aktuelni stihotvorac; tu je kao da smo ga oduvek znali. I danas, kadgod pokušamo da govorimo najmanjoj deci, vraćamo se zmajevskom osmercu.
I u zrelim godinama nam se, same od sebe, vraćaju neke strofe koje smo u ranom detinjstvu naučili; one su uspele da neke pojave trajno imenuju, razvrstaju i predstave: Zima, zima, - e, pa
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
ŠERBULIĆ: Iljen! ŽUTILOV: Kad su moji preci nemešak dobili... SMRDIĆ: Više nema nemeša; svi smo jednaki. ŽUTILOV: To i ja kažem. No moje je pravo ime Žutilaj, a ne Žutilov; zato oću da se tako i zovem.
LEPRŠIĆ: Madžaronima nije, to verujem; ali pravi rodoljupci drugojače čuvstvuju. ŠERBULIĆ: Svi smo mi Srblji. LEPRŠIĆ: Madžari prevarili cara i prisvojili svu vlast sebi.
SMRDIĆ: Mi smo se spravljali da doveče slavimo slobodu. LEPRŠIĆ: Kad Srblji izvojuju slobodu, onda ćemo slaviti. Sad nam nije do toga
Ali, naravno, gospoda s madžarskim kokardama... LEPRŠIĆ: Mi smo već zaključili načiniti srpske kokarde, samo dok se izvestimo koja je srpska boja. ZELENIĆKA: Dakle jošt i to ne znate?
(Poskidaju kokarde.) ŠERBULIĆ: Ne bi li bilo dobro da metnemo madžarske kokarde, kao gospodin Žutilov? Ta mi smo i tako Srblji; a Madžari kad vide svoje kokarde, može biti da neće ni istraživati za protokole.
ŠERBULIĆ: Mi ćemo za otečestvo naše i samu krv proliti. NAĐ: dosta zlo kad smo do toga došli, da krv prolivamo. SMRDIĆ: A šta znamo. Je li istina da nam dolazi madžarska vojska?
MILČIKA: Kad su ovi dana madžarski oficiri davali bal... NANČIKA: Mi smo zato išle da ne podozrevaju. MILČIKA: Jedan mi je tako lepo pravio kur. NANČIKA: Pst! Mi smo rodoljubice.
NANČIKA: Mi smo zato išle da ne podozrevaju. MILČIKA: Jedan mi je tako lepo pravio kur. NANČIKA: Pst! Mi smo rodoljubice. MILČIKA: Zar vama nije po volji kad vašoj kćeri kur prave? NANČIKA: Mi moramo na Madžare da mrzimo.
NANČIKA: Vi imate pravo, ali smo se tako navikli. ZELENIĆKA: Ah, dim tuđeg elementa davio nas je mnogo godina! No danica je i našoj narodnosti svoje
ZELENIĆKA: Šupljikac došo? Pa nema ni iluminacije! LEPRŠIĆ: Čini mi se, slabo smo i s njim pogodili. Hteli su ga sjajno dočekati, kao što se pristoji, ali on dođe inkognito, i jošt i je karao što troše
ZELENIĆKA: Šta, gospodine Žutilove, vi, koji ste bili ogledalo rodoljubaca! ŽUTILOV: A šta pomaže, kad smo slabi? LEPRŠIĆ: Mi slabi? Tri smo na jednoga. ŽUTILOV: Tri je nji na nas jednoga. LEPRŠIĆ: A Ban i Vindišgrec?
ŽUTILOV: A šta pomaže, kad smo slabi? LEPRŠIĆ: Mi slabi? Tri smo na jednoga. ŽUTILOV: Tri je nji na nas jednoga. LEPRŠIĆ: A Ban i Vindišgrec?
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Srba u našem javnom životu sve je više opadao; naša intelektualna zavisnost od Austrije bivala je sve slabija, i mi smo počeli dolaziti u neposredni dodir sa Zapadnom Evropom« (Slobodan Jovanović).
Hrišćanski katihizis beše tri, a mnogoboška mitologija dvadeset sitno pisanih tabaka. Tu nepamet morali smo učiti napamet.
Sa puno svesti o sopstvenoj vrednosti i o zadacima koji mu predstoje, on je 1819. pisao Lukijanu Mušickom: »Mi smo Platoni i Aristoteli u današnjemu narodu našemu...« I u taj veliki posao on će uneti svoju retku snagu i istrajnost.
Mi ćemo ovde, koji smo negda za Srbiju naučenost, kao god oni za nas žirom ugojene svinje, nabavljali, za kratko vreme kudikamo iza nji’ u
Sremac, Stevan - PROZA
— Ti, da! — Ama zar ja? — Ama ti, ja! — Ja, vala, iz Korita. — Ama, slave ti, iz Korita! — čudi se. — E, pa onda smo zemljaci. Ja sam ti, zemljače, iz Sekirišta, baš do tvoga sela. — E, vjeruj... — veli seljak i gleda ga i meri.
— dodade Jova. — Hvala, također i vama! — ču se iz komšiluka. — Izvol’te da ručamo. — A, hvala, postarali smo se i mi! — odgovara Jovan, i vrati se u sobu.
— Čekaj, — »ranžira« Jova. — Idem ja napolje da ispalim jedan tufek, Srbi smo, a ja sam ti, priko, stari eškija, »jeger«, priko!
Al’ se, veli, sad ne kaje. I dva meseca posle venčanja čitalo se u novinama: »Javljamo prijateljima i poznanicima da smo se venčali s Kajom N*, i po tome je sad ona moja venčana i zakonita žena.« Od to doba jednako lepo žive.
— protestuje Kaja malo kao bolno. — Vidim ja! Vidi Jova i kroz dasku! — Jest, — prihvata Paja — a šta smo ti mi oboje: gospoja Kaja i ja? More, da ti natočim od srca kašiku krvi, ako ti je samo pomoženo! — More, kakva krv!
— Da, krava, reče Maksim, i poče opisivati kravu onako kako to novi pedagozi opisuju, i kako mi jadnici, koji smo imali stare učitelje, ne besmo nikada te sreće da tako podrobno čujemo.
Tvoj je posao sveti, a mi smo sluge njegovog veličanstva naroda, izvora i utoke; za tvoje je pare sve to sagrađeno, podlogo društvena, a ne za
— A gde smo do ovo doba? Sin ćuti. — A koji je ovo sat? A? Onaj ni reči. — Da ne slavi sutra koji kram, — pa te zaustavili
— Kazuj, dakle! — Igrali smo se... — Gde? — Na Vračaru... — Šta ste se igrali? — Igrali smo se rata. — Srba i Turaka? A? — Jok!
— Kazuj, dakle! — Igrali smo se... — Gde? — Na Vračaru... — Šta ste se igrali? — Igrali smo se rata. — Srba i Turaka? A? — Jok! Igrali smo se Bura i Engleza. — Tukli smo se.
— Gde? — Na Vračaru... — Šta ste se igrali? — Igrali smo se rata. — Srba i Turaka? A? — Jok! Igrali smo se Bura i Engleza. — Tukli smo se. Pa jesu li se svi razišli ćopavi ka’ ti, blago meni? — Nisu!...
— Šta ste se igrali? — Igrali smo se rata. — Srba i Turaka? A? — Jok! Igrali smo se Bura i Engleza. — Tukli smo se. Pa jesu li se svi razišli ćopavi ka’ ti, blago meni? — Nisu!... Ja sam bio barjaktar! — A bio si Orloviću Pavle!
Radičević, Branko - PESME
Ao Simo, ču li, dragi Simo, Zar sa suzam' da se oprostimo? Ta zajedno dane smo proveli, Pa bijasmo svakada veseli, Istina je, grdne su nam brige Zadavale te proklete knjige, Al' kad knjiga
Cveće ljupko mi smo mladi brali, Pesme slavlja ubave slušali, Cveće leži u artiji suvo, Pesme slavlja vetar je oduvô, Al' mi ćemo kao
brali, Pesme slavlja ubave slušali, Cveće leži u artiji suvo, Pesme slavlja vetar je oduvô, Al' mi ćemo kao što smo bili Jedan drugom svagda biti mili.
Koliko smo sprama mesečine Tako, braćo, mi stajali puta, Sećali se prelepe starine, Proklinjali sad vremena ljuta, Pa se kleli
i kletojzi zloći, Pa probudit onu srpsku zoru Zoru onu, onaj danak beli, U divnome tako razgovoru Do po noći često smo proveli, Onda domu svaki, i ja svome, Još se moli Bogu istinome Da što pređe ode noćna tama, Da što pre se
“ — „Zmaj Milutin — ta Boga ti, sine! Kliknu starac, milo mu bejaše, Pa ovako dalje beseđaše: „Ta ja i on kâ braća smo bili, Zajedno smo nekad Turke bili.
Kliknu starac, milo mu bejaše, Pa ovako dalje beseđaše: „Ta ja i on kâ braća smo bili, Zajedno smo nekad Turke bili.
„O, draga dušo, uzmi cvetak nježni, On nježan jeste kao što si ti: Na vrelu di se diže predel brežni, Di prvi put smo videli se mi, Iz tvoga lica zraka rujni, snež(n)i, Di prvi put ja slade neba pi, Di prvi put ja oka t' vidi baj, —
18. Presilni bija tica glasni puk, I puneli su gaja zlačne svode, Mi slušali smo njegov nježni zvuk I dalje naše upraljasmo ode; Zefira tad smo slušali mi zuk I gledali smo kako umilno brode Po
glasni puk, I puneli su gaja zlačne svode, Mi slušali smo njegov nježni zvuk I dalje naše upraljasmo ode; Zefira tad smo slušali mi zuk I gledali smo kako umilno brode Po valovi kristalovitog vrela Na suvom listu što je zima snela. 19.
zlačne svode, Mi slušali smo njegov nježni zvuk I dalje naše upraljasmo ode; Zefira tad smo slušali mi zuk I gledali smo kako umilno brode Po valovi kristalovitog vrela Na suvom listu što je zima snela. 19.
19. I cveće jošte brali smo šareno, Na travu dole pa smo posle seli Pod drvo kakvo koje ladi seno, I vence zatim od njega smo pleli; I
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Ili braća onih pred kojima je otišao Goran? Zar to nisu tamne Kikićeve ubice? Kako li smo nekada, zajedno, dječački, lirski zaneseni, tugovali nad pjesnikom Garsijom Lorkom i zamišljali ono praskozorje kad ga
Dotle li smo došli? I još reći da vuk nije zelen već nekakav ...hm! E, to ne može tek tako proći. Sjutradan, pušući poput guska,
Toga popodneva djed je bio toliko udobrovoljen da me je naveče čak i u mlin poveo. Do dugo u noć sjedili smo na mlinskom pragu i gledali u pun mjesec, nas dvojica, velika i mala bena, a okolo su regatale žabe, pa uz tu
Daj da se prikučim bliže da mi štogod ne izmakne. Evo, već se pominju i konjski tabani, tu smo. — Ih, paripina! — prijekorno kaže samardžija. — Kako samo ovako spretnom konjčiću možeš reći da je paripina ...
Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao. Odgunđa stric
Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao. Odgunđa stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od
Išli smo zajedno i u pravi mlin, i tamo noćivali. Brujanje i klepet, beskrajna priča drveta i kamena, naseljavali su se čvrsto u
Još uvijek je držala slugu, a to je bio siguran znak da smo i nadalje neko i nešto. Istina, ima u kući siročadi bez oca, našlo se i duga, a plijesan brige, one staračke i
— Marijana, Marijana? — preslišava se Sava. — Ehe, jeste, bogami, još prije nego smo se iz Like doselili, unazad četrdeset godina, bila je u Manitoj Dragi jedna Marijana, hajdučki jatak. Da to ne bude ta?
Dobila malu kobilicu. Velika je to stvar bila i za odrasle, a za nas djecu — mani ga! — već smo htjeli toga čarobnog jutra a u školu da ne idemo.
u rješavanju zagonetke i već zaustih da pomenem jedinog sveca koga sam znao, svetog Brcka-Prcka, ali se sjetih kakvu smo grdnju zbog njega izvukli i ja i stric Nidžo, koji me je s njim upoznao, pa pametno zaćutah, valjda prvi put u životu.
Pa pripazi i mene, lopova i grešnika, pogledaj i na moju stranu, svoji smo nekad bili dok si po zemlji hodio. Zaštiti raba božijega od žandarske ruke, od lugarske pucaljke, ubrani me pred dragim
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
Ne vredi da kažeš, ako on nije kazao! HUSO: I baš razjurio? SULjO: Ma, kao kokoši! A dali smo poslednje pare, poslali u kasabu Ibrahima, kao, on je najveštiji!
Ovde se, bre, buđamo četiri meseca, peremo krv, privijamo trave, a iz kakve smo pucnjave dobauljali! Ja sam još nagluv od onoga pušketanja. Pa ova planinčina, četiri meseca ej!
Ko da mi glavu raznosi! Zašto? Zašto? JUSUF: I ja se pitam. Hasanagu su iscrpli poslednji bojevi. Javljali smo o pobedama, a i jesu bile pobede, ali takve, da ih što pre zaboraviš. Mnogo krvi, mnogo mrtvih i ranjenih.
To se milost, to se objava nebeska puši i miriše iz prepunog tanjira! SULjO: Ajde džarni tu vatru. Ako smo gladni ne moramo i da se smrzavamo.
Ne znaš ti njegovog boga. Njegov bog ima njegovu bradu, njegov trbuh, njegove žuljeve... Mi smo i u Alahu mnogobošci. Koliko aga i begova, toliko bogova.
BEG PINTOROVIĆ: Valjda ja bolje znam! To je kadija. MAJKA PINTOROVIĆA: Ni konje, ni alku o kapiju... Valjda smo se zapričali... Odjednom nešto zaladilo... BEG PINTOROVIĆ: Idem da ga dočekam i da razgovaram.
HASANAGINICA: Ko da ti vidim strah u rukama. BEG PINTOROVIĆ: Strah? Kakav strah? Dugo smo pričali, mnogo pušili. Kad mnogo pušim drhte mi ruke. Proći će, samo da prespavam.
Dobar kamen uglavio u temelj! HASANAGA: Nisam ga video... pa ima, bogami, odavno... U stvari, od onda kad smo zajedno prosili Hasanaginicu. Znači, više od sedam godina... Pa da. I vidiš, čeko pa dočeko!
Je li Hasanaga Hasanaga i kad spava? Je li Pintorović Pintorovićeva maska? Svako u svom budžaku, svukli smo odela, izuli cipele, dunuli u sveću, legli, izašli u vrt, i odmaramo se od svojih lica, u mraku...
BEG PINTOROVIĆ: Nismo došli da prosjačimo, pa da čekamo da nam se smiluje! Da znaš, osećam se vrlo smešno! A još smo i pokisli... Samo mi još fali da nazebem...
Kaži nešto! Rekao si da možemo da dođemo! Šta je sad? HASANAGA: Niste svi stigli... BEG PINTOROVIĆ: Svi smo tu! HASANAGA: Mladoženju vam ne vidim. BEG PINTOROVIĆ: Šta će ti sad on? Njega nismo ni ugovorili.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
san mladosti i sreće! Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Bašte naše behu razdvojene potokom, preko koga se
Uvek je ona bila u toj sobi i doterivala i čistila nameštaj. Samo ja i ona živeli smo od moje mase. Otac mi beše umro pošto upropasti goTovo sve imanje na razne poslove koji mu nikad nisu polazili za
Ja ostajem kod kuće, čekam tebe da dođeš te da zajedno ručamo, kao što smo se i dogovorili. Ti dolaziš s punim čankom svačega. Zatičeš me gde dižem zaklopce sa jela i od svakog po nešto uzimam.
I, kao što rekoh, sve je bilo po starom. Opet smo zajedno večeravali, matere su se razgovarale, ti si štogod šila ili plela, a ja čitao.
Preko njegovih glatkih kamenova nahvata se nežna, meka mahovina, trava postade bujnija i tamnija. A i mi smo se menjali i rasli. Ja i ti smo opet, svakad bivali zajedno.
A i mi smo se menjali i rasli. Ja i ti smo opet, svakad bivali zajedno. Ali ja, ah ja, već počeh da se zanosim ambicijama koje, podsticane uspomenom moga
Našto spominjati sve one želje i nade, one rane, ubitačne zrelosti, kojom smo se čak i ponosili?... Ja sam samo to znao, da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko!
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona
Opet smo se viđali i to svaki dan. Dolazila si, služila nas i pomagala nam, ali više mi se ne približivaše onako smelo i otvoren
Ne gledaj ti mene, čedo. Nana je tvoja stara. Naša je kuća bila prva. Mi smo bili znani, poštovani i svuda priznati... Sad? — Bog tako reče — posrnusmo malo. Hvala mu. Njegova volja.
— I zastade. Znao sam kuda je ciljala. To me žacnu, planuh i skočih ljutito. — Zar sam ja kriv što smo mi sirotinja? Evo, baš kad hoćeš — viknuh i bacih tabake. — Bataliću školu. Eto, svršio sam! — Ne, ne...
Mi nikome ne smetamo. Evo, ako hoćeš, još ćemo da se pomaknemo, još više ćemo da se sakrijemo i sklonimo, ako smo kome na smetnji... Sve ćemo, samo nas ne diraj i ostavi“ ...
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
A sad svoje plane proizvodi. O, VEK ZLATNI! O, slatka vremena! Kad je opšta ljubov užežena! | Srećne smo mi, srećne kćeri srpske I sve devojke vlaške i mažarske; Nećemo se više bojat’ manastira Nit božijeg odricati mira.
Dunava, svi će ga pohvaliti Slatka je uteha nadati se da ćedu naša imena živiti i mila našemu rodu biti za dobro koje smo mu učinili do oni(h) sami(h) dalekih(h) vremena kad se naše kosti u prah obrate.
S božjom. Dakle, šta bi mi hoteli, da smo ametniji i bolji od Boga? Ono što Bog dopušta i hoće, to mi nećemo! O, naše detinjske pameti!
To isto i mi smo dužni svima ljudma na svetu. Ovo je sav zakon i proroci. Svaka nauka koja je ovoj protivna uznemiruje ljude: uzrokuje
Kostić, Laza - PESME
Al' kakve smo na zemlji srećice, oteće nam još i taj zavičaj. O ŠEKSPIROVOJ TRISTAGODIŠNjICI Veštaka večnog tvorilačka svest umarala
— Sirotinja smo; ginuć za blagom, zemaljska blata rijemo još niz, još nismo vični prodirati vis za blagom nebnim. Ti nauč' nas tom!
Kad vidim da mu godi pripovest upotrebim trenutak ugodan: Pa kad smo se već tako sastali, pozajmi mi od znanja svoga što! pozajmi mi od — gost me prekine. „Opet pozajmi! more, dokle ćeš?
NA PARASTOSU JELENE BOZDINE rođ. Belanovića A gde smo mi? Iskaž' nam ti, zadušna pesmo mi, il' — nemoj ti! — navestila nam je, označila je pokojnica već: u pozorištu smo!
Iskaž' nam ti, zadušna pesmo mi, il' — nemoj ti! — navestila nam je, označila je pokojnica već: u pozorištu smo! U pozorištu svetom, velikom, u kom se služi samo jedan glum, al' prema tom su drugi glumovi kô prema suncu sitne
I rekoh vam, u pozorištu smo. A pozorište? Zar to nije hram? U njem se služi žrtva ljubavi. Iako se u njemu ne slave bogovsko-ljudske strasti
Od zvezdica je sunce svetlije, al' sagledati ne da sjaja svog; a i one su čeda sunčeva, pa i mi smo se sakupili sad u pozorištu gluma sunčanog da blagu jednu spomenemo sen rad zadužbine hramu zvezdanom; a ona će
Ko će da pati, ko da odgovara? Zar ne znaš, bolan, ne znao boga? Zar ne znaš vole paše čestitoga? dosta smo krili tuđe bitangaše, nemilost navukli Osmana paše, zar nisi čuo kako paša preti, nisi ga čuo bogom se kleti, ako još
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Sastavljajući ovu Antologiju držali smo se sledećih načela: 1. Odabirali smo priloge isključivo prema njihovoj književnoj vrednosti.
Sastavljajući ovu Antologiju držali smo se sledećih načela: 1. Odabirali smo priloge isključivo prema njihovoj književnoj vrednosti.
Odabirali smo priloge isključivo prema njihovoj književnoj vrednosti. Od materijala smo uzimali u obzir samo onaj prikupljen u srpskoj sredini i zabeležen od Srba skupljača.
navedene izvore na kraju knjige). 2. Služili smo se, po pravilu, prvim izdanjima, odnosno originalnim tekstovima skupljača.
2. Služili smo se, po pravilu, prvim izdanjima, odnosno originalnim tekstovima skupljača. Pri tome, pripovetku smo unosili u celini, bez ikakvih izmena i popravaka, ako je zadovoljavala naš kriterijum, ili je odbacivali ako ma po čemu
3. Odbacili smo svaku raniju, po našem mišljenju čisto formalističku podelu narodnih pripovedaka na fantastične, realne, hrišćanske,
4. Ono što smo nastojali da održimo kao vezivno tkivo u našoj Antologiji, to je razvojna nit mišljenja i bogaćenja motivima narodnog
5. Od više pripovedaka sa istim motivom i sličnom fabulom uzimali smo samo onu koja nam se učinila najlepšom. I to je jedan od razloga što je ova Antologija po broju unesenih priloga
Oni se prepanu i otvore vrata i neke sile strahovite počnu govoriti: — Dajte đevojku, srednju sestru, mi smo došli da je prosimo. Veli najstariji brat: — Ja je ne dam. Srednji veli: — Ja ne dam sestre naše.
Onda otpočne najstariji brat govoriti: — Kad sam pošao s mojom braćom po ovom putu, prvu noć kad smo došli konačiti kod jednog jezera u nekoj velikoj pustinji, kad braća moja oba spavahu a ja čuvah stražu, najedanput
Onda najmlađi otpočne da kaziva: — I ja sam nešto malo učinio. Kad smo zanoćili onu noć kod jezera u pustinji, vi ste, braćo, spavali, a ja sam čuvao stražu; kad bi neko doba noći, zaljulja se
za Baš-Čelika kazati: onog istog dana kad je tvoju ženu ugrabio, ja sam ga dočekao sa pet hiljada sokolova, pa strašno smo se pobili šnjime, krv pade do koljena, i ništa mu učiniti ne mogosmo, a ti da mu jedan nešto učiniš!
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
LEPOSAVA: Ja dosta rastrebljujem. SOFIJA: Zašto nisi sobu počistila, nego, kako smo ručali, i sad stoji svinjac? Šta bi bilo, da kakav stran čovek u kuću dođe. (Utire astal i lupa stolice.
Vi znate... JEVREM: Ne boj se ništa, ja sam tvoj sojuznik. Nas dvoje jači smo od njega. SOFIJA: To bi bilo sozakletije, a vi znate, koji pravi tajne dogovore protivu opštega mira...
Tako je u svetu, pa šta ćemo. MAKSIM: I ja sam tebe na balu poznao! SOFIJA: Može biti da bi bolje bilo, da smo se pređe upoznali. No sad je izlišno reči o tom trošiti. 10.
To je jošt dobro. Kod mene ne ide tako nepouzdano, nego što naumi, to i svrši. MAKSIM: Kad je tako, to smo mi obojica nesrećni. Kako ću se pomoći, ja ne znam. Kad se psovke ne boji, sve je drugo badava.
Trpilo se i tako dosta. JEVREM: Dalje, dalje: kako se došlo do bala. SOFIJA: Ne samo što smo išli na bal, nego je i Leposava dobila aljinu. JEVREM (rukom): Stani; kako se Maksa vladao?
Dakle, snao, čula si lozinku; samo kuražno! (Odlazi.) MAKSIM: Šta te je opet sad naučio? SOFIJA: Ništa. Nego smo se razgovarali, kako bi dobro bilo da i mi damo jedan bal.
SOFIJA: Jer žene obično ćute. MAKSIM: To je istina. SOFIJA: Zar nije? MAKSIM: To smo vidili na balu. Uzavrele kao čavke. SVETOZAR: Zbilja, kako ste zadovoljni s balom? SOFIJA: Vrlo dobro.
Uzavrele kao čavke. SVETOZAR: Zbilja, kako ste zadovoljni s balom? SOFIJA: Vrlo dobro. I mi smo naumili kod nas jedan držati. SVETOZAR: To je lepo. MAKSIM: Samo što neće tako brzo biti.
KUM: Ja bi radio, ali ne pomaže. NIKOLA: Ne pomaže bogme ni kod moje Mage. SOFIJA: Inače bi rado postupali. Pa smo opet mi krive. Ako ništa drugo, a ono smo ljute: „Aspida, brate!
SOFIJA: Inače bi rado postupali. Pa smo opet mi krive. Ako ništa drugo, a ono smo ljute: „Aspida, brate!“ A kad gdikoji muž dođe sutrusan kući, kad se skita i troši, a žena sirota gladuje s decom, onda
Ajde da vidimo! ISAJLO: Mani se toga. Može biti da mu je što poremećeno, pa će kazati, mi smo mu pokvarili. MANOJLO: Ali mene sve nešto kopa. Ako ti nećeš, idem ja sam; i tako sam doktorov đak.
Bolje da mu kažemo sad. A, može biti, da ga je gdigod sakrio, pak smo se badava uplašili samo. ISAJLO: I to može biti. Evo ga. POZORIJE 5.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
al će odma i to primjetiti, da između mojeg i Vajsinog djela nikakve druge slike nema, osim prve jednake ideje, koju smo obojica — Vajse za volšebnu operu (Zauber Oper), ja pak za prirodnu komediju — svak po svom sviđenju i vkusu,
SULTANA: Ej, teško si ga meni! (Poljubi ga.) U, kako smrdi na duvan i rakiju! SRETA: E tako, sad smo se pomirili. SULTANA (pođe.) SRETA: Kuda ćeš? SULTANA: Da radim. SRETA: Tako!
Lalić, Ivan V. - PISMO
Prilazili smo, a bio je dale Na svaki korak; u ćutanju žaljen, Već javljao se izmenjen u reči. Kraj mora beše čvor oko praznine, Slomljen
i mapa tvoga zavičaja, Mapa nigdine crtana po meri Nedoživljenog, što nas tako spaja u istiniti savez, parabolu: Iste smo krvi. Pozdravljam te, kćeri. (23.
U jednačini sveta mi smo binom: To nije reko Petrarka Lauri, No matrica je ista. Isti pokret. Govor duše s dušom, kako reče Sokrat.
Isti pokret. Govor duše s dušom, kako reče Sokrat. 9 Mi smo dve žiže u jednoj elipsi Što nepoznatom telu je putanja; Je li to zvezda?
Il svetlost što misli Svoju težinu tokom putovanja? Mi smo dve žiže u jednoj elipsi Zbližene tačnom merom odstojanja Koje u svemu odgovara crti Što spaja žiže ljubavi i smrti.
spori pokret zodijaka Nad ravnim krovom, glasove u tami Što boji prostor između dva znaka; Najbliži svetu onda kad smo sami, Kad duša sveta šapuće iz mraka, Učimo mudrost druženja s tišinom — I ljubav naša stari kao vino. (25—27.
(4—5. III 1992) RIMSKA ELEGIJA Šta li smo ovde nekad ostavili u zalog, Kad nas toliko mami povratak? U daljini Južno od srca mora da ostao je deo Osnovne
da li i ona obnavlja se iznutra, Uvek nedovršena, jer tako hoće majstor? Klonula si od šetnje, ono popodne, kad smo Supijani od sunca uplovili u senke I svežu hladovinu sobe u Uja Fіrenze. Voleli smo se.
Voleli smo se. Sva su leta bila na broju Na prozivci u sumrak, kada se lastavice Roje i glasovima stanjenim vazduh boje U ljubičasto
Juče, na primer, dole pod svodovima, Podzidom Palatina, prepoznali smo sebe u nepoznatom paru što grlio se krišom Ispod korenja vrta.
Il su to bile senke, Il možda hologrami, projektovani u prostor Našeg sećanja? Kasnije, ispod suncobrana, Ćutali smo o tome, uz četvrti eѕpreѕѕo I cigaretu. No sve je bilo kao na dlanu: Prostor i vreme u nama, račun na stolu, Rim...
A mi smo nastavili u noć tog istog dana to hodočašće sebi, Povezujući fontane u paukovu mrežu Kružne noćne šetnje; grgoljila je
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Pričala mi je obično o sebi dok smo džonjali u redu, a jedanput (bilo je to u martu 1970.) ispričala mi je čitava tri poglavlja ove knjige dok smo čekali
) ispričala mi je čitava tri poglavlja ove knjige dok smo čekali zubara da nam popravi njupavce. Leti se nepozvana pojavljivala na Savi; jednostavno, zatekao bih je na svom čamcu
To priznajem. Najviše je volela da priča plivajući. Sećam se, u avgustu 1969. spuštali smo se nizvodno od Makiša do ušća Save u Dunav i ona nije prestajala da veze ni jedan jedini minut, čak ni onda kad joj je
Što jest, jest, dugo smo se rastajali... I taman kad odlučismo da se ona uda, a ja da najzad postanem ozbiljan pisac, neko se vrati i kaže, na
„ šta nam drugo ostaje osim da izigravamo hroniku o siromašnim ljubavnicima, i da foliramo kako smo poblesaveli od ljubavi, dok se kao vatamo u nekoj smrdljivoj kapiji punoj promaje i budnih nastojnika, dobijajući
Čabar. Tako se nismo ni ulili u Crno more, kao što smo nameravali, a ja ostadoh da živim u svom svetu i da ga napadam, kad već ne mogu da izmislim ništa pametnije.
Moj matori napisa jednog dana belom bojom na pramcu „ČAMAC“. Posle smo zavezali bocu pivčuge za konopac i tresnuli je o korito — tako je brod doživeo i svečano krštenje, ali je doživeo i
Bili smo prava pravcata ekipa mahača. Prave dve izludele mahalije! Neko bi nas pozvao na kuvani kukuruz, neko drugi bi opet na
Nigde čovek ne može tako dugo da se grebe kao na Adi Ciganliji. Bili smo savršeno uigran tim adadžijskih grebatora. Mama nikada nije shvatila šta, kog đavola, tražimo na reci?
Najpre je bila ljubomorna kao furija što je nedeljom eskiviramo, ali kada smo je jedanput doveli na „Čamac“, ona reče: >>I to je sve?“ — i više se nikada nije pojavila na njemu.
“ — i više se nikada nije pojavila na njemu. Umesto toga, držala je govore da sam ispala šašava na matorog i da smo nas dvoje depresivni manijaci koji neprestano bulje u vodu.
uliju u Savu, a onda u Dunav, pa u Crno more, koje se također negde uliva, samo ne znam gde, jer sam bila bolesna kada smo to učili.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
štapac s razboja i proškrinje škrinjice (u vrijeme razbroja među budnim stvarima): Jednog davnog ljetnika vidjele smo poharu, neke grube momčine kako kradu dukate; vidjele smo grešnika u svijetloj košulji gdje nabraja zločine pri
među budnim stvarima): Jednog davnog ljetnika vidjele smo poharu, neke grube momčine kako kradu dukate; vidjele smo grešnika u svijetloj košulji gdje nabraja zločine pri svijeći drhtavoj. - Lupne trupac trỳpčićem u tavansku gredicu.
a ipak „ima neka vasiona“. SONETNI KVINTET ŽUTIH DUNjA І Hej, sever rudi! - Mi smo Budim grad, što tek se žutne u četvrtak ran, kad zrakom - jao!— svetli jelen mlad, a s vilin-konja slazi Dojčin-ban.
II Hej, zapad rđa!— Mi smo Leđan grad. Sa dukat-sunca ispustimo žar da uspomene, ružin vodopad, sve guke tuge raspuknu u nar.
- Tesan li je ram vidika kružnog, čiju bledu čađ oblina naših orumeni sram! III Hej, istok klasa! - Mi smo Stambol grad, gde slab je mužjak i žirovit hrast.
Slapovit smeh se izvije u krik, a Bosfor-staklom hurija se roj razleti lebdiv. - Čiji li smo lik? Sa božur-oka naš se kolor - joj! stropošta, surva, te se žutne gaz niz smaragd-more.
O, dunjo sveta, zgranaj se u grb: Konstantinopolj, dičan Carigrad! IV Sa čijih nogu da miriše nard? a mi smo Cveti, Jerusalim grad! Tek merno trojstvo - mikron, inč i jard u blesku sažme pakao u had.
O, da je biti tren u krinu - ždral! V Hej, srce rudi!— Mi smo Beli Grad, o labud-vratu dveju vena val gde stučen plače dušin vinograd, a s modre kape kaplje zvezdan kal, što
O, da smo voćnjak obojen u kreč mirnoće bele, a ne tmušom let da pitamo se: ima li nas pet! *** GROM O SVETOM SAVI Svaki
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
Ta šat se naranimo našim laganjem. MITA: A kako ćemo ući kad smo nepoznati? ALEKSA: Opet si zaboravio: alat čini zanat. Ja ću biti baron Golić; ti si moj bedinter.
Ja se s baronima nisam ni dosad mešao, pa ne želim ni odsad. JELICA: Kad smo primili vizitu, sad ne bi bilo galant da mu absagujemo. (Kucanje na vrati.) Herajn! 5.
ALEKSA: Kažem vam, mašinom. Takovi mašina ima nebrojeno čislo. I ja sam na jednoj radio, s kojom smo putovali u Mesec. JELICA: U Mesec, gospodin baron? ALEKSA: U Mesec.
I ja sam na jednoj radio, s kojom smo putovali u Mesec. JELICA: U Mesec, gospodin baron? ALEKSA: U Mesec. I kako smo se vratili, taki smo tu istu mašinu pokvarili. JELICA: Pak šta ste u Mesecu vidili?
JELICA: U Mesec, gospodin baron? ALEKSA: U Mesec. I kako smo se vratili, taki smo tu istu mašinu pokvarili. JELICA: Pak šta ste u Mesecu vidili? ALEKSA: A šta se tu ne može viditi?
MARKO: Neka psuje,... znam da ga neće više viditi. ALEKSA: Zašto, ljubezni gospodine? MARKO: Znate, mi smo ljudi prosti, pak nam nije do špacira. ALEKSA: Ali kad se frajlica uda? MARKO: I zet mi nije baš od mode.
ALEKSA: Da je vrag nosi, i njeno poznanstvo! MITA: Tako ti treba. Traži čovek ljubov, a ne gleda da smo siti i odeveni! ALEKSA: Pst! Promeni farbu. 10.
MARKO: Gospodin baron, to je lepo od vas da vi drugoga perete; ali nije nužno, i tako smo rod. ALEKSA: (Ej tužan, ta ovo se ne tiče mene).
ili, kao što sam čuo, od sviju najveća; jer mi, bedinteri, nismo mlogo pazili šta nam rade gospoda na balu, nego smo se i sami unterhaltovali, i baš dobro. Izgubio sam jedan kamen što sam odunud ukrao; takvog kamena nema ovde na zemlji.
Gledajte, gospodin Vujić, gledajte, je li ovo zlato? MARKO (gledi, pa vrti glavom): Šta ćeš kad smo i tako rod. BATIĆ: Ja ovog nitkova moram vući u policiju, koji stare žene vara. (Uhvati Aleksu za prsi.
moj Batiću, ne što sam bolju priliku našo, ili što sam kakvo nevaljalstvo za tebe čuo, nego slučajno pronašlo se da smo rod, i zato ti Jelicu ne mogu dati. BATIĆ: Mi rod? MARKO: Prisni rod; evo pitaj gospodin barona.
MARKO: Prisni rod; evo pitaj gospodin barona. BATIĆ: Barona; dakle i to je baron učinio? Mi nismo znali da smo rod, nego on da nas nauči!... Gospodar Marko, ja Jelici želim svaku sreću; niti ću se srditi ako ona za drugoga pođe.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Pečurki jednom pođosmo kradom ja, mačak Toša i kum sa bradom. Išli smo danju, lutali mrakom, po vrelom suncu i pljusku jakom. Oprezno, mudro, uz mnoge varke, prođosmo zamke i tajne čarke.
Prava je rđa i arhilopov, a mi smo glupi ko ćuran popov!“ Od toga dana na noćnoj straži pokoj caruje kruti, tišina mrtva, pričanja nema, Toša zaliven
Taj ti se svuda desio prvi za zecom gde se majalo, kad smo jurili mačke i vrapce, na vuka kad se lajalo. Jedino kad bi došao mlinu bilo je sreće loše, tu bi naseo podvali
! Miriše, kanda, vrbino pruće i uza nj — krzno mačka i Žuće?! „Tu li smo dakle! — Vidran se smeška — Skovana, znači, podvala neka. Mačak i Žuća pod vrbom čuče! Gore me, bogme, zaseda čeka.
Tek Žući mudrost na pamet pala: „Prodavali smo uz potok zjala!“ Drugari stari mlinu se žure, tamo gde deda spavaše tvrdo, kad, evo čuda, na samom pragu kostiju
“ A Paja čita pismo po pismo i mirno kaže: Jednaki svi smo pa nikom zato zavidni nismo.“ Potvrdih glavom, šta da se radi.
Na svaki napad, na pogled zao, ispred mene bi, štiteć me, stao. U ratu, opet, isti je bio, ko da smo večno osnovci đaci, u teškom trenu, pred mitraljezom, svojim se telom preda me baci.
RĐAVO ORUŽJE U Bihaću, iza doma Bačkog, svako veče, čim bi suton pao, hitali smo na večernje sijelo pod gust orah, širok, otežao. Tu su mnoge otkrivene tajne, kretalo se u dalji beskrajne.
Zlatno zrnce u šljunku se žari, nad njim trepte ribice stražari. Jurili smo pod čadorjem vrba, igrali se koliko ti drago, razgledali virove zelence, da pokažu sakriveno blago.
Zamukoše sobe internata i u njima smicalice Bačke, osta pusta cesta za Pritoku gdje smo krali orahe seljačke. Osta Murat, poslastičar stari i njegovi kolači „brdari“. A drugovi!
FERIJE Drž-ponesi, uvis kapu baci, sad su naša sva svjetska prostranstva, gotova je još jedna godina, dobili smo školska svjedočanstva. Zbogom školo, zbogom gimnazijo, lud je bio i ko te učio!
Nema časa, ocjene, prozivke, zvone glave poput prazna lonca, skinuli smo i mrskog stražara, budnu zvečku sa školskoga zvonca. Zbogom školo, zbogom gimnazijo, lud je bio i ko te učio!
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— Ah, pa ona je otišla ima već deset minuta. Čekala vas je pet minuta ali smo posle mislili da ste se predomislili. — Neprijatno. Gledao sam pažljivo na jezero i nikako je nisam video.
Ja sam lovac. — Koliko vas ima posluge? — Sada smo četrdeset. Ali će sa gospodinom markizom kroz dva dana doći još dvadeset. Šoferi, mehaničari, sobarice i lakeji.
— O, ne biste nam smetali Ni najmanje. Viđamo se često; i posle, mi smo stari verenici, rekli smo dakle sve jedno drugom.
— O, ne biste nam smetali Ni najmanje. Viđamo se često; i posle, mi smo stari verenici, rekli smo dakle sve jedno drugom.
Jedan prozor se otvara na ostrvu: — Jeste li vi? — Mi smo, dođite. Dolaze troje; dve ženske prilike, od kojih jedna svakako devojčica, i s njima neki deran.
To je Brdo Buva, i devojka (Ostrvce) koja je služila kod mojih prijatelja bila je iz tog sela. Zato smo je zvali: Ostrvce sa Brda Buva.
Zato smo je zvali: Ostrvce sa Brda Buva. „Kakva razlika, mislim u sebi, između one Roldane što smo je zvali Ostrvce i vezilje što mi je sinoć rekla da je zovu Roldana!
Ne treba ovako šta dočekati ponova!“ Zidar je ćutao i ćutao, pa onda reče sam: — I još smo uvek na ostrvu! Šetam strmim kosama oko Eskalone, kroz maslinjake.
— Spremamo se za rat. — To će biti neki grdan rat? — Strašan. Svi smo u organizaciji i ne bojimo se nikoga. — A protiv koga ćete u rat? — Protiv Belmontehe. — Samo protiv Belmontehe?
— Ne, ona nije bila ružna, ali ja je nisam ni gledao, a kad sam je najzad pogledao, imali smo već dvoje dece i bila je stara. — Ali sada volite svoju ženu?
— Možemo ostaviti čamac ovde i vratiti se zajedno. Kad smo bili na putu, on iznenada napusti svoj mirni govor i upita kao u ushićenju: — Mislite li da to vodi čemu: živeti?
— Niste nikada pomislili da bi mogli otići u svet i raditi daleko od svojih roditelja? — Našto! Mi smo svi još iz davnine ribari. — Ali ako ne voli taj zanat? — U početku ga ni ja nisam voleo.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
brke; Pa skupio decu i grožđe im daje, A pesme se hore — i vesele traje, A deca se mala oblizuju samo — Ta deca smo, deca — a šta drugo znamo! JESEN K'o gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja, Na polju jesen stoji.
Mi smo od njega čuli, kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo
Među carstva tvoga grobnicama tvojim Mi smo beležili. 4 Ni crni kiparis, ni zelena trava Tvoju svetu humku ne pokriva sobom, Dojčine-viteže!
Drž'te lestve, vodu amo, U plamenu varoš vri, Al' dok vrisak leti samo, Tu je pomoć, tu smo mi! I ponova sve se gubi, Malaksava adska moć — I još samo truba trubi U duboku, mirnu noć: Tra-ta-tra-ta!
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
LOV Brata sam poveo u lov zorom u goru, dobre smo konje imali i strele kremene, šuma je puna zverinja bila. No brat je moj ćutljivi govor životinja razumevao: vuci su
Tako smo se i vratili u selo ruku praznih i gladni. Rugali nam se kmetovi, ljube nas neverne napustile i blago sobom ponele,
TUŽBALICA RATNIKA Sablje i kalpake u trnje, dosta je boja! Dan i noć smo kopali rane po telu dušmana, u planinu odosmo siti razboja, avaj braćo!
RAZGOVOR NA BOJNOM POLjU Beše to praznik. Konje smo pojahali, rala okrenuli u vis, šta ćete da orete — vikale su njive za nama i žene su dizale ruke.
U korenu je posečen praznik i sunce kao hrast pade preko nas. Barjake smo pod vodom razastrli i koplja su padala po dnu kao sveće, u reci je grom još sinuo i tada ugledah svoje vojnike: ne
Kuda sad, pitaju me sa krivim mačem u grlu, kuda? Uzvodno, kažem kao da smo prave ribe, rano je još za odmor u moru, idemo bistrom kamenu pod okrilje duge, ramenima da podupremo tužne nam
U brda smo pošli. Kosa joj duga i žuta, bliska u hodu njena su bedra. Napustili smo zakone i rođake, zaboravili miris roditeljs
U brda smo pošli. Kosa joj duga i žuta, bliska u hodu njena su bedra. Napustili smo zakone i rođake, zaboravili miris roditeljske trpeze, grlimo se iznenadno, a ja ne znam ko je ona.
Što smo mu tako dugo bili verni? NAČELNIK SE ŽALI NA JERETIKE Šta hoće ti ludaci, čemu te smutnje, kao da carstvo na zemlji
Nogu je mnogo kao da prolazi čitav karavan praznim hodnikom sa drvenim podom. Ne plaše me ti koraci — mi smo ovde navikli na različita pohođenja — ali me obespokojava što znam da u blizini nema nikakvog hodnika.
Prema tome, od početka smo u opitu sa jezikom tvorca. Slojevi nejasnosti se slažu jedan preko drugog iako to ne znači da izneveravamo prvobitni
Ulazili smo u crkve brzo, kao na prepad, kao izvidnica, i nalazili u svakoj nekog ko je pevao u praznoj lađi bez tovara.
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
'Ajde tamo na parastosu što si plakala, bilo je sveta, pa je i red da neko u ime familije plače; ali zašto ovde, kad smo svi svoji! GINA (još od ulaska svaki čas krije oči maramom i plače): Ne mogu da se uzdržim.
MIĆA: Da, to sam i ja hteo primetiti. AGATON: Pa ne kažem ja da smo baš rođena braća, ali tek rod smo. I mogao je, vidiš, tom prilikom da mi kaže: „Agatone, brate, ja imam dosta njih u
MIĆA: Da, to sam i ja hteo primetiti. AGATON: Pa ne kažem ja da smo baš rođena braća, ali tek rod smo. I mogao je, vidiš, tom prilikom da mi kaže: „Agatone, brate, ja imam dosta njih u familiji, ali svi su nekako...
Treba da znamo, jer ovo je odista sramota što doživesmo kraj tolikih nas, koji smo rod i familija, što kažu, pa tuđin da nas dočekuje i da nas služi.
AGATON: A misliš ti da ja nisam raspitivao? TANASIJE: Pa ono, svi smo se raspitivali. AGATON: Svi, dabome! Jer, brate, ko će živ dočekati četrdeset dana.
PROKA: I sve to čuva nekakva tetka. SIMKA: Baš sramota! Što kažu, familija smo, a ne znamo ni čega ima, ni... TANASIJE: More, što ne znamo čega ima, ni pô jada, nego ne znamo čak ni kakva izgleda
TANASIJE: I ja mislim, Agatone. Zašto da ne obiđemo i ne razgledamo kuću? Toliko valjda možemo? SIMKA: Pa familija smo!
TETKA: Pa, videćemo! DANICA: Ja bih tako volela da se vratimo u onaj stari stan. Bila je, istina, mala kuća, ali smo imali bašticu, a posle, ne znam, ali mi se tamo dopadalo, možda i zato što sam skoro celo detinjstvo provela u toj
TETKA: Ta je kuća porušena još odmah čim smo se mi iselili. Ima tome već osam godina. DANICA: A pre te kućice gde smo stanovali? TETKA: Zar se ne sećaš?
TETKA: Ta je kuća porušena još odmah čim smo se mi iselili. Ima tome već osam godina. DANICA: A pre te kućice gde smo stanovali? TETKA: Zar se ne sećaš? DANICA: Sećam se, ali kao kroz san. Malo, popločano dvorište, jedno drvo, i...
AGATON: Hoće! 'Ajde da se nekako izvučemo. (Glasno.) Pa ja i Simka odosmo. Nema šta više da sedimo. Poslužili smo se, popili smo kafu, pregledali smo kuću, nema zašta više da sedimo. 'Ajde, Simka, da pođemo. Ostanite zbogom.
'Ajde da se nekako izvučemo. (Glasno.) Pa ja i Simka odosmo. Nema šta više da sedimo. Poslužili smo se, popili smo kafu, pregledali smo kuću, nema zašta više da sedimo. 'Ajde, Simka, da pođemo. Ostanite zbogom. SIMKA: Zbogom!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Van toga sveta, on i ne poznaje drugi. Nabi kabanicu na glavu i uđe u kolibu, a za njim i ja. Ćutali smo... Čobani malo govore. Osamljeni po ceo dan, upućeni su na sebe i svoje misli.
Na stolu su se nalazile upakovane moje stvari i majka mi je objašnjavala gde je šta. Seli smo za doručak. Svi smo bili usiljeno ravnodušni i, činilo mi se, bila je potrebna samo jedna reč, pa da se prospe bujica
Na stolu su se nalazile upakovane moje stvari i majka mi je objašnjavala gde je šta. Seli smo za doručak. Svi smo bili usiljeno ravnodušni i, činilo mi se, bila je potrebna samo jedna reč, pa da se prospe bujica suza i nežnosti.
— Da pišeš i da tražiš odsustvo! — dobaci mi sestra, kojoj mahnuh rukom, i onda zatvorih vrata. Išli smo jedno vreme ćuteći. Otac kao da se mučio, hteo je nešto da mi kaže. Na izlazu zastadosmo. — E, sine da se rastanemo.
ne sumnjam... ali ja sam star... osećam... — donja mu usna zadrhta. — Ne govori o tome. Sve će dobro biti. — Ljudi smo... ti znaš... pazi majku i sestre — on se opet uozbilji. — Budi razuman i čuvaj se. E, zbogom, i srećan ti put!...
— Gde bismo već sad bili, da smo još jutros krenuli! — žali se jedan. — Druže, ne sekiraj se... i ovo spada u rok službe — dobaci jedan debeljko, pa se
tako, da se bar i mi malo opružimo. Iako se ne poznajemo, ophodimo se jedan prema drugome kao da smo stari prijatelji. Vojska nas je izjednačila, idemo istome cilju, borimo se za istu stvar. — Druže, gde ti je komanda?
Počeše novi da ulaze; stari se pomeraju, neki sedaju, da bi što pre zauzeli mesto. — Ala smo se zgusnuli — dobaci neko.
— Još ste nam samo vi nedostajali — govorio je jedan kapetan — pa smo kompletni. Sada spisak možemo zaključiti. I za mnom kao da se zatvoriše vrata.
I još više... hoće da nam porobi Otadžbinu... Branićemo se do poslednjeg čoveka. Jeste li razumeli? — Razumeli smo! — grmnuše jednoglasno vojnici.
— reče im značajnim glasom. — Slušajte, našem podnaredniku su danas ukrali šinjel i čuturicu. Sigurno onda kada smo otišli za slamu. E, pa... vi znate, ima da se nađe. — Razumem! — povikaše uglas. — Tu... kod trećaka... četvrtaka...
Napolje! Izvukoh se brzo. Ali je narednik naišao prvo na Traila. — Pa to onako... kao da smo na seljačkom vašaru... a?... Slušaj, razumeš li, da to nisam više video... Vozari napred...
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Znate mi smo predsednik, a ovo nam je školski odbor. Učitelj promrmlja nešto u sebi, što je ličilo na zvuk: — A-a-a...
Kako nam je dosad mogao jedan otaljavati !... E ali revizor letos dogovori se sa pređašnjim odborom — a mi smo, znaš, od skora izabrani — pa tako... — Sirotinja smo, gospodine... Nema se otkud.
E ali revizor letos dogovori se sa pređašnjim odborom — a mi smo, znaš, od skora izabrani — pa tako... — Sirotinja smo, gospodine... Nema se otkud. Dacije su velike, podaviše nas, produži jedan odbornik.
— Neka te plaća, brate, ko te je tražio i postavio, a mi niti smo te tražili niti nam trebaš, uzviknu jedan odbornik.
Samo ne znam šta bi. — Ja imam hleba, doneo sam sa stvarima, a ti nabavi koje jaje, pa ćemo večerati. — Hm, dosad smo kupovali od Smiljke, po sedam za groš. Daće valjad’ i sad tako... — Evo ti groš, pa kupi i spremi.
Ali eto i ona zlo prođe, a nije baš tako meka, ume dobro da govori. Badava, mora tako da ide, kad smo bačeni na milost ovim bezjacima!... Sreća te država daje platu; onako bi se lipsalo od gladi...
— To već i onako moram... pojedine okruge, ali opet ne ide to tako... bez cele mape. — Mi ćemo zamisliti da smo među divljacima, pa ćemo se domišljati od svake ruke, reče ona i zacenu se od smeha.
— Što lažeš, bre, prekide ovoga drugi mališan: zar nismo sa njim sigrali mete na Vilinoj Kosi, kad smo ono išli ? — To je ’nako... kad nas je vodio u polje, a nije nas naročito učio.
Od mene će na ispitu da se zahteva sto čuda, a ja od vas zahtevam sve školske potrebe. — Sirotinja smo, gospođo, stade kmet uvijati poluironično, smejući se u sebi i čudeći se smelosti ovog devojčeta. »’Natema je...
— Kako vam se svidi prvo mesto, je l’ prvo ? — Da, sad počinjem. — Kolegu ćete imati dobrog, za to vam jamčim. Mi smo ga u školi zvali mlâdom, jer se sve nekog belaja stidi... Eno ga, vidite, zacrveneo se pa obara oči.
— Izvol’te i prošćavajte... Mi smo ti, bratiću, znaš bećari i sirotinja. Što je dao Bog... Budite zadovoljni!... — Gle, molim te, čuda!
Za vodu te ne pitam s toga, što znam da je imaš besplatno. — E, nemoj baš tako, bratiću. Imamo i Mi po nešto, i ako smo sirotinja. Tako je to. Gojko razvukao usta u širok sladak smeh, a glavu okrenuo u stranu.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
31. Majka hoće Đurđa da okupa; Majka hoće, a seje ne dadu: “Nemoj, majko, Đurđa da okupaš — Mi smo Đurđu devet milih seja, Mi ćemo ga suzam’ okupati!
“ Majka hoće Đurđa da obuče; Majka hoće, a seje ne dadu: “Nemoj, majko, Đurđa da obučeš — Mi smo Đurđu devet milih seja, Mi ćemo ga u rukav obući!
“ Majka hoće Đurđa da opaše; Majka hoće, a seje ne dadu: “Nemoj, majko, Đurđa da opašeš — Mi smo Đurđu devet milih seja, Mi ćemo ga kosom opasati!“ SPASOVSKE PESME 32.
88. Ovo je vino crveno, Popijmo ga veselo, Nek ne čuje sve selo, Da smo zdravo i veselo. 89. Pade listak naranče Usred čaše junačke.
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
TREĆA GRAĐANKA: Pitaj njih! DRUGA GRAĐANKA: Barabe belosvetske! Milun: Ostupi tamo! VASILIJE: Mi smo putujuće pozorište Šòpalović! Ja sam Vasilije Šòpalović, vođa trupe! MILUN (građanima): Razlaz!
MILUN: Pokažite mi vaše ausvajse! SOFIJA (još uvek držeći drveni mač Franca Mora): Ali, gospodine, molim vas, mi smo glumci! MILUN: Odloži oružje! SOFIJA: Kakvo oružje? MILUN: Odloži oružje, kad kažem, ili ću pucati!
MILUN: Reko sam odloži! Pazi, repetiram! I ruke uvis! Uvis, kad govorim! VASILIJE: Mi smo putujuće pozorište Šòpalović! Milun: Ja sam kazo da se odloži oružje! JELISAVETA: Baci, ova budala misli ozbiljno!
MAJCEN: Vaše rasprave ostavite za kasnije! VASILIJE: Izvinite, ne mogu da se savladam! JELISAVETA: Mi smo samo pokušali da objasnimo! MAJCEN: Šta da objasnite? VASILIJE: Pa to zašta ste pitali, to sa oružjem!
Ova je govorila sa bureta! VASILIJE: Nismo mi držali nikakve govore, nego smo izveli odlomak iz jedne scene, radi reklame! MAJCEN: A šta ste reklamirali? VASILIJE: Predstavu!
VASILIJE: Vi ste prvo pitali za drveni mač! MAJCEN: Možete da idete! JELISAVETA: Izvinite što smo vam upali ovako, nenajavljeni! MAJCEN: Čekajte malo, još jedno pitanje! VASILIJE: Samo izvolite!
Desno se ide na ulicu.) VASILIJE: I sad, kad smo se nekako izvukli iz policije, i kad treba pred večerašnju premijeru još da probamo, njih nema!
Znate, da ne bismo i za probe plaćali posebno. Ne samo da je zakupnina kafane za predstavu ispala visoka, nego smo morali i da platimo unapred! Jednom rečju, ostali smo bez dinara! Ovde vam zaista ne bismo smetali...
Ne samo da je zakupnina kafane za predstavu ispala visoka, nego smo morali i da platimo unapred! Jednom rečju, ostali smo bez dinara! Ovde vam zaista ne bismo smetali... GINA: To se vi dogovorite sa Simkom, ona vam je izdala sobe, a ne ja!
SIMKA: A gde ste igrali pre nego što ste došli kod nas? JELISAVETA: Igrala sam u Beogradu, u „Manježu”! Spremali smo Pižeove Srećne dane! To su zaista bili srećni dani! Ja sam imala prekrasnu žensku ulogu...
GINA: Kako i nemala! SOFIJA: Vama je ovde zaista divno, kuća kraj reke! GINA: Zato se mi retko i kupamo, što smo kraj reke! SOFIJA: Učinilo mi se ko da je nešto pucalo! BLAGOJE: Ne obraćajte pažnju, ja sam tu!
GINA: Velika siguracija! BLAGOJE: Ja sam ratovo pod komandom vojvode Stepe! Mi smo se na Ceru jednim šinjelom pokrivali! GINA: Pokrivo si se, sa mazgom, jednim pokrovcem!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Da živi groblje! Jedino lepo, čisto i verno. Da živi kamen i ruševine! Prokleto što cveta u visine. Mi smo za smrt! TRAG Želim: da posle snova ne ostane trag moj na tvom telu.
RASTANAK KOD KALEMEGDANA Rastali smo se i sišli iz grada. Kao dve suze, kad naporedo kanu, sa naboranog lica. Na vodi su nas čekale lađe. Tvoja ode prva.
Nismo znali a imali smo čedo u daljini. Rekao sam ti cvet jedan lak ispuniće tvoje misli. Sve osmehe koji su od bola svisli, sačuvaće
LjUBAVNICI Niko nas neće podeliti više, na dobre i grešne. Tajni smo kao grane snežne, a sve što je staro u ljubavi, plače sve tiše.
Što ne bi pošla na vrhunce, ko kraljevi i vođe? Silnija ste no jarko Sunce, nek vam se klanja ko prođe. Ta grlili smo gore od vas i nosili na oltare. Pa kad Isus ne spase nas, vaše će ruke stare.
Kažeš li nekad, iznenada, u dobrom društvu, još i sada, na čijoj strani si? O, da l se sećaš kako smo išli, sve ulice noću obišli, po kiši? Sećaš li se, noćne su nam tice i lopovi, i bludnice, bili nevini.
Sećaš li se, noćne su nam tice i lopovi, i bludnice, bili nevini. Stid nas beše domova cvetnih, zarekli smo se ostat nesretni, bar ja i Ti. U srcu čujem grižu miša, a pada hladna, sitna kiša. Gde si sad Ti? Beč. U revoluciji.
Zdravo, na domu mrki pogledi, mržnja i svađa. Zdravo, u sramu, pokoru, bedi, braća smo, braća! Zagreb, 1918. MOJA PESMA Duša je moja bogat seljak, pijan veseljak, u zavičaju.
Poljubac jedan, brz, i negledan, dosta nam je. Da se svetu nasmejemo. Da odemo u noć, kao da smo krivi. Lako, kao tica, koja kratko živi. Naš viti korak ne vezuje brak, ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Ne, tom je kraj! Na Itaki će da se udari u sasvim druge žice. Svejedno da li ja ili ko drugi. 1920. SUMATRA Sad smo bezbrižni, laki i nežni. Pomislimo: kako su tihi, snežni vrhovi Urala.
Led večernjače, rumen, u nadzemaljskoj tuzi? Kad, u suton, prelivaju oblaci, kao slap, prolaznost, u kojoj smo svi, u providnoj suzi? Uvek sam, bled i prazan, u svetu ovog slasti, znao da sve to gubim, u telu, i pod travom.
“, „Boško i crnjo!“. Pa se pitam: ko zna ko smo bili, otkuda došli, kako ime dobili i zašto? Sve do moga oca pisali smo ga staroslovenski: Cernjanski.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Često vam, 7 iz nestašluka, činimo male dosade i pakosti, ali vam možemo i koristiti. Mi smo, istina, male i sićušne, ali baš zato smo kadre izvršiti dela za koja veliki nisu sposobni.
Mi smo, istina, male i sićušne, ali baš zato smo kadre izvršiti dela za koja veliki nisu sposobni. Mi smo, smem reći, bivale i u Božjoj službi.
Mi smo, istina, male i sićušne, ali baš zato smo kadre izvršiti dela za koja veliki nisu sposobni. Mi smo, smem reći, bivale i u Božjoj službi. Bog je nas više puta upotrebio za svoje božanske namere a na čovekovo dobro...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Kola se zaustaviše pred jednom prostranom, oniskom, a zapuštenom kućom. — Gde smo sad ovo? — upitam onoga kmeta (bar ja ga tako zovem), što je nabavio kola, a i on sa mnom seo unutra.
Taman ste došli kao da smo vam poručili; već više od mesec dana kako se mučimo tražeći pogodnu ličnost za tu važnu tačku.
Zaista, jedinstven slučaj u svetu. Kako smo saznali, to čudo od čoveka odselo je u hotelu 'Kod mile nam napaćene otadžbine'.
“ Druge su novine otprilike to isto saopštavale, sa ovakvim dodatkom: „Sem toga, doznali smo s pouzdane strane da taj čudni čovek dolazi još i važnom političkom misijom.
— usudih se da upitam. — Kod nas je takav običaj da se što češće menjaju zakoni i da ih ima što više. Mi smo u tome pretekli ceo svet.
U jednim novinama stoji: „Saznali smo da i grad Kradija, po ugledu na druge gradove, sprema skupoceni poklon lekaru Mironu.
Sad je potpuno umiren, i veoma otada voli svoju ženu. Razgovor je tekao dale, razgovarali smo o mnogim stvarima, ali se gospodin ministar ni jedom rečju ne dotače pitanja finansijskih.
Te novine nema nigde u svetu, ali nas je tome nevolja naučila zbog rđavih finansijskih prilika u zemlji, te smo tako hteli da žrtvujemo tu priličnu sumu godišnje, samo da bismo narodu pomogli i olakšali mu koliko-toliko.
Tu smo, kao i svuda, veoma štedljivi. I sad dolazi ono sve ostalo manje važno u budžetu. — A na prosvetu, vojsku i ostalo činovn
Ali ipak svaki zbor će doneti jednodušnu odluku, patriotsku. Uostalom, i bole je što više, a glavno je da smo svi u osećanju i mislima složni, dišemo jednom dušom kad je pitanje o našoj miloj otadžbini.
— Braćo! — poče jedan od sazivača. — Vi već znate što smo se ovde okupili. Sve je vas ovde skupilo plemenito osećanje i žela da se nađe leka i stane na put drskim upadima
Čita svake naše novine, a već raznih podlistaka i romana pročitao je više od dvadeset. Njega smo poslali da studira geologiju.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Šta vi je kazala? — Imaš dvije. — Ene de sad! Pa 'ajd', priznajem, imam. — Šta ćeš priznavati, kad smo je mi viđele. — Đe, bolan? — Znaš đe, na kiseloj vodi. — Zar obadvije? — Jok, onu jednu, a druga ti je dolje.
— Znam, znam? — Jes', vala, pa pitaj kog' 'oćeš. — A što ste šaputale pred tim? — E, pa, jes', tebe smo, kad nećeš da nam kažeš ime tvoje devojke. — Pa 'ajde, baš, da vi kažem. Ime joj Milica. — Neka baš.
— Koji Delija? — Pa taj moj, Blagoje. — A, dede, Blažo, vjere ti! — Pa znate to svi, tek kad smo počeli, 'ajde, de! Vojevali mi s Turčinom, pa, rato k'o rato, dosadilo se i boljim junacima, a de li Dulu iz G.
— Ha, živo deco, polovinu smo davno preturili, viknu č'a Marko. To beše davno željena lozinka za mladež. Devojke se šćućuriše jedna uz drugu, k'o
— More, koga nije? Znaš li da mi duša ode u pete, dok smo prolazili onim đavoljim zakopanikom. — A ja sve gledam kad će da izleti pred nas.
Zađosmo u šumu. Trebalo je ići još četvrt časa, pa da se počnemo nadati, da ćemo nagaziti na zverove, za kojima smo pošli.
Nezgodno nam je što smo jedan od drugog mnogo udaljeni, te se svaki oseća usamljen, usled čega se strah uvećava. Ova neizvesnost, ovo neprestano
Već smo se zbili na dva-tri koraka jedan od drugog. Do mene se nađe s leve strane Đokić, a s desne tri moje komšije, pa Ljubiša.
I ne pade nam na um, da nas, možda, iza drugog trnja cilja drugo oko: svu pažnju obratili smo na sudbonosni kupinjak, gde će se, uvereni smo, rešiti nečija sudbina.
na um, da nas, možda, iza drugog trnja cilja drugo oko: svu pažnju obratili smo na sudbonosni kupinjak, gde će se, uvereni smo, rešiti nečija sudbina. Taman se približismo kupinjaku, a neko viknu: — Eno ga!
Vremenom je ova prva meštanska osobina, u nekoliko, izbledela, ali smo drugu osobinu mi, potomci, još više razvili.
Mi smo bili najposlušniji narod, ako ne baš u celom svetu, ono sigurno u našoj državi. Bojali smo se Boga i slušali smo vlast
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
Kamo sreća, kako sedimo u istoj kući, pod istim krovom, da smo još i u istoj partiji, pa da prijateljski razgovaramo, a ovako...
znaš kako je... nije to za zaradu, nego... onako... narodno poverenje... počast, i onako kao... SRETA: Dobro, sad smo načisto i sad možemo da postavimo svaku stvar na svoje mesto. Ti znaš, Jevreme, da sam ja vešt za te stvari.
Eto, tako se to radi! JEVREM: Gle, molim te! SRETA: E, vidiš, ako tako sve izvedemo i ako smo se sporazumeli kao ljudi, onda se može reći da je svaka stvar postavljena na svoje mesto. JEVREM: I ti misliš?
JEVREM (trgne se iz misli): Gde si bila dosad? DANICA: Pa tamo, u hodniku. JEVREM: Je l' se nije čulo tamo šta smo razgovarali ja i gospodin Sreta? DANICA: Nije.
Gle ti nje! Nemoj da misliš ako smo pristali da te damo, da smo te upisali i u njegovu partiju! DANICA: A otkad si ti to u očevoj partiji?
Gle ti nje! Nemoj da misliš ako smo pristali da te damo, da smo te upisali i u njegovu partiju! DANICA: A otkad si ti to u očevoj partiji? PAVKA: Otkad sam se udala, sinko.
PAVKA: O, baš dobro... SPIRINICA: A znaš šta smo rešili ja i Spira? SPIRA: Ama, nismo rešili, nego... SPIRINICA: Ta pusti me, čoveče, jedan jedini put u životu da
Ne čeka da kažem, pa onda ako ima što da primeti, nego... SPIRA: Pa dobro, 'ajde reci. SPIRINICA: Ja i Spira smo rešili: neka Jevrem bude poslanik, a Spira predsednik opštine. SPIRA: Eto, kao da to zavisi od toga što smo mi rešili!
SPIRA: Eto, kao da to zavisi od toga što smo mi rešili! SPIRINICA: Ne zavisi, ali ako bude Jevrem poslanik, a on neka gleda!
Mladene! SEKULIĆ: A je l' poslao Sreta plakate? JEVREM: Kakve plakate? SEKULIĆ: Pa one što smo štampali sa potpisom Sime Sokića? Znaš, što sam ti govorio da Sima Sokić objavljuje da mu je Ivković preoteo ženu?
Znaš kako je, uoči izbora svi smo braća. Jednom plati kafu, drugom rakiju; jednom obećaj državnu službu, drugom da će mu se skinuti stečaj; trećem da će
Nego takav si za svašta! JEVREM: De, dobro, šta hoćete da mi kažete? SPIRINICA: Pa to, zete, rešili smo ja i Spira. SPIRA: Eto, opet: „rešili smo”... SPIRINICA: Ama, pusti me, čoveče, ako boga znaš!
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
! — Kako da nijesmo čuli, gospodine!? Čuli smo sve. Znaš kako vele: dobar glas ide daleko, a zao još dalje. Pa tako i s tobom. Rekoše nam. Dođe nam ’aber za tebe.
Imaš kef i merak — gotova žena. A vi ste još mlad. — Pa došao, eto, malo; rek’o, da se upoznamo. Upućeni smo jedno na drugo; viđaćemo se češće, pa, ka’ velim, da odem. A vele da si jedan od prvih ljudi ovde.
Pa i ja bih trebao da vam kažem: prošćavajte, čitaoci, što sam vas toliko dugo zadržao u mehani. Ali kako smo mi Srbi, i vi i ja, znam da vam to nije neprijatno. Ta gde je Srbinu podesnija klima, lepše podnebije, nego u mehani?!
Ja dođo’ da te zovnem da se nakaniš k nama na večeru, u moju kuću. — Fala, fala — veli Sreta. — Pa izvoljevajte, mi smo, znaš, onako, i već bog zna kako, radi. Tu će biti i kapetan. — Kapetan?!
— Sad... tvoja volja, učitelju! — veli Milisav. — Tek, ja ka’ velim: lepo bi bilo da si ti ondena s nama. — A, mi smo, znaš, od bir-zemana ovako naučili! — Ost’o mu tako adet! Ali se Sreta ne dade ni osoliti.
— reče Maksa i baci cigaru pa leže opet. — More, gospodine, lezi tu pa spavaj! Nemoj da se mlatimo ovđen, a evo smo se digli u gluvo doba, pa ka’ vampiri! Napolju zapevaše drugi petli. — On i niko drugi! — veli Sreta.
I ti vlas’, i ja vlas’, pa pogle kakvo bezakonje činimo mi što smo vlas’. Ja se ogrešio o jedanaesti i dvadeset i drugi paragrafos »Mehanske uredbe«, a ti mi nadzorna vlas’, pa me jošte
»A otkud si se ti, more, propismenio?!« — Eh — veli Žika — mi iako nismo pismeni, a ono smo i-jope’ od fajde; mi ako ne umemo da pišemo, a mi umemo, beli, apsu da ležimo!
Očima kao da vele: »Znamo se; naši smo!« A Žika će mrdnuti glavom pa zapitati: »Ima li, učo, štogod i jopet da potpišem?
Ali znate kako je: Srbi smo, a time je sve rečeno. Znam da će mi mnogi čitaoci iz svog iskustva priznati da kod nas Srba što se toga javljanja i
priznati da kod nas Srba što se toga javljanja i predstavljanja tiče, nije bolje ni po varošima a kamoli po selima, gde smo mi sada.
Taki smo mi! Ali ja ću već stvar popraviti. A mislim da je tim bolje sad vam ga predstaviti kad unekoleko već i dela njegova govo
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
čuj samo škrca i stipsu: Iz gluposti i neznanja priziva Apokalipsu! Da, poslednje je vreme, i spali smo na grane tanke, Kad i ovakvi magarci po novinama pišu članke; Umesto poslednje vreme, tu mora najnovije!
mislima i filosofiji sklon; Voleo je da se ispruži na leđa I da razmišlja kako svet nema međa: „Mi, mačke, otkud smo, ko smo, u Kosmosu? Ko nas, ko proso, u prostoru prosu?
i filosofiji sklon; Voleo je da se ispruži na leđa I da razmišlja kako svet nema međa: „Mi, mačke, otkud smo, ko smo, u Kosmosu? Ko nas, ko proso, u prostoru prosu?
Pogleda me odozdo, iskosa: — Kad već nemaš pametnija posla, I pošto smo sami, i udvoje, Reći ću ti osećanje svoje...
u nj se sliše, sjaj, al i miris, jošte više, koji nas, uvek iznova, seća da negde — van zemlje — postoji sreća, i da smo, pre no što smo na zemlju pali, sve već videli i sve znali.
al i miris, jošte više, koji nas, uvek iznova, seća da negde — van zemlje — postoji sreća, i da smo, pre no što smo na zemlju pali, sve već videli i sve znali.
U dva udaljena stoleća, dakle, Mi smo dve barice koje se cakle Na dva ničija, crna poseda, Al u njima se jedno sunce ogleda: Sunce ljubavi prema istini I
je ustrojstvo našeg duha: Bojimo se čistog vazduha; U zagušljivoj sobi jeste Da su nesvestice prilično česte Ali smo zato ponajbolje Zaštićeni od migrene i glavobolje!
od onog što ulovi: Teški su, za ljude, onda bili uslovi; Opstajali su samo oni koje je bio rđav glas: Ovakvi kao što smo mi, i još gori od nas! A kad je reč o teskobi i o očaju, Te su stvari nedavno prispele u našu domaju...
ničem ne čudi: Između Morave, Save i Tise Naiđoše dani ludi, zlehudi; Ne budimo zabrinuti nit kiseli, Jer i većih smo čuda videli...
” „Nas tri smo jutros, u osvit sunca, Uhvatile večnog begunca U kafani „Poslednja šansa”. U mraku smo čekale sve dok ne svanu.
” „Nas tri smo jutros, u osvit sunca, Uhvatile večnog begunca U kafani „Poslednja šansa”. U mraku smo čekale sve dok ne svanu. Igrao je partiju preferansa Sa noćobdijama u Zvečanu.
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
Mi smo iz dubine od 2435 brasa mrežom izvukli jedan primerak Scrobularіa nіtіda, koje ima dosta u svima morskim slojevima, poč
Jedan od njegovih starih momaka, na koga smo pomenutom prilikom bili naišli i koji je tu, na pustome ostrvu ostao stalno nastanjen i obavljao takav isti posao, još
dao tačan opis pojave i opisao je na ovaj način: »Prolazeći kroz prostrane oblasti provincije Karakas, zadržali smo se u mestu Kalabozo da bismo videli električne jegulje kojih u tim oblastima ima neverovatno mnogo.
Bili smo vrlo iznenađeni kad su nam urođenici kazali da će toga radi povesti s nama triestinu poludivljih konja i mazgi, koji će
»U taj mah sam, posmatrajući prizor, zažalio što se tu nije našao kakav dobar slikar da snimi scenu koju smo imali pred očima: indijance koji su, sa svojim motkama i harpunama, okružili baru, konje koji su, užasnuti, skačući po
kod urođenika, da ni jedan od njih nije smeo skinuti nabodenu jegulju sa koplja i preneti je u rupu sa svežom vodom, koju smo bili iskopali na obali da bi jegulje sačuvali neko vreme u životu.
Morali smo se mi sami odlučiti da to uradimo i da primimo udare koji nisu bili baš mnogo prijatni. Udari su ipak bili jači od
Udari su ipak bili jači od onih što se osete na elektricitetom potpuno napunjenoj lajdenskoj boci. Tada smo se uverili da priče urođenika ni malo ne preteruju kad tvrde da kad pri plivanju jegulja napadne svojim udarima po
Pošlo se iz velikog francuskog pristaništa Šerbur u koje smo se i vratili po završenom ciklusu putovanja. Tada smo se jednoga lepog letnjeg dana, krstareći po beskrajnom okeanu,
Pošlo se iz velikog francuskog pristaništa Šerbur u koje smo se i vratili po završenom ciklusu putovanja. Tada smo se jednoga lepog letnjeg dana, krstareći po beskrajnom okeanu, prvi put našli na mestu gde se svake godine, u jedno
Uzbuđenje je bilo u toliko jače što smo znali da je ta rekonstrukcija uspela tek pre koje godine i da su tek naši savremenici mogli rešiti vekovnu zagonetku i
Imali smo na mestu koje nosi naziv »kolevka i grob jegulja« obavljati dubinski ribolov i proveriti neka tvrđenja ihtiologa teoretiča
Rakić, Milan - PESME
Ćuti, i pusti da sad žile moje Zabrekću novim, zanosnim životom, Da zaboravim da smo tu nas dvoje Pred veličanstvom prirode; a potom, Kad prođe sve, i malaksalo telo Ponovo padne u običnu čamu, I život
Takva je sudba! Niko neće znati Da nekad besmo prvi, premda mali, Kolenu našem da smo, kao mati, Nov jezik s novim osećajem dali.
Duša ćuti, A oko suzi, usta neme. Nesreću tajnu srce sluti, — Opet se vraća staro vreme. U takav dan smo nekad davno Međ ljude pali puni jada. Vreme je bilo tako tavno, Mračno i vlažno ko i sada.
Danas nama kažu, deci ovog veka, Da smo nedostojni istorije naše, Da nas zahvatila zapadnjačka reka, I da nam se duše opasnosti plaše. Dobra zemljo moja, lažu!
Kraj mene strči zarđala džida, A njemu, svakog časa, noga kleca, I zato što smo starinskoga vida Rugaju nam se raskalašna deca. Neka ih, Gospo. Nama nije krivo. Neka im i to zadovoljstvo damo.
su stvorenja, Prekrasna telom, duhom ljudi pravi, Kao nebesna neka priviđenja Nestala s ovog našeg tužnog sveta, Za koja smo se kleli da su ona Života našeg smisao i meta I da je bez njih prazna vasiona...
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
SERDAR VUKOTA Hitali smo da prijed dođemo, ma nikako ne mogasmo brže: no Pecirep i stari Baleta sakupili dvadest tridest drugah, pa u Dugu s
ni dođe knjiga od Nikšićah, i u knjizi deset pobratimstvah na Poljane da se sastanemo, da im damo robje na otkupe; pa smo bili na stanak Turcima, stoga smo se malo zadocnili. KNEZ BAJKO Što zboraše Hamza i Nikšići?
knjizi deset pobratimstvah na Poljane da se sastanemo, da im damo robje na otkupe; pa smo bili na stanak Turcima, stoga smo se malo zadocnili. KNEZ BAJKO Što zboraše Hamza i Nikšići? Šćaše li im mila vjera biti da izdižu mirno u Rudine?
A evo smo kao oni miši te za mačku zvono pripravljahu. DOĐOŠE MARTINOVIĆI. VUK MIĆUNOVIĆ Evo i vi, već se načekasmo!
TOMAŠ MARTINOVIĆ Nemoj, Vuče, i ostala braćo! Davno bismo na sastanak došli, no se nešto ružno dogodilo, te smo vi se malo odocnili. KNEZ ROGAN Je li vino goste posvadilo, kâ je vama ovo krsno ime?
Na Simunji¹ stigosmo svatove, te ubismo obadva Alića, a kroz Turke nesrećnu nevjestu. Tu smo grdno obraz ocrnili i od Boga dio izgubili. KNEZ JANKO Bože dragi, čudna dogovora! Bili ovo đeca poslovala?
Ja ću počet, kada drugi neće. Stotina se skupilo glavarah, nas Turakah i Crnogoracah. Ja znam divno što smo okupljeni: da mirimo krvi međusobne.
“ Strah životu kalja obraz često; slabostma smo zemlji privezani, ništava je, nego tvrda veza. Ali tice te su najslabije lovi svjetlost lisičijeh očih, nego orla
KNEZ JANKO Efendija, ovako ti hvala! (podiže kapu) Lijepu ni iščita prediku: što tražili, ono smo i našli! VUK MIĆUNOVIĆ Krst i topuz neka se udare, kome prsne čelo, kuku njemu! Jaje zdravo dobije slomjeno.
Što spominješ Kosovo, Miloša? Svi smo na njem sreću izgubili; al' su mišca, ime crnogorsko uskrsnuli s kosovske grobnice nad oblakom, u viteško carstvo, đe
Spuštavah se ja na vaše uže, umalo se uže ne pretrže; otada smo viši prijatelji, u glavu mi pamet ućeraste“. SVRŠI PISMO I ČITA GA NAGLAS PRED SVIJEMA (CRNOGORCIMA I TURCIMA) KNEZ
Pa sam stoga na kraj i utekâ, e blizu njih ne bih osvanuo. Evo vidiš kako smo daleko, i opeta ona teška vonja od nekrsti ovde zaudara. MRTVO DOBA NOĆI, SVE SPAVA. NEKO ZBORI KROZA SAN.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Znaš ti one naše bačve? — Kako da ne, snaške? Pamtim još kad su pravljene! Morali smo kapiju da porušujemo i razvaljujemo dok ih unesmo! Kako da ih ne znam! — E, pa one, te...
se pred Markom i sanjivo, malaksalo, ali odlučno poče: — Marko — ali se brzo trže i popravi — gazda Marko — ako smo i Cigani, i mi duše imamo. Ne može se više. Ne može se, i sam vidiš.
— Zar smo znali, bre, Arso? Ali, znaš ga ti. Otkada se sa svadbe vrati, kao da nas je hteo da prevari, tako je bio mek.
Pandurović, Sima - PESME
ALILUJA Bili smo deca, i na trošnoj klupi, U staroj porti, ispod kestenova, Pobožno, kada Maj i nada pupi, Slušasmo tiho, na pomolu
Zaboravili smo posle prve dane Vere i mira; sasekli smo brzo Mladačkih snova mirisave grane; Orkan je strasti dušu nam rastrz’o.
Zaboravili smo posle prve dane Vere i mira; sasekli smo brzo Mladačkih snova mirisave grane; Orkan je strasti dušu nam rastrz’o.
Bili smo gluvi, ponosni kad bruja Na istom mestu staro: Aliluja! Danas je život samo ružna mrlja, Danas je jesen; i kad vetar
Sada smo mirni: prošla je oluja... Aliluja! Aliluja! NAŠI PEJZAŽI Sivo jutro. Magla se svud slêže. Sneg svetluca; staze zave
SVETKOVINA Sišli smo s uma u sjajan dan, Providan, dubok, — nama, draga, znan, I svetkovasmo ocepljenje to Od muka, sumnje, vremena i sto
daleko od njih Sad smo, a oni žale mir naš tih. Oni baš ništa nisu znali šta Dovede tu nas. U cveću smo išli Slaveći strasno osećanja ta
daleko od njih Sad smo, a oni žale mir naš tih. Oni baš ništa nisu znali šta Dovede tu nas. U cveću smo išli Slaveći strasno osećanja ta Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
Oni baš ništa nisu znali šta Dovede tu nas. U cveću smo išli Slaveći strasno osećanja ta Zbog kojih lepo sa uma smo sišli. U novom svetu dobro nam je sad, A svet o njemu dobro i ne sluti.
A naših srca jedan isti zvuk Beleži draži i vremena huk. Jer mi smo davno, verna draga, — je li? — Iskidali konce što nas vežu Za prostor, vreme, tonove i boje, — Lance života što
— Iskidali konce što nas vežu Za prostor, vreme, tonove i boje, — Lance života što zveče i stežu, – Jer mi smo, možda, sami tako hteli, Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.
Predani smo svojoj prošlosti, k’o majci, Jedinoj što za nas još utehe ima U današnjoj gruboj, bespoštednoj hajci Života, u borbi
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
„Pomamio se!“ rekoše drugovi iza njega, jer oni ne bjehu čuli one riječi. „Pomamili smo se svi!“ viknu konte, okrenuv se živo i prišavši k svojima. „Ta gdje nam je pamet, nije li im danas Badnji dan!?
Znaš, vidite, sve što smo doživili otkad je princip prošao! Koliko se gostiju izmjenilo i kako se ispratiše! A svijet je obezbožio, znaš,
Prijed smo rekli, da je cura bila stasita i tankovjesta. Ele, divni božiji stvor, divni plod gospodskoga soja, što se u brda
„Ti lijepo znaš što si ti nama, naša perjanica i naša dika, a što smo mi tebi, tvoja krv! Bog dragi zna, a i ti, jesu li tvoji jadi i naši jadi! Ama nećemo tako!
Dvojica, Marko i Petar, bjehu rođeni sinovci serdarevi, djeca nekog mu mlađeg brata te je davno poginuo u Dugi. Njih smo već pomenuli u početku ove pripovijetke, jer su bili sa stricem u Kotoru.
“ reče Marko i pogleda značajno svoje drugove. „A što već da mudrujemo i u kučine zavijamo!“ reče Petar, „mi smo, striko, dogovorili se da te molimo e da začneš! Ela, ovako te molim, potvrdi ono što prijed reče!
„Ne treba, serdare, mi smo se za to pobrinuli!“ rekoše momci veselo, a brkonja Radoje iskoči na vrata, te unese nataknuta brava, kojeg su pred
No pričajte mi gdje je koji konačio, jer znam lijepo da nijeste nijedan iz doma jutros, bez toga Bajice.“ „Mi smo baš kod njega i noćili, nas trojica“, odvrati Savo. Đakon sad počeo bješe posluživati rakijom.
dođoste evo ovdje... tres. Dobro jutro i sretna ti nova godina, Gospodaru, tebi i Crnoj Gori. No mi smo, Gospodaru, i pogladnjeli...“ E, možete zamisliti bi li smijeha.
“ odgovori brkonja. To bjehu: Radoje i brat mu, Petar i Marko, sinovci serdara Peja. Svu tu četvoricu vidjeli smo u kući serdarevoj, uoči Božića.
„Evo večernji hlad“, primjeti Radoje, „no imamo li mi časova dogovora oko ove naše rabote, jer smo mi i umorni pa bi malo počinuli“. „Vaistinu lezite! Nemamo se šta dogovarati.
“ „Ono su dva Adžajlića, ona dva naprijed; moji stari krvnici. Ostali... jadi ih znali svijeh... I ove znam, jer smo negdje onomlani hvatali vjeru š njima pa dohodiše na sastanak u Rudine“, nastavi Spasoje šapatom. „Mir!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Šta bi, bi! — viče malo gušče kad se otkidajući kljunićem travku prevrne; a na to mu starije gušče odgovara: Tako smo i mi! Tako smo i mi! Ščim-ni ščim! Ščim-ni ščim! Ščim-ni ščim!
— viče malo gušče kad se otkidajući kljunićem travku prevrne; a na to mu starije gušče odgovara: Tako smo i mi! Tako smo i mi! Ščim-ni ščim! Ščim-ni ščim! Ščim-ni ščim!
— Kol’ko ljudi, tol’ko ćudi. — Gde je čija kuća, tu i sredina sveta. — Svet je najbolja škola. — Bi i ne bi: to smo mi; bit’ i ne bit’: to je svit. — Mi starimo, svet se podmlađuje. — Na mlađima svet ostaje.
— Bliža je košulja nego li haljina. — Bez dece — bez ruku. — Umre kumče, raskinu se kumstvo. — Ako smo i braća, nismo družina. O PRIJATELjSTVU — Prijatelj se hita u volji, a kuma u nevolji.
— Grob je bliži od kuće. — Danas čovek, sutra crna zemlja. — Danas jesmo, sutra nijesmo. — Dok smo, nek’ smo, kad umremo, nek’ se spominjemo. — Mrtvi živima oči otvaraju.
— Grob je bliži od kuće. — Danas čovek, sutra crna zemlja. — Danas jesmo, sutra nijesmo. — Dok smo, nek’ smo, kad umremo, nek’ se spominjemo. — Mrtvi živima oči otvaraju. O SUDBINI — Ko se za vješala rodio, neće utonuti.
“, pa onda odmah k ženi: „Trči de k susjedu tome i tome te zaišti jednu papriku“. Ako smo i popadali, mi smo i tebe pokrenuli.
“, pa onda odmah k ženi: „Trči de k susjedu tome i tome te zaišti jednu papriku“. Ako smo i popadali, mi smo i tebe pokrenuli.
14 Pitali zečevi svoga harambašu: — Hoćemo li bježati đe ljudi nema? — Ma zašto? — Zato što nas svak kori da smo strašljivci. — Šutite, budale, jutros ispred mene poskakaše sve žabe u vodu!
2 Pitao knez agu: — Ma hoćete li vi, Turci, vazda tako uživati, a ništa ne raditi? — Dok smo živi, hoćemo. — A kako će vaša deca? — Nek’ se ona brinu.
4 Pitao Primorac Hercegovca: — Zašto i vi ne idete po moru? — Čuli smo da vaše polje nije kao naše tvrdo i plitko, nego duboko i žitko.
U zdravlje njegove pune i izobilne ćese! U zdravlje njegove svake dobre sreće! — Da bog da i milost božija; što smo pomenuli našega brata domaćina: gospodin ga Bog pomogao, a u napredak pomakao!
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
” Onda baba iziđe na polje a carev joj sin reče: „E baba, ja sam tebe služio pošteno, sad mi daj što smo pogodili.” Baba mu odgovori: „Sinko, što je pogođeno ono valja da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš.
” A ona se odmah seti i brizne plakati pa njemu oko vrata: „Slatki brate! mi smo sve tri u zmajevskim rukama. Ima njih tri brata zmaja, oni su nas odneli pa nas drže svaki u svome dvoru.
da prenoći, a oni ga sa svim srcem prime i stanu se moliti da im oprosti što ga ne mogu dočekati kako bi želeli, „mi smo” veli „siromasi ljudi.” Anđeo im odgovori: „Ništa za to, ja sam zadovoljan onim Što ima.” Oni onda šta će da rade?
dođoše vile da | se kuplju, i stadoše govoriti kako se izliječi kraljeva šći, „valja da nas je” rekoše, „neko slušao kad smo govorile da bi se ovom vodom iza nas izliječila. Može biti da nas i sad ko sluša, pođimo viđeti.
ja velim neka ide i ova moja devojka u svet da traži sreću, vidiš, onu smo poslali, pa se ne vraća, može biti da do sad zlato na njoj trepti.” Čovek uzdahne pa pristane i na to.
” A čoban: „Kad ljudi dolaze, za njih valja meso da se i kolje.” Opet putnik: „Za tebe smo glavu ostavili.” A čoban: „Glava glavi i ide.
” Onda pobratim rekne: „Bog da mu dušu prosti! On je bio moj pobratim. Mi smo zajedno radili i trgovali, i kad sam ga tako našao, barem ću čekati da ga otpratim do groba i da bacim zemlje nanj.
kamo te se?” A pobratim iz ugla: „Evo nas, svi smo gotovi.” Kad hajduci to čuju, onaj pobaci sablju, a oni drugi ostave svoje delove na gomilama, pa skoče i pobegnu bez
“ Oni se prepanu n otvore vrata i neke sile strahovite počnu govoriti: „Dajte đevojku srednju sestru, mi smo došli da je prosimo.“ Veli najstariji brat: „Ja je ne dam.“ Srednji veli: „Ja ne dam sestre naše.
Onda otpočne najstariji brat govoriti: „Kad sam pošao s mojom | braćom po ovom putu, prvu noć kad smo došli konačiti kod jednog jezera u nekoj velikoj pustinji, kad braća moja oba spavahu a ja čuvah stražu, najedanput
“ Onda najmlađi otpoče da kaziva: „I ja sam nešto malo učinio kad smo zanoćili onu noć kod jezera u pustinji, vi ste, braćo, spavali, a ja sam čuvao stražu; kad bi neko doba noći, zaljulja se
za Baš-Čelika kazati: onog istog dana kad je tvoju ženu ugrabio, ja sam ga dočekao sa pet hiljada sokolova, pa strašno smo se pobili šnjime, krv pade do koljena, i ništa mu učiniti ne mogosmo! a ti da mu jedan nešto učiniš!
Sveti Sava - SABRANA DELA
“ (I Jn. 1, 3-7) „Po tome razumesmo ljubav što op dušu svoju za nas položi. I mi smo dužni za braću dušu polagati.“ (І Jn. 3, 16) „Ako zapovesti njegove sačuvamo, i ugodno pred njim činimo.
Jer kao što smo mi složeni iz dvojakog, to jest iz duše i tela, tako je i sa manastirom. Kao duša njegova mogla bi se razumeti sva
Pošto smo već dovoljno s Bogom ovo rekli o duši njegovoj, lepo je da kažemo i o onom što je najbolje za telo njegovo, i o hrani uzako
A ne govorimo misli koje smo ranije ispovedali, nego one koje vam danima i časovima dosađuju, jer nije moguće da vi kao ljudi nikada ne pomislite
prebivaše među nama u svakoj blagovernosti i čistoti, preuspevajući i učeći sve podvigom duhovnim, govoreći nama koji smo oko njega: „Uzmite igo moje na se i naučite se, jer sam krotak i smeran srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim.
Ovo nam treba, ljubljena braćo moja, brinuti i pomišljati, u ovom živeti, jer smo van sveta, jer život na nebesima imamo, (Flb.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
(Vraća se za šank) MILE: Ovaj drug Vilotijević, sa govornice! Zajdno smo išli u zanatlinsku, bili smo sjajni drugovi, par ekselans! IKONIJA: Kakav par?
(Vraća se za šank) MILE: Ovaj drug Vilotijević, sa govornice! Zajdno smo išli u zanatlinsku, bili smo sjajni drugovi, par ekselans! IKONIJA: Kakav par? STAVRA: Lepo ti čovek kaže: par ekselans!
JAGODA: Kolko je naroda! Treba se kroz ovu masu probiti! MILE: Ja s čovekom stojim ovako! Išli smo zajdno u zanatlinsku, šapto sam mu „Otadžbinu” od Đure Jakšića! „I ovaj kamen zemlje Srbije...
MILE: Koji bog da mi prokisne? STAVRA: Kažem na primer! MILE: Što smo ti mi zaostali! IKONIJA: Zar nemaš ništa bolje da obučeš? Vidiš li ovu kišetinu?
ANĐELKO: Misliš da ja ne kapiram? Kad sam pošo iz one samoposluge, smaterijalom, preda me patrola! Ko da smo imali zakazano! Misliš da ne kopčam da me on otkuco? Da ne beše amnestije, to bi me koštalo celih osamnes meseci...
Kad bi bar kiša htela malo da stane! TANASKO: Vi barem imate to gumirano platno! MANOJLO: Bolje da smo pošli na Savamalu, uz Dunav. Il preko Topovskih šupa. Ili ne valja ova karta, il smo pobrkali teren!
MANOJLO: Bolje da smo pošli na Savamalu, uz Dunav. Il preko Topovskih šupa. Ili ne valja ova karta, il smo pobrkali teren! TANASKO: Odvali mi ruke ova kokinka! MANOJLO: A šta bi tek da nosiš mitraljez Švarcloze?
Malo kundakom u vrata... MANOJLO: Treba se čuvati i od srpskih i od austrijskih trupa! Znaš da smo ovde po specijalnom zadatku! TANASKO: Mogla bi žena diznese nešto čorbasto!
TANASKO: Mnogo mu vredi pričati! A i onâ, sa svećom i amrelom! Bokte, ko da ima kvasac u sisama! E, da smo u Mačvi, u Radenkovićima!
Sise, bre, drži ko da su odlikovanja! Karađorđeve zvezde, a prekrivene svilom prizrenskom! Dobro bi bilo da smo je rekvirirali, makar na pósata... MANOJLO: Fini odnos prema civilnom stanovništvu, nema šta!
to mora da je to.... TANASKO: Kakva je, miriše ko kilo jabuka! MANOJLO: Nema nikakve sumnje! Mi smo zaista na tragu onoj bitangi! TANASKO: A kosa crna! Da mi je videti pokrivenu svetojovanjskim snegom!
MANOJLO: Treba da čekamo čudo i čudotvorca, eto šta! TANASKO: Kuda ćeš većeg čuda od komore! MANOJLO: Kako smo išli na sever, pogledaj sekciju, čudo je uvek bilo ispred nas!
Stanković, Borisav - JOVČA
MARIJA Sinoć. Ne znam zašto, tek mi kao da smo znali, te sinoć ne odosmo na sedenje kod Aritonovih. Srećom, kao da smo znali, te nas zateče kod kuće, inače ko zna...
MARIJA Sinoć. Ne znam zašto, tek mi kao da smo znali, te sinoć ne odosmo na sedenje kod Aritonovih. Srećom, kao da smo znali, te nas zateče kod kuće, inače ko zna... MAGDA Ako, ako.
MARIJA Pa gde ste, za Boga? SOFIJA Pa tu smo, nano. Ne možemo od onih dole da se okrenemo. Već se svi iskupili. Svi se zbili, pa od njih čovek ne može da se makne.
NEKO S FENjEROM (s leva, došav do ispod stepenica, uplašeno, prigušeno): Tu smo, tu! JOVČA (bešnje): Ovamo, bre! NEKO S FENjEROM (izgubi se opet levo iza kuće).
STARIJI SIN De, znamo to i mi. I mi smo ga pratili. Ali to nikom drugom da nisi!... Pa, to ništa i nije, ne košta kuću; ama, on rasipa, čujemo, ovde i daje
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Pritom, budući da kakvi smo god, moramo jedan s drugim život provoditi, kako valja, dakle, da postupamo i da se ophodimo da nismo jedan drugom
Gubimo se po stranputicama, a čini nam se da smo na pravom velikom putu; ko nam sme reći da nismo? Gotovi smo nama[h] na kavgu.
Gubimo se po stranputicama, a čini nam se da smo na pravom velikom putu; ko nam sme reći da nismo? Gotovi smo nama[h] na kavgu. Svak se sebi čini na pravom putu, a drugoga sudi za izgubljena.
Po smrti matere moje, dva brata moja, stariji Ilija i mlađi Luka, i ja, vratili smo se k našem stricu Grujici koji nas je kao roditelj primio. On je imao u domu jednu staricu sna[h]u s dvema sinovicama.
opet bi počeo s većim userdijem govoriti: „Moj dimitrije, veruj ti tvom babi (sva deca, moja braća i bratučedi, babom smo ga zvali); meni imade blizu pedeset godina; ja sam iskustvom poznao človečesko jestestvo.
Jednim slovom, kupeći Turkom novce, došli smo u omrazu svetu i vilajetu; svak se nas uklanja kao od kurjaka, jer kako nas gdi sretne, zna da će ograjisati.
Mi bi[smo] se užasnuli kad bi[smo] dobro mogli i hoteli rasuditi koliko su hiljada godina neke velike laže za istinu i lukava
Mi bi[smo] se užasnuli kad bi[smo] dobro mogli i hoteli rasuditi koliko su hiljada godina neke velike laže za istinu i lukava licemerja i prelasne
I sami se čude kakve su pameti bili do lane! O, koliko smo neradivi u istraživanju istine! Zlato kad uzmemo u ruke, nije nam dosta da nam ko kaže da je zlato, no sami razmatramo
Hristos i apostoli jeli su meso; zašto, dakle, episkopi da ne jedu? Ili se, zar, hoće da smo mi bolji od apostola? U vreme apostola, i trista i više godina posle nji[h], episkopi su bili mirski poglaviti
sestra domaćinova, uzdržavajući se od smeja, počne besediti: „Preosvešteni gospodine, kako nas vi opisujete, mi smo žene na pakost svetu i, imajući take zle i pakosne oči, ne bi li bolje bilo d[a] se slepe rađamo?
Lepa je i blagorodna dobrodetelj. blagodarnost! A kom smo više blagodarnosti posle boga dužni ne|go ženskim prsima? Neblagodaran i nedostojan človekom nazivati se koji se toga
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Kako, Jure? Kako, Bare? Kako, Šimeta? Kako, Vice?... Kako svi? — pita fra-Brne. — Vala bogu i Divici, sa zdravljem smo dobro, a mučimo se kako možemo — odgovori Čagljina u ime sviju. — Tako! — reče fratar i nastavi jesti.
— Grijota je sviću grditi i kad nije kandelorica, a kamoli još vriđati boga prid dičicom i prid duovnikom. — Valaj smo baš beštije, kad se ni prid redovnicima ne možemo uzdržati! A da šta lajemo kad nas oni ne čuju? — dodade Kljako.
Ljudi božji, ala ste divlji! Na to se uzmigoljiše, ali mudri Čagljina odmah povrne: — A da što smo nego divlji! Mi smo, bolan, kâ zvirad! Pa ugasi lulu, što i drugi smjesta učiniše.
Ljudi božji, ala ste divlji! Na to se uzmigoljiše, ali mudri Čagljina odmah povrne: — A da što smo nego divlji! Mi smo, bolan, kâ zvirad! Pa ugasi lulu, što i drugi smjesta učiniše. — Pa onda još ništo — nastavi Stipan.
Mi smo, bolan, kâ zvirad! Pa ugasi lulu, što i drugi smjesta učiniše. — Pa onda još ništo — nastavi Stipan. — Mi smo pošli iz manastira u podne, pa je, bogme, dujo umoran i on bi legâ, a vi zasili... Na to svi jedanak poustajaše.
— Tako, moj lipi Stipane — reče Osinjača — zdravljica se nanosija, a tako ti tvoje srićice pouči neuko dite, jer mi, smo kâ goveda... — Taa-ko! Dosta sad! — prekide dujo.
A jesam li i mislija šta rđavo? A on nas tira iz kuće na ovaj način! Mi jesmo u njegovoj kući, ali smo se radi tebeka skupili, i ja imam tebika da rečem ništo u ime sviju, jer imamo dogovor. — Taa-ko!
— Ja nisam znâ to! — Jesi, jesi! Jesenas smo ti kazali sve potanko. Kazâ ti je i Čagalj, i Šunda, i Kljako, i Rora, i ja, a kašće ti i sve selo, jer je sve selo na
— Dobro! Dobro! Ajte sad! — A moj dobri, moj lipi vra-Brne! — nastavi Čagljina — nemoj ti misliti da smo ti mi izgubili rišpet, i da ja nisam znâ da ćeš ti učiniti kako je pravo! — reče i poljubi ga u ruku.
A to ste znali svi. Baš sinoćke bi mu lakše i razgovarali smo se i smijali. Još reče da će jutroske na matutin, ako vitar ujenja.
— Sad odanimo najprije! — reče Lis kad bijahu na tratini prema novoj mađupnici! — A ti, Bakonja, u pamet se. Mi smo, jevo ovako činili prije smrti Škorančine, kadgod rika naraste, te nema u mlinu prikovođana... Kad smo ono najprije...
Mi smo, jevo ovako činili prije smrti Škorančine, kadgod rika naraste, te nema u mlinu prikovođana... Kad smo ono najprije... znam da je bilo one zime kad je Stipan došâ... — Vridni naš Stipan! — reče Bujas i uzdahnu...
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
O svi smo lomni ko štap Na prvom rubu greha Kad padne pregorka kap U plavi zumbul smeha. Teško je: drhtiš ko bor. Pa ćutiš...
Tu smo se tužno ljubili U senkama, po klupama. Tu su me veselo ubili I bacali po rupama. O, gde sve nisam šetao, Koga sve nisa
Dok negde u dnu tek tinja U setnom snu zlatna kuna. NITI Jednom nas tu, gde nas ima, Neće biti. Mi smo niti Koje vežu nerođene sa mrtvima. Nema kraja.
I — možda: bulka daleka. O znamo mi, znamo, znamo, Al ipak koračamo. SUNCU KRAJ JE Bili smo daleko, al najdalje — ne. Kvasili se u moru, peli na vrh, o svud. Jesmo li doneli nešto ili ostavili sve?
Jesmo li doneli nešto ili ostavili sve? Neko se vratio nasmešen, neko lud. Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi. Da l smo bliži ili dalji nego pre?
Jesmo li doneli nešto ili ostavili sve? Neko se vratio nasmešen, neko lud. Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi. Da l smo bliži ili dalji nego pre? U oku nam još po malo zakasnelo zri Zatajeni pramen leta — to je sve.
Neko se vratio nasmešen, neko lud. Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi. Da l smo bliži ili dalji nego pre? U oku nam još po malo zakasnelo zri Zatajeni pramen leta — to je sve. Suncu kraj je.
Sunce je opet tu. Odnekud mislimo: leto. To znači: život! Opet smo nagi kraj vode. Ali stojimo dugo, a niko da kaže — dosta I uđe u vodu. (Gledali smo je, u mantilu, sa mosta!
To znači: život! Opet smo nagi kraj vode. Ali stojimo dugo, a niko da kaže — dosta I uđe u vodu. (Gledali smo je, u mantilu, sa mosta!) Pokraj nas: grana s načetim lišćem nekud ode. Smišljamo da nam se vraća leto. Ali: varka!
Motri me zimsko nebo uvrh rama. Motri me ruka moja, pesma sama. NI PREDEO MAGLEN Kao da smo sišli pod zemlju, u trap, Nemo smo stajali tako: dub i dub.
Motri me ruka moja, pesma sama. NI PREDEO MAGLEN Kao da smo sišli pod zemlju, u trap, Nemo smo stajali tako: dub i dub. O zar je noć ova bila ona kap Što prepuni čašu i već preli rub.
Jer ove smo noći doživeli sve Dok rušilo se lišće oko nas na tle. Sad svanjiva jutro: ispražnjeni svet. Život će odsad biti više
Ćosić, Dobrica - KORENI
Tek u ovom poslednjem čovečjem konopcu počinjemo zemlji da vraćamo dug i kosti ostavljamo njivama čija smo zrna zobali. Ovo malo zemljice oko Morava jedva se napuni narodom, pa se brzo iskrene i raspe preko Save.
Čim ti kiša ognjište gasi, onda se veče ne pamti, niti misli na jutro buduće... I zato smo ti mi, stari, veliki sebičnjaci i oštrozube izelice. A dobri jesmo u pesmama uz gusle, i kad je to korisno.
— Tebi kao milo što meni noćas propustiše glavu? — Niko nije ni pretio tvojoj glavi. Ja i ti smo vršnjaci. Zajedno smo odrasli i vojsku služili. Zajedno ratovali. — Ne laži. Mene ni otac ne žali.
— Tebi kao milo što meni noćas propustiše glavu? — Niko nije ni pretio tvojoj glavi. Ja i ti smo vršnjaci. Zajedno smo odrasli i vojsku služili. Zajedno ratovali. — Ne laži. Mene ni otac ne žali.
— Stigli smo na broju! — reče Tola kad volovi sami stadoše pred vratnicama Katića, i skoči u sneg što je napadao do pola cevanica.
Noćas nisi. Ostario si, a? Jesi, jesi. U lov ne ideš. Kuću ne čuvaš. Hajde, zakevći malo, kao nekad kad smo jurili lisice. Hoću sad da te čujem. Hajde! Što ćutiš? Đorđe se spusti na slamu.
Kočijaš naglo zaustavi konje, okrenu se njemu i smeškajući se reče: — Tu smo! Treba mu odmah platiti, da ga ne vidi otac. Uzdahnu gledajući sneg u pazusima jasenova.
Zar je vreme takvo da i Vukašina tuku? Došao da se požali... Ne, neće to. Takvi smo mi. Tvrđi od bresta. A lep. Njemu bi priličilo i kralj da bude.
Ne molim milostinju, govori sebi Vukašin. Zašto da ne tražim ono što je moje? Moje dostojanstvo je u pitanju. Da smo načisto. — Ja neću da živim u Tošićevoj kući. Hoću kuću da kupim i u svojoj kući da živim. I isplatite mi moj deo.
Otkud ti znaš šta je pravo? — Tvoje je, Đorđe, tvoje, nemoj da se ljutiš. Meni je teško... Žena sam ti, uvek smo se lepo dogovarali. On je moj brat. Nije Aćimov pastorak. On je u nasledstvu ravnopravan sa mnom.
Tamo, Evropi, pokaži ko je Srbin. Pokaži, majku im belosvetsku, da mi nismo samo s jataganima vešti. Nek znaju da smo isto tako i s knjigama umešni. Pamet im pokaži, a dukate ne žali.
— Stani malo! — kaže on pred debelim bagremom što granama grli strehu stare kuće. — Ti pamtiš tocilo? — Pa skinuli smo ga tek kad je mati umrla — ne odgovori odmah Aćim, a glasom ne skriva začuđenost i nelagodnost.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Ali nas i decu i te kako čuje! — Ko ste vi? — devojčica raširi oči, a lutka se nasmeja. — Mi? Zar ne vidiš? Pa, mi smo Tatagina deca, ali nikom ne pričaj!
Pa i te trave! Sav sam se isekao o njihove oštre vrhove. Bar da smo ptice! Leteli bismo kamo hoćemo, niko nam ništa ne bi mogao!
Sav užasnut, Plačko prhnu uvis i zajauka: — To li je život ptica? To? Bole bi bilo da smo ribe! Do njih ne dopiru ni mačke ni domaći zadaci!
Pozvani smo na svadbu morske zvezde! Po glasu Plačko poznade Smejačka, ali na svadbu nekakve zvezde nije mu se išlo. Baš koješta!
A bor je za to vreme šumeo na vetru, pitajući ptice: — Jeste li videle male svirače? — Videle smo, videle! — odgovarale su ptice. — Tri dana letenja su daleko, ali žure, stići će...
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
“ „Znaš u hladu, ispod one grane, Bistri izvor, gde smo bili lane; Kažu da je iz vilinih dvora; Od njeg' bolnik ozdraviti mora“ - „Ozdraviti mora“...
Mi smo male, Al' smo znale, Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti Kao ti - Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari,
Mi smo male, Al' smo znale, Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti Kao ti - Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U novome
Gradimo broda, nema se časa, Sutra smo žrtva burnih talasa. Dižite škole, Deca vas mole! Il' neka zine to naše groblje; A narod naš će ostati roblje, Slepo će
Nebo će plakat' dugo i gorko, Jer neće biti Srbina... Mi nismo braća, mi Srbi nesmo! Ili vi neste Nemanjin soj? Ta da smo Srbi - ta da smo ljudi Ta da smo braća - oh, Bože moj! Ta zar bi tako s Avale plave Gledali ledno u ognjen čas?
Mi nismo braća, mi Srbi nesmo! Ili vi neste Nemanjin soj? Ta da smo Srbi - ta da smo ljudi Ta da smo braća - oh, Bože moj! Ta zar bi tako s Avale plave Gledali ledno u ognjen čas?
Mi nismo braća, mi Srbi nesmo! Ili vi neste Nemanjin soj? Ta da smo Srbi - ta da smo ljudi Ta da smo braća - oh, Bože moj! Ta zar bi tako s Avale plave Gledali ledno u ognjen čas? Ta zar bi tako - oh, braćo draga!
- Ta uvek smo mi na njemu! Groblje j' zemlja kôm se hodi, Groblje j' voda kôm se brodi, Groblje, vrti i gradine; Groblje, brda i doline; Sv
“ „Što ne mogoh - ti ćeš moći!“ „Kud ja nisam - ti ćeš doći!“ „Što ja počeh - ti produži!“ „Još smo dužni - ti oduži!
Kad vidim da mu godi pripovest, Upotrebim trenutak ugodan: „Pa kad smo se već tako sastali, Pozajmi mi od znanja svoga što! Pozajmi mi od“... - Gost me prekine: „Opet pozajmi more, dokle ćeš?
Ćuti, i pusti da sad žile moje 3abrekću novim zanosnim životom, Da zaboravim da smo tu nas dvoje, Pred veličanstvom prirode!
M. Rakić LXVII SUSRET Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli Dala si mi ruku i pošla si sa mnom. I idući stazom nejasnom i tamnom, Iskali smo sunca i sreće smo hteli.
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
istok sunce sv'jetlo rađa, ako biće vri u luče sjajne, ako zemlja priviđenje nije, duša ljudska jeste besamrtna, mi smo iskra u smrtnu prašinu, mi smo luča tamom obuzeta. O svevišnji tvorče nepostižni!
biće vri u luče sjajne, ako zemlja priviđenje nije, duša ljudska jeste besamrtna, mi smo iskra u smrtnu prašinu, mi smo luča tamom obuzeta. O svevišnji tvorče nepostižni!
Pričaj meni tužnu tvoju sudbu! Ah, strašnoga tvoga padenija! Ah, užasa što smrtne postiže! Tužnoga smo mučenija žertva rad pogubnog toga prestuplenja.
Ustav polet, iskro božestvena, krug smo davno prešli vozmožnosti: nebesne su prešiljaste zrake, mogu vredit smrtnome pogledu; nebesni je prostor beskonečan,
vječitom svojom pogibijom, misli sa mnom vladu dijeliti, dijeliti svemogućstvo sa mnom, poslje skupa mirotvorci da smo.
Popa, Vasko - KORA
su izvrnule Gorke džepove soba Da ih vihor pretraži Duž naših rebara Ulične svetiljke Svlače haljine krvave Dva smo lista novina Surovo zalepljena Na ranu večeri Zapaljene ptice Iz obrva mojih Na ključnjače su ti pale 12 Teku nam
da dovek čekamo sunce Da nam se kroz rebra zažuti Slušamo kako nam srca U grlu mrtvih stubova lupaju Istrčali smo iz grudi 14 Očiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U slepom našem stanu Smeha tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz
nam lista Zelena duž svih ulica Obrazi kuća sjaje se Kada prođemo Stopalima našim Pločnici igraju karte Zvezda smo iznenadna Na licu prolaznika Jata iznenađenja Hranimo sa dlana 20 Iz tvojih dlanova Piju živu vodu ptice Plave i
stablu od pepela 29 Ovo su ti usne Koje vraćam Tvome vratu Ovo mi je mesečina Koju skidam Sa ramena tvojih Izgubili smo se U nepreglednim šumama Našega sastanka U dlanovima mojim Zalaze i sviću Jabučice tvoje U grlu tvome Pale se i
sastanka U dlanovima mojim Zalaze i sviću Jabučice tvoje U grlu tvome Pale se i gase Zvezde moje plahe Pronašli smo se Na zlatnoj visoravni Daleko u nama 30 Sa tela sumrak svlačim Dan mi je našao lice Vetar kosu razveselio Pogled mi
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Učenici klimnuše glavom, u znak da im je to jasno, a Pitagora produži: „Sve ovo što smo sada videli i uvideli kazuje nam da se sve ove zvezde nalaze pričvršćene na prozračnoj, kristalnoj, lopti, sferi koja
Put saznanja daleko je duži od zida o kojem smo sada govorili. Na tom putu ne dolazi se nikad do kraja“. „Autos efa!“, potvrdiše svi u glas.
sačinjavali jednu takvu grupu pretstavio trima uzastopnim dužinama jednog užeta i zategao ih u jedan trougao, kao što smo maločas uradili, uvideo sam da je kod svih tih trouglova, iako su oni bili različitog oblika, tj.
Počeh ih proučavati jedan za drugim. „Nađoh se u novoj jednoj oblasti nauke i uvideh kako smo mi, Grci, neupućeni u veštinu računa.
trougla, pa povučemo u kvadratima nad katetama po jednu njihovu dijagonalu, a u kvadratu nad hipotenuzom obadve, onda smo time razložili celu sliku u same podudarne ravnokrake pravougle trougle, jednake zadatom trouglu, od kojih kvadrati
„Dobro, Satire. A sada mi reci kako stoji sa našim manjim brojem?“ „On je sigurno neparan, pošto, kao što smo utvrdili, nema zajedničkog delitelja sa većim brojem“. „Jesi li siguran da je tako?“ „Mogao bih založiti svoju glavu!
„Sve će dobro da se svrši“, progovori naposletku Milon. „Bogovi će biti milostivi prema nama, grešnima. Mi smo, kao što si maločas rekao, psi šugavi, pa se bogovi ne osvrću na naše molitve.
- Iza vrata se čulo samo cvrkutanje ptica. „Do sto đavola!“, povika nomofilaks, „tresnite jače o vrata, ta mi smo državna vlast!
„Zaista čudan ali darovit svet, daleko prosvećeniji no mi što smo“. „Šta kažeš? - Prosvećeniji od nas Makedonaca!“ „Što jeste, jeste - kriti se ne može!
A ono što posmatramo, to je samo objekat našeg shvatanja, izazvanog našim čulima. Dogod smo na njih upućeni, ličimo na ljude, zbijene u jednoj tamnoj pećini da onde ne mogu da mrdnu, ni svoju glavu okrenu.
Videli smo da je egipatska geometrija bila praktična veština, stečena hiljadugodišnjim iskustvom i saznali smo kako ju je Pitagora
Videli smo da je egipatska geometrija bila praktična veština, stečena hiljadugodišnjim iskustvom i saznali smo kako ju je Pitagora podigao do stepena racionalne nauke.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
GOSPODIN 171 POGIBIJA JAĆIMA MEDENICE 176 OSLOBOĐENjE 186 IVAN — ILIJA ILIĆ 193 SVEDOK 200 ZAVEJANI 204 ČISTAČ 209 SVI SMO MI KOLETA OD ROZENA 212 BAKUĆ ULIJA I DRUGE PRIČE 217 PACKO 218 ČAST 221 SAN KAPLARA BELIĆA 226 ZASTUPNIK 229 PRVI
Izmirili smo se, razume se, posle mog ljubaznog izvinjavanja i umiljavanja, pa je umolih da izađe u varoš i nakupuje nekoliko skromnih
I zavaljen tako ugodno stadoh razmišljati o pobratimu kome idem u goste. Drugovi smo iz detinjstva i za sve vreme đakovanja bili smo nerazdvojni, najbolji drugovi.
Drugovi smo iz detinjstva i za sve vreme đakovanja bili smo nerazdvojni, najbolji drugovi. Rastali smo se po svršenim studijama, a jednoga dana pre ratova izvesti me da će da se
Drugovi smo iz detinjstva i za sve vreme đakovanja bili smo nerazdvojni, najbolji drugovi. Rastali smo se po svršenim studijama, a jednoga dana pre ratova izvesti me da će da se ženi i pozva me da dođem dva dana pre
Dočekao me je pred veče na stanici, sa svojom malom sestrom, pa smo otišli njegovoj kući, gde je vladala ona predsvadbena svečana tišina. Sve je bilo čisto, pobožno, očekujuće.
Sve je bilo čisto, pobožno, očekujuće. Posle večere koju smo proveli u razgovoru sa njegovim ocem, uglednim trgovcem staroga kova, stroge spoljašnosti i nazora, i majkom, smernom i
Taj sneg, rekao bih, mnogo je uticao. Krupne pahuljice padale su u mlazevima po drveću i nama i zasuti njima mi smo izgledali nekako čudno čisti toga večera kad je snežna belina bila sakrila i svu onu ružnoću beogradskih straćara koje
“ On se malo zamisli: „Ovi moji? Stari su, zadovoljni da me vide oženjenog. Sve ostalo je sporedno.“ Do zore smo ostali u razgovoru.
Sve ostalo je sporedno.“ Do zore smo ostali u razgovoru. A sutradan krenusmo se u susret verenici, koji smo imali da sačekamo na jednoj maloj stanici niške pruge.
A za to vreme i dok smo mi unapred zamišljali kako ćemo u prijatnom razgovoru provesti na putu, ja primetih: kako neka mršava prilika, kao
držanjem pošto pozva svoju ženu, koja se iza njegovih leđa nešto malo videla, da mu sleduje, procedi kroz zube: — I mi smo, valjda, platili karte.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
U te sobe mi djeca rijetko smo ulazili; a kad bismo ušli, govorili smo šapatom i stupali na prstima. Odmah iza kuće počinjala se penjati krševita
U te sobe mi djeca rijetko smo ulazili; a kad bismo ušli, govorili smo šapatom i stupali na prstima. Odmah iza kuće počinjala se penjati krševita strmina, tako da su na stražnjoj strani
Njihovo je plavetilo bilo zamućeno, a u sredini kao da se nazirala rana, poput crva u srcu jabuke. Mi djeca govorili smo da je u njima ubijen živac.
Zar, pri pomisli da bismo bili drugi nego što smo — daleko uspjeliji, daleko čarobniji, pa i daleko sretniji — duboko u nama, ipak, nešto ne zasebe?
Istina, malko smo hladni u međusobnim odnosima (hladni no nimalo neprijatelji), ali se dobro, baš vrlo dobro poznamo.
A umrla je naglo, u nekoliko dana, od upale pluća, poslije jednog izleta na kome smo se lijepo zabavili i o kome su na povratku stariji neumorno ponavljali da ne pamte ljepšeg i da ćemo ga se zadugo
Valjda smo jedno drugom već sve rekli. Osjećam pouzdano da će sutra opet biti sunčan i vedar dan. I radujem mu se, kao seosko
Za njim, u otvoru vrata, dva bolničara u bijelim kapama. — Došli smo da iznesemo ovaj drugi krevet. Tako, sad možete biti mirni; nikog vam nećemo uvaliti u sobu.
Morila me pitalica: je li to stoga što smo mi ovdje nekakav privjesak svijeta, njegovo slijepo crijevo? Ili se i u drugim stranama kugle zemaljske „događajem” zove
Život je bio prešao preko nje; umirala je od raka u utrobi. „Izvadili smo iz nje sve što se dalo izvaditi!” rekao mi je u hodniku doktor.
Ako baš hoćete, recimo (da zadovoljimo umjerene i oprezne) jedan mali kozmos; toliko se može koncedirati; jer kad smo rekli kozmos, tad postaje bespredmetan, pa i besmislen , dometak „mali “ ili „veliki“.
Naravno, oni se ne slažu, oni ne odobravaju. Shvatljivo. To je njihovo. Oni se time brane. Svi smo mi najogorčeniji onda kad branimo jednu nevrijednost u nama.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Zar su te tako počastili Maskarci, bolan? — reče neki nepoznati. — U stanju smo umiriti vašu veliku brigu o ručku, jer smo bili očevici, kad je gospođica kuvarica vašega doma nosila ovome Miti
— reče neki nepoznati. — U stanju smo umiriti vašu veliku brigu o ručku, jer smo bili očevici, kad je gospođica kuvarica vašega doma nosila ovome Miti Strižibrku dva guščeta na zaklanje, a miledi Soja
u oči ono lukavo žmirkanje malih i sjajnih Radisavljevih očiju, koje ćuteći, ali veoma rečito govorahu : »A, lijo, tu li smo !...
— poče Vujo, pošto ga je naročito pustio da malo promisli pod utiscima one plašnje. — Ja moram sad znati na čemu smo, treba do zore da posvršavam sa ljudima. — Pa... kad nije drukče, ono... neka bude tako! — prošapta Đurica zbunjeno.
— Hoćemo li imati skoro posla ? — Moraćemo, ja kako. Svi smo se dobro istanjili. Ja sam već promerio i našô sam priliku, samo čekam zgodno vreme. — Kad bude vreme samo mi javi.
— Nije, Đuro — upade mu kmet u reč — ovo smo mi tek ’nako... samo da ga zaplašimo, da bolje čuva stoku... Ne bih ja to dao, Bog s tobom.
Ali ti ja, crna, umreh od stida. — Što bolan, bile smo sve u košuljama. — Jest, ali opet... I produži se šala i zadirkivane, naročito na Jeličin račun.
— Što vi, more, ne idete danju zajedno, kao pravi hajduci, nego se zavlačite svaki u svoje selo ? — Pa... sigurniji smo ovako. Mene čuvaju moji seljani, njega njegovi — odgovori Đurica. — Vala, meni je pravo, kako hoće pobratim.
— Gde si, bolan; poludeh od muke — reče joj Đurica, pogledavši je strasno. — Video si da smo radili sami ovih dana; pa smo na njivi i ručak gotovili. A danas nam vraćaju pozajmice. — Pa ...šta veliš ?...
— Video si da smo radili sami ovih dana; pa smo na njivi i ručak gotovili. A danas nam vraćaju pozajmice. — Pa ...šta veliš ?...
— viknu Radovan, ulazeći u sobu i smejući se glasno. — Gde ga nađe? — Onde, gde i nama ne bi bilo loše, samo da smo malko mlađi. Ha-ha-ha... — nasmeja se hajduk, sukajući guste, progrušale brke. — Pod keceljom, je li?
I jeste pozadružna, jadi je ubili, taman da zagreje ’vake starce, kâ što smo nas dvojica. Vujo beše zadovoljan. Nadao se kakvoj neprilici, a ovo mu je već obična, dobro poznata pojava.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Onda baba iziđe napolje, a carev joj sin reče: — E, baba, ja sam tebe služio pošteno, sad mi daj što smo pogodili. Baba mu odgovori: — Sinko, što je pogođeno, ono valja da bude. Eto, od dvanaest konja biraj kojega hoćeš.
Oni se prepanu i otvore vrata i neke sile strahovite počnu govoriti: — Dajte đevojku, srednju sestru, mi smo došli da je prosimo. Veli najstariji brat: — Ja je ne dam. Srednji veli: — Ja ne dam sestre naše.
Onda otpočne najstariji brat govoriti: — Kad sam pošao s mojom braćom po ovom putu, prvu noć kad smo došli konačiti kod jednog jezera u nekoj velikoj pustinji, kad braća moja oba spavahu a ja čuvah stražu, najedanput
Onda najmlađi brat otpočne da kaziva: — I ja sam nešto malo učinio. Kad smo zanoćili onu noć kod jezera u pustinji, vi ste, braćo, spavali, a ja sam čuvao stražu.
za BašČelika kazati: onog istog dana had je tvoju ženu ugrabio, ja sam ga dočekao sa pet hiljada sokolova, pa strašno smo se pobili s njime, krv pade do koljena, i ništa mu učiniti ne mogosmo, a ti da mu jedan nešto učiniš!
Kad ga stiže, reći će mu: — E moj dragi pobratime, mi smo sad gotovi. Bolje si prošao nego što si i mislio. Dobio si sad očev trs, zlatnu jabuku, zlatnog konja i zlatnu curu.
Najednom srete ih gvozdena planina, koja se svezala s nebom i zemljom. Sad carev sin pita: — Šta ćemo? Sve smo nekako prešli, ma tu nećemo.
— Ne brini se ništa, gospodaru! — reče sluga. — Eto i prije ti je bio rekao da ne noćivamo gdje nas akšam zateče, pa smo mi noćili i nije nam, bogu hvala, ništa bilo. Drug je preči na putu od oca. Vezirović sleže ramenima, te otovariše.
— One večeri kada smo ovdje noćili htjela je ona gospodara proždrijeti, ali sam je ja pretekao i posjekao. Vezirović se začudi pa stade
Pošto uzeše sve i potovariše, reći će sluga veziroviću: — Evo vidiš, ovo smo mi zajedno stekli, pa ćemo sada sve popola podijeliti, — i podijeli konje i tovare, polovinu na jednu stranu, a
On, izišavši preda njih, pozdravi ih: — Pomoz̓ bog, braćo! — Bog ti pomogao! — dočekaše oni. — A otkuda smo mi tebi braća, ta mi ne znamo još ko si ni otkuda si.
Već nam je toliko dozlogrdio i dodijao da nam je postao i život ovdje tako dosadan da smo se već nekoliko puta spremali da bježimo odavle kud bilo u svijet.
Petković, Vladislav Dis - PESME
Gde nema zala. Sa zanosom nekim Ja često idem iz tužnih dolina Negde, daleko, sa zvucima mekim, I tu smo srećni ja i violina.
Za rođenje? Pokrov beo? — Nismo znali. Nismo znali Iz te slike Sa očima punim sjaja, Punim suza i muzike, Ni kada smo, kada pali Sred velikog zagrljaja.
Zar već uteha? Od koga i kome? Poznajem dobro. Evo je. Evo me. O nisam znao da smo tako blizu. O nisam znao da si u tom nizu Boje i snova, svetlosti i duše.
U samoći nam stanuje, k'o u ćutanju, Veliki strah; Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju, Ledeni dah. U igri, u poljupcima tražimo besno Izraza, sna; Plačemo, mrtvima što je u
Ne vidim tebe i mladost u svili S korakom sreće; ne razmišljam o tom, Na ovom svetu što smo sa životom Trajno k'o grobom rastavljeni bili. Sad ne razmišljam.
SEDMA PESMA Prošli su aprili. I mi nismo više I nećemo biti ono što smo bili. Sve tiše i tiše Podnosimo dane, Ovaj vidik sunca i magle i kipte.
Danas nam ne blista Kao nekad, pređe, Pobeda i ljubav i budućnost čista. Došli smo do međe. Još jedino java Seća nas na doba sve bleđe i bleđe.
Nama doći neće Snovi što se kriju, Zabuna života koju krv pokreće. K'o haljinu čiju, Meku i u svili, Nosili smo prošlost kao sreću sviju. Prošli su aprili. I suze se liju Što mi nismo ono što smo nekad bili.
Prošli su aprili. I suze se liju Što mi nismo ono što smo nekad bili. GLAD MIRA Saranio sam ljubav k'o dan crne šume, K'o dubine ostarele nepoznati mrak: Saranio sam ljubav što
Možda spava sa očima izvan svakog zla. MI ČEKAMO CARA VELIKI DANI MI ČEKAMO CARA Poneli smo u rat svoja srca muška, Suze sede kose, zagrljaj devojke, Osmeh dece svoje i san što ih ljuška, I veru u Boga, puške i
Znajuć ko nas zove, i zašta, i kuda, Naučismo brzo kako da se gine: Iz borbe u borbu, sa pobedom svuda, Mi smo našli zemlje stare carevine.
Obišli smo mesta svetovna i sveta, Razvaline slave, izvore jauka I domove, kamo strah jedino cveta; S buktinjom slobode prognasmo
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim. Imali smo konja, poklon dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja, arapske rase, gotovo ljudske inteligencije, koju je cela
Ilustracije radi, mogu da navedem jedan ili dva primera. Među poslugom smo imali i nekog razrokog momka po imenu Mane, čiji je posao bio da ispomaže na imanju. Jednoga dana, Mane je cepao drva.
Jonson), predsednik Edisonove kompanije za osvetljenje, gospodin Bečelor (Batchelor), upravnik radova i ja ušli smo u mali hodnik preko puta zgrade 65 na Petoj aveniji gde su se nalazile kancelarije kompanije.
U to vreme smo se preselili u obližnju varošicu Gospić. Promena mesta stanovanja za mene je bila prava nesreća. Gotovo mi je srce
Dvadeset pet godina docnije, kada sam upoznao gospodina Klemensa (Clements) i kada smo postali prijatelji, ispričao sam mu to svoje iskustvo i sa zaprepašćenjem sam gledao tog velikog majstora smeha kako
Na drugoj godini studija dobili smo Gramov (Gramme) dinamo iz Pariza koji je imao pljosnate magnete u obliku potkovice i žicom namotanu armaturu sa
Onda se inženjer zabrinuo i rekao da treba obavestiti inspektora Averdeka (Averdeck). Pozvali smo tu važnu osobu, sa njom razgovarali, ispitivali, raspravljali i odlučili da sijalica treba da se pomeri dva inča,
“ Shodno tome dogovorena je poseta ovoga uglednog čoveka. Počeli smo da čistimo i poliramo rano ujutru. Svi smo se uredili, ja sam navukao rukavice i kada je Funke došao sa svojom
“ Shodno tome dogovorena je poseta ovoga uglednog čoveka. Počeli smo da čistimo i poliramo rano ujutru. Svi smo se uredili, ja sam navukao rukavice i kada je Funke došao sa svojom pratnjom, bio je ceremonijalno dočekan.
Sneg je bio dosta dubok i topao južni vetar nam je išao na ruku. Zabavljali smo se bacajući grudve, koje su se same kotrljale neko vreme, sakupljajući manje ili više snega, i pokušavali da nadmašimo
Razmišljanja samo o korisnosti ne mogu da pretegnu veću dobit za civilizaciju. Suočeni smo sa kobnim problemima koji ne mogu da se reše obezbeđivanjem materijalne egzistencije, ma kako ona bila obilna.
Danas nema tragova od tih Hercovih aparata i metoda. Mi smo nastavili razvoj u sasvim suprotnom pravcu i ono što je urađeno rezultat je umova i napora građana ove zemlje.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Zemlja koja im je data postala je njihovo vlasništvo. U našem selu mi smo se sami brinuli o svojoj školi i crkvi, a svako selo je biralo svoju sopstvenu upravu.
Popovi i narod birali su svoje duhovne i svetovne starešine, patrijarha i vojvodu. Mi smo bili slobodni, nezavisni vlasnici zemlje.
Međutim, nije potrebno ni naglašavati da smo mi preko dana trošili višak energije na hrvanje, plivanje, igranje po travi i na druge zamorne igre, a tek onda smo
da smo mi preko dana trošili višak energije na hrvanje, plivanje, igranje po travi i na druge zamorne igre, a tek onda smo pristupali vežbanju u pastirskoj veštini koja nam je bila potrebna, naročito noću.
prislonjenim uhom, imali zadatak da odrede pravac i rastojanje zvučnog izvora. Vežbajući, postali smo stručnjaci za ovu vrstu signalizacije.
Vežbajući, postali smo stručnjaci za ovu vrstu signalizacije. Zapazili smo da se zvuk mnogo brže prostire kroz zemlju nego kroz vazduh i da čvrsta zemlja bolje prenosi zvuk od rastresite, uzorane
Znali smo, prema tome, da se zvuk proizveden na ovaj način na pašnjacima u blizini rastresite zemlje u kukuruzima, neće čuti u
I tako rumunski kradljivci stoke, koji su se noću tamo krili, nisu mogli čuti naše signale kojima smo se dojavljivali kroz zemlju i nisu nas mogli otkriti.
U vreme takvih noći teško je bilo uočiti naše volove na ispaši ni na nekoliko koraka od nas, ali smo ih mogli pratiti no hodu, ako bi naslonili uho na zemlju i osluškivali.
U tim prilikama dečaci su razradili specijalnu taktiku čuvanja. Raspoređivali smo se duž jedne određene linije na međusobnom rastojanju od nekih dvadeset jardi.
Naše brice bi bile duboko zarivene u zemlju, a naše uši pribijene uz njihove drške. Mogli smo pratiti svaki korak volova koji su se kretali tamo-amo, a čak bismo čuli i kako pasu, ako bi se dovoljno približili
Znali smo da su se volovi na ispaši kretali prema dobu noći, a ovo vreme smo procenjivali po položaju zvezdanih jata kao što su
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Nije verovala svojim očima. Prebaci ga preko ruku nekoliko puta. —Malo je, gospodaru! — i zagleda u šaku. —Koliko smo se pogodili? —Je... No nije ni toliko. Manjka šesnaest novčića. —Nije moguće!
Jesi li zadovoljna? Cveta uze i tih pet novčića i dobaci skanjivajući se: —Ništa mi ne dometnuste za ono što smo vodu iz konobe grabili i smočili se do kože. A sva je prilika da mi se sin tada napatio. Gle ti nje!
—Hoćemo li mahom kući? — upita Marko. —Bez para smo, sine, — odgovori Cveta. Ako nađemo rada, da ostanemo ovdje koji dan... Digoše se.
— očajno naricaše Cveta. —Hvala bogu! A da kome ćemo? — mirila je kuma, pa nastavi: — Sahranili smo ga po krišćanskom i seoskom običaju. Bog nikoga ne zapušta, neće ni tebe! —Od čega umuje? — Cveta kaza kao za se.
Njega ne nađoše kod kuće, već brata mu zamjenika. Nude mu duhan i vele: „Dogovorili smo se s Osmanom; primi ga i izmjeri, pa da ga platiš pošto ga i drugi plaćaj u”. Ali brat mu neće ni da ih čuje.
—Da ga javimo sudu! — nastavi mlađi. — Zašto da ostavimo radnju? Potrebni smo. Opet obojica ćute, razmišljaj u, ali zaludu: ne mogu da se odluče što da urade.
mlađi brat prozbori: —Zatvorili nas, — i dohvati Spasojevu ruku, kao da pomoći od njega traži, i nadoda: — Sreća te smo zajedno! —Neka su mene, ubio sam! — odgovori on. – No što će s tobom? Sjutradan izvedoše ih pred suca.
— Vidio sam te s mora, a jedva sam uhvatio kraj — reče joj kad stiže do nje, pa nastavi: — Vidiš, da smo udvoje, bilo bi puno lakše! — i, pogledavši u nju, desno mu oko zaigra kao u razroka i dođe mu jasnije.
— Biće jur godina da ti je majka umrla, a odonda te rijetko viđevam... — Sam sam... a opet došao bih, blizu smo. No nekako tebi nije milo... . —Za poslom sam.....
Bolje bi bilo da smo na školju ostali... Na vrhu brda, kod crkve svetoga Nikole, prekrstiše se, pa onda počeše ćutke silaziti uzbrdicom
Srčući toplo mlijeko, osluškuj em harmoniju morskoga šuma i zatresenih borovih grana, i razgovaram sa staricom kao sa smo stari znanci. —Kako ste mogli tako veselo provesti dane iza muževljeve smrti?
—Mogli ste se udati za onoga.... —Za staroga Andriju mislite... To je dobar čovjek; poznavali smo se iz djetinjstva — blagosloveni oni dani! Poslije je pošao po svijetu, nešto stekao i nastanio se u selu.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
i otkriće nastupa onda kad se suočimo sa drugim i drugačijim sistemom navika, jer nam tada do svesti dolazi ono što smo oduvek i nesvesno praktikovali, jer uviđamo da kulturni krug u kome se krećemo i koji predstavlja našu drugu prirodu
Ovde se sve ono što je bilo – na neki način može tek da zbude; a sve što jeste – kao da se jednom već zbilo. Tako smo dospeli do mesta kada se može govoriti o odnosu koji književno ili, tačnije, moderno pesničko oblikovanje ima sa
Mi smo ovde pre u prirodi nego u mitu i kulturi; u stvari, mi smo ovde u zaboravljenome, duboko zapretanome preklapanju jednoga
Mi smo ovde pre u prirodi nego u mitu i kulturi; u stvari, mi smo ovde u zaboravljenome, duboko zapretanome preklapanju jednoga i drugoga.
A, ako je pak stanovište spoljašnje, ako opisujemo tuđu kulturu prema navikama koje smo stekli u svojoj sopstvenoj, najverovatnije je da će se dobiti delimično pomerena, delimično iskrivljena slika kulturnih
Iz druge, Prizrena, po pradedovskom poreklu, braća Nastasijevići. Da li smo mi sami ovu kulturu – valjalo bi se pitati – nedovoljno proučili, nego da li smo joj sa ispravne strane pristupili kad
Da li smo mi sami ovu kulturu – valjalo bi se pitati – nedovoljno proučili, nego da li smo joj sa ispravne strane pristupili kad god bismo se našli u prilici da konkretno vrednujemo pojedine njene pojave iz
I mi smo u svojoj sopstvenoj kulturi nalik na stonogu: spontano se ponašamo, služeći se mnogobrojnim kulturnim navikama, sve
Razume se, primeri koje smo naveli i uzgred opisali nisu ni približno dovoljni. Ali njihova svrha i nije da stvore celovitiju predstavu o srpskoj
i zato što su napuštanjem narodnog stiha napustili jezik koji je iz njega išao – u suštini „vukovski jezik“, onako kako smo ga ranije opisali.
Ali je odnos između jezika i poezije, pa i umetničke proze, zamršeniji nego što smo ga mi ovde opisali. Njihov razvoj ne mora teći (ne mora uvek) paralelno, i stabilizovani književni jezik ne služi samo
Utoliko pre što su Disove najgrublje pogreške upravo sintaksičke. Već smo imali prilike da istaknemo kako je on u izvrsnoj pesmi „Tamnica“ dosledno zamenjivao ništa manje nego odnos agensa i
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
(Anka odlazi.) Još kaže nije se tukô! RAKA (uporno): Nisam! ŽIVKA: Nego šta si? RAKA: Pravili smo demonstracije. ŽIVKA: Kakve demonstracije, bog s tobom? RAKA: Protiv vlade.
VII ŽIVKA, ČEDA, DARA ČEDA (ulazi sa ženom. Oni su obučeni za posete): Eto nas. Vratili smo se kao što smo i otišli. DARA: Bambadava smo išli. ŽIVKA: Što, niste nikog našli kod kuće?
VII ŽIVKA, ČEDA, DARA ČEDA (ulazi sa ženom. Oni su obučeni za posete): Eto nas. Vratili smo se kao što smo i otišli. DARA: Bambadava smo išli. ŽIVKA: Što, niste nikog našli kod kuće?
Oni su obučeni za posete): Eto nas. Vratili smo se kao što smo i otišli. DARA: Bambadava smo išli. ŽIVKA: Što, niste nikog našli kod kuće? ČEDA: Čujte, majka, ja više neću da slušam te vaše savete.
DARA: E, nemoj tako. Ona odista nije bila kod kuće, videli smo je posle na fijakeru. ŽIVKA: Eto vidiš! A ne ide to ni kao što ti misliš, zete.
Prođi svuda, promuvaj se, pa kad čuješ što, a ti dođi odmah. Znaš kako smo mi ovde, kao na žeravici. ČEDA (uzme šešir): Ne brinite, javiću već! (Odlazi.
Zar nije? ČEDA: Dozvolite... ŽIVKA: Hoćeš da kažeš: kad si takav, što smo dali dete za tebe? E pa tako, vidiš, zakačio si se za nju, a mi tada nismo bili bogzna šta, a devojka zamakla u
ŽIVKA: Pa dobro, de, kad si baš zapeo, neka bude dve klase. ČEDA: Ama, kako vi to, kao da smo na vašaru? Molim vas, recite vi meni, mislite li vi ozbiljno sve ovo što govorite?... ŽIVKA: Pa ozbiljno, dabome!
ČEDA: Slušajte, pa poručite provodadžiji da dođe k meni da progovorimo. Recite mu, vrlo ćemo se lako sporazumeti, jer smo od istog zanata, i ja znam da vadim zube. ŽIVKA: Ti? ČEDA: O, te još kako!
Nego tako, zaćorila si se, a mi popustili, pa sad trljamo glavu od brige. Dobro, što smo dosad trpeli, nije nam se moglo drukčije pa smo trpeli. Ali sad, boga mi, može nam se, pa ne moramo više da trpimo.
Dobro, što smo dosad trpeli, nije nam se moglo drukčije pa smo trpeli. Ali sad, boga mi, može nam se, pa ne moramo više da trpimo. DARA: Mama, zaboga, mama, šta ti govoriš!
ŽIVKA: Pa, muško je, mora da vara ženu. Tako je to od boga. DARA: Kad bih to znala! ŽIVKA: E, pa nek smo živi i zdravi, pa ćeš znati i to! DARA: Dogod se ne uverim, ne verujem, pa eto ti! ŽIVKA: E pa uverićeš se!
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
je samo na prvi pogled, jer kad se nešto pomnije razgleda tekst, razaznaje se ono aktivno učešće junakinjinog tela koje smo maločas istakli.
u krupnim segmentima, pripovedanje izjedno teče sukcesivno i u autorovo ime, i ne može se uočiti mnogo šta od onoga što smo u prvim verzijama mogli da podvrgnemo bližem posmatranju.
Nasuprot tome, u prvoj polovini rečenice onako kako smo je poslednji put napisali (sa zameničkim oblikom njihovim, ne njenim) sve se računa sa autorove objektivne tačke gledišta.
kao kad bismo o izvesnoj osobi do pola rečenice govorili u trećem licu (ona), a otpola u prvom licu (ja) pošto smo se potpuno preneli u njen položaj.
i dalje pretke kao njene), i to je moralo da izazove izvesno „iskrivljavanje” koje je Branko Lazarević tačno osetio, a mi smo ga imenovali kao nepravilnost u distribuciji.
Nju eliminišemo čim odstranimo reči stavljene u zagrade. Vrstom rečenice koju smo dobili pripovedaju se romani u trećem licu, ali kada autor uzme ulogu spoljnjeg (ili distanciranog) posmatrača.
Nejasnoće više nema, ali je zato došlo do ponavljanja, gomilanja. Time smo ujedno dospeli do središnjeg mehanizma koji generiše izuzetno čestu ali i čudnovatu metabolu kao što su ova dva primera
A da se objasni čime je ulom oba puta izazvan, čini se, nije teško. Jer su zadnje polovine, koje smo podvukli, očito sintaksički drugačije uređene nego prednje.
viđenja toliko je slobodan, kat-kad se čini i nedovoljno kontrolisan, da se povremeno dobija zamršen opis (a to, kako smo videli, najčešće i uzrokuje sintaksička pomeranja), pri čemu iskaču i neke vrlo neobične slike nastale trenutno i kao
Rano, dečje strahovanje njeno od gubitka kuće Stanković je, videli smo, upotrebio za lažnu motivaciju, koju je dosledno proveo sve do početka H glave.
Za njih bi se moglo reći da su uprostoreni čulni utisci. Osmotrićemo izbliza prizor iz V glave pred kojim smo se maločas zaustavili, kad na ulici Todora sa ženama „gubi se ispred Sofkinih očiju”, a „Sofka ostaje i dalje nagnuta
Uklonjeno je i mesto koje smo naveli. No ono, čim ga počnemo upoređivati sa paralelnim mestima u Stankovićevim pripovetkama, tako reći dopunski
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
— Može... ti da si zdravo n to dijete pokraj tebe!... Može, Bogdana, na veliku sramotu našu. Viđeli smo svojim očima... I za ime smo čuli: od juče ti je on zlosrećnik ne više Miloje, no Mustafa, sin Muhamedov...
Može, Bogdana, na veliku sramotu našu. Viđeli smo svojim očima... I za ime smo čuli: od juče ti je on zlosrećnik ne više Miloje, no Mustafa, sin Muhamedov... Ti da si zdravo!...
— Ni za nas sad nije sramota: eto i Šumadinci se vraćaju, a došli smo do granice... ... Neće baciti puške. On ima u nedrima sakriven ćulav.
Tada središte za Staru Srbiju beše Priština s mitropolijom n konsulatom. Mi smo naročito rano dolazili u mitropoliju, da bismo mogli posvršavati na miru kancelarijske poslove, kako bi nam preteklo
Čudni starac ne pita samo za moje zdravlje. Široko i daleko ide njegovo pitanje. Pita on jesmo li još živi svi što smo pod Turcima, je li živa Srbija, kamo pri pitanju okrenu glavu, te da li mu se vredi prekrstiti kad se doveče bude
Stiskoh mu žurno jako žuljevitu ruku i rekoh mu kako umedoh, da smo ne samo živo–zdravo, no i jaki pri tom. On se prekrsti širokim krstom i grcajući, a sa prosvetljenim izrazom, poče da
— Vikam, gospodine, zašto da bega u Srbiju? Srbija ima dosta ljudi, a ova joj zemlja valja, a mi smo, vikam, tapija za nju.
— podiže svoj trubni glas čiča Mojsil. — Ali eto, ne žalim njih. Čim je ovde na Kosovu omrklo, ja znam da smo svi za trošak Turčinu. No star sam, dece nemam više, unučadi ne. Će ostane pusta zemlja. A nju žalim.
je dušmanin, pa mi je teško da umrem, a niko moj da ne dočeka majku Srbiju, te gde mi se rodija dedo i tatko, gde smo svi plakali i molili Boga — tu da je dočekamo. Ah, avaj!...
Starac, spazivši sve to, uspravi se u stolici, a preko lica mu prođe tih, ali krepak osmejak. On oseti da smo slabiji od njega i da smo ganuti njegovom pričom. — Neje vreme za plakanje, moj sinko!...
On oseti da smo slabiji od njega i da smo ganuti njegovom pričom. — Neje vreme za plakanje, moj sinko!... Ja sam došaja kod vas ne da žalimo moje sinove i da
Zato dreknu, na svoje drugove: — Pijte!.. Što se se smrzli?.. Ako smo izgubili državu, povratićemo je opet. Pet stotina godina smo Turčinu robo– vali, pa možemo koji mjesec i Nijemcu...
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Svome smo jadu vični, on je već ispevan, Al’ rane srpskog roda tište nas svaki dan. I kad se anđô sreće nasmeši na naš rod
Besi se streme od gore, od dole Znamo li sutra šta nas može snaći! Dužni smo svakom u pomoć priteći, A triput više najbližoj nam braći. »Starmali« 1880.
Vi’te l’ alu bližu, koja Samo nama preti? Što se svesti našeg roda I imenu ruga — Prema njoj smo evo sami, Bez pomoćna druga. Dok mi mača izoštrimo Protiv opštih âlâ, Naša mala, bliža ala Nas je progutala.
Ja se bojim našeg duha, Lako stranputnoga. Mi smo brzi, katkad brži Od razuma svoga. Zavede nas, zanese nas Naše srce živo; Biva u nas i svetinja Da se shvati krivo.
Oh, Božić je praznik mira. Padaj, sneže, padaj s neba: Sad nek nam se barem čini Kao da smo — kakvi treba. »Starmali« 1888.
): „Mi se nismo odmarali — Svađasmo se najsvojskije. Dušmanima svojim dasmo Radost novu pljuskom svakim; Krstili smo jedan drugog Imenima svakojakim.
Na nama je mnogo rana; Te su rane naši trudi. Izdajnike štedeli smo — Jer imamo bližih grudi. Vežbali smo muške strasti — S kojim’ srećnik kukolj trebi — Kidali smo lepe veze: Još
Na nama je mnogo rana; Te su rane naši trudi. Izdajnike štedeli smo — Jer imamo bližih grudi. Vežbali smo muške strasti — S kojim’ srećnik kukolj trebi — Kidali smo lepe veze: Još tupimo mač na sebi.
Vežbali smo muške strasti — S kojim’ srećnik kukolj trebi — Kidali smo lepe veze: Još tupimo mač na sebi.“ — E, to vam je stara pesma I u stvari i po slovu: Primite je — il’ mi dajte
POZDRAV NIKOLI TESLI pri dolasku mu u Beograd 1893. Ne znam šta je, je l’ suština Il’ to čini samo misô — Čim smo čuli: dolaziš nam, Odmah si nas elektrisô. Na što žice sprovodnice!
I kad srce u dnu strepi Tvoj nas nauk krepi. Nas obleću tvoje duše Zraci bogodani Kad smo bratski zagrljeni I na pravom putu Vrli i valjani. Ti nam širiš krila nadi, Oče Srba mladi’!
Kad već mora biti borbe, Bar ne gon’mo turske hajke; Sećajmo se usred boja Da smo sinci jedne majke. To ja kličem sa dna srca, Isred duše zadrhtane, I te reči straha moga Ja na obe šaljem strane.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
POZORIJE 8. SARA, FEMA, BIVŠI SARA: Službenica, službenica, kako, vi sami? FEMA: Komi fo! Mi smo na vas zaboravile. RUŽIČIĆ: Kolero zemli, lice tvoje jest predjel rugoti.
RUŽIČIĆ: Gore tebje Izraile! POZORIJE 11. EVICA, VASILIJE, PREĐAŠNjI EVICA: Ah, ujo, dobro kad smo vas našli, molim, vas, vi nam pomozite. Moj je Vasilije dobio lutriju, ali je reškonta u ovoga gospodina filozofa.
On je, na moju dušu, zašto smo čuli da se posle nekako na nauku dao. Ej, Femo, Femo! A ko ti je to do tebe, otkuda je ta opet?
Miljković, Branko - PESME
u pesak ova pustinja gde se sprema krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti treba u ovom izobličenom prostoru čija smo polomljena rebra iz čijeg kamena čudovišne ptice vire Ruko ispružena prema drugoj obali kloni Ako smo pali bili smo
prostoru čija smo polomljena rebra iz čijeg kamena čudovišne ptice vire Ruko ispružena prema drugoj obali kloni Ako smo pali bili smo padu skloni Ovde je noć što se životu opire TIN S druge strane groba živa zvezda kuca I zapaljeni vetar
smo polomljena rebra iz čijeg kamena čudovišne ptice vire Ruko ispružena prema drugoj obali kloni Ako smo pali bili smo padu skloni Ovde je noć što se životu opire TIN S druge strane groba živa zvezda kuca I zapaljeni vetar na početku
iskopanog ko živa Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca O zašto smo tako sami i slabi i krti Dok se zemlja okreće oko svoje smrti negde ispod zemlje zri tišina zla Najzad sam dovoljno mrtav
U škrtosti tišine bez sebe i imetka mi smo poslednji zatočnici početka pod kamenom što ime ima. TRIPTIHON ZA EURIDIKU I Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su
Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi idemo ispred nade koju lutajuće pustinje proganjaju. Oni smo što su sve izmislili i ostali sami, ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se priklanjaju.
se završava zvezdama iznad naznačenih Gora I nakazom u poljupcu koja se roditi mora Svojim dolaskom izmislili smo sami.
XI ZAČARAVANjE Zakopani lelek i nenađeno blago stoji O zvonka roso tu gde smo mi pali U čarolije kasne koje nismo znali Kad vode ne teku, jer ništa ne postoji Ako prestalo nije.
Taj san je smeli silazak pod tle gde slepe ptice pevaju u tami. U svakoj ima jedna šuma. Gle što više govorimo sve smo više sami. O vetar s crnom kičmom tamni roj i pakao raznosi svetom, menja tok onesvešćenoj reci.
Gorke obale na kojima neumešni stojimo okrenuti svome početku grešni zbog gubitka vida kada svetlost zgasne. U snu smo oni čije zaljubljene usne traže reči bez cilja, bez izmišljenih predela. Oh te reči kako mogu da ublaže ako su od sna.
moj obračun sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje svetlosti, to su predeli preslikani sa očiju mrtvaca čije reči zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje sve smo zaboravili osim svoje vlastite smrti koju živimo molitva Treba se moliti smrti
zadnje svetlosti, to su predeli preslikani sa očiju mrtvaca čije reči zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje sve smo zaboravili osim svoje vlastite smrti koju živimo molitva Treba se moliti smrti za svoj život a tišina će sačuvati
Krakov, Stanislav - KRILA
A—ha, a—ha, — kapetan se suvo nakašlja. — Izgrdio sam ga. Pipav je. Šta ćete, mladići. Ha, izgleda da smo danas sjajno prošli (kapetan je bio sa četom na čelu). Kao grenadiri. A pukovnik se opet nešto ljuti.
Sećao se i Mija. — Eh, dabogme da smo imali uspeha. Te kakvog. Duško je dobio poljubac od male Viktorije, kroz vazduh; na vas se, čika—Joco, mnogo smejala
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — Posle?... Ama i nema nikakvoga posle. Mi smo ljudi za koje to posle ne postoji... Ljudi osuđeni na smrt...
Odjednom se desno na rumenom jutarnjem nebu ocrtaše tuđe senke kao pretnja. — Bugari... odsečeni smo... Panika zacari. A četvrti juriš sa fronta otpoče. Greben za trenutak bi osvojen.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Ptice su se menjale, nailazili smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas —
Noću se za brodom vukla fosforna reka, svako veče, što smo bili dalje na jugu, sve svetlija. Čitava zvezdana kola odskakala su od broda, i gubila se u vodi.
“ Mi smo taman bili usred razgovora o slikarstvu, o Montičeliju i Sezanu, kad se arhipelag Los pojavi na horizontu u predvečerje
“ Ostavili smo erhipelag Los, produžili kroz veče. I bila je već sasvim noć kad se približismo Konakriju, glavnom mestu francuske
Šaljemo još po dve-tri devojke iz kuća kroz koje smo prošli, i evo je puna mala prostorija, njih i dečaka kojih se u početku niko ne stidi.
Izbacujemo dečake napolje. Pažljive su, nasmešene, ali ravnodušne i uporne. Izlaze, ulaze, uistinu zaboravljaju da smo tu.
Izlaze, ulaze, uistinu zaboravljaju da smo tu. Onoj najlepšoj najzad vrućina i, kad smo već umorni od nagovaranja, bez ikakvih uvoda odbacuje svoj „panj“, i ostaje mirna i bestidna kao deran.
Zabadava mu se nudi da mu plate i ostali, zabadava mu se objašnjava da mi koji smo platili imamo prava da idemo na svoj brod. „Vi pravo, vi pravo, ali sad ne može, sutra!
Kad su završili, piroge ostaše prazne. Pevači su bili u vodi, roneći za novcem kojim smo ih nagradili. Više od sata slušali smo ih kako pevaju, veseli, radosni, složni i muzikalni do nesvesnosti.
Pevači su bili u vodi, roneći za novcem kojim smo ih nagradili. Više od sata slušali smo ih kako pevaju, veseli, radosni, složni i muzikalni do nesvesnosti.
Više od sata slušali smo ih kako pevaju, veseli, radosni, složni i muzikalni do nesvesnosti. Bacali smo im cigare, koje će posle isušivati, pisaljke žižice, sve što bismo našli u džepu, a što bi oni posle ređali po svojim
Iziđosmo na krov: limunade i led. Dok smo razgovarali, nebo se stade oblačiti i nekoliko dalekih munja objaviše oluju.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
A njegovo je dece oboje: Sina mi može svakad ubiti, Mene smrviti, ćerku ljubiti; Gospodar on je!... Mi smo robovi!
SPASENIJA (u sebi): Ah!... To je on!... STANA: Mi nismo ovde došle u goste — Zalutale smo tu! GLAVAŠ: Ne čini ništa. Nama ste time mnogo milije. RADAK: Pa da, Što nenadnije, to prijatnije!
Kao da si ti najpametniji! I kao da se niko neće tvome marifetluku dosetit!... E, lepo!... Sinoć smo ga i kojekako utopili, al’ de, kako ćeš ga večeras izvući?... Pa vlažan čamac!... Mrka noć!... Hladan vetar!...
Sad, Rade, sad!... Opremi vesla!... Daske nameštaj, Kako će ljudi zgodno sedeti. Ha, tako!... Sad smo gotovi!... PORFIRIJE (izlazeći na videlo, a za njim ide Janja): Gotovi, ja!...
PORFIRIJE (izlazeći na videlo, a za njim ide Janja): Gotovi, ja!... Ali ne ti, moja će grbina pamtiti kako smo jedanput čamac peskom punili da se utopi, pa posle kako su hajduci došli, pa kako smo ga vadili...
ti, moja će grbina pamtiti kako smo jedanput čamac peskom punili da se utopi, pa posle kako su hajduci došli, pa kako smo ga vadili...
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Naše napadne operacije svršene su još krajem meseca juna, dakle na deset dana po objavi rata, i mi smo posle desetodnevne ofanzive prešli u defanzivu.
Zatim je na celoj timočko-moravskoj liniji nastupila mala pauza u ratnim događajima. Mi smo se spremali na odbranu, a Turci su dovlačili potkrepljenja iz dubine svoje velike carevine i pribirali se da jakom silom
i Deligrada (ili da im ne dođu s leđa), a druga brani da Turci to isto ne učine prodirući drumom, koji, kao što smo videli, vodi od Zaječara preko Lukova opet u Paraćin.
To su dakle Turci popalili sva sela u niškom pašaluku, koja smo mi bili zauzeli, krstili ih »Novom Srbijom«, a njine stanovnike naoružali.
Turci se dakle svete svojoj raji, što je uz nas pristala. Što smo bliže dolazili Aleksincu, videli smo sve više sela gde gore.
Turci se dakle svete svojoj raji, što je uz nas pristala. Što smo bliže dolazili Aleksincu, videli smo sve više sela gde gore.
— Hm, hm... Ne, ne, to nije moguće! Mi smo preduzeli sve mere, predvideli smo sve; Turci nam se i ne nadaju, mi ćemo ih napasti nenadno: oni ovde i nemaju
— Hm, hm... Ne, ne, to nije moguće! Mi smo preduzeli sve mere, predvideli smo sve; Turci nam se i ne nadaju, mi ćemo ih napasti nenadno: oni ovde i nemaju velikih odeljenja, to su samo pojače
Komarov i toj vojsci zapovedi da se krene polako za njim. Mi smo išli u istočnom pravcu; pred nama i za nama išli su drumom bataljoni vojske i baterije.
od druma ne sliju u jednu povisoku kosu koja od same naše granice ide paralelno sa supovačko-tešičkim drumom (kojim smo mi išli) sve do Đunisa. Ova kosa mestimice je obrasla mladim šumarcima.
U toj je dolini i Tešica, sa svojim položajima koje smo mi juče izgubili i koje smo danas hteli da otmemo natrag. Ovo radi razumevanja onoga što će maločas doći.
U toj je dolini i Tešica, sa svojim položajima koje smo mi juče izgubili i koje smo danas hteli da otmemo natrag. Ovo radi razumevanja onoga što će maločas doći.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
maglovitoj tmini, Starih doba u mutnom oblaku, Davnih leta pepeljastom zraku — U davnini, tako mi se čini, Živeli smo i nas dvoje, Srce moje, srce tvoje Jedno drugo volelo je.
— Jer se nikad nismo zagrliti smeli, Već smo čežnju tu, ljubav našu svu I u grob poneli. A grobove naše rastavila j’ zloba, Oh, ta ja se sećam i mog crnog groba,
“ Znaš u hladu, ispod one grane, Bistri izvor, gde smo bili lane, Kažu da je iz velinih dvora, Od njeg’ bolnik ozdraviti mora. „Ozdraviti mora...
Sve ostalo kao neka Uvreda golema, Pak mi viče: Tu smo, tu smo — Al’ nje nema, nema. „Vi lažete, nema ni vas, Nema sveta, sjaja!“ Tako viče iz mog mozga Ludilo očaja.
Sve ostalo kao neka Uvreda golema, Pak mi viče: Tu smo, tu smo — Al’ nje nema, nema. „Vi lažete, nema ni vas, Nema sveta, sjaja!“ Tako viče iz mog mozga Ludilo očaja.
“ A kad svane zora bela, Klikće kao soko sivi, Ona ti se prva javi: „Dobro jutro, još smo živi! Od jeseni do jeseni, Od proleća do proleća, Od dan’ na dan biva jača, Od čas’ do čas’ biva veća.
LVII Kad nam mili na put pođu, Puni smo žaljenja, Rukujuć’ se govorimo: „Zbogom, — do viđenja!“ Lepe reči, topla nada Iz grudi ih kreće; To velimo, to
Njena s’ međa tužnom krije, — Al’ bol ipak ispuni je. LXII Grob je trulež, — on ne ume Brzo pepô stvarat’ — Tu smo blizu, kad će mrtve Živi oganj zgarat’. Ako tada budem imô Živih prijatelja, Setiće se mojih tijo Prošaptanih želja.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
TREĆA KAPIJA SLOBODE OTVORENA — Dok su se na Kajmakčalanu vodile ove krvave borbe, mi, četnici, nalazili smo se oko Lerina... — Molim! — upade kapetan Radojčić. — Sad stupate na scenu vi? — Da.
O Kajmakčalanskoj bici pojma nismo imali. Iza položaja svili smo se odmah u marševsku kolonu i krenuli žurno. — Koji su vojnici sačinjavali četnički odred? — zapitao je poručnik Mišić.
Svi ti ljudi, stupajući u dobrovoljački odred, znali su da su oni unapred žrtvovani. Dok smo bili u zemlji zvali su nas Četnički odred ili komite. Ovde na Solunu nazivaju nas Dobrovoljački, ili Vukov odred.
Ovde na Solunu nazivaju nas Dobrovoljački, ili Vukov odred. Marševali smo bez predaha. Još iz daljine čuli smo grmljavinu topova, koja je dopirala odnekuda sa kajmakčalanskog masiva...
Ovde na Solunu nazivaju nas Dobrovoljački, ili Vukov odred. Marševali smo bez predaha. Još iz daljine čuli smo grmljavinu topova, koja je dopirala odnekuda sa kajmakčalanskog masiva... Sećam se, dan je bio vedar, sunčan, topal.
Odatle su baš i dopirali pucnji. Povremeno se izvije u visinu taman stub dima, od neke razorne. Po tome smo zaključili da je tamo situacija opasna. A i gde bi mogli da nas na drugo mesto upute.
Po tome smo zaključili da je tamo situacija opasna. A i gde bi mogli da nas na drugo mesto upute. Mi smo bili jedinica koja je zapušavala sve rupe. U odstupanju zaštitnica, a u nastupanju prethodnica.
Smatrali su nas za lako pokretnu grupu, te su nas oduvek bacali levo i desno. Zadatak smo izvršavali bez roptanja. Jer mi smo bili dobrovoljci... Komite!
Zadatak smo izvršavali bez roptanja. Jer mi smo bili dobrovoljci... Komite! A ova reč kao da je bila nerazdvojno vezana za pojam neustrašiv.
Takav je, uostalom, bio naš nepisani zakon. To se znalo i išlo se toga dana do umiranja. Predveče počeli smo se penjati uz neku planinu. Čuli smo još jasnije pucnje topova. Bog bi znao šta ovi artiljerci gađaju po noći.
To se znalo i išlo se toga dana do umiranja. Predveče počeli smo se penjati uz neku planinu. Čuli smo još jasnije pucnje topova. Bog bi znao šta ovi artiljerci gađaju po noći.
Bog bi znao šta ovi artiljerci gađaju po noći. Sa jednoga uzvišenja ugledasmo i jednu našu bateriju. Blizu smo položaja. Ali nismo ni stigli do njega, a stiže naređenje da se stane. No, hvala bogu!
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
„Mi smo nesrećni po mnogome koječemu (da ne rečem u svačemu)“, — pisao je Vuk Karadžić baš negde početkom godine 1848 — „ali smo
nesrećni po mnogome koječemu (da ne rečem u svačemu)“, — pisao je Vuk Karadžić baš negde početkom godine 1848 — „ali smo u književnosti najnesrećniji.
od toga trenutka, sva predbrankovska poezija bila je, more ѕerbіco, bezmalo u potpunosti zbrisana do te opake mere da smo se čitavoga toga u poeziji zanimljivoga stoleća odrekli jednim mahom, velikodušno, kao da nam se zbilja presipa.
Jerbo Sfrauchen imadoh ti, Pa od toga i Kopfweh! A i onaj tu je bio, Pa znaš da smo mi fâcheux. „Ja bih došla, ali, Lіebe, Znaš li za mein neueѕ Kleіd? Kako mi je, da vi'š, šnajder Ferfušov'o celi Leіb!
izrazio dovoljno snažno u pesmi Mome rodu: Rasuti svuda, srpski smo narod mi, I gorko piće gasi nam često žeđ Kad nož nepravde ljute kolje Decu i ženu, i starce, ili Kad tajna zamka veru
Ili, kao što se još i danas može čuti od naših kafanskih pevača: Ni brige te, Sivetiću, Mi smo s tobom, Svetozare Miletiću...
Onome po nebu durma pamet hodi, Ovaj u procesu ceo život provodi. Dakle, koja polza, rade smo mi znati, Što ćemo se s ljudma takima venčati?
s prirodom u stvaranju slaže Tako da je, vseljubezna, i u našej vlasti Samo sušte sozdateljstvo črez ljubovi slasti; Mi smo dosta jedno drugom, dosta za potomstvo, U nami sva sokrovišta, tu naše lakomstvo; Svako naše vnušenije, svaki podvig
U otčiznu! Može li što više biti blago? Ja polazim u otčiznu, ne već ime nago. Sinovi smo, Mati zove, ljupke su nje r'ječi, Podigla se da dom stroji, kog' boli da l' ječi.
čuvstvo, Petar, kajući se, Đorđevi babo, željaše se vratit; Ozbiljom stade odvraćati sina i gomilu sveta: „Mi li smo ljudi pod sedima vlasima? Kamo nam razum?
Što imamo još, samelji, Pa kolače spravi bele, I svakom po štap odelji. Mi smo čuli, ljudi vele, Da imade tamo, tamo Na istoku dosta zlata, I ko tamo stigne samo, Imaće ga kao blata; Kâ u
Stoga mislim da smo na pravom tragu melodiji Gorestnoga plača kada je tražimo u Flemingovoj kompoziciji: njena svečana, himnička uznesenost
Jakšić, Đura - JELISAVETA
S mačevi goli da joj potisnu S temena ropskog — pokrov mrtvila?... KAP. ĐURAŠKO: Pa ti kô misliš Mi smo braća ta? BOGDAN: Mi, — a da ko će bit?... BOŠKO: Mi smo, Đuraško, mi!
KAP. ĐURAŠKO: Pa ti kô misliš Mi smo braća ta? BOGDAN: Mi, — a da ko će bit?... BOŠKO: Mi smo, Đuraško, mi! Na nas je palo časno žrebije Da pred oltarom one svetinje Kojoj se puci sveta klanjaju Pootvaramo
— Mi smo, Đuraško, bogom izbrani Za spasitelje srpskog naroda, Mi da služimo slobodu svetu, Mi da budemo njeni robovi — Ne
VUKSAN (za sebe): Jest o nama, O ceni našoj — Kô pošto bi nas bolje prodao? Pa opet hvala mu!... Kakvi smo mi, Mogao nas je i pokloniti. KNEZ ĐURĐE: Vas videt, braćo, Želja mi beše, — Vas, diko srpska, sedi glavari!
Nasilja turskog plahi potope! Planina ovih sjajni oklope! VL. VAVILA: Oh, kad te videsmo! A strepili smo mnogo za tobom.
stazu razorim, Po kojoj će nam tužne sinove U poganičko jato mamiti — A spasenje je knjiga — to sam iskao — I dobili smo slova, štamparu, Da pravoslavne knjige štampamo, Da ih šaljemo braći nesrećnoj, Neka se uče boga slaviti...
BOŠKO: Nemamo više otaštva! STANOJLO: Serdaru sedi, mi ga nemamo! BOGDAN: Bez otaštva smo, babo, ostali, Otkad u njemu žena voljkuje, Otkad se gazi sveta sloboda, Otkad se podlost smeje svetinji, Otkad nam,
Ha!... MIRA (klečeći): Babo! Ah, babo! Oprosti braći — svome porodu, Oprosti meni — ćerci jedinoj, Ta mi smo dobri... Ah, babo, babo! Ali...
Da smo propali!... PERJANIK: Ne bješe se lijepo ni razdanilo — još je i mjesec pomogâ suncu sjat — kad se boj zače; i krvavo
— PRVI SERDAR: Čuli smo svi. — DRUGI SERDAR: Al’ ćemo silu silom odbiti! KNEZ ĐURĐE: Dušman je blizu. PRVI SERDAR: To znamo mi — Morače
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Zabasali smo... Zabasali smo!... Njegov iznemogli glas dočekaše i zgrabiše vihori i, kao osvetnički, pomamno ga rastrgoše i razniješ
Zabasali smo... Zabasali smo!... Njegov iznemogli glas dočekaše i zgrabiše vihori i, kao osvetnički, pomamno ga rastrgoše i razniješe po
Kad se malo, za časak jedan samo, stiša bura, on opet viknu: — Pomagajte, zabasali smo... zabasali smo! Pomete nas mećava...
Kad se malo, za časak jedan samo, stiša bura, on opet viknu: — Pomagajte, zabasali smo... zabasali smo! Pomete nas mećava...
Sjedimo ja i Dule pred kolibom. U hladu smo. Iznad nas se diglo nekoliko krošnjastih smrčika, pa sumorno bacaju preko nas debele, šiljaste sjenke.
— Kud ste to naumili. ako Bog da? — pitam ja. — Pošli smo tražiti svoju právu... svoje staro ognjište i zemlju. — E, moj Mijo, teško da ti to... — Ma, što teško?!
— Imam kravicu, uzeću je preda se, pa u čaršiju. Sjutradan iza toga sveza kravu i pođe s djetetom Svi smo ga zaustavljali da ne ide, jer se spremala velika mećava, a valjalo mu je preko planine prijeći.
— Nađoste li para pri njemu? — upitah ja Dulu. — Našli smo dvadeset i pet vorinti. Deset uze pop sebi za opijelo, a petn'est odnese knez sudu i sasu u carsku kasu.
! Glas mu je zlobno, pakosno grmio, a kroz rapavo, promuklo grlo probijala je drhtava uznemirenost. — Pa onako smo se, oče proto, malo navrnuli... — Ama kako ste vi ušli da vas pas ne opazi i ne zalaje?...
— vrisnu, uputi se, drhćući, vratima i stade snažno tegliti za debeo konopac, koji mi nismo ni opazili kad smo ušli. Konopac je bio vezan za kućni komjen.
Nadamo se mi tebi ima već neđelja dana. Doveli smo i dvije Vlahinje. O, da i' vidiš, Asan-beže, pa da ti se oči dvije nagledaju, dao bi pola Krajine!
To ne bi mogô ni u snu sanjati. Zdravo svanô, gospodine? Sudac: Ti da se sa mnom rukuješ i zdraviš?! David: Zdravo smo, 'vala Bogu! Kako si ti, kako je gospoja? Je l' ona zdravo? Sudac: Da tebi ne fali što? Jesi li ti potpuno zdrav?
Bojić, Milutin - PESME
Jer ne plašim se leševa što vele: I mi smo hteli to, što ti bi hteo, No zalud božju iskru ljudi žele: Pašćeš pod jaram kao i svet ceo; Duge su borbe taj zakon
Te večeri Volja rodi se u meni. (1910) MRTVI BOGOVI Mudrosti dosta! O, pali smo nisko. U večnu noć nas naše vode zublje, A čini nam se sunce nam je blisko. Mremo bez svesti, tonemo sve dublje.
Mremo bez svesti, tonemo sve dublje. Raskrstili smo sa prošlošću gnjilom, U noć zala je pogrebosmo celu, Budućnost svojim ljuljuška nas krilom.
Krijemo prošlost s pohlepnošću vrana, Grcamo u snu večnih maskarada, A čini nam se da zderasmo maske. Razlupali smo bogove i gordi Slušamo golih reči prazne praske. I slični divljoj Atilinoj hordi, Žrtvenike smo razvejali davno.
Razlupali smo bogove i gordi Slušamo golih reči prazne praske. I slični divljoj Atilinoj hordi, Žrtvenike smo razvejali davno. I sad bez vere u magle jesenje Dršćemo bledi i plačemo stravno: Srušenog hrama davi nas kamenje.
(1911) POLjUBAC Mi smo deca sreće i života zrela, Naša čudna ljubav do niskosti naga, Mrzi legendarnih noći čeda svela: Za nju mladost Bog
Opijeni mržnjom, opkoljeni vriskom, Pripijene usne do krvi smo grizli, Moćna su nam rebra drhtala pod stiskom Prstiju, što međ njih neznano su sklizli.
Mi smo deca sreće i života zrela, Naša čudna ljubav do niskosti naga, Mrzi legendarnih noći čeda svela; Za nju mladost Bog je
I sve mi se čini: to smo negda čuli, I čekamo dan da zlatne kiše pljusnu; Samo nema Prošlost svoju decu huli, Dok Budućnost prazna tutnji kao
Sva ta prošlost svoj je odigrala tanac: Vratiti se neće. Mi, sinovi njeni, Na putanji blatnoj nepoznat smo stranac, Naš hor slab je njine trublje da zameni.
Lozama je našim salomljena rozga, U buktinji našoj nestalo je plama: Herostrati mi smo bez faklje, bez hrama. (1912) POD LETNjIM SUNCEM Kako opojno miriše lipa I tihe noćne seni mru, Dok crven bakar
Pustinja je naša strašnija od one Kojom išao je narod izabrani. Pojeni smo krvlju vrišteće Gorgone, No sumnjom nam nisu zatrovani dani.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
možeš misliti već!... Uzmem ovo pismo, pogledam, kad... „Gospođici Marici Pantićevoj”. Oho, rekoh, tu smo! Otvorim ga, po Mirišem, kad... zamirisa Đoka. Eto ti! ANĐA: Ja ne znam, boga mi, šta radi ova država!
A ne mislim ni ja, ako hoćeš pravo da ti kažem. Dosta on zarađuje od ovog naroda, a mi smo, kao vlast, pozvani da uzmemo u zaštitu narod od takvog globadžije.
Moramo svi vršiti dužnost, jer stvar je ozbiljna... Stvar je, kako da kažem... da, gospodo, mi smo se ovde sabrali... upravo, ja sam vas pozvao, gospodo!...
Gazda veli: ne zna. Kad je pitao, on mu nije hteo da kaže ime. JEROTIJE: Aha, tu smo! Nije hteo da kaže ime. Upamti to g. Vićo! VIĆA: To je vrlo sumnjivo! MILISAV: To je on! TASA: On je!
I evo, čitava dva sata prošlo kako je u 'apsi, čitava dva sata kako smo spasli državu, a ja o tome ne izveštavam ministra. Idem ovaj čas na telegraf, poneo sam šifre pa ću tamo napisati.
MILISAV: A tek da si ga video jutros. ŽIKA: Kad jutros? MILISAV: Pa kad smo napali Evropu. ŽIKA: E? A kako je bilo, boga ti? I ne pričaš mi. MILISAV: Kako?
ŽIKA: (i ne obraćajući pažnju na Miladina): A Vića? MILISAV: I ja i gospodin Vića stigli smo u isto vreme. MILADIN (koji je prišao stolu Žikinom): Ovaj ... gospodin-Žiko, otišao je gopodin kapetan.
U brzini ga primiš, u brzini ga i daš! SPASA: Jes'! ŽIKA: Znam, de! Nego, ne valja mu samo što smo ti u fioci našli sto i nekoliko lažnih dinara. SPASA: Pa nabralo se. Od dana na dan pa se nabralo.
BOKA: Ne mogu... to je tajna! VIĆA (značajno): Tajna? Aha, tu smo! Tako te hoću! Piši, gospodine Milisave: „Upitan zašto je došao u ovosresku varoš, izjavljuje da je došao po izvesnim
BOKA: Molim vas, ja sam kazao da je to moja tajna. VIĆA: Pa tvoja, dabome da je tvoja! Ali sad, kad smo te ulovili, sad je naša. Piši ti samo, gospodine Milisave, kako sam ti kazao.
VIĆA: Pa tako on kaže. KAPETAN: Pa dabome da on tako kaže. On može reći i da je pevac u crkvi Svetoga Marka – al' smo zato mi tu da cenimo njegov iskaz... Apotekarski pomoćnik. Otkud apotekarski pomoćnik može biti revolucionar?!
I svi ostali poskoče preplašeno.) ĐOKA: Pre ću poginuti no što ću dozvoliti! KAPETAN: Aha! Aha! Tu smo! Nagazili smo na žulj! (Dočepa zvonce i zvoni.) Tu smo, dakle, golube, pipnuli smo tamo gde boli!
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Sarbskim načinom....", a sudeći po objašnjenju koje daje ribar Nikola Zet - "Kako meu družinom vasda smo činili", načinom uveliko uobičajenim za javno izvođenje.
Jakšić, Đura - PESME
Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo! Ili vi neste Nemanjin soj? Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi — Ta da smo braća — oh, bože moj!... Ta zar bi tako s Avale plave Gledali ledno u ognjen čas?
Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo! Ili vi neste Nemanjin soj? Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi — Ta da smo braća — oh, bože moj!... Ta zar bi tako s Avale plave Gledali ledno u ognjen čas?
Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo! Ili vi neste Nemanjin soj? Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi — Ta da smo braća — oh, bože moj!... Ta zar bi tako s Avale plave Gledali ledno u ognjen čas?
Mi smo male, Al’ smo znale Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti, Kao ti — Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini dr
Mi smo male, Al’ smo znale Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti, Kao ti — Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U
Nastasijević, Momčilo - PESME
Negde zàpeva truba. To iza gora i voda lelek je rušne seljanke. Rod smo. Kad umre čovek, i moje srce rušno je.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Zašto smo mi živi? Čudo!” Pa mu pade pogled na izblijedelu srpsku trobojnu zastavu sa grbom, što je nad gazdinim stolom; gazda
A prostite na kojoj ste, — presječe starac i zavika: — Neka dade svakome po dvadeset i pet talijera ravno... Neka smo jednaci! — Nek bude kako hoćeš!
—Pa je li to pravo? Sramota! — ljuti se gazda. —Sramota, razumije se... Potpisali smo neki dan protest u ime cijeloga naroda, — priča odvjetnik. —Poslaćemo ga svim općinama. Doći će i na vas.
Kukavice smo! —Pustimo politiku, — prekide Petrov odvjetnik, učinimo partiju preferansa! Bilo bi i vrijeme, — opazi jedan od
—I to je meni fuk! — odgovara Vojkan. — Znaš čije je to? Gazda—Jove, bolan, kao i što je i tvoje njegovo... Jednaki smo, brate! ...
— Što se srdiš? — opet će Ilija. Znao si da je moja krava, nisi mario goniti je... Mogli smo kao braća... —Neka, bolan, znam ja što si ti i tvoja pitoma besjeda! Kakova braća?
—A otac mi? —Ne znam... Biće se i on negdje sklonio... Nije daleko odavde, jer, onako, sudeći po hodu, mora da smo bili na pomolj, kućama . . Rade se naglo diže. —Kuda ćeš? — upita starješina. —Idem . —De ti...
izdaleka tek nazrijela svoga pastira, dočekala bi ga stojećke, prihvatila se ruke i počitala ga, a evo sada što smo dočekali: da jedno golobrače usuđuje se tužiti svoga duhovnika, čelik—domoljuba i narodnoga dobrotvora.
—Pusti ti njih... Kad oni varaju, varaću i ja ... —Tako je! I opet se diže starac otac Dionisije i veli: — Mi smo zaboravili u našem veselju da ispijemo čašu u zdravlje — znate koga?
Sjetimo se da smo i mi iz naroda i zakunimo se da ćemo ga samo dobru učiti! Je li tako? Neka bog poživi dakle naš narod obiju Vjera i
— Rade, bolan ... što je s tobom? Otkada se ne vidjesmo! —Ta vidjeli smo se ovaj čas! — odgovori mirno Rade. — Ne brojim ja onakova viđenja, već ovakova .....
— Ne mari što smo politički protivnici; baška je to, a baška su naši interesi... Neću doći sjutra na dražbu, radite kako znate...
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Dimitrije Pomogao sam mu da skine prtljag s konja. Upalio sam žižak u ćeliji koja je za njega bila određena, zatim smo počeli da vadimo iz bisaga ono što je. doneo.
Ova nesrećna stvorenja veruju da je Dorotej čudotvorac. Jelena Danas smo saznali da je u manastir došao neki kaluđer iz Arilja, za koga kažu da je vešt vidar. Mogla bi to biti prilika za Lauša.
Na žalost, te noći, kao za inat, nikome se nije žurilo da spava. Bila je topla letnja noć, zvezdana i tiha, pa smo sedeli pod lipom. Sve smo videli.
Bila je topla letnja noć, zvezdana i tiha, pa smo sedeli pod lipom. Sve smo videli. Sitnim koracima, glave zabačene unazad, izašao je Prohor, napravio nekoliko koraka i onda je čučnuo.
ta prljava svetina ništa bolje i ne zaslužuje nego da je čarolijama i đavoljim veštinama zavode belosvetski mangupi kakvi smo ja i Dorotej. Jelena Bogdan se vratio iz manastira bez kaluđera.
o tome da je Lauš dobrotvor i zaštitnik, da je kao takav i zadobio ranu braneći ovaj kraj od razbojničke najezde, da smo mi nezahvalnici i da brzo zaboravljamo učinjena nam dobročinstva. Prohor Iguman se uzvrpoljio.
Ali videlo se da mu je sve to veoma prijatno. Glavno slavlje nastupilo je pošto smo iz trpezarije, gde smo po običaju morali da ćutimo za vreme obeda, izašli u dvorište i posedali na klupu pod lipom.
Ali videlo se da mu je sve to veoma prijatno. Glavno slavlje nastupilo je pošto smo iz trpezarije, gde smo po običaju morali da ćutimo za vreme obeda, izašli u dvorište i posedali na klupu pod lipom.
Makarije Imao sam dugu i oštru prepirku sa Prohorom. Rekao mi je da smo svi (osim njega, razume se) povilenili od sreće što je Lauševo zdravlje pošlo nabolje.
Rekao sam mu da je Lauš mnogo učinio za naš manastir i da smo dužni da mu budemo zahvalni zbog toga. Poklanjao nam je hranu u nerodnim godinama i drva za vreme dugih zima.
Dao nam je imanje u Karču, zaseok Paliće, sazidao kapelu, o njegovom smo trošku popravili konak. Ali, odgovorio je Prohor, to je on činio da bismo ga mi češće pominjali u svojim molitvama nego
je Prohor, to je on činio da bismo ga mi češće pominjali u svojim molitvama nego što pominjemo druge ljude, a mi smo ovde da se molimo podjednako i za onog najbednijeg koji nam nikada nije dao ni kokošije jaje ni šaku žita; za takvog
Ilić, Vojislav J. - PESME
Vetar je silno poljuljivo Vaš tanki veo, vašu vlas, A u zraku je odjekivô Bezmerno sladak, zvučan glas... Šta li smo cveća pogazili, To bog jedini samo zna! No vi ste onda srećni bili, A s vama srećan bejah ja.
Da, mi smo već stigli tamo. Oko nas mladost je bujna, Pod nama ruine stoje, odlomci vremena davni'; Nad njima bokori šušte i ruža
Pa i ovaj spomen, gde zamišljen stojim, Jeste nemi svedok o viteškoj sili... Međe carstva svoga grobnicama svojim Mi smo beležili. 4. Ni crni kiparis, ni zelena trava Tvoju svetu humku ne pokriva sobom, Dojčine-viteže!
Mi smo od njega čuli kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo,
No hram slave i viteštva, Hram viteštva i slobode. Neka munja nebo pali, Oluj šumi po dolini S olujom smo drugovali Na Dervenu i na Drini.
“ I čuvši besedu ovu, i pojmiv dubinu jada, Svi smo mu za pravo dali, i svi smo pljeskali tada. Redaktor jednoga lista, s dovoljno nervoznom minom, Promumla kroz zube
“ I čuvši besedu ovu, i pojmiv dubinu jada, Svi smo mu za pravo dali, i svi smo pljeskali tada. Redaktor jednoga lista, s dovoljno nervoznom minom, Promumla kroz zube nešto, držeći bocu sa vinom; I
Car je na to pažnju obratio mnogo, Svaki svoga „faha“ da se drži strogo: Tako smo pozvali i jednog seljaka, Da predstavlja sobom hromoga prosjaka.
1888. JEDAN MONOLOG MLADOG SLEPČEVIĆA „...Kratka smo vida“ Košutić Podne je. Mladi Slepčević sedi u svojoj sobi i baš se ozbiljno dao u misli.
“ „Čudna posla, smešno delo! Uzmi svitu i odelo, Jer smo, zbilja, slični mi, Jer na mene ličiš ti.“ I sa svitom svinjar pođe, I u London vesô dođe, I kralj diže pozdrav
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
„Sve smo mi takve! Htele bismo mnogo da znamo, i toliko smo ljubopitljive da nam naše nestrpljenje ne dozvoljava da učimo.
„Sve smo mi takve! Htele bismo mnogo da znamo, i toliko smo ljubopitljive da nam naše nestrpljenje ne dozvoljava da učimo.
Stigli smo u trgovački deo varoši, u glavnu čaršiju. Nemamo, na žalost, vremena da se ovde zadržimo, robu razgledamo i pazarimo,
Po našem ubrzanom disanju, i po svežijem vazduhu, koji sa zadovoljstvom udišemo, osećamo da smo se popeli vrlo visoko. O tome nas uveravaju i naše oči.
Mi se penjemo brzim korakom tom zavijenom rampom, i evo nas na vrhu kule. No, šta je ovo? Nad platformom na koju smo zaduvani stigli, uzdiže se nova kula. Kako to da je nisam od dole sagledao!
Od njega nam celo zdanje izgleda drukčije nego što je u istini. Iako smo bili jasno uočili da je svaka nova kula niža od prethodne, one nam izgledaju sve više, i rastu u beskonačnost.
Zato sam i ja u stanju da odgovorim Vašoj želji, draga prijateljice, i da Vas upoznam sa tajanstvenim ličnostima koje smo na Vavilonskom tornju iz prikrajka videli.
Da smo se onda usudili pristupiti im, ja nijednog od njih ne bih oslovio sa titulom „Vaše preosveštenstvo“, nego sa „Vaša Eksel
Oni sveštenici koje smo zatekli na vrhu Vavilonskog tornja kako posmatraju Mesec, Jupiter i Mars, skupili su tim svojim poslom dragocenih
Sišli smo sa Akropole. Ono što onde vidite je Areopag, a onde na brežuljku Pniksu, gde se drže narodne skupštine, vidi se govornic
To je Aristotel! Mi se vraćamo natrag, ponoć je davno prošla. Cela varoš leži u dubokom snu. I mi smo osanjivili, pa tromo koračamo kroz tihu, pustu ulicu. Čujemo topot konja.
Cela varoš je poustajala, neka vest se šapuće od uva do uva, ko je čuje, zastane, zapanjen. Približili smo se Pniksu.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Romantičarska poezija, kao što smo videli iz Popovićevih antologija, predstavljala je integralni deo poezije, ili, tačnije, lektire za decu.
Ljuti zmaji i lavovi U rukama sa gromovi, Čelik srce, britka đorda – Pa šta će ti turska čorda. Malo nas je al' smo ljudi! Čelik srce je u grudi! Čelik srce, bože sveti, Tvrđe nego bajoneti!
Svi težamo polje, Znamo još za mobu, Ne znamo za zlobu Svi smo krepke volje, Milo moje selo, Budi mi veselo! U nas vera tvrda, U nas pune čaše, Gostoljublje naše Vreme ne pohrda.
Ori, pluže, zaori: U zemlji je zlato! VESELOST PETAR DESPOTOVIĆ (ČIKA PERA) Mi smo deca vesela, Na ovome svetu, Vesela je i čela Kad leti po cvetu.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Idem si ja sam da si natočim. Šta mi ti tu: te ovo, te ono. Kao da ja ne znam gde su bačve! I kao da smo mi, dok je bio živ i stari i mladi gazda, katkad odavde odlazili trezni.
Ono je prošlo. Deda je on, kaluđer, Božji čovek. Da smo te njemu dali, sada bi i on bio baštovan, a ne ovo što je! STANA (pojavljuje se na vratima): Evo dede!
MIRON Ama zašto zemlju jedeš, za Boga? PARAPUTA Jedem, jedem! Zemlja sam... I ti si zemlja... I svi smo zemlja. I svi ćete biti zemlja. MIRON Jest, jest. Od zemlje smo, i bićemo zemlja.
Zemlja sam... I ti si zemlja... I svi smo zemlja. I svi ćete biti zemlja. MIRON Jest, jest. Od zemlje smo, i bićemo zemlja. Ali zašto ti zemlju da jedeš, kad su ti nedra puna komadima hleba.
(Odlazi.) PARAPUTA (odlazeći): Zemlja sam, i ti si zemlja. Svi smo zemlja. I svi ćemo biti zemlja. DRUGI ČIN Dok je u prvom činu sve tužno, dotle je sve u drugom veselo, svetlo, puno
Dve služavke pevaju: Živovale dve drugačke, Među sebe govorile: »Kako smo si dve drugačke Da je da smo dve jetrve!« To začule stare majke, Razdvojiše dve drugačke.
Dve služavke pevaju: Živovale dve drugačke, Među sebe govorile: »Kako smo si dve drugačke Da je da smo dve jetrve!« To začule stare majke, Razdvojiše dve drugačke.
Poče da muca i moli: »Dedo, pope«, veli, »ja sam se mnogo pazio sa pokojnikom, Tašaninim mužem. Kao braća smo živeli, pa sada na ovaj vaš praznik biva li, red li je, mogu li da i ja kod njegove kuće odem i vidim njegovu decu?
SVI (piju). HADžI RISTA (Stani): Stano, za večeras da mi spremiš... Ali, da li ima još onog, moga vina, što smo ga ja i pobratim pili? STANA Ima, ima. Čuva se.
Nedra im puna cveća, bosiljaka i kolača). MLADEN (s ulaza, sav srećan): Pa, čedo, Tašana (pokazuje na decu) mi smo već ogladneli! Gotov li je ručak za nas? DECA Nano, nano, dade nam baka cveće.
Pogle sin moj, pobratimče moje!... Vaš deda, hadži Stevan, i ja, kao rođena braća smo bili, vaš otac kao moj sin je bio, pa sad ste mi i vi moja deca! Čekaj da dâ deda paru. Pa zašto i kod dede niste išli?
u tebi ono što sam sasvim zaboravila; sad tek sve više vidim onoga Stanka, komšiju moga, ludoga Stanka, što me je, dok smo bili deca, krijući se, iz bašte gađao. I (crveneći) nemoj da me koriš, nemoj na mene da se ljutiš.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
ovaj posvećujem seni moga oca Danila Sekulića Nas dvoje, iako još mladi oboje — svako svojom mladošću — uočavali smo letopise malih naših gradića, sela i grobalja.
„Nije tri, nego dva. Onaj Srećko nesrećko, sećate li se, njega tu više nema. Kad smo se ono jedared, ima godina, počeli raspravljati sa švapskim grobljem: ko kome prelazi granicu i sahranjuje mrtve u tuđu
” — Da, da, oštra, oštra i pred crkvom, i kad dođe iz crkve. Mi, njeni poslovođi i sluge, dolazili smo nedeljom, posle službe, na pravdanje i na molbe. Tu ti vri od salašara, napoličara, prepodavaca.
Oca moga je trebalo videti, i verovati da smo od soja, da smo s planine sišli. Nas dve, njegove kćeri, izneverismo obadve.
Oca moga je trebalo videti, i verovati da smo od soja, da smo s planine sišli. Nas dve, njegove kćeri, izneverismo obadve.
A moja sestrica, sasvim druga, udarila sva na svoju majku. Mi smo od dve matere deca, i ja sam od Julice skoro osamnaest godina starija.
Posle jedne osnivačke sednice, šaptali su članovi u šali: Tošu smo trebali metnuti u sekciju za likvidiranje društva i plaćanje dugova.
— Kako da vam kažem, gospa protinice. Uvek vam je u kući „razni svet”. Dok smo bili sami Todor i ja u kući, opet je to bio ”razni svet”... Ne znam, zaista, šta je u toj deci oko mene.
Zapitah, i čisto se pojakah, jer mi pade na um da će ga tako dobrog tražiti natrag. Kad vam ona, kao da smo ugovor napravili, ne samo ja i roditelji, nego i župnik: „Gospodin župnik kaže: dete je Božje, a ne materino i očevo.
da, poručio ti, Nano, gospodin Milušić iz banke da će doći zbog računa. — Pa bio je juče, i sve smo sredili. Šta će opet?
Stali bi na noge u poslu svom. A zbog posla nekog smo se svi i rodili. I ja sam se udala za posao, i da njega nije, recite sami, ko bi bila gospa Nola!... I sad da svršim.
Gospodin Joksim, kao uvek, imao je odvojeno mišljenje: — Gle, ode nam Ofelija! Šteta. Sad smo bez Ofelije. Uostalom i bez Hamleta smo, i bili, i bićemo, verujte gospodo!
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
parentum, peіor avіѕ, tulіt noѕ nequioreѕ, mox daturoѕ progenіem vіtіoѕіorem (Naši su ocevi gori od dedova bili, mi smo od nji, a naša deca jošt gora od nas).
Nek pomisle samo sa mnom zajedno, a to je najlakše, da smo u Egiptu, evo i njega u Egiptu. »Vi opet počinjete đavoliti, g. sočinitelj?
— On legne na desno uvo i junački pored svoga oružija zarče. Može biti da će gdikom nepravo biti što smo Romanu u prisustviju nas sviju otpočivati dopustili; no kad pomisle koliko ljudi celog veka svoga prespavaju, kad
Da je Roman u tamnicu odveden bio čuli smo, ali onaj bi se prevario koji bi pomislio da je duh Romana klonuo. Zar ji je malo bilo u tamnici, i opet su se lepo
) Za dlakom je ostalo te se nije Roman svoga obećanja odrekao, i jedna misao da je može biti ona, kao što smo rekli, volšebnica (nadežda je od svitaka jelo) prinudi ga da za njom iz tamnice iziđe.
— Često se vraćam postelji, vikajući: pritiskivali smo te dvoje, krevete, daj dvoje! — Kud se znam okrenuti? Mogu li ocu od žalosti?
joj na glavu neke žute kaplje (kakve su to kaplje bile, ostavljam mehanicama na rasuždenije), i budući da je, kao što smo opomenuli, imala crvenu kosu, pretvori se ovaj fenomen u zlato, i to je onaj venac što je Liber otac u zvezde
koju je sad prvi put kao pri prvoj prosidbi iskusila, ona bi se jamačno bednog svog života lišila da nije, kao što smo vidili, Sudbina u protokol staviti dala da mora izbavljena biti; drugo: da nije i njoj samoj bilo žao da tako mlada i
« viču; pa kad smo sto puta istu reč »razumete li?« čuli, onda tek primečavamo da nismo ništa razumeli. — Ascetično živiti znači krotko,
— Čimpeprič, »hi, hi, hi! ja bi baš zafalila mom kumu na takvom imenu.« »Ala bi se ja jedila!« Jošt smo mi srećni, gospodične, što se znamo pomoći.
Gimnosofista: Naši zakoni zabranjuju nam donde ženiti se dokle gođ ne postignemo ono na šta smo zakletvu položili. Čimpeprič: Smem li pitati koje su točke zakletve vaše? Ja umem tajnu hraniti.
Gimnosofista: Kako gođ što ne mogu svi ljudi pod jedan šešir ući, tako ne mogu svi ni jednaki misli biti. Mi smo filozofi, i budući da filozofi ono samo ispituju što se ne može pronaći, zato su na različite sekte podeljeni,
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
je u crvenoj kapi rose Igra u zapaljenom kolu božura Peva u pesmi kosa na ovom polju BOJOVNICI SA KOSOVA POLjA Ovde gde smo Zagospodarili smo plavim poljima I rudogorjima bez podnožja I venčali se Svaki sa svojom zvezdom imenjakinjom Ovde u
rose Igra u zapaljenom kolu božura Peva u pesmi kosa na ovom polju BOJOVNICI SA KOSOVA POLjA Ovde gde smo Zagospodarili smo plavim poljima I rudogorjima bez podnožja I venčali se Svaki sa svojom zvezdom imenjakinjom Ovde u carstvu koje smo
smo plavim poljima I rudogorjima bez podnožja I venčali se Svaki sa svojom zvezdom imenjakinjom Ovde u carstvu koje smo stekli Skrštenih ruku na grudima Nastavljamo boj Nastavljamo ga unatrag Još nismo deco stigli I bog zna hoćemo li
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
“ Nas trojica smo iz jedne duše krenuli u svet, još odmah po mome rođenju. Čim sam se prvi put u krilu majčinom nasmešio, iz toga osmeha
Možete misliti kako smo se svi u kući iznenadili kad smo sutradan, još rano izjutra, saznali da sam muško. Babica se za svoju pogrešku
Možete misliti kako smo se svi u kući iznenadili kad smo sutradan, još rano izjutra, saznali da sam muško. Babica se za svoju pogrešku izvinjavala slabim osvetljenjem koje je
U to doba pada i moje dobijanje prvih zuba. Oh, to vam je bila čitava komendija, tako da smo svi popucali od smeha. Ja lično nisam bio toliko pretenciozan da što pre dobijem prvi zub, ali mi je otac dosadio
Ali, u trenutku kad sam koračio da uzmem paru, nje nekom mađijskom silom nestade sa pogače. Tražili smo je i tražili, ali je ne nađosmo.
Tražili smo je i tražili, ali je ne nađosmo. Docnije smo tek saznali da je moj stariji brat, u momentu kada sam ja pošao pogači i kada su svi pogledi i sva pažnja bili
Iz te zablude me je izvelo jedno stvorenje koje smo zvali Lulu. Kako je Lulu došlo do toga otkrića, to ni dan danas ne znam; sećam se samo da mi je jednoga dana šapnulo:
Upoznao sam se sa jednom neobično lepom i interesantnom mladom gospom i iz dužeg razgovora saznali smo da smo vršnjaci i da smo u detinjstvu zajedno pripadali srednjem rodu i drugovali. Zvali smo je Bibi.
Upoznao sam se sa jednom neobično lepom i interesantnom mladom gospom i iz dužeg razgovora saznali smo da smo vršnjaci i da smo u detinjstvu zajedno pripadali srednjem rodu i drugovali. Zvali smo je Bibi.
sam se sa jednom neobično lepom i interesantnom mladom gospom i iz dužeg razgovora saznali smo da smo vršnjaci i da smo u detinjstvu zajedno pripadali srednjem rodu i drugovali. Zvali smo je Bibi.
Zvali smo je Bibi. Slatko smo se smejali sećajući se svih pojedinosti iz toga doba. I ona mi reče da je tad verovala da sam žensk
Zvali smo je Bibi. Slatko smo se smejali sećajući se svih pojedinosti iz toga doba. I ona mi reče da je tad verovala da sam žensko.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
84 AEROPLANI TUKU 90 NA DOMAKU MORA 95 USOPŠI, RAB BOŽJI... 98 ŽIVE LEŠINE OSTAJU 101 SMEJALI SMO SE GLADNI... 106 NA IVICI ŽIVOTA 115 KRAJ MUKA... 120 SAN ILI JAVA 126 OSTRVO SMRTI 133 U FRONT!
120 SAN ILI JAVA 126 OSTRVO SMRTI 133 U FRONT! 141 TAMO DALEKO 146 KAPIJA SLOBODE 151 SOLUN 152 HILI 157 SAD SMO OPET VOJSKA 162 POKRET 167 MOGLENSKE PLANINE 172 OSVETA 175 NA DNU
Obično u osam časova, pa do podne. Onda od dva časa do pet. Niko nije bio pošteđen njenih granata. Sa jezom smo pomišljali na onaj dan, kada će nastupiti „premijera“ — kao što reče potpukovnik Petar.
Sa ludačkim besom zakovitla šrapnel iznad naših glava i stotinama kuglica zaprašta oko nas. Svi smo se prilepili za zemlju. Jedino je ostao potpukovnik Petar i grizao donju usnu. — Ah, strašno!
Ali niko ne uzmiče, dok se neprijatelj ne pojavi da nas pobije. Valjda smo zato ovde i postavljeni. A teško je, neshvatljivo mučno.
— Svršeno je — reče potpukovnik Petar. Bežali smo nizbrdo. Sretosmo naše seize sa konjima. Pred nama suknu plamen iz zemlje, zatutnja, mi se povismo po konjima.
Preskočismo neke ograde. Artiljerija zaošijava sa svih strana. Naletesmo na neke pešake. Jurili smo putićem jedan za drugim, i uletesmo u selo, u koje su zamicale i baterije... Kao da čujemo vrisak žena i dece.
Tek iza sela zastadosmo da se prikupimo. Konji su brektali. No, hvala bogu, živi smo i živećemo još celu ovu noć. Padala je jesenja kiša.
Pogleda nas i tužno progovori: — Gospodo, danas smo doživeli novo Kosovo polje... ZAROBLjENI Iako neprijatelja nismo čestito videli, osetili smo jasno da se za nama valja
ZAROBLjENI Iako neprijatelja nismo čestito videli, osetili smo jasno da se za nama valja nešto veliko i glomazno. Teška artiljerija rila je zemlju vulkanskom snagom, i pred
Bilo je to negde iza Palanke. Spuštala se mračna jesenja noć puna vlage. Izvukli smo se bili iz naših rupčaga i uspravljeni udisali snažno.
“ I sigurno su Nemci u sumrak udarili ponovo, da grešnici nisu ni stigli mene da izveste. Silazili smo ka selu. Široko otvorenih očiju zverao sam levo i desno, strahujući da ne plane puška iza nekoga žbuna.
Petrović, Rastko - PESME
Masni. Puni smo istih opojnih mirisa i bolova, O hoj, topografski radnici, - braćo moja, Još smo jaki, još smo mladi, država je za nas
Masni. Puni smo istih opojnih mirisa i bolova, O hoj, topografski radnici, - braćo moja, Još smo jaki, još smo mladi, država je za nas boja.
Masni. Puni smo istih opojnih mirisa i bolova, O hoj, topografski radnici, - braćo moja, Još smo jaki, još smo mladi, država je za nas boja.
Ta između tisuću nadsvedenih mostova gle, Pa ukrštenih, pa nadvišenih, gora svih lukova, Stigli smo da međ svodove bez broja postavimo i rebra svoja. Pa gle, pa kako!
Jednom sam rukom uzeo ručicu Perinu, drugom sam rukom uzeo ručicu Stevinu; Tako smo pošli put neba, daleko, hoj, hoj!
Kad smo došli pred raj, zakucasmo na vratnice: Ljupki nas je bog dočekao isto tužan kao i mi. Kako smo se dugo cenjkali da nas
Kad smo došli pred raj, zakucasmo na vratnice: Ljupki nas je bog dočekao isto tužan kao i mi. Kako smo se dugo cenjkali da nas pusti, Setih se da smo zaboravili prvo umreti. Mali Steva je vrlo pošten a kažnjavaju ga jednako.
Kako smo se dugo cenjkali da nas pusti, Setih se da smo zaboravili prvo umreti. Mali Steva je vrlo pošten a kažnjavaju ga jednako.
Mi artiljerci smo teški seljani koji dimom gone komarce; Sva noć bila je noć električnih talasa, svetlog čelika i Nesavladljiva
Budimo hajka! Evo druma po kom gazimo puk ljudi, na konjima smo, mladci smo, stupamo krepki gvožđa volje: osvrnem li vam lice, na njemu osmeh, tuga i ćudi, ali upravljenom u napred
Budimo hajka! Evo druma po kom gazimo puk ljudi, na konjima smo, mladci smo, stupamo krepki gvožđa volje: osvrnem li vam lice, na njemu osmeh, tuga i ćudi, ali upravljenom u napred značenje mora da
proklet! Proklet! Pili smo do riganja i ništenja na muži, na vrelu, Ne kidajući s usta mešinu jeda Proključalu mišicu ti belu Ja sam čitao, kao u
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
— pitale su se, a za to vreme Kapljica je putovala, malo stešnjena u ustima ribe, ali bezbedna. — Gle, stigle smo! — otvori riba usta, a Kapljica skoči na repić Sunčanom Zračku i zajedno s njim pade na ružu. — Ah, kako sam lepa!
— Daj da je vidim? — reče jedan besposličar. — Pih! Pa još moja baba imala je takvu metlu i bacila je kad smo nabavili usisivač.. — Gomilom okupljenih ljudi prosu se smeh, a dečak pocrvene.
Rugala joj se: — Sada si moja obala! Moje dno! Ali, i obala i dno odgovarali su: — Stena smo i ostajemo stena! Konačno, moćna planinska stena bi pretvorena u okrugle, blistave belutke, ali su i oni vikali uglas
— Obećali smo da ne pucamo u ptice! — podseti ga jedan domaćin, ali mladić se naglas nasmeja i podiže pušku uvis. Zviznu metak, ču
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Sami, kod nas i u našoj bašti igraćemo. STANA (otimajući se): Neću, Vaska, neću! (Plačno): Sami smo kod kuće. Otac ljut, prek... VASKA (prekorno): Hajde, Stano! Što si takva? STANA (odlučno): Neću, ne!
VASKA (s dosadom): Ćuti, molim te! Ceo svet laže, samo on, tvoj brat Stojan, ne laže. (Jetko): Evo, mi smo mu sestre, ti čak rođena, pa šta nam je za ovaj praznik dao i čime ponovio? Ništa. Ni »zelen list«.
TOMA Pa Magdo, kako... MAGDA Nemoj, slatki gazdo, nemoj da se ljutiš što smo mladoga gazdu... Ti znaš da sam ga ja dojila, pa da mi je on kao drugo moje dete.
TOMA (malo toplije): Jeste, Magdo, verno si me služila. MAGDA Služili smo, gazdo. I sada te služimo. Živimo u tvojoj kući. I evo koliko te volimo i poštujemo.
(Odlazi.) SALČE (kriči vijući se): Ne, gazdo! Šta učini? Kuku, aman, gazdo! GRKLjAN (rasplakano): Stari smo, gazdo! Za hleb ćemo bez nje da pomremo i izginemo!... ČETVRTI ČIN Ciganska mahala. Sniske ograđene kućice.
Ja, Koštan, u moj život još brobinjka nesam nagazija, a kamo li na brata ruku da dignem. Brat je brat! Jedno mleko smo sisali od našu slatku majčicu. I, bolje ja, nego on! Više u mehanu — ne! Vino — ne! Pesna — ne! Dom, uz ognjište!
Šantić, Aleksa - PESME
S bolom kuda ćeš i gdje bi?! Mi pjesme tvoje, i drugova sviju Što svoje duše na zvjezdama griju, — Sveta smo živa porodica tebi!
Za društvo nekad ne bješe nam stalo, O sebi samo govorismo dugo; No danas, draga, sve je, sve je drugo: Sada smo mudri i zborimo malo... Prošlo je ljeto! Mutna jesen vlada.
! Vaj, uzaman more naše krvi ode... Moja jadna zemljo, mi smo i sad sluge. Gdje su naše muke?... Gdje su naše žrtve?
On je bačvar. Ovdje stanujemo oba. Još od rane zore pa do gluho doba On teše i bije i maljima tuče. Mi smo jedno isto — ljudi sa zanatom, I s nama se samo čedne misli druže: Ja stihove gladim, a on dýge struže, Pa velika
1911. METEOR U staroj bašti, na pragu od vrata, Puni zvijezda sjedili smo sami... Noć bješe plava, i u polutami Rumenio se plod zdrelih granata. Tiho... Sve ćuti...
ti dršće i skriven bol ljuti, Pritajena suza sjaj ti oka muti, Tajni uzdah cepa gorde grudi tvoje; Moja draga, mi smo bedni obadvoje. 20 Flaute i violine Zvone i bubanj bije; Tu moje lepe drage. Svadbeno kolo se vije.
'' hladno jedno drugom. I uz otmen naklon ti kolence savi. 26 Mi smo se voleli zanosno i slepo, I slagali ipak uzorno i lepo, Igrasmo se često ''supruga i žene'', I ne besmo ipak glave
Klicali smo skupa, šalili se krasno, I ljubili nežno i grlili strasno. Na koncu u dečjoj radosti i sjaju Mi se ''sakrivače''
'' 42 daleko na sinje more Mi smo plovili, draga, U lakom čamcu sami; Noć beše tiha i blaga. duhova ostrvo lepo U mesečini je bilo.
U srcu mi mnogo zmija, Među njima, draga, i ti. 52 Opet sam snevô o dobu davnom: Noć majska, a sretni celi Mi smo, sedeći pod lipom tavnom, Na večnu vernost se kleli.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
U vavilonskom Epu o Gilgamešu Engidu — posle pobede nad ne beskim zverom — kaže Gilgamešu: „Prijatelju moj, pobedili smo nebeskog zvera, zar nas potomstvo neće slaviti?
On tu činjenicu uvek ističe da ohrabri, da oduševi, da pokrene na borbu. On kao da govori: eto, imali smo moćnu državu, moćniju i od turske i od latinske, zašto ne bismo mogli opet da je imamo?
Narodni pevač kao da govori: imali smo nekad moćnu državu, njenoj propasti najviše su doprineli velikaši izdajnici; ako sad svi složno pregnemo, ako među nama
Nje mnogo više ima u sadržini, u likovima i postupcima junaka. Mi smo već obeležili sadržinu, videli smo glavnu temu.
Nje mnogo više ima u sadržini, u likovima i postupcima junaka. Mi smo već obeležili sadržinu, videli smo glavnu temu. U potpunom skladu sa takvom sadržinom, sa takvom temom, stoje likovi i podvizi junaka naše narodne epike.
Izlazilo bi da su svakojako neki uzroci još u XV veku uvrzli ime Brankovića kao izdajnika u tu priču. Mi smo nekada pomišljali na dinastičku borbu među Brankovićima i Lazarevićima na kraju XIV i u početku XV veka (do 1413).
Izlazilo bi da su svakojako neki uzroci još u XV veku uvrzli ime Brankovića kao izdajnika u tu priču. Mi smo nekada pomišljali na dinastičku borbu među Brankovićima i Lazarevićima na kraju XIV i u početku XV veka (do 1413).
drugi put, da bi obmanuo turske uhode, on uči svatove da izmenjaju konje, i tako dovodi špijune u smešnu nedoumicu: Mi smo svate uhodili divno: kâ da bješe Kraljevića Marka, ma ne bješe konja Markovoga; kâ da bješe vojevoda Janko, ma ne bješe
Ta borba je u stvari, kao što smo to već rekli, nastavak vekovnog hajdučkog vojevanja i niza većih i manjih ustanaka.
Palanci imao sam gusle u kući, i, osim različnih vojnika koji su mi pevali, jedno momče iz nahije šabačke najviše smo zato držali u službi (kao kuvara) što je vrlo lepo znalo uz gusle pevati“.
To naročito vredi za slovensku antitezu (o kojoj smo već govorili) i za alegoriju. Koliko retka i lepa, alegorija je u našem pesništvu toliko i prirodna.
Kod nas, i kad je razvijenija, ona nikad ne dostiže snagu opisa s kojima smo se maločas upoznali: Na loše ga mesto udarila: među puca, đe mu srce kuca, na pleći mu zrno izlazilo, i junačko srce
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
GDE JE ONAJ RUČAK LAK RUČAK LAK TU ŠTO BEŠE NADOMAK NADOMAK Ja mu rekoh STOMAČE RUČAK NAM SE OMAČE PREMALO SMO RADILI DA BISMO SE SLADILI Jednom kad je pao mrak Pao mrak Ja obukoh crni frak Crni frak I krenuh na sveži zrak
SELA DO SELA PUTELjAK Od sela do sela puteljak I bagremi se stisli Puteljkom ide seljak Vodi konja i misli RADILI SMO BEZ GREŠKE IĆI ĆU KUĆI PEŠKE MAKAR PAO NA PRAGU AL POŠTEDEĆU RAGU Konj gazi prašinu meku I misli o čoveku ZNAM
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Sutradan je i Stric, kao što smo već čuli, dobio batine zbog rijeke Dunava i odmah odjurio u Prokin gaj, do Tepsije, da se nađe s drugom.
— inati se Stric. — A ja i Žuja čekaćemo trista godina! —prkosio je Nikolica. — Mi smo ponijeli ručak. —A ja ću ostati hiljadu godina! — viknu Stric. — A ja i Žuja čekaćemo hiljadu stotina i pedeset godina!
Kad su se vraćali natrag u svoju omiljenu Tepsiju, prvi se javi kolovođa Jovanče: — Sad smo tek prava družina, prava četa. IX Za malu družinu sad je nastao najzanimljiviji posao: uređivanje logora Tepsije.
— Ma koja ona, slone jedan? — Lunja, čovječe! Ko će drugi biti nego Lunja. Jovanče se uozbilji. — E, onda smo propali, otkrila je logor.
— Onaj ko je tučen, više se ne vraća u šake učitelju Papriki. Potrk odmahnu rukom. — Ehej, znam to i ja. Mi koji smo dobili batine, ne okrećemo više tamo, ali Jovanče se može prevariti. On jedini meću nama nije bio tučen.
XVI Ostavili smo Jovančeta i Mačka u pećini baš u onome strašnom času kad su ugasili lampu i u istom trenutku ponovo čuli iz podzemnog
— iskreno priznade Mačak. Živ me strah pojeo u ovoj pećinetini. —A šta ćemo sad? — zabrinu se Jovanče. —Rekli smo da nikom ne pričamo o ovoj našoj pećini. Mačak iskosa pogleda u Lunju. — Sad smo gotovi, ona će sve ispričati.
— zabrinu se Jovanče. —Rekli smo da nikom ne pričamo o ovoj našoj pećini. Mačak iskosa pogleda u Lunju. — Sad smo gotovi, ona će sve ispričati. Znam ja kako se djevojčice rastorokaju.
— Reći ćemo da nam je Lunja povjerila šta će jutros u školi zakuvati, pa smo išli u ljeskar blizu škole da je dočekamo. — To si se dobro sjetio — složi se Mačak.
— To si se dobro sjetio — složi se Mačak. — A ti, Lunjo, dobro upamti što smo se dogovorili pa nemoj šta drugo kokodakati. — Ih, kokodakati! Nemoj ti mijaukati!
i još... Kakvih li smo se ono igara igrali prije trideset-četrdeset godina, ej kolaru? — Rusa i Turaka! — uskliknu djed Aleksa.
U cedulji je, kao što smo vidjeli, bilo i ljutnje zbog poljareva stradanja kod Žujine tajne kuće, i začikavanja da će dječacima podvaliti, i napomena
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
moja naliko, moj zrače — na moj obraz si ti sazdat; ustan' i pođi odatle, ti si moj i ja sam tvoj: jedno smo, nerazdeljeno svetljenje. Evo, rad tebe, tvoj bog učini se tvoj sin!
pak i njih s počitovanjem trojicu obželi sav hristjanski narod; tako i ove naše srpske prosvetitelje nam prve, i mi smo ih po dužnosti s počitovanjem milovati: trojicu svetitelja: Savu, Arsenija i Maksima.
PRSTEN NA PRSTU U Bogu valja da smo tako izrasli, kano grane na drvetu; š njim tako se držati i boraviti kano nevesta s mladoženjom, ka pčela na cvetu, ka
svaki po kamen u ruku, a i sam diže jedan kamen, i reče vojski: »Ovo je glava našega praoca, vala nam je počatiti, što smo i učinili, ama kroštono je on poslušao svoju ženu i prestupio je božiju zapovest, te nas je sviju so tim smrtno
On je za to kriv, a ne mi, neka se on popre s nama za to oprosti i pomiri se! Pak mi posle toga da smo mu opet pokorni u službi što nam zapoveda!
JUDEJSKE POVESTI Kod vavilonske reke, tamo smo sedeći plakali... Prorok Ukazujem vam ovde nešto i ne od naših ama s promotrivanjem i vrlo je naše!
to i sami znamo da je tako: kad ljudi ogovaraju koga hrsuzina, krv nika li, lažu, musevedžiju li, ili bludnika, a i mi smo u čemu tome šuvrtni — stoga stinemo i sve nam se čini da ono za nama se govori, te sećamo se svoga zla: na drugoga se
I ona ovde nas dovede da izginemo svi širom, jer mi smo njemu baš tako učinili: on donese nam jesti i života se liši. Što li od njega bi? Davno je bilo, ne znamo.
I što se oni putem preplašeni razgovarahu među se? To govorahu jedan k drugomu: »Hej, brate, vrlo smo mi skrivili rad našega brata Josifa. On nam se plačno moljaše da ga ne diramo, a mi ništa ne hajasmo!
li ja vama mnogo vikao i govorio, podajte vi mira detetu i ništa mu zla ne činite, brat je on naš, od jednoga otca smo svi mi! I eto, sad je prispelo ono dobi te njegova se krv izsikuje iz naših ruku!
A ako li vi to nećete učiniti, znajte da ne damo, ako što bilo! Ako vam je što mučno i teško od nas, mi kako smo ovde došli tako ćemo uzeti što imamo svoje dobro, te lasno na stranu i otiti.
I krošto li si došao ovamo? Kakvo li je sjednačenje svetloće s mrakom? A mi smo ta ista prava pomrčina, zato i u grobnomu mraku priličnome nam živimo se.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— E, što si je za zborenje? — Ja što sam ti? Tetka li sam ti, što li sam?! Što si ćutiš kako nèmâk? Rod smo si... Komu će da kažeš muke i dertovi ako na tetku si nećeš da kažeš?!... — Ama što da si zborim? Što da kazujem?
— De, mori, — umiruje ga Doka — ti me znaješ ubavo! Ne li smo rodljaci? Nesam govedo, selska nesam, ta da si ne znajem što je čaršijski red. Lasno za toj! Ja ću si sve polako...
— E, lošo li sam zborila? — brani se Doka. — Što da neje prilika kad smo, ete, jedna vera... Stari Zamfir je umiruje, i sve bi se mirno svršilo da Doka nije dirnula u stalež.
— Koritar, a njegov pa tatko, kako ga zvaše u čaršiju? — Vrtivagan... Ta sag: „Mi smo čorbadžijski“!... — E, dosta veće! — reče Zamfir i diže obrve. — A što pa?
— „Svirite, ništo, viče stari Zamfir, što zaćutaste! Što je ovoj sag?! Je li panaija, ta da smo žalni i da plačemo, — eli svadba, ta da smo veseli i da trupamo?!...
Što je ovoj sag?! Je li panaija, ta da smo žalni i da plačemo, — eli svadba, ta da smo veseli i da trupamo?!...“ Tada zasviraše Cigani i sve polete i poče se hvatati u kolo.
Izlazeći, mislio je u sebi: Bože moj, mnogo li smo još iza srećnih, civilizovanih narodâ! Mnogo li će još vode Nišavom proteći dokle naš svet ne oseti blagotvornu moć
su se sporečkala dvojica, i posle kraće amalske i alaske svađe i grdnje, i potukli i uznemirili čitav ovaj kraj, kao da smo u centralnoj Africi, a ne u civilizovanoj Jevropi... Šta će stranci reći na to?
A kad se gospoda potuku s ambrelima da sve pršti, — a oni samo ukratko pišu: „Bili smo“, vele, „očevici jedne neprijatne scene; žaliti je i želeti je da se takovo što više nigda ne ponovi“...
Ne sme niko preko javnih glasila ni reči zucnuti o tome, iako štampa postoji, iako smo se mi krvavili i po apsanama trunuli, i koske naše ostavljali — samo da je dobijemo. I što će nam onda sve to?!...
— Šta iskate? — pita ih Mane. — Ja neću da pazarim, sal prajim drustvo... iz jedno smo selo, i komšije... Ona iska da kupi ništo... sag prvi put kupuje, pa se sramuje...