Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
su mnogi i mnogi Pupavci, koju su se tako po imenu zvali, a, međutim, bilo ih je i valjanih i otresitih da su i u sokole pristati mogli.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Turčinu zaigra srce od radosti. On vide već živu, ostvarenu sliku s pred očima. I zagrli Marinka. — Alal ti vjera, sokole! Ti govoriš tako mudro da bi mogao pašovati s takom pameću!... Marinko mu poljubi skut i ruku. — Hvala, dragi aga!
— Lijepo — reče Zeko — bog će dati da i mene vidite u okršaju!.. — Dobro, sokole, primam te! — reče harambaša. Pa pošto i on okusi hleba i soli, počeše mu prilaziti hajduci i ljubiti se.
— Tamo ćemo se skloniti... — A zar ne bi bolje bilo da odemo do Deve? — prekide ga Stanko. — Ne, sokole! Ne smemo tamo. Pa i šta bi?... Deva je zverka. On nikad ne istrčava. On, koliko čuva nas, čuva sebe dvaput više.
— To je ovaj! — reče Nogić i pokaza na Stanka. — Dakle, to je Stanko!... Ti si sin Aleksin!!... Alal ti, sokole, srpsko mleko koje te odranilo!... Samo da ste videli onaj lom, ono tumaranje.
— Čija ovo beše četa? — upita Čupić. — Moja! — odgovori Stanko ponosito. Čupić odjaha konja. — Hodi, sokole, da se poljubimo!... Alal da ti je ono srpsko mleko što te zadojilo! Ej vala ti na ovakom junaštvu!
— Muška ruko!... Odbrano nejakih, a ponose majčin!... Idi, sine!... Majka će plakati, ali će te blagosiljati!... Idi, sokole moj!... Idi, brani one koji se odbraniti ne mogu!... I oni imaju svoje majke, koje za njima cvile!... Idi, sine, idi!...
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
pomoć neka dođe sva carevina, i mali i veliki neka se sjate, konjušar neka mu ždrebad podari, sokolar neka odgaji sokole, neka sebar da i što ne može dati, neka mu pomognu dočekati svate.
ZA ŽIR Brodari ti grade bele lađe, sokolari odgajaju sokole, pčele ti sa sunca donose saće, zlato ti ribari love u pesku, sebar sa polja plodove zbira, lovci skupljaju rogove
Matavulj, Simo - USKOK
Ha, pope Marko, sokole, šeni! Pop ubrza koračanje, svi ostali za njim. Kad stigoše pod golemu pećinu što zja u brdu nad putom, pop stade,
Da dušmanske s’ječeš glave, Megdandžio!... — Neka, Joke! — reče on još blaže. A onda stara prihvati: Kuhu, Mile, moj sokole, kuku majci! Đe ostavi udovicu, žalosnicu! Da podiže ludo d’jete, samo sama! Al’ će Joke dić’ Miluna, ako bog dâ!
Oganj! Oganj svi! Svi istrčaše za njim u dvorište, te stade grmljavina pušaka. Njeko viknu: — Ha, sokole Krcune, ded zapoj, kao što ti umiješ!
Najposlije zahori se smijeh i učestaše uzvici: „A, udri, Labude, pogani! Udri, mrcinjašu! Udri! Udri! Urte! Haj sokole! Haj žabo!“... Grješni Labud bješe sav crven kao rak i krupne kapi znoja izbiše mu po licu.
“ I zamahnu na me, gospodaru, ali nemade kad spustiti, jer ga sastavih sa zemljom. — Aferim ti ga, sokole — viknu neko iz gomile Donjokrajaca. Na to se Bajice mašiše pušaka. — Stojte, nesrećnici — viknu vladika.
Živo! Kad se momci s Jankom uputiše, on sjede kraj Krcuna, zatvori mu oči, pomilova ga i reče: — Ej, sokole, Krcune! Ej, luda, mlada glavo, što ne posluša!
Ha, svetite ih! Krstinja i Joke dopadoše. — Šta je opet, za ime božje? Ali se knez tek tada izdera: — Ha, Janko sokole! Haj, Janko!... Janko zaječa na krevetu. Domaćica stade umirivati muža, a njih dvije s lučem otidoše k ranjeniku.
Radičević, Branko - PESME
Oj Pocerče, oj Milošu, Naš sokole, slavo mila, Al' na slavu Turkom lošu, Jer im slomi pusta krila, Sruši Drini u dubinu Onu strašnu orlušinu: Vi
Mačem biješ, mačem sečeš, Mačem sebi blago tečeš, Blago turska glava suva, Kroz nju vetar gorski duva. Oj sokole dalmatinče, Divna mora divni sinče!
Nasmeja se ja ovome zdravo, Pa mu odo govoriti pravo: Oj sokole nad svim sokolovim', Šta ti misliš, more, s poslom ovim, Što magarci njemu se raduju, Čkalja tvoga što oni blaguju,
Štira žvaće, ali od nevolje, Šta će jadna kad ne daju bolje. Oj sokole, živ i zdrav nam bio, Ali nešto da ti kažem tio: Idi zbogom, prođ' se posla toga, Veruj, krasni, to je za drugoga;
nema, Pa zato sunce zapadu se sprema: Poljubi usput gradove i sela, Poljubi reke, potoke i vrela, Poljubi Srblje, te sokole sive, Poljubi mrtve, poljubi i žive, Poljubi rane po grudi, po glavi, Poljubi krvcu što s' puši u travi.
Ajde tamo ceno seče Vlajko I taj Gojko i sokole Rajko, Nji trojica sa tri silna paše Po polju se bojnome poklaše: Dim i para kâ nebom oblaci, Zveka, cika padaju
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Stanider malo, evo našeg Steve. Pridošlica izlazi iz kola i veselo pozdravlja: — Zdravo, Stevo, sokole, kako si mi? — Kako? Pa nešto bolje neg oni gore, veselnici, na brdu. — E, e, ti opet! — prijekorno će predsjednik.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Ujutru rano dođe lovac i vidi gđe drži jazavac lisicu pa poviče: — Drži, jazo, sokole! Lovačku ti vjeru dajem, tebe ću osloboditi!
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
sam car sa lotos—krstom u ruci i njegova kći ne dižući oka s knjige pa vojvode u belim kožusima i monasi što kriju sokole pod rizom vizantinci nikada ne behu mlađi no pretposlednjeg dana od sreće svi postaše maloletni caru je kratka
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Ćuti i čini se nevešt svemu. — Dobro, to već hoću... mogu. Ali šta misliš o njima, šta će biti ? — He, sokole, nisam ja prorok. Tu se sad nešto krupno lomi... biće grmljavine i svega.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
“ 153. Trepni krilom, pod nebom sokole, Ispod krila cv’jet bosiok baci, Ne bi l’ cvijet na mog dragog pao, Ne bi l’ mi ga dragi sjutra dao, Sjutra
A treći veli: “Moja je Jana“. 172. Doleti soko iz Bosne, Đevojci pade na rame, Pitala ga je đevojka: “Sokole sivi pernati! Kakvi je aldet u Bosni? Kakvi su momci Bošnjaci?
Jedno drugom u rastanku govori: “Ostaj zbogom, moja ružo rumena!“ — “Pojdi zbogom, moj nevoljen sokole!“ Prid tobom je jedno polje širina, Iza polja jedna gora zelena, I u gori bunar voda studena, U bunaru jedna gruda
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
— MALO STADE, EVO POKAJNICE UZ POLjE, I TUŽI SESTRA BATRIĆEVA PRED NjIMA. SESTRA BATRIĆEVA Kuda si mi uletio, moj sokole, od divnoga jata tvoga, brate rano? Da l' nevjerne ne zna Turke, Bog ih kleo! e će tebe prevariti? divna glavo!
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ reče Petar. „To je lako ispričati!“ odgovori Pejo. „No prije da skvasimo zlo grlo, još po jednom. Daj, Stane, sokole posluži!
Neka ženo! Slaninu i zelje ostavi za doveče. Biće slađe prigrijano... Elate ljudi! Cuca, sokole i ti Đekliću i ti Ozriniću, vama se čudim a ne ovijema iz umnine, iz pitomine!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Dok đevojka, dur đevojka; Kad nevjesta, baš ni smjesta. Đegod ruča siv — zelen sokole, Tu i vrana more večerati. Đe se konji biju i igraju, Tu magarcu nigda mjesta nema.
Kad ti dođe ova zdravica, prigni šjedeći i odmakni stojeći: konja uzdaj a više se u piću ne uzdaj, no na noge, sokole, put krči a svatove viči!
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Ne boj se!... Izlazi!... Ta znaš da Brnu ni lubarde ne bi probudile u prvome snu! — sokole ga drugovi. — Ajme meni! — šapti Bakonja, ali pođe za njima niza stube u dvorište.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Mačem biješ, mačem sečeš, Mačem sebi blago tečeš: Blago turska glava suva, Kroz nju vetar gorski duva! Oj sokole Dalmatinče, Divna mora divni sinče!
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
“ A oni se oko njega silno razdragali, smeju mu se, sokole ga, bodre. I sve tako dok ne spazi Skoplje, kad svi umukoše, jer Jaćim ponova zavrišta: „Gde si, kaže, dušo naša, željo
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Nema više ni 'nake gore ni 'nakoga Jevđovića, kâ što ti pričaš... — Ko, zar Jevđović?... Hej, moj sokole; da li mu je samo da te sagleda danaske — evo moje glave, ako ne bi rekao: »Hajde da mi budeš harambaša i pobratim!«...
Vujo beše spreman da pođe u grad, pa, kad vide gosta, zastade. — Kud si tako poranio, sokole? — oslovi ga Vujo pre nego što mu se Đurica približi. — Dobro jutro, čiča! — pozdravi ga Đurica i pruži ruku.
— Daj — der ovamo — reče Vujo, i uze jednu po jednu pušku, te ih pregleda i, našašvi sve u redu ostavi ih. — Tako, sokole! Oružje ti je sad i otac i majka, pa treba da ga gledaš kao oko u glavi. — Kud ćemo sutra?
— No ako si me zovnuo zbog čega drugoga, to mi kaži. Vujo nađe za dobro da spusti ton. — Tako, sokole, averim ! A jest, imam još nešto. Kad već udarite tamo, ne odvajaj se od Radovana ni za korak.
Naći ću u nekoliko sela po dve tri pouzdane kuće, platiću ljudima dobro, pa će nas čuvati. — E, moj sokole, nije žensko srce kao tvoje.
— Šta ti uradi, sokole : dunu jednoga dana, pa ode; nit’ se ti kome javi, nit’ mi što čusmo za tebe. — Morao sam tako, ča-Vujo.
Svakad nek se zna unapred koliko kome od nas pripada... — Tako, sokole, to je pametno — uzviknu Vujo radosno. — Daj da se ja i ti pogodimo, a šta mi pričaš za onu gladnu fukaru, kojoj nikad
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Ujutru rano dođe lovac, i vidi đe drži jazavac lisicu, pa poviče: — Drži, jazo sokole! Lovačku ti vjeru dajem, tebe ću osloboditi!
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
I nastavi. Majka ga pogleda i, gledajući ga, čudi se zvuku njegova glasa, i u očima mu kao vidi useljenu bedu. — Da, sokole, da sjutra kući krenemo... Slab si! reče mu tiše.... — A gledaj pored sebe sirotinju golu i bosu, izgladnelu...
Neka, neka, ozdraviću... — Hoćeš, daće bog, — tužno odgovara stara. — Ali zaspi, sviće! Zaspi, sokole, zaspi! Sviće! DOMAĆIN Kad njih dvoje stigoše do rečice što kroz polje vijuga, sunce je bilo na zahodu.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
ovde žena se zajedno sa sokolom u letu, a to znači visoko na nebu pojavljuje, i obučena je u nebeska tela: Poletio siv sokole, Za njim Mara kapidžija, Suncem glavu prevezala, Mjesecom se opasala, Zvjezdama se zaklonila.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
— Šta govori ovaj gost? — zbunjeno promuca Arnautin još zbunjenijoj družini. — To, da je to mesto moje, bre sokole! — odgovori mu sam pop.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Moj Stevane, naš sokole, Sećam ti se mladih struja: Soko j’ postô od goluba, Od goluba i slavuja. A sad soko u grob pade, A naša se krila
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Buji, paji, moj sokole lepi, Neka ti se mišica okrepi, Tvoj babajko drugog čeda nema, Pa jedinca već na boj otprema, Da s’ vratite, -—
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
nekoga Stefanovića iz Sombora koja, u Dragoljubu za 1845, u celini glasi: SRPKINjA SRBLjINU Srpski sine, Srb sivi sokole! Svoji svojstva sebi srca srpska. Svetska svetu slava svetom sjaje, Srb Srbljinu sa srpstvom srbuje.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Da, da, ko kocku zavoli, teško će biti valjan čovek. Ali, borićemo se, Srbo i Sokole! Još si u Naninim šakama! 'Odićeš ti meni preko dlake, ili će se zatvoriti pred tobom i zelena kapija i gostinska
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
u desetercu počeo i da govori sa nama: Deder, Žiko, iz četvrte klupe, Ako li si junak od megdana, Reci meni, moj sokole sivi, Ko to beše Lazarević Luko?
Petrović, Rastko - PESME
Ali šta snim, Šta snim? Kad znam: Pođi, pođi, pa svrni! I tako stalno dalje: Pođi, pođi, sokole, pa svrni! Kroz večeri, gle, cele, i sve noću, i sve noću, i sve dalje...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Strahin-bane, ti sokole srpski, tvome đogu i tvome junaštvu svud su brodi đe gođ dođeš vodi. Volim s tobom časno poginuti neg' ljubiti na
No se derviš bogom proklinjaše: „Ti, sokole, Strahiniću bane, tvrđa mi je vjera od kamena. Da ćeš sade sablju povaditi, da ćeš pola vojske pogubiti, nevjere ti
“ A derviš mu pravo odgovara: „Strahin-bane, ti sokole srpski, tvome đogu i tvome junaštvu svud su brodi đe gođ dođeš vodi“.
u kamenu guje; Marko uze svojega sokola, pak mu stade zavijati krilo i s ljutitim glasom govoriti: „Teško mene i tebe, sokole, lov loveći s Turci bez Srbalja, lov loveći, krivo dijeleći!
“ To izreče, pa se s dušom rasta. Kralj zakuka kano kukavica: „Jô Kajica, moj sokole sivi! Al' ti babi krila odlomiše i obadva oka izvadiše! Kako će te preboleti baba?
gospodsko od'jelo, pak zapliva u tiho jezero, te izvadi sivoga sokola, pa on pita sivoga sokola: „Kako ti je, moj sivi sokole, kako ti je bez krila tvojega?“ Soko njemu piskom odgovara: „Meni jeste bez krila mojega kao bratu jednom bez drugoga“.
u hiljadi nema, voljeću ga nego oko jedno, voljeću ga neg’ jednoga sina; ja ću njemu dare pripravljati, pripravljati konje i sokole, i kovati čekrkli-čelenke, i rezati kolaste azdije, neka nosi, neka se ponosi; ako l’ tako to ne bude, prijo, hoćeš
knjigu varoš-Podgorici, Podgorici, butun-porodici, na rođaka glavnoga junaka, na sokola Kujundžića Bura: „Ti, sokole, Buro Kujundžiću, viđi knjigu, ne počasi časa, no ti kupi kićene svatove, skupi braću sve Podgoričane, pa ođeni konje i
glasovito: „Vila gnjizdo tica lastavica, vila ga je za devet godina, a jutros ga poče da razvija; doleti joj siv-zelen sokole od stolice cara čestitoga, pa joj ne da gnjizdo da razvija“.