Upotreba reči srca u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

O, znam te ja, ti, neblagodarni narode! A ima li Srbina da te ne zna? Vekovi protekoše kako po dubini srca našega riješ i svaki koren u njemu, iz kojega bi sjajnija budućnost iznići mogla, svojim oštrim zubima podgrizaše!...

Više puta bi, iznenađen, rekao: „Ove žice imaju srca, i plaču i smeju se: kao posle kiše duga na nebu“. On nije imao prilike da vidi kakvih velikih izloga od slika, i

Oh, pa kako se lepo ta tužna priroda sa tugom srca čovečijega slaže, kao što divno poetično Petefije u jednome svome stihu kaže: „Po tužnom nebu goni Kaplja kapljicu, Po

— Glas joj je zadrhtao, a po mirnim crtama lebdeo je neiskazani bol ucveljenog srca. — A prijatelja imaš li? — Nemam!... — I belim uvelim rukama pokrila je još tužniji izraz bledoga lica.

Da li da se njime suze ubrišu? Il’, možda, zato da njime bol privijemo? Moje su suze tekle na grob, a bol srca moga grob će utišati. „Hajde kući, Grlice!“ reče mi tužnim glasom dobra tetka... „I onde ćemo plakati!...

nijedna suza; neobična tišina ovlada celim mojim stvorom; led se svojom mraznom korom uhvatio oko moga skrušenoga srca; na dušu pade noć, tama u kojoj oko nije moglo ugledati nijedne zvezde, nijedne iskrice nade... Strašno!...

E, e, na šta neće čoveka glad navesti!...“ Tako je sirotinja govorila. Ali bogataši?... Prijatelju, u bogataša nema srca, nema duše!... „Što ih ne poubijaše kao pse, i oca i sina?...

O, znam ja njih dobro!... Kam’ da ih svi znaju!... Pod onom crnom haljinom nema srca, nema duše; onda kad ti najlepše govori, onda ti najcrnje misli.

kosa mi se uvis dizala; oboje smo ćutali, svaki od nas bio je u svoje misli udubljen, samo isprekidano disanje i kucanje srca što si mogao čuti. Kad smo bili blizu Čukurove kuće, zastanemo malo, koliko da razgledamo okolinu oko sebe...

Kad je videla Živka, ona mu pođe u sretanje, podiže svoje crne oči gore, u kojima su sve strasti ženskoga srca gorele, na belome licu zatalasalo se tanko rumenilo, a na usnama lebdeo je blažen osmejak. Lepa je!... mišljah u sebi..

pa mu je ovaj nož za svakad utulio strasti nevaljaloga srca... Pa nemoj, sinko, da krv onoga podloga Švabe, koja je na tome nožu zarđala, sa tvojom plemenitom krvi pomešam!

Obradović, Dositej - BASNE

ili obrvama, ili kalpakom, ili perukom, ili zlatoizvezenim haljinama ponositi se, a o ukrašeniju duše i pameti, srca i narava svojih nimalo ne mariti, tu uprav prinadleži: „O čudne glave bez mozga!

No, sa svim tim, blagodarnost je | lepa dobrodjetelj i rađa se iz blagorodna srca. Pogreške bližnjih naših valja zaboraviti, jer smo svi pogreškama podložni, a dobro učinjeno, nikada.

A koji se dotle razmazi i pokvari, čudo veliko ako se ikada poboljša, razve ako je odveć od prirode dobra srca. „Junost (veli premudri Haler u svojemu „Albertu”) daje se lasno savijati kud je mudro vospitanije upravlja; njejzina

Strasti, popečenija, gordost, zavist, revnost, slavoljubije, koje razdiru srca i duše velikih familija, njima su sasvim nepoznate stvari. Koliko više zemljedjelac dece ima, toliko je bogatiji.

No staru i nemoćnu smejati se što posrće, to je prava ludost i znak zla srca. Na klizavici padne čovek, prepadne se, skoči na noge, obzire se gledajući jesu li ga mnogi vidl'i i ne samo ne srdi

Šaliti se i prosto smejati, vesma su različite vešti od ruganja i posmejavanja: prve proishode od dobra i nezlobiva srca, a poslednje iz zla i pakosna.

“ Naravoučenije Koliko se varamo ceneći vnješnu tela lepotu, a duše i srca krasotu, tojest razum i blage naravi za ništa ili za malo držeći!

Razuman se hrani da živi, a bezuman bi rad živiš samo da se hrani i goji. „Bogatstvo ašče tečet, ne prilagajte srca.

Ibo, ako se iz detinjstva tome nauče, za života se neće moći odučiti. A ovakovi zli običaj pravi je otrov duše, srca i naravi. 70 Mazga ogojena Mazgu čovek hoteći prodati, hranio je s ječmom, da se ogojena bolje može prodati.

Razmotrimo s vnimanijem ovi prekrasni harakter blagorodna srca. Adrijan, kad postane rimskim cesarom, upazi jednog svoga velikog neprijatelja, koji se uklanjaše ispred njega.

Luda i nerazumna s haljinama se ponosi, i kradom se obgleda gleda li je ko. Ne poznajući cenu razuma i blagorodstvo srca i duše, ako se ne sjaju i ne šušte na njoj haljine, misli da je propala. Kad bi (sačuvaj bože!

Malo nam je o nami i našima stvarma misliti i starati se, nego hoćemo i tuđe tajne da znamo. Blaženi mir i pokoj srca poglavito je blagopolučije naše na zemlji. No koliko ga malo počitovati umemo!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Udara bogato, udara od sveg srca, već mu se lice od napora krivi, gubi dah, zastaje, prediše, više ne može, i pada mrtav umoran, a mi živi.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Drugi pak veziri tajno su uzimali novce (mito) od Pasmandžije i nisu hteli od sveg srca tući ga. Tu je bio poslao sultan Selim nekoliko nizamske vojske u zelenom mundiru, jer je Selim prvi počeo nizam

u davno čuvenu i poželanu slavnu Moskvu, gde se odmorimo jedan dan i prođemo se da je bar koliko-toliko vidimo, srca i oči nasladimo.

” — Molimo ga da on sve naše reči izjavi firštu Meterniku, i od svoje dobrote srca da rasprostrani; on odgovori: „Hoću, i dođite do 3 dana — šta firšt odgovori znaćete.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

I kad se razgovara — razgovara se nekako preko srca: neće ni da se našali kao pre. I sad zatiče učitelja na ručku, večeri, užini, s kafom ili mezetom.

Pa i sam pop ne govori lepo o njemu kao pre Upita ga ko: »Kako učitelj, popo?« A on čisto preko srca odgovora: »Ta dobro je. Samo čovek, što se tiče, vrlo mlad, pa se zanosi drugim poslovima, a deca sama...

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

sklanjao se od njera; bežao je da na senku njegovy ne stane; a kad je baš morao progovoriti s njim, govorio je preko srca i ljutio se bez uzroka. Više u njemu nije gledao jarana nego krvnog dušmanina... Stanko to ne opazi.

— A šta to? — upita Lazar preko srca. I Stanko mu se ispovedi. Iznese mu dušu i srce kao na dlanu. Još ga zamoli da on pomene njegovoj snasi, Mari, ne bi

Pa, kao čovek čiste savesti, još je vedar i razgovopan. Krstom s krste ludi; neki čak rekoše: — Ja tvrda srca, pobogu brate!... Siromah Aleksa!... Ni sanjao nije šta mu se sprema. Najedanput nasta tajac.

I kažu ljudi da ne može srce potegliti!... Pedeset domaćina stajahu bledi i nemi pred ovim prizorom... I svih pedeset srca potegliše Aleksi: želja sviju beše da se ništa ne nađe!... Sima je čeprkao.

Tako mi onog nebeskog sveštila što nas greje, i tako mi ovog časnog znamenja!... I prekrsti se. Njegove reči lediše srca... On onda priđe ocu i materi i skine kapu: – Babo! Nano!... Hvala vam na nezi i hrani!... — A kuda ćeš, sine?

Taman on utanačio, taman se razigraše srca hajdučka, taman se sve pretvorilo u uvo, a ču se lavež... Hajduci prenuše.

— Dođoh k tebi, pa šta mi narediš! Vidiš, bogu hvala, da se na današnje vrijeme ne ore i ne kopa. Danas ko srca ima mora u goru!... — A što ostavi ognjište? — Od dobrina! — jeknu iz njegovih grudi kao vetar.

I opet nasta šala. Otpočeše junačke igre... Nasta prava graja: nadskaču se Stanko i Zeka. Ali im se srca razigrala, pa ne daju jedan drugom preda se. Skokovi su bili užasni, ali skaču jedan drugom u stopu... — Ljudi...

Svest ga poče ostavljati; čuo je samo kako nešto lupa u kotalcu; osećao je kako mu hladne ruke i noge... i zimu oko srca... i... već više ne može ni danuti... Najedanput spade sav teret.

Eto, sa mnom je govorio i o tebi i o Jovi... — A šta je govorio? — zapita pop, ali preko srca... — Veli: dobar vam je onaj pop. Krasan čovek! Ja onakog popa nisam video, ne pamtim!... A i kmet!...

Rad sam zaprositi Sevića devojku za Lazara... Sedite, ljudi!... Baš ste na kraj srca!... Ja nisam ništa ružno mislio. U taj par bahnu knez Sima. — Popo, zovu te kući da čitaš jednu molitvu.

— Pa... nešto se mora učiniti!... Ko sme živ Turčinu na oči?... Nema ti ono, brate, ni srca ni duše!... Ja ne znam kuda ću!... — Kako bi bilo da pripitamo popu? — A, to je baš kako valja!...

Dučić, Jovan - PESME

PESMA 169 NAŠA SRCA 171 MOJA LjUBAV 172 OČI 174 ČEDNOST 176 NOMADI 178 VELIKA NOĆ 180 ZA ZVEZDAMA 181 STVARANjE 183 MIRNA PESMA 185 TRENUCI 1

LjUBAVI 193 PESMA SUTONA 195 PESMA TIŠINE 197 PESMA UMIRANjA 199 POSLEDNjA PESMA 201 PESMA 203 ZABORAV 206 PESME SRCA 207 ĆUTANjE 209 PESMA ŽENI 210 SUMNjA 212 STROFE JEDNOJ ŽENI 214 NAJTUŽNIJA PESMA 216 PESME BOGU 218 PESME

270 ČOVEK I PAS 271 CRNA PESMA 272 SRCA 273 PRIČA O JAKOM 274 NA STENI 275 MALA PRINCEZA 276 VEČERNjE 277 JEDNE VEDRE NOĆI 278 DUBROVAČKA

Mrak bolesne noći zasipaše prahom Platane po vrtu, jezero prozirno; Naša srca behu ispunjena strahom Tuda, gde sve tako umiraše mirno.

Svaki udar srca, smrt nečeg što živi! Svaka želja strepi da će nešto strti! U ovaj novembar čamotni i sivi, Ne postoji Život drugde

Često sve stane; još se samo čuje Kucanje mog srca. No isti udari Čuše se šỳmom; mirno zakucaše Udar za udarom, iz stabla; i jasno Kucnu iz crne rogozi i šaše — Duž

Mi besmo nemi; ali mi se čini To veče da smo u ćutanju dugom, Sami i tužni u hladnoj tišini, Svu povest srca rekli jedno drugom. I tajne misli bolne i zloslutne, I strah od patnja kojih nema više...

Nebo pepeljasto. I kopno i voda Kô da noćas dišu nekim čudnim bolom, Tiha tuga veje sa dalekog svoda... A sto srca noćas kucaju u meni, I celo mi biće budi se i diže Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi.

Zavapi suza: vaj, da kanem Iz bola koji grca! Doneću na svet, kada panem, Prvu vest ljudskog srca. ŠUM Pođe šum s gore jasenova, Dade ga šumi jelâ, I bukvi bukva, zovi zova, Prenu se priroda cela.

Znam ljubav kad se useli U srca sjajne palače, Pa tužna pesma rasplače, Radosna pesma ucveli. Znadem za čase čamotne, Jeseni gorke, zgružene:

I srca mru, trošna međ svima, I tašta i protivurečna — No ono što na dnu njih ima, Sve samo su delovi večna. I traje sve, k

Ali ja stojim srca prazna, Za svaku tajnu zla i dobra; Ruku je moju snašla kazna Za plode koje i ne pobrah. Iskušitelju, pun sam

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Sad mi čisto nešto lakše. Čini mi se da će mi pasti neki teret sa srca kad ode iz bolnice. Sutra će, mislim. Ja skočih: — Šta? Sutra već! — Sutra, bogu hvala!

Ali kako je ona svirala! — Ja sam odmah video i osetio koliko izraza, koliko srca, duše, plemenitosti, ponosa, strasti, svega velikog u onoj što tako s osećanjem oživljava i za nebo vezuje naš organ

— mi smo, hvala bogu, srećni i presrećni! Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve se na svetu ogugla.

— To je ono što ja kažem: ako nisu muhe, a ono je inje! Noge se mrznu, a oči suze. Već ni rakija ne može da zagreje srca, i ti se nestrpljivo osvrćeš, nećeš li gde ugledati kuću i domaćina koji voli gosta. Ja, bogami, znam kuda ću.

Ali se nijedna ne obeseli tome glasu. Smejaše se, istina, ali im smeh ne ide od srca. — Nije ona za našu kuću! — Jedna namiguša! — More to, al' maznica, da te bog sačuva! — Sve bi nas zavadila!

I to je njeno! — Božje, pa njeno! — E, sad mi je — veli — lakše umrijeti. Spade mi neki teret sa srca. Ali kad pop skide brigu s vrata, i boljka uminu.

Ona odletješe i mi ugledasmo popa u plamenu. Drži ikonu i digao je više glave. Nama živa srca popucaše. Prestravili se, pa zaboravili i da gasimo. A on stoji.

Mi se sklonismo, a kao da nas puška posred srca udari. Ona korači jedanput, pa pade na koljena. Saže glavu, pokri oči rukama, a crna joj kosa rasu se po zemlji.

Daću svakoj moto. Razviću svu svoju muzu. Tim će biti smešnije. A ti se, molim te, smej, smej se onako od srca, kako bi se ja od srca zaplakao, da me nije sramota i da ne moram mesto plača pregnuti na delo poštena čoveka.

Razviću svu svoju muzu. Tim će biti smešnije. A ti se, molim te, smej, smej se onako od srca, kako bi se ja od srca zaplakao, da me nije sramota i da ne moram mesto plača pregnuti na delo poštena čoveka.

Našto natezati, našto glodati svoje rođeno srce? Svi razlozi su za, jedan lakomislen kraj srca protiv. Dole sa srcem! Ali, molim te, promisli samo: šta mene veže za nju?

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Sad je omatorio pa se prozlio, i poludio; pa se ili usići i na kraj srca je, pa zaćuti kao kakva pakosna svekrva; ili se rašćereta pa lupa sve koješta.

»Sram vas bilo, bećari jedni, grdila bi ih ona tada, nemate ni srca ni duše! A šta vam radi da ga sekirate tako!? Jao, naopako, a kaka ste u drugom šoru i šta tek radite s drugim

Pa onda se čude što toliki umiru od apcerunga! Kad sam ja bio vaši’ godina, ja sam toliko mogao našte srca popiti koliko trojica vas sadašnji’ posle najmasnije karmenadle... — Ama, Spiro, kako to još govoriš!?

Ona je taka, dođe joj tako, pa... al’ inače je, uveravam vas, dobra srca, do sutra će ona to već sve zaboraviti. Zato molim, molim vas samo se zabavljajte. Slušajte samo!

Čuvajte se, gospodin’ Pero! Znate li vi šta to znači: do srca uvređena sujeta? Znate li šta sve može jedna očajnica da učini?!... Pa bar da vam je odgovoreno ravnom pažnjom, nego...

— reče Melanija i pogleda ga svojim crnim očima tako značajno da blaga Julina slika iščeze jedared zasvagda iz srca mu. Pera obori oči. — Ah, i te velike škole! — Jeste — veli Pera. — Omilitike, dogmatike, eh...

— Pa šta: jesam li vid’o? — Bože, Spiro, i ti si već sve to zaboravio!! — A da! E, pa nisi trebala onako na kraj srca da budeš! — Eto, sad ja na kraj srca!...

! — A da! E, pa nisi trebala onako na kraj srca da budeš! — Eto, sad ja na kraj srca!... Ta jesi vid’o samo kako su saletile onog jadnog momka, pa ne može naša Juca do reči da dođe... — Pa... neka!

Toga dana joj jednako u glavi; i toga i drugog i trećeg dana jednako joj je posred srca, — ali ga u bašti nema! Srela se s njim samo jednom u šoru.

vešto oko da razazna čisto zlato od lažna varka, i da je bio malo-malo obazriviji, — iščezla bi slika Šacina iz Julina srca, kao da je nikad ni bilo nije! A ovako, Jula se oseti malo potisnuta od drugarice svoje.

— odgovara Jula jecajući. — Bolje da me nema; da se nisam ni rodila. — No, no! Ne moraš ti baš tako na kraj srca biti!... ’Râno moja! Gle, kakve su joj samo oči! — umiruje je gđa Sida i ljubi je.

Zapišite slobodno kad me vidite kod vas! — Ta nemojte opet i vi biti tako na kraj srca! — umiruje je gđa Gecinica. — Zaboga, zar između takih ljudi pa da dođe do toga?!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

ležeći nepomično, ne otvarajući oči a mljeskajući ustima kao da nešto siše iz vazduha, tuži se blesasto bratu: — Bato, srca nemam... A kad izvara sluge i iskrade se od njih, onda pojuri kao sumanut i beži.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Naposletu se skloni pa otpeva „Zbogom nemarna dušo”, ne iz srca, nego kao u prkos frajla-Julki. Posle večere se raziđu. Ljuba i Gavra su u jednoj sobi. — Kako ti se dopada ovde?

— Molim pokorno, da li se može kosnuti vaše krasne kćeri lik srca moga? — Molim vas, ne razumem vas načisto. Izvolite malo prostije govoriti.

— Više vredite nego ma kakva devojka! — Nemojte mi baš tako laskati! — Verujte mi, što god govorim, iz srca govorim.

Kad je Čekmedžijić video kako je dobra gospođa, počne i sam iz srca pevati, kao da je kod kuće. Gledićka ga hvali kako lepo peva, a on da iskoči iz kože od radosti.

Rogoziću se dopada Mica, a Mici Rogozić; dva srca a jedna želja. Gospođa Sofija, Micina mati, u „rokoko” obučena, velikom se lepezom hladi, mada joj nije vrućina, pa

Kad ljubičicu bere, tiho no iz srca popeva: „Ljubičice ja bih tebe brala, Nemam dragog, kome bih te dala. Ako bih te ja juratu dala, Taj jurat je ponosito

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

on — isto kao i ovde, baš isto kao i ovde, okupljaju se ljudi sa ovakom istom uzbunom u duši; tamo oko tih zvonika ima srca što kucaju opijena istom ovom bolnom borbom svetlosti i mraka. Sve će dobro biti.

negde u šumi kao baterijski izviđač, prsa u prsa, kad je ulan njega ranio u nogu a on ulana ubio na mesto posred samoga srca iz svoga karabina koji je oteo u bugarskom ratu i bez koga nikad ne ide u izviđanje.

Tada se glava zagnjuri i iščeze u onoj peni. Na obali Se srca zgrčiše. Međutim ona brzo izbi, strese se, zadrža malo nad vodom održavajući se rukama pa je opet nestade, ali zadugo.

i obuzet, ponekad, nekim slatkim osećanjem prošlosti ja još čujem: kako iz narodnog srca bije ono sveže i prirodno staro.

Užasno smešno!... Gle, kakva čar ovih blagih srca! A ja ih mrzim i krv bi im pio. I sve ove ženske šalove i šešire i ove bunde i kaločne i šubare i one pune svačega

Gle, kakva čar ovih blagih srca, a celo moje biće nemoćno i u najdubljim ponorima njegovim plete se nešto bolesno, nerazmrsivo i užasno...

— Zmijo, grmnu Jurišić kad je ugleda, tu u tvome srcu, tu u sred tvoga srca nalazi se moj ključ. Ključ! Ključ taj, daj mi ga! I jednim munjevitim, ludačkim pokretom on ščepa ženu za grudi.

A posle — sunce, pa čudni neki elan srca, pa nada i blaga lica oko mene i tice i radost zavlada bezumna. Jest, zaista, java je onda bila raj, a sad, evo,

Afrika

Ničeg raspuštenog, dosadnog i grohotnog u njegovome smehu. To je smeh od srca, nagao, kratak. Neuzdržana eksplozija večitog detinjstva.

Kako se ne uzbuditi onda tim! Stegnutog srca, kao deca u noći, ja osećam skoro nelagodnost od ovog džinovstva u prirodi.

Polunage devojke tucaju proso i kukuruz. Umetnik nas predstavlja svojoj gospođi, jednoj divnoj dami, izvrsnog srca, koja je sva zabrinuta da nismo umorni, gladni, žedni. Aperitivi.

Afrika unela u sebe i pokazala mi svoje bilo, kroz koje bije krv vruća i tamna; svoje srce, čiji oblik nije kao našega srca, već je mračno i teško, teže od njene zemlje i bolnije i neprijateljskije od njenog neba.

Crnci skupljeni na ulasku bili su ovim neobično zabavljeni. Smejali su se glasno od sveg srca. N. ih pogleda mrko i laganim glasom koji se punio gorčinom, srdžbom i preziranjem, kao kakvim elektricitetom, govorio

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Dok je bio u Temišvaru, Pavle je osećao, pri svakom otkucaju srca, da sa njim, u Rosiju, idu mnogi – i bratenci, i seratlije Trifunove, i čitava sela u Pomorišju i Potisju.

Nikad nije bio čuo Petra da, tako, sa ženom govori. Bilo mu je hladno oko srca. Da bi se nekako opravdao, Pavle onda ispriča, kako je on hteo da kaže, šta treba, Kajzerlingu, ali ga je

udovci, bio je nespretan sa ženama, ali je imao jednu crtu, koja je retka kod muškaraca, a koja mu je otvarala ženska srca, kao ključ. Bio je strpljiv sa njima. Slušao ih je sa osmehom i pogledom, za koji su one mislile da je znak da im se divi.

Kako je to čudno, kaže – koliko udovac, bez dece, ne razume ženska srca. Zar on ne zna, šta u devojačkom životu, naročito kod devojke, koja matere nema, znači udadba?

ponovi, u sebi, taj glas, koji joj je te noći mrmljao, nemecki jaučući, kao od nekog bola: „Bodi me, bodi me dublje – do srca – raseci me, ubi me, da budem mrtva, da budem mrtva. Ti si divna! Ti si silna! Ti si što mi treba.

Nju, kaže, vezuju, za Isakoviče, jače veze od potpisa Stritceskoga – veze, srca, ljubosti, sretnih dana. A ako joj ne bude bilo dobro, sa mužem, bez oca, umeće ona da se vrati ocu, i sama.

Samo su dvojica iz njegovog transporta umrla. Od srca. Tako se to zvalo, u ono vreme, ali to nije bio bol srca, nego proliv, dizenterija.

Samo su dvojica iz njegovog transporta umrla. Od srca. Tako se to zvalo, u ono vreme, ali to nije bio bol srca, nego proliv, dizenterija. Niko nije bio tužan u grupi Vlaškalina.

Smert onih koje smo ljubili treba da nas učini meka srca prema svima koji su stradalni. Pavle za pokojnom Đinđom ne manje ot njega, Trifuna, slezi proliva.

Ispitivale su, koja je oficirska žena dobra majka, a koja nije, koja se pokazuje hoćka, prema Rusima, a koja je srca kao stena. Đurđe je psovao i Horvata i Ševiča i Preradoviča, a psovao i Kijev, i sve svetitelje Kijeva.

i Varvare, nema ničeg skaradnog, ali kad bi videla Pavla, kako Varvaru gleda, kako je mazi, Ani bi bilo hladno oko srca. Kratka radost, međutim, između Varvare i njenog muža, bila je prošla.

Živana Ševiča znao, iz detinjstva, iz Varadina, iz Temišvara, ali je sad mislio da ima pred sobom čoveka, podlog, bez srca, kome je svaka reč zlurada, a osmeh, zaseda.

Teodosije - ŽITIJA

Potom, odahnuvši malo, reče starcu: — Vidim, oče, da Bog, koji unapred zna sve i koji je video bolezan srca moga, pocla tvoju svetost da uteši mene grešnoga. Sada se uteši srce moje i duša se moja razveseli radošću neiskazanom.

da više prionemo za nagotu i glad, bdenje i molitvu, i da se obrati pažnja na umiljenje i plač sa uzdisanjem i skrušenošću srca.

A ovaj mu ispriča veliki bol srca njegovih roditelja i plač neprestani. Ispriča mu i o pismu od oca njegova, donesenom ka iparhu zbog njega, i o pismu

moj, sve takvo iz glave izbacivši pođi s nama, tvojim slugama, veseleći se, da ugasiš plamen roditelja tvojih, čija si srca zapalio svojim odlaskom u tuđinu, a ujedno i braće tvoje i svih blagorodnih.

A on mnogim suzama okropi zemlju i upućivaše blagorodne i pohvalne reči ka Bogu, govoreći: „Ispunio si želju srca mojega“, tako da se i starac zastide od mnogoga njegovog plača.

A ovaj videvši ih u takvoj krajnjoj gorčini srca, uteši srca njihova mnogim rečima, govoreći: — Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji me je od

A ovaj videvši ih u takvoj krajnjoj gorčini srca, uteši srca njihova mnogim rečima, govoreći: — Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji me je od oca mojega

Ti što si prevario oca, prevario si i nas, a misliš li da ti se valja Boga bojati? Ovo i mnogo drugo od gorčine srca njemu izgovorivši, molitvu i blagoslov od njega izmolivši, i uzevši tužne haljine, odlažahu kući.

I svi ga celovaše kao novoukrašena anđelskim obrazom. A ovaj grleći zlostavljane zbog njega, poče sve moliti od srca za one koji su ih uvredili da u miru i bez pakosti kući stignu, govoreći: — Bog nam je, reče, utočište i sila, i

Odavde se pope na davno mu željeni Aton, gde prinese Bogu kolenoklanjanje i noćno stojanje i mnoge molitve iz dubine srca, i radosnim i toplim suzama dovoljno taj sveti vrh odaždivši, koja li blagodarenja ne govoraše Bogu, koji ga je

zadivi se, i naslikavši u duši svojoj njihove napore i brige i njihovu blaženu obuzetost Bogom, i napisavši na hartiji srca, duboko uzdahnuvši, i jadajući se zbog svojeg zakašnjenja, zaplaka, i k nogama prepodobnih padaše.

A ovaj odmorivši se, dođe ka igumanu, i ispovedi bolezan srca, ne tajeći uzrok svoje izmene, pripade i zamoli da ga blagoslovi, da ga otpusti da sa onim pustinjacima samotni život

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

I ceo je narod sposoban da tako radi. Za ljude od srca i savesti imaju naročita imena: duševnici, savesnici, koja datiraju još od Dušanovog zakonika iz srednjeg veka.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

jedva podigne Da hladan znoj s čela obriše Ni čela nema Druga se ruka maši za srce Da srce iz grudi ne iskoči Nema ni srca Ruke obe padnu Besposlene padnu u krilo Ni krila nema Na jedan dlan sad kiša pada Iz drugog dlana trava raste Šta da

ni u snu Nemoj da se zavaravaš Ništa ne pali neću 4 Napolje iz moga zazidanog beskraja Iz zvezdanog kola oko moga srca Iz moga zalogaja sunca Napolje iz smešnog mora moje krvi Iz moje plime iz moje oseke Napolje iz mog ćutanja na

gladak nedužan trup Smeši se obrvom meseca SRCE BELUTKA Igrali se belutkom Kamen ko kamen Igrao se s njima ko da srca nema Naljutili se na belutak Razbili ga u travi Ugledali mu srce zbunjeni Otvorili srce belutka U srcu zmija Zaspalo

Nušić, Branislav - POKOJNIK

RINA: Ali ko, zaboga, o kome govorite vi? Nemojte me mučiti? ANTA: Patite li vi od srca? RINA: Da! ANTA: E, pa eto, vidite, zato i moram stvar da vam saopštim pažljivo i izdaleka. RINA: Dobro!

ANTA: Ja nisam čuo, ja sam video. SPASOJE: Šta si kog đavola video? ANTA: Reći ću ti. Patiš li od srca? SPASOJE: Da, nešto malo. ANTA (zvoni): Razume se, to ti i pripada u tim godinama.

(Prilazi Rini i ljubi joj ruku. Obraća se ostalima.) Šta je ovo? RINA: Vama je rđavo? ANTA (zvoni): Patite li od srca? ANA (ulazi). ANTA (Ani): Čašu vode! ANA (odlazi).

NOVAKOVIĆ (čita): „Bio sam neobično uzbuđen, nisam znao šta ću da radim toga trenutka”. ANTA (Rini): Pati li on od srca? SPASOJE: Ama, ne prekidajte! Čitajte, molim vas!

ĐAKOVIĆ: Razume se da se da razmišljati i sad uviđate valjda da nisam precenio? SPASOJE (seti se): Ah, da! (Teška srca vadi iz portfelja dve hiljadarke i daje mu ih.

XIX ANTA, PREĐAŠNjI ANTA (upadne zadihan): Dobar dan! Gospođe, gospodo, važno saopštenje. Pati li ko od vas od srca? (Odleti zadnjim vratima, Sofiji.) Pet čaša vode!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

i u dućanu pomagati kad je vašar, ili inače kad ima mnogo mušterija; tako isto i gospođa Soka, premda im nije išlo od srca. Ali tek nisu hteli gospodaru Sofri volju kvariti. No i gospodar Sofra u drugome čemu po volji im je činio.

A sirota Lenka, lepša nego njena pesma nije imala pred očima svež jutrošnji cvet, mladost, koji bi joj žice srca zategô. Tako je pevala, kao slavuj pri kraju leta.

— Soko, budi vesela, pa i ti pripazi malo, jer Pera je još vetrogonja. Zatim stane na divan, pa iz sveg srca očita molitvu pred ikonom svetog Nikolaja, poljubi ikonu, i, kao neki teret sa srca mu otpao, sad je uveren da će se

Zatim stane na divan, pa iz sveg srca očita molitvu pred ikonom svetog Nikolaja, poljubi ikonu, i, kao neki teret sa srca mu otpao, sad je uveren da će se srećno vratiti. „Vjera spaset”. Sad se vrati i izjavi da je gotov.

— Čuješ, Sofro? Kontrabanda — to je zlo! Gospodar Sofra misli se, pa desnu ruku metne na levo, ispod srca, baš gde buđelar u napršnjaku unutri leži. Čamča to primeti.

Njeno srce vene. Padne u bolest, i to bolest srca; užasno žalosno joj kuca srce. Pa onda Pera sasvim se zabatalio, otpadno se od kuće, od matere, od oca, niti je

Ti si dobrog srca bio uvek, i sada si, pa valja će ti bog sreću dati. Bar to da mogu doživeti, lakše bi’ u grob... Kada si rad ići, kaži

Sedne, pa ode. Otac pred kapijom dugo za njim gleda. Šamika otputova. Šamika je bio dobra srca, ali samo nešto mu u karakteru falilo, i to važno.

” Ali, naprotiv, svaki je morao priznati da je Pera dobra srca; siromahu će pomoći, pa ma sa sebe skinuo. Bio je smešan, čudoredan, ali misli i njihov zamašaj pokazali su da je njegov

Ona njegova interesantna figura, ono lepo lice! Pravi Adonis! Svi se od srca smeju. Završe igru, a Čamča i Čamčinica načine kompliment kao, obično, komedijaši.

Poslednjom prilikom izjavi Šamika Lujzi ljubav i nameru svoju da je rad zaprositi. Ona iz srca pristaje. Tom prilikom Ša— mika zamoli od nje malo kose, da kad je vidi, uvek mu bude u spomenu.

— Lepa zlatna kosa, kao zlato №Z, — reče Šamika pa opet zavije i metne u levi džep, da mu je bliže srca. Sad desnom rukom uhvati desnu ruku Lujze. Ona sva rumena u zemlju gleda, a uzdisaj se čuje.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Tačnim izgovaranjem biranih reči ona veruje da će oterati ravnodušnost i probuditi ljubav kod izabranika svog srca. Ljubavna žudnja, izgovorena šapatom pod okriljem tamne noći deluje moćno: „Mrak mrači, put puca, nebo ječi, zemlja zveči,

za plotom kleči, od srca ječi, crko puko dok k meni ne došao.“ Ove snažne reči, koje devojka sa strašću izgovara, veruje se, ne mogu ostati bez

spremom svoje kćeri stavi šipak, izgovarajući sledeću basmu: „Koliko je ćerce u ovome šipku zrna, onoliko od tvojega srca bilo sinova i unučadi, i da ih nakon sebe žive i sretne ostaviš.

Ona je ubedljivo pokazala da „blaga obiteljska ideja naroda golubijeg srca, zadruga u cvetnom gaju“, u kojoj vladaju nepomućena harmonija, ljubav i sloga, zapravo nigde realno nije postojala

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

KALUĐERA 48 ZA NEPELEGRINE 50 ZA NESHVAĆENE 52 ZA NAIVNE 53 ZA ONE KOJI SE SPOTIČU PREKO PRAGA 54 ZA PASTVU SRCA 56 ZA SUŽNjE POMILOVANE 57 ZA ČOVEKA KOJI JE POGUBIO PERGAMENTE 59 ZA SLUGU JERNEJA 61 ZA ALKOHOLE 63 O KAMENOVANjU 65 O

svojih trovače, za one što viču kad im se plače, kad u nežnosti greznu, što uhode sebe kao tuđina, za puškarnice srca njina, za svačiju dušu zatvorenu i opreznu.

ZA PASTVU SRCA Care Dušane, tražim pomilovanje za tragikomične gnjurce i vodiče kroz labirinte srca beskrajne, za poniranje u sebe

ZA PASTVU SRCA Care Dušane, tražim pomilovanje za tragikomične gnjurce i vodiče kroz labirinte srca beskrajne, za poniranje u sebe žedne, za nedosledne zbog doslednosti neke tajne, za verolomne zbog vernosti neke

žene koje pred sobom nose transparente snova i mašte, u čijem krvotoku samo pesme šume, za one čija srca plode mirisi i žubori vode, čija su naručja puna samo oblaka, koje kao ptice nad zemljom prave gnezda i vodeno cveće

pospale u senci jaguare i pantere, za risa u kavezu koji kao čovek tamnicu lomi, za svako gonjeno zvere, za zverinja srca životu odana, za sva njihova i sva naša zverstva i dobra bogodana, pomilovanja!

Za čoveka koji će ponižen biti radije nego koga da ponizi, za onoga koji i kad nazre obrazinu kome na licu nema srca da je zdere, za ljude koji ne mogu da uvrede ni čoveka druge misli i vere, za one koji nikad ne bi mogli drugome

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

prst se zaustavlja na njegovim uskim gladnim grudima, prst sudbine se zaustavlja tačno iznad njegovog ptičije kucavog srca, koje je i ne želeći dospelo u svet ubica i ubijenih, tačno na njemu nesrećniku — on je, dakle – šuga! Šuga. Šuga!

Ispaljen na Trusini, u podne, dvanaestog maja četrdeset i četvrte, već je stigao do blizu srca: »Nakve đavolje pretkomore...« Bila je to najduža putanja jednog kuršuma u istoriji balistike.

I tada, odnekud iz samog srca sumraka, pričaju da je izašao nekakav čovek, pognut pod teretom pruća na plećima. Išao je nogu pred nogu preko

Stvorio je dvesta smelih nacrta za neku imaginarnu prolećnu kolekciju, kojoj su se od srca smejali u svakoj fabrici konfekcije gde bi ponudio svoje usluge.

drhtavim nogama, svetlu, pa i onoj kardiografskoj traci po kojoj je poigravala tanušna linija njegovog života, njegovog srca, njegovog straha od smrti. Potrebno je, dakle, da pešači svakoga dana po dvadeset kilometara!

Da čujemo! – Ti! Ti si insistirao na belom vinu, da bi brže stigao do grudnjaka i čarapa... Čovek se nasmeja od srca: – Čarape! Mlađe kameno doba seksa! Epoha pred hula-hop civilizacije! Ko još danas nosi grudnjak? – Ja ga nosim!

Matavulj, Simo - USKOK

Jer, ti znaš, za svakijem svojijem rane su pored srca, a za đecom posred srca! I to bješe milosni pomen đeci, ali, tvrda ti vjera, posad ako i nećeš čuti pjesme, nećeš ni

Jer, ti znaš, za svakijem svojijem rane su pored srca, a za đecom posred srca! I to bješe milosni pomen đeci, ali, tvrda ti vjera, posad ako i nećeš čuti pjesme, nećeš ni tužbalice!

Zdrav si mi! Uskok odgovori: — Hvala ti od sveg srca, kneže. Ja sam mnogo dirnut tvojim dočekom i tvojim riječima.

Njemu je to godilo, od toga mu bješe toplo oko srca, i svakim načinom nastojaše da ih većma oslobodi, da im postane što prisniji!

zagrlivši Milicu, koja porumenje, nastavi: — Neka što je od soja i zgodna, no je pametna i čistunica i vrijedna i srca milostiva!... Milica reče: — Neka, strino, molim te! Što me toliko hvališ, kao da će mi Janko provodadžisati!

“... Govorio im je dugo tako od srca, prosto, očinski, njihovijem jezikom, pa kad vidje gvozdene samovoljne gorštake ukroćene i zaplašene kao djecu, vladika

, čemu se Janko od srca smijao. Tako mu proteče prvi dan na Cetinju. Sutradan vrati se Krcun s Njegušâ. Poslije ručka njih dvojica pojahaše

E pogibe đetić od nečesova derta, a ne znamo zapravo šta mu je! — Proći će to, sinko. Znaš, meka je srca, pa... Ali, proći će! — A kako bi bilo, gospodaru, da i on pođe sa mnom, ako možeš bez njega?

Dođe! Dobro došao. Janku se zagrija srce od tijeh toplijeh, iskrenijeh glasova iz srca, te uzvrati, zdravi se i prorazgovara.

— Šta ćemo s Krcunom? — zapita Markiša. — Da ga ne ostavljamo u planini, ako smo momci! Neka se i to priča! — Usred srca pogodi ga! — reče Labud, koji dotle pregleda Krcuna.

— Sâm bog zna! — reče Stane i uzdahnu. — Suviše je meka srca, pa, zanago, ne može da prežali Krcuna! Pa potiho zapijevajući dodade „Mog sokola te divnoga!“...

Ti znaš što će Crnogorci reći kad čuju da je knez Drago uzeo u kuću zeta! Janko mi je mio kao da mi je od srca, ali što nije prilika, nije! I on bi cijelog vijeka bio prijekoran. — Polako, ženo!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

razrešenje zagonetke sveta, a Koča mora Da zaštiti Papuanca I nejaku Palmolivu, Za koju je, povrh svega, U dnu srca osećao Simpatiju vrlo živu.

Zabezeknut i užasnut gledao je rasrđena starca, stezao je u ruci već zaboravljenu kašiku i nije više imao ni srca, ni suza, ni svog tajanstvenog svijeta sa hiljadu dukata.

(Riznica malog miša) Kao da je cilj sazrevanja upravo to gubljenje srca i suza, odustajanje od čudesnog puta kojim smo na početku života krenuli, prihvatanje života „onakvog kakav je” —

Iako su ti zapisi često do srca plačevni i jednolični, priprosto složeni i povezani, valja ih prihvatiti takve kakvi su.

Davno jednom, osetili smo seljačko i ljudsko beznađe, ali, isto tako, i drhtaj srca kad se u proleće zazelene „ona dva svijetla perca... na mrkoj oranici”.

(Marijana) Plače se od tuge i od tajne, od čežnje i puna srca, plaču čovek i noć, i suze se mešaju, jer su sa istog izvora.

(Bitka s đavolom) Pripovedač se osmehuje čoveku iz dobre duše i čista srca: humor je saznanje taštine ljudskih poslova, te, tako, nikad nije bez uzimanja odstojanja prema našim poletima i uverenjima.

Ironični i nepoverljivi prema velikim zanosima i snažnim izlivima srca, oni su nastojali da takve iskaze razbiju, da ih upotrebe u običnijem kontekstu.

Igrajući se, on se spasava od zamorne — ili nedostižne? — uzvišenosti tona, sklanja se od prejakog plamena. Patetika srca i uma ovom je konceptu organski strana. Odbojnost prema visokim temperaturama duha jeste polazna situacija dečje pesme.

Činite li to od srca, ili mislite da tako treba? Zar se između jedanaeste i petnaeste godine tako rado razmišlja o domovini, o njenoj

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Zato ćemo ovako učiniti: ispod aljine da se postave kokarde srpske, jer naša srca srpski dišu, a spolja metnućemo mrske kokarde madžarske, za znak kako su nas gnjavili! ŠERBULIĆ: Živio gospodin Lepršić!

ZELENIĆKA: Ali kako kad se primječava mađarština? LEPRŠIĆ: Samo, molim, razmislite u kakvom otnošeniju. Do srca nam leži kokarda narodna, jer naša srca dišu duhom narodnosti; a spolja vidi se kokarda madžarska, da se zna da jošt

LEPRŠIĆ: Samo, molim, razmislite u kakvom otnošeniju. Do srca nam leži kokarda narodna, jer naša srca dišu duhom narodnosti; a spolja vidi se kokarda madžarska, da se zna da jošt nije zatrt neprijatelj i da treba tući se.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Oni su plaćali kada je podmićivanjem trebalo umekšati srca »gospodstvujuštih«, i o svome trošku izdržavali srpske agente u Beču.

Pun starinske »čuvstvitelnosti« i »čelovjekoljubija« on će voleti spomen svojih roditelja, decu, narod, sve ljude čista srca, pa čak i životinje i cveće.

Svojom dobrotom srca i jačinom uma on je činio vrlo jak utisak na sve koji su ga poznavali. Ne samo Srbi, koje su ga uvažavali kao

On ima onu »rečitost srca« koju su negovali pisci sa kraja XVIII veka, i često više osvaja svojom dobrotom i srdačnošću no solidnošću svoje

U svoj svojoj poeziji to je odista bio svoj čovek i svoj pesnik, koji je pevao po svojoj ćudi i iz svoga srca, tražio svoje predmete gde mu se svidelo i kazivao ih kako je hteo.

Brankom Radičevićem je došao u srpsku književnost pravi lirski pesnik, koji je pevao o sebi i za sebe, istinski »pesnik srca i mladosti«. I sva njegova lirika biće juvenalia jednog vrlo mladog pesnika u jednoj vrlo mladoj književnosti.

Prosto, prirodno, iskreno, on je pevao ono što je uistini osetio, bolove i radosti svoga srca. Intiman ton, neposrednost osećanja, toplota koja sve to zagreva, čini veliku draž ovih intimnih i istinitih pesama.

Kod Šekspira on nije video onaj silni realizam, onu intenzivnu poeziju, onu kao more duboku psihologiju ljudskog srca i gvozdenu logičnost englesku, no ono što je najniže i najslabije kod njega: emfazu, kalambure, titranje rečima, sve

Zloudno je to pevanje... gde ono nije potreba srca, gde se u njemu ne izliva, i tako da reknem, ne oslobađa srce od čustva i osećaja.

zbirka pripovedaka: Poljsko cveće u 10 sveščica, Beograd, 1890— —1891; Slike iz učiteljskog života (Beograd, 1890), Od srca srcu (Beograd, 1893), Rajske duše (Beograd, 1894), Zeleni vajati (Beograd, 1895), Stari poznanici (Beograd, 1891 do

On je bio jedan od onih ljudi o kojima on priča u svojim pripovetkama, od onih »koji imaju srca za ceo svet«. Svoju prirodnu duševnost, dobrotu, »ljubost«, I »milost« on na lirski način unosi u svoje pripovetke.

Jedna zbirka njegovih pripovedaka nosi naslov Od srca srcu, i to bi se moglo dati kao opšti naslov svim tim njegovim lirskim idilama iz seoskog života.

Sremac, Stevan - PROZA

Prihodi mu se stoga užasno umanjiše, i on se najzad, tužna srca, uveri da nema ništa bez državne službe. I on se opet nekako ućuška u državnu službu.

Pravi komedije, a ja ne gledala, a on kradila — priča Švaba smejući se od srca. A Jova se polako na prstima vrati od vrata, pa stane iza Kristijana, koji ga ne vidi, pa se tek odjedared previ pred

Vidi Jova i kroz dasku! — Jest, — prihvata Paja — a šta smo ti mi oboje: gospoja Kaja i ja? More, da ti natočim od srca kašiku krvi, ako ti je samo pomoženo! — More, kakva krv! — veli Jova. — Druga je muka ovde!

u gospodin-Pajin položaj i pomislite samo na onaj nežan simvol puslice, pa kaž’te, ali po duši: da l’ biste vi imali srca i duše da pojedete puslicu, a da odbijete molbu? Ne biste, je l’ te? Ne bi’ ni ja, ni vi, ne bi nijedan smrtni.

Naš Maksim je bio čovek dobar, meka srca. Kazne je izricao vrlo suvremene. Nije on bio kao oni stariji drugovi njegovi što samo kažu »odavde dovde«, pa onda

I dalje se lepo s njim ophodio; samo ga je taj stučaj zaboleo jako, duboko mu se urezao na dno srca. Cenzor mu je na pitanje raportirao sve što se dogodilo. Maksim sede i dozva vinovnike.

Radičević, Branko - PESME

“ Dok je srca veseloga, Dok je zeke vilovita, Dok je Boga silenoga Što se gromom amo ita, Zaludu se smete sili, Kad će Bože da

Plači, travo, zapevaj, slavuju, Zlato moje zemljica pokriva! Mili Bože, podigni oluju, Sred me srca gromom udri živa! Raka njega krije sad i tama, Šta ću ovde ja na svetu sama! (1844, 14. okt.

! Tako staja srca veseloga, Al' eto ti čuda još jednoga: Preko luke pravo ka meneka Jedna krasna uputila s' seka, Ao vile, vi,

Ao misli, tužne srca tajne, Misli silne kô zvezdice sjajne, Zvezdice se osmevale na me Kô da vele: o ne boj se tame, Jošte malo, pa će

O pomozi, Bože siloviti! Vijar vije, a praznina reži — O straoto, srca mi ne steži, Bože — nebo — tamo — strašna čuda! Odo dole, dole — ali kuda?

Vrelo ječi, a cvetići tuže, Jera nema među njima ruže. Tako t' vrela, tako t' cveća toga, Ne muči mi jadna srca moga, Vrni zlato meneka nazada, O dones' ga samo, stazo, sada, Samo sada, samo jedareda Da ga jošte moje oko

Vatite se kola toga, Od višnjeg je ono Boga: Rukom drži bratac brata, Blizu srca njega vata. Svirac svira, Srce dira, Ruka s' diže na posao, Da l' će kome biti žao?

vam iznova, Da zamagli vaše bele dane, Da pozledi te zarasle rane Da u krvci vašojzi zapliva, Da vam mine posred srca živa.

beli danak, Pa sred kupa jada i čemera Laž ne vidi da je i nevera, A ne vidi de se guja vije, De mu guja nasred srca sede, De mu guja vrelu krvcu pije, Krvcu pije, živo srce jede, Veće spava sladak, sladak sanak, Oh kaki će biti mu

Daničiću! tebe sad bratimim, Da sa srca malo jade snimim: Ja imadoh brata rođenoga, Rođenoga brata jedinoga, Crna zemlja meneka ga uze, Ja za njime prolih

Boj se bije — podne prevalilo, A sa neba sunce zaplamtilo, Al' je Turkom oko srca zima, Jer sve dalje Srbalj preotima, Ponajdalje Gojkovi konjici, Ta jesu ti krasni ubojnici: Polomiše, Turke

jada, A sade im tako šaka pade, Unapred se već srećice slade, Svima igra srce u nedrima — Al' je Gojku oko srca zima. Eno Turak' — oh ti njegov jade! — Međ njima je zacelo i Rade, Nosi Cvetu, Bog joj pomogao!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Gnjuram se u dim rata i nalazim surove bojovnike: golubijeg srca. Prije nego me odvedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima.

vraćao sa crkvenog sabora, sa kakve svadbe, slave, krštenja ili neke druge radosne dogodovštine, obavljene čestito, od srca, ljudima na korist i veselje, a sebi za dušu, da mu se vidi i pripozna pred strogim isposničkim licem slave njegove

Najmenik je tada obično priman, jer kad već stvar stigne do djeda, pogodba je gotova, on ionako nema srca da koga odbije. Posljednji najmenik koga je djed primio protiv stričeve volje bio je neki Rade s Brdara.

I brat Sava skrušeno zaćuta, kao što i priliči jednom skromnom i čestitom lopovu koji ima srca i duše. MARIJANA U rano proljeće, kad opori žilavi grab zasvjetluca prvim ozelenjelim pupovima, evo je — odnekle se

Ne, nisam odmah navalio na knjige, bio sam za to isuviše mlad. Kad je utihnuo prvi tutanj naših vrapčjih srca i mi osjetili da još može da se diše i korača, najprije ostadosmo raspeti između svjetlucava razbojišta starih sprava

Kalajdžija primi granatu u ruke, odvagnu koliko je teška i preko srca reče: — Sedam banki, više ne vrijedi. Rožljika brže-bolje grabi granatu iz njegovih ruku, kao da bi kupac mogao pobjeći

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Svi su se njega bojali i strepili od njega. I da ne beše matere Stojanove, žene milostiva srca, možda bi i Cvetu postigla sudba njenih drugarica, sluškinjâ u tako bogatim kućama, koje bivaju ili upropašćene od

— Ali kad te ja molim? — pita on slobodnije i pristupa joj. — A što me ljutiš? — govori ona, pa se tad nasmeje od srca i, tobož srdita, prilazi mu. — Hajde. Počni! I počnu. Zapevaju pesmu koja se tada najradije pevala.

Žena mu, moja tetka, dobra. Nema pod nebom žene mekšeg srca. Zaplači samo, pa eto i nje gde plače i pruža ti, daje što ima.

Tako je Marika naricala. Glas joj beše snažan, plač zdrav, a naricanje tužno, od srca. Svi udariše u plač. Sve žene tada priđoše oko mrtvog i osvetljenog Mite.

To je još više uplašilo. Od straha nije znala za sebe. Ispočetka nije ga toliko, od srca, žalila. Ali što je osećala da ga iskreno ne žali, smatrajući se za to kao kriva, kao kažnjavajući sebe za to, ona je

I izmiče ispred pokojnika cepteći od straha što na dnu srca oseća da to „tvoja, tvoja“, nije možda istina. Ponekad to je tako silno da od straha skoči i gotovo izvan sebe, ne

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

vragu predaje; a što je najgore, pod imenom vere i zakona, prevaćajući i tolmačeći zakon svoj po zlobi i po (s)trasti srca svoga. Kad će nestati mrženje i vražba na zemlji!

Kostić, Laza - PESME

— Il' to možda, nisu zvezde? To su, je li, one česte izniklice srca moga, rascvetanog, širokoga? A ti zraci nisu zraci, granoviti to su traci, što o njima mirno vise srca moga izniklice.

A ti zraci nisu zraci, granoviti to su traci, što o njima mirno vise srca moga izniklice. A oko te divne krune, neokrunke, svetle, pune, prozorna se rumen pruža; — To je, to je svecka ruža.

Al' umesto lišća vela jedna se je ruža svela, pa je pala, pa se rascvetala posred srca moga vrela; al' od te će ruže mene vrelo srce da uvene. SINOĆ (Odlomak) Sinoć, Diko, željo živa, sinoćke te očekiva'!

Pa mora guja pusta da traži vrućinu, zavukla se u usta, u svoju pećinu. duboko guja panu, baš usred srca mog, tu grize grdnu ranu života grehotnog. Vije se u okrugu, seća mi slabu moć na ljubav i na tugu, na sunce i na noć.

oto doba pa sve Do sada u surog orla ta je navada, kad pabirči u bojno u pole da traži sebi pluće najbolje, najbolja srca i najbolju krv, na najbolje junake mu je strv; na kukavice, izdajice, gad, ni samrtna ga ne ponudi glad.

Zar što mu ne daš, pletkušo stara, da srca svoga uzore sveže slobodnom rukom u kamen reže, il' platnom šapa? — Ne ume Srbin kama da krnji, al' jedan kamen urezan

U tebi tvorac čitav stvori svet; nebeskog oca zahvalan si sin, ne moga svet u tebi živu mret: kô teret srca izvrže ga sinj. Ti svetove iz grudi pogubi, al' svet nam ovaj time zdvogubi.

Ti svetove iz grudi pogubi, al' svet nam ovaj time zdvogubi. U srca tvoga svet taj izvrgnut besmrtna duša uzede ti put; u tome svetu, tvojim delima, u carstvu tome vladalac si

Usami se, ne zna šta će, kosu mrsi, ruho kida, zamršaje srca svoga u lavirint sulud zida. Oštrim dletom bola svoga u bled kamen reže lica, svako lice ista lepa Valadila od Misira.

U delili se tako krenula, na pozivnu glavara zapovest, ispod srca životnih strasti mah: sramota, ponos, groza, ljubav, strah — no zazorna stišavaše ih svest u svetoj zbili hrama

U prostoru grdna trema tišina je mrtva, nema, Samson čuje otkucaje izdajnička srca njena. Samson diše predisaje najmilije sviju žena, paklenim se seća bolom sviju slasti, sviju beda.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

No najmlađi brat bude junačka srca, ne bŷdi braću svoju, nego srete aždahu pa je udari triput i sve tri joj glave odsiječe, potom odmah uši odsiječe i

Onda carevi zapovjede te se lisica raspori i srce izvadi pa nalože vatru, srce raspore, iz srca ticu izvade i u vatru bace. Kako tica izgori Baš-Čelik pogine. Carević onda uzme svoju ženu pa ode šnjome kući.

Makar i tetka, opet je tuđin, nije joj od srca otpalo, pa da ga žali kô svoja majka. Ele kako mu drago, ne šćede sestri ništa govoriti, već kad pođe, povede sa sobom

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Čest i poštenje svakome, bio otkud mu drago, poštenom i česnog srca čoveku, a nečesnom i nevaljalom, bože daj bolju pamet i poštenije srce. POZORIJE 2.

MANOJLO: One sam druge davao bez novaca, oću li i ove? DOKTOR: Za dobre i poštenog srca ljude, a osobito za đace, moja je knjiga badava; a otrovani i okuženi neka plate.

Ja idem meni tražiti drugoga magarca. (Magarcu na uvo.) Neće svaki biti tako mekanog srca, kao što sam ja. Zato, bedni sine, ako se tvoj volšebnik jošt jedanput smiluje, uzmi se u pamet, a sad uzdiši, kad

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

matrone, da se sada ne rasrdim i u ljutini štogod protiv ženskog pola napišem, za koje se posle uvek od srca kajem.

(Lupa se po čelu.) O, Sreto, ludi Sreto! SULTANA: Nemoj se pečaliti, ja ti od srca praštam. SRETA: Ali ja meni nigda, a jošt manje onoj. (Na Pelu pokazivajući.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Plava optika nedremanog oka Snimiće tako i kako se menja Oblik mog srca, damar krvotoka u svakom času tvoga nerođenja Što ponavlja se ušestostručeno: Krik pod visokim svodovima, ali Nečujan

III 1992) RIMSKA ELEGIJA Šta li smo ovde nekad ostavili u zalog, Kad nas toliko mami povratak? U daljini Južno od srca mora da ostao je deo Osnovne izvesnosti po kojoj ravnamo se Kad svodimo račune, proveravamo meru Smisla u godinama, ko

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

čitav niz dužnosti u Savezu književnika, gde je odlaskom druga Topa ostala velika praznina, pošto je svima pao kamen sa srca.

Zato se tako i zove, valjda, šta ti ja znam? Posle je taj stranac odmah naručio vodu „Tri srca“. Imala sam i za nju jedno jako zgodno objašnjenje, ali nisam htela da mu kvarim provod. Njemu ne dopada!

Tu se izgrle i izljube na mrtvo ime, a začuju se i dva tupa udarca o parket — to im je popadalo kamenje sa srca! Odu do Zokijevog bifea da se povrate od straha sa po jednim TADžIKSADVINSOVHOZTRESTOM.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Bezazlen hodim, dršćem oprezan, s glavom u torbi - s krstom u ruci. Čime se hranim, time se pašem: Molitvom srca i Očenašem.“ Čadorje brežja, plakat izložben, vrisak uzburka. (To pijan, možda, prebija ženu, očajem smoren.

(Zbožen, krcat strepnji, sa srca krunim molitvicu krhku.) Po pelud-carstvu stado pase, gudi što službu čini prosjaku i ludi.

Iz srca Oca kroz srce Sina cvati mi, cvati Roѕa canіna. Od rumen-jada i od zreline, ja jezdim belcem, jezdim, carujem uz žu

Kazujem tajnu, tajnu čudesnu, plačem radosnim, znakom pitanja. Iz srca Oca kroz srce Sina cvati mi, cvati Roѕa canіna. LjUBOVIĐA Gde je leto, gde li zrenje? Što saberem - bude manje.

Laza Kostić: Stvaranje sveta PONEDELjAK І Gomila mrak se, raste kolač tmine. O staklo srca gruni, Sveta harfo, uz blesak Duha, s vode i visine, u oblik sklopi bèzobličja carstvo!

U samu sebe tek bi unatraške. V O žiško lipe s jasenovog hrasta, u takvom sklopu tek si svetilište, u krošnji srca davna slika glasa, što s krvnih zrnca navire da zriče, da horom lišća slavi činodejstvo kad bor je bio biljnog cara

Zvonici srca što bi da zaneme jer nigde nema da isteče vreme kad istok-čaši porumene usta. (Da ne desi se da mi krvna svila

Čuvstveno vrenje zahvata šume, pobrežja, čuke. - Gospode, čuj me: Pištaljkom srca površjem zvizni, pola rascvetaj, vid mi prozari: ovo su plamci, paralelizmi, čempresi čula, vitki lastari telesnih

žabi, i bilju svakom; svačemu je vreme da nagon troši, nekamo da grabi, da duži bude ciklus, ruj u zrenju, trenutak Srca koji nema cenu.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Moja Marija, ti si se dala u talijanske pesme: „Ah ljubovi paklena, — slatka tugo srca moga.“ Bolje da si pevala onu staru pesmu: „Druge moje, ne budite lude!“ Tako ja mislim. A sovet moga prijatelja?...

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

„Zašto me nećeš da biješ, bako? To mi je nešto sumnjivo jako.“ „Zbog tvoga srca, dobra i meka, dok obnoć ideš nebeskim putom. Ne boj se, nije podvala neka! Neću te više taknuti prutom.

“ U ovoj zemlji ljudi su braća, tu ti se dobro za dobro vraća, ne vidiš nigdje pogleda zlog. Čovjeka čovjek od srca voli, ne plače niko, nikog ne boli u zemlji Vrapca Crvenog.

U zemlji Vrapca Crvenoga na cvjetnu granu slavuj pao i punim glasom od srca svoga, pjesmicu ovu zapjevao. Žarko i Žuća, pjesmica kaže, Crvenog Vrapca po svijetu traže.

trnci plaze, u pete nam srca slaze!“ Nepoznati na tu viku glasno viknu: „Kukuriku! Ja sam pijevac Mamuzar, kokošiju sviju car, al sam sada

Mogu ga sresti vuci, a biće, bogme, još veća beda, ako li dođe meda. Jaše mališan vesela srca u sedlu drvenjaku, pažljiva Borka kopitom kvrcka kamenom stazom u mraku.

Ti ga, bogme, moraš i obući. Kad sve smisliš, polazi na pute, pa računaj sate i minute. Pošao sam srca razigrana, vodi cesta preko naših sela, gaj do gaja, zeleni brežuljci, naša škola, osamljena, bijela, dok je gledam,

Jedan pogled Zorinih očiju zamrači mi cijelu gimnaziju. Oko srca raste barikada, zarobljen sam, ne mogu da dišem, pa se pera, poput koplja, mašam i, zanesen, prvu pjesmu pišem.

Zbogom školo, zbogom gimnazijo, lud je bio i ko te učio! Poput čigre vrtiš se u krugu pod šibama svog srca nestalnog, kud ćeš, šta ćeš, na koju li stranu u beskraju raja ferijalnog.

A kad ipak voz konačno krenu, pomuti se sjaj ljetnjega dana, tamo negdje, kraj zamuklih klupa, ostaše nam srca rasplakana. Zbogom školo, zbogom vragolijo, ipak sam te beskrajno volio!

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Dan i noć smo kopali rane po telu dušmana, u planinu odosmo siti razboja, avaj braćo! Srca su nam ko velika zvona o bregove udarala, dolinom plovile sveće nama za dušu.

Jer su nam stope zemljom ranjene i srca o vratu vise neokajana, jer sikću još guje u kostima i neisplakani znojevi pod kožom peku jače no biser u školjci, o

Da pevamo i da se sami sebe sećamo, drugi su nas zaboravili. I zakon trajnog srca neka vlada kraj srušenoga grada.

granja Hvala mu ako će da se vrati hvala svakome ko naše govore prekine ili skrati i ko nas u lepim predelima oko srca pomiluje i pozlati hvala glagolu koji nas značenjem pronikne i potomstvu što nas troši i hvala dlanu što svoj

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

PROKA: Ti, ti, Agatone! SVI: Pa dabome! AGATON: Zašto ja, eto Trifun. TRIFUN: De, nemoj biti nakraj srca. Znaš bolje, priznajem ti, znaš bolje. AGATON: E pa, kad znam bolje, a ti se ne isprečavaj! (Prošeta značajno.

TANASIJE: I otimao je i zakidao sirotinji. PROKA: Nema toga koji od njega nije propištao. VIDA: Bome, taj nije imao srca. GINA: Ni srca ni duše. TRIFUN: Iskreno govoreći, pokojnik je bio prava lopuža.

PROKA: Nema toga koji od njega nije propištao. VIDA: Bome, taj nije imao srca. GINA: Ni srca ni duše. TRIFUN: Iskreno govoreći, pokojnik je bio prava lopuža.

SIMKA: A znaš šta ja njemu kažem, velim mu: Kao da mi je od srca otpala. AGATON: Gospode, gospode, velika su dela tvoja!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Svi su ponavljali molitvu smireno, šapućući od srca, iskreno, da ih Bog blagoslovi i sačuva... A Bog je milostiv i dobar i uslišiće molitve njihove. Hoće... hoće...

Jedna munja svitnu, pa odmah potmulo zagrme. Topovi su treštali... Srca su drhtala, a i zemlja pod nama kao da je stenjala...

Ono je od neke teške haubice... Tek pred zoru naiđe naš komandir i reče da budemo spremni za polazak. Teška srca pomišljamo na današnji dan. Ali kada vozari pojahaše, naredi komandir da okrenu unazad i pođosmo istim putem...

Moćna carevina je prišla nadohvat ruke, već se neprijatelji gledaju u oči. Potreban je samo drhtaj srca, da se naša slaba veza raskine. — Ako te ima Bože, podrži još malo, još malo — šapće Tanasije ispod nas.

Čujem samo udare svoga srca. Udahnem vazduh, i zaustavim dah... Kao da negde levo pucaju. ja prilegoh. Ah, da li ima kraja ovome — maglovito

Komandant puka se nervira i naređuje da se bez milosti gazi. Ali ko ima srca da pretura kola puna dece. Zato poslužioci obično na rukama zanose kola, da ne bi deca popadala.

Trgoh se. Sestra me zapita zastrašeno: „Šta je to?“ Opet se ponovi... Verujte, čula sam udare njenog srca. Bila je kao izbezumljena. Umirih je, govoreći kako je krik sovuljage, koji odjekuje od strane crkve.

Već se čuje smeh stražara u zemunici, a nešto mu oko srca zaigra. Kaplar škripnu zubima. Zaustavljajući se pred otvorom zemunice, raširi noge, onda se saže ne bi li bolje video.

Sa zaprepašćenjem pričaju o strašnom dejstvu nemačke artiljerije. — Ovde se ne biju više srca junačka, već fabrike čelične industrije — objašnjavao je jedan rezervni oficir.

duševnih uzmaha, činili su ljude razdraganim, i bujao je kolektivan zanos, koji je gušio svaki uzmak i slabiji drhtaj srca. Sada, vojnici su uzdržljivi i hladni. Mučaljivo i teško iskustvo prošlih dana naučilo ih da trezveno misle.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Gojko i Ljubica vraćahu se, puna srca, veseli i zadovoljni, kao što se obično vraćamo kad ispratimo koga gosta, s kim smo prijatno proveli nekoliko časova.

Ali šta ?« I njega opet stadoše potresati nekakve tople, prijatne struje, koje poticahu otud od nekud od srca... — A, evo mog stana, uzviknu Ljubica, dignuvši glavu. Da je ranije pa da svratite, ali je već mrak...

Stojana, progovori Gojko, osmehnuv se malko, ali mu sa lica ne silažaše ona ljuta gorčina i bol, što teče iz samog srca. — On joj veli da radi svoj posao, da se ne plaši ničega. A za pisara, kako ono...

Ljubica gledaše, ne znajući već šta da misli: osećaše samo kako joj se kravi led oko srca, što se nahvatao za ovo nekoliko dana ; osećaše kako je obuzima nekakvo prijatno raspoloženje prema svemu, pa čak i

Strašan je bio taj pogled: šinuo je Ljubicu preko srca strašnije od gujina ujeda. Beše u njemu, u tome kratkom, nemom, otvorenom pogledu čitav bezdan prekora, čuđenja,

Time sam vas otkupio, to je moja plata za vas, ja u to tvrdo verujem. — Ne verujte !... Vi ste stradali zbog dobroga srca svoga... — Čekajte!... prekide je Gojko odjednom.

hodite i stanite ovde uz ovu veliku i nepromenljivu istinu, pročitajte večnu reč na ovom okamenjenom licu i umirite srca svoja... »O, ala mi je dobro !... O, ala mi je dobro!«...

Nije mu se videla ljutnja na licu, ali tek nema više onoga toplog pogleda, koji Ljubicu svakad preseče preko srca. Ona se ne doseća da je nastalo vreme ozbiljnom radu, ne vidi da Vlajko ima još i drugih briga osim škole: počešće ide

Tvoj je posao u školi i u kući, a moj među ljudima. Ona se trže i opet pocrvene. Obuze je nekakva studen oko srca, i ona bi se rado digla od stola, ali zna da bi to izazvalo čitavu buru...

Gle, ljube se... čuje se jasno... O, svaki joj taj otrovni zvuk proseca i prožiže živo srce, svaki joj čupa iz srca delić po delić dosadašnje ljubavi I puni prazno mesto u srcu najljućim čemerom, najstrasnijom žudnjom za osvetom...

Opružiše vratove, dunuše snažno u prašinu i pokupiše lišće i kruške... Jedna mladica, jamačno prveška, malo nežnijega srca, riknu protegnuto, pa produži put za društvom... Olakšala je čežnju materinskoga srca...

Olakšala je čežnju materinskoga srca... I opet misli, i opet prolaznici, i tako redom, čas za časom, ćuti i gledaj, gledaj, gledaj...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ A đevojka milostiva I iz srca žalostiva, Dade njemu i obadva. Ljubi oči željno momče. 140. Oj ti Cveto, lepo cveće, Bog ubio majku tvoju!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene. Ne bacamo decu u zvezdan beskraj. Za naša srca ništa nije dosta. Za naša srca ništa ne osta. Dok jedan od nas na zemlji diše: da ni jedan vrt ne zamiriše.

Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene. Ne bacamo decu u zvezdan beskraj. Za naša srca ništa nije dosta. Za naša srca ništa ne osta. Dok jedan od nas na zemlji diše: da ni jedan vrt ne zamiriše. Da živi groblje!

sam tako u teatrima, prolazio na talasima valsa, zalazio u porodice svojih poznanika i video ljudsku bedu i ljudska srca. Korupcija, prostitucija, melanholija, svuda.

Nad njinim starim, lepim varošima, koje su se zavukle u slovačka, vlaška, rusinska srca Karpata, kao san, jednako visi kruna svetog Stefana.

Tužno je ići čak do poljana, što tamo leže čak pod nebom, jer je gadno tamo reči crne jadati iz srca raskidana. I videti da od cveta do cveta i videti da od žene do žene i videti da od bajke do bajke i videti da od dana

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini, do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san. Ti slušaš svog srca lupu, u dubini, što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan. Tebi su naši boli sitni mravi.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Pekar se srdio i psovao ženu. Žena se pravdala i prebacivala mu da nema srca. — Kajaćeš se ti za to!... — reče mu naposletku, pa brzo ode, te se i ona pomeša među žene koje su pratile Isusa do

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

On mi od sveg srca zahvali na iskrenim osećanjima koja gajim prema njegovom vernom konju i odmah naredi da se donese posluženje.

— Pa kako vam se dopada ovde kod nas, gospodine? — upita me ministar smešeći se hladno, preko srca. Ja se izrazim najlaskavije o zemlji i narodu, i dodam: — A naročito mogu čestitati ovoj divnoj zemlji na mudroj i

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Radi seljak i pominje Boga, a usne se samo razvlače od vesela srca. Hitaju ruke, a misao se nosi na ambar, pun pšenice, na kace pune šljiva, na bure u podrumu, puno belke i crvenjače, na

Zbog toga se oni plaše i svake pomisli, da može neko drugo biće, neka ličnost sa strane osvojiti njihova srca i time dobiti pravo, da uđe u svetinju njihova uređenog kutića, koji se za trenut može pretvoriti u gomilu nereda, haosa.

sve mu to dođe na oči, i oseti težak sumor; neka maglovita tuga poče da mu se vije oko srca, oko grudi, poče da ga davi svega... Legao je onako obučen u krevet.

Ona hoće da živi, hoće da nađe odziv u misli na svaki otkucaj svoga vatrenog srca, hoće, bez sumnje, more ljubavi... A ja?...

— Nije, Pajo, vere mi... tek onako, šale... znaš... poče on da muca, a videlo se da mu nije najtoplije oko srca, čim kmet pomenu kapetana. — Hm, šala ja, presešće ti... reče kmet i ode.

Dakle, nema sumnje: biće pitan o Justinijanu. Vesela i zadovoljna srca uđe on u školsku zgradu. — Jesi li sve prešao? — zapita ga sused u klupi, kad sede do njega.

Zakucaše nam srca jače, i mi besmo gotovi da mu potrčimo u susret, ma ne znadosmo, šta bismo mu rekli, kad stanemo pred njega.

Čiča Peri klecnuše kolena. Pođe mu nešto teško od srca, pa se razli po celu telu i zaustavi se pod grlom. On napreže um i svu moć te se uzdrža i odgovori zagušljivo: — Tako

I video sam... čitavu lokvu krvi... Ležim kod kuće i jednako se čudim čudu: kako to Bog milostivi premetnu srca moje starije bratije, pa su sad tako dobri, tako uslužni i pažljivi prema meni!...

Sve oko mene mračno, pusto, odvratno ... Ni jedne iskrene duše, ni jednog toplog srca, ni jednog prijateljskog pogleda !... Sam, odvojen, izbačen iz velike zajednice, kroz dan dva možda uništen sasvim...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Odatle!... Nisi mi više zet, pa eto ti... I da se iseliš. IVKOVIĆ: Čuo sam! JEVREM: Iz srca tvoje kćeri mogu još danas, a iz kvartira kroz petnaest dana. JEVREM: Ja energično kažem: još danas!

JEVREM: Kako da ti kažem... znaš, nekako mu lako ide kad grdiš vladu. Dođe ti onako kao od srca. Zato valjda i govore uvek lepo oni koji grde vladu.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

joj visili mnogi ključevi; ključ od saračane, od podruma, gostinske sobe, od magaze, a možda je tu i ključ od ćir-Đorđeva srca, samo ne od ćir-Đorđeve verthajmove kase. Oni su lepo živeli i slagali se.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Sve to nije lako — potrebno je držanje viteško, Biti lak kao perce, srca ganutljiva, Dedi, međutim, to ne pada teško: U tome i on joškako uživa.

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

MOLjENjE GOSPODU ISUSU HRISTU Ot skvrnih ustan, ot mrskago srca, ot nečistago jezika, ot duše skvrnije primi moljenije, o Hriste moj, i ne otrini mene, rabu svoju, ni jarostiju

Amin. MOLjENjE GOSPODU ISUSU HRISTU Od oskvrnjenih usana, od mrskoga srca, od nečistog jezika, od oskvrnjene duše primi moljenje, o Hriste moj, i ne odgurni mene, rabu tvoju, niti me jarošću

Rakić, Milan - PESME

jauci prate tvoje stope Kad ti, ko božanstvo strašno, siđeš k nama, I bezbrojne strasti zaplamte ko slama, I bezbrojna srca crnom krvlju lope... I niko, i nikad, ne dotače vrele Usne tvoje, niti reč ti nežnu začu.

do večitoga Rima Čežnjivu svetlost i sanjivu boju Svi pesnici na jezicima svima, Kad ne bi tako u gluhoj samoći Tešio srca što se čežnjom guše I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći Vezivao sve rastavljene duše!

crn, i gluh, Dok kao nežni, viti vlat Moj bolni dršće duh, Da to u tami neki Bog Nad svetom koji mre, Iz bolećiva srca svog Proliva suze te...

Jer vas nikad nema u danima tuge, Kad nam srca strepe i sudbe se plaše, Da nam date, dobre nekadanje druge, Sve milosne reči i utehe vaše.

druge misli, i nade, i snove; Pa ipak, da si samo katkad htela U zanosu, i sličnu mekoj svili, Da kažeš nežnu reč iz srca vrela — Mi bismo možda dugo srećni bili!

O, kake slasti, da se rida Bezumno, silno! Da se grca, I mučenički život kida Pri svakom kucnju bednog srca, U očajanju, u samoći, Međ jorgovanom i jasminom, U zagrljaju vedre noći, Pod dobroćudnom mesečinom!

svetom rasuh život ceo; I na obalama gde je večna plima, I u svakom gradu, svakom mestu, ima Po kap moje krvi i mog srca deo.

Budi prava mati, Diži, stvaraj, ruši, ko da nema mene, I daj sreću koju ja ne mogoh dati'', — Ja bih tužna srca i pognuta čela Rek̓o bolnu tajnu što me davno kolje: ''Ja znam dobro, Bože, mane tvoga dela, No ništa ne mogu zamisliti

Vekovi su prošli i zaborav pada, A još ovaj narod kao nekad grca, I meni se čini da su naša srca U grudima tvojim kucala još tada, I u mučne čase narodnoga sloma, Kad svetlosti nema na vidiku celom, Ja se sećam

Odvraćam od tebe mirne moje zene Što pod mesečinom nekad suze liše: Uvek imaš mlada srca i sve mlade Parove što život tek snivaju sada, I bezbrojne kule od karata grade I večito dižu što večito pada.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Evo tajna besmrtnika: dade Srbu stalne trudi; od viteštva odviknuta u njim' lafska srca budi. Faraona istočnoga pred Đorđem se mrznu sile, Đorđem su se srpske mišce sa viteštvom opojile!

Janko brani Vladislava mrtva; što ga brani, kad ga ne odbrani? Skenderbeg je srca Obilića, al' umrije tužnim izgnanikom. A ja što ću, ali sa kime ću?

To je tamjan sveti junacima, to gvozdeni srca u momcima! Turi takve razgovore crne! Ljudi trpe, a žene nariču; nema posla u plaha glavara!

VUK MIĆUNOVIĆ Pi, serdare, grdna razgovora! Što su momci prsih vatrenijeh, u kojima srca pretucaju krv uždenu plamenom gordošću? Što su oni?

Nama živa srca popucaše, potrčasmo kuli Radunovoj, oko nje se poklasmo s Turcima. Izbavismo iz kule Raduna, ma izgore ojađela kula.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Hvala, Sofkice! A to Sofku najviše potrese, do srca je rasplaka, jer u tom njegovom unezverenom drhtavom grlenju njene glave, ljubljenju kose, vide kako on zna da on sada može

Glas mu je bio takav, da Sofka oseti kako joj kroz grlo, čak na dno srca prodire. Ali i ona se pribra. Ne ustuknu. Još manje, kao što bi druga, da pocrvene, zamuca i od stida pobeže,

Iskupiće se oko nje, i kao kajući se što su je noćašnjim svojim tolikim, od srca, kao samoživim veseljem, zaboravili, počeće, češljajući je i kiteći, da plaču, nariču oko nje.

Pa eto i sada, on, svoju Sofku — zar je udaje od sveg srca? — nego što mora!... I zato mu sada dolaze tako tačne, tako tužne reči te njihove pesme, koju su Cigani odozdo jednako

da to ne bi, nego evo Sofka sada nju i dva puta i to pred svima, naočigled sviju, poljubi u ruku, i to tako usrdno, od srca, da | ova, ohrabrujući se, srećna, poče da se oslobođava i da Sofki zahvaljuje mucajući: — Hvala, čedo, hvala, kćeri!..

mogući da veruje da je zaista ona, Sofka, sada srećna, nije mogao da je se nagleda, kako ona zajapurena a predano, od srca, svakoga od njih dvori i slobodno se bez stida, kao kod svoje kuće, kreće.

bi, ne znajući ni sama zašto, njegovo ličenje na svoga oca, kada se razgnevi, pobesni, uvek nekako hladno, kao nož oko srca seklo.

Pandurović, Sima - PESME

Pored ljudskih srca ti prolaziš holo, Bez strasti, i mirna, ne znajući išta O tome da često pati ko te vol’o, — Sem milosti tvoje da ne

Večeras, kada sam kraj stola Pisao bole jadnog srca svoga, Radostan bejah sred teškoga bola Što, s tebe, dušu moraše mi grozno.

A časovi struje monotono. Tužbe vetra u granama golim Sa zvucima mog srca se druže. Za sve koje volim — bol i strava, Nemir živi; a njih možda trava, Mir željeni s neba čuva plava; Dok tog

Za sve koje volim — bol i strava, Nemir živi; a njih možda trava, Mir željeni s neba čuva plava; Dok tog srca u zlatnoj samoći, Koje dosad nevolje su tukle, Ne pokrije veličanstvo Noći Razvejane akorde umukle.

Ti, najdalja čežnjo očiju nam zemnih! Koliko je duša na rastanak spremnih, Koliko je srca, nadahnuća mlada, Otišlo u more večnosti daleko Pod zracima sreće i okriljem nada: Da uzdahe naše saslušava neko!

Sumnja u ljubav — najteži nam jad — Min’o, i čase blažene ne muti. Iz prošlih dana ljubav i znak njen – Spojenost srca — ostala nam još; Naš život ovde svetao je tren, Srdačan, krotak.

A naših srca jedan isti zvuk Beleži draži i vremena huk. Jer mi smo davno, verna draga, — je li? — Iskidali konce što nas vežu

Ti si svetlost moje radosti i tuge I molitva čista srca u samoći, Radost mojih snova u bojama duge, Vera moga bića u danu i noći.

I što nas gone, muče, dok ne ispiju snagu I ostave nas, najzad, umorne, mirne, bône, Osetim i ja, katkad, čistotu srca blagu, Lajički život, al’ s njim i čase monotone, Otužne, duge, što mi pohotu krate dragu.

Danas smo tužno sustali; Pa neka! Ko će još pep’o srca sad da žari? Najbolji odmor još nas čeka. Treba nam leći, snovi moji stari.

Hladno, sipi... Blato. Vlaga. Bare... Vidiš kako bašte kobno žute. Naše nade nepovratno stare; Naša srca mogu još da ćute.

— jednom, u noć čednu, Sa bolom duše što tuži i grca, Ja ću ti doći na postelju lednu, Ti, mrtvo drago slomljenoga srca.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Ni gavrani, što ih grakanjem pozdravljahu u prolazu, ne pomjeriše gvozdena im srca. No eto tvrdo spavaju. Tlo pod njima bijaše, gotovo, pepeo od ljudskijeh kostiju.

“ Tri Njeguša polijegaše. Janko započe ponovo da siplje iz svojega izdašnoga srca. U nekijem časovima zaista mu vrijaše u njemu, a tad mu same riječi letijahu iz usta.

Imbro odape i pogodi Mišana posred srca... Vjetrić pirnu i rašćera dim. Svi vidješe što bi. Janko, čudnom hitrinom, nađe se prema Turčinu.

Osjećao se „kao slamka među vihorove“, ali je sretan bio, jer je šljedio nagonu srca svoga... Kad se Jan osvijestio, nađe se na kolima. Prvo što mu k uhu doprije, bi jauk ranjenika i njemačke riječi.

„E onda večerajmo, pa ćemo!“ ponovi opet vidar. Večera je malo trajala, niti iko riječi progovori. Ivani se jad oko srca savio i jedva suzbijaše suze, jer joj sve to napominjaše Miluna.

“ Vladika se od srca nasmija tijem đakonovim „umaniteljnim“. pa će njemu: „Ostalo, bez bataka, savladaćeš ti, oli?“ „Zašto ne, Gospodaru,

Junački mi zamijeni Miluna, te mi je on danas usred srca! A mio mi bješe kako ga vidjeh; nešto mi ga krv dava. A i on, siromah, dušom bješe prionuo uza nas, odmah s početka,

A, može biti, kao što rekosmo, ne taj strah, nego i njena djevojačka savjest. A kako bješe bolećeg srca, žao joj bješe Janka. Možda joj prolijetalo kroz glavu da ne samo ima razloga da ga tješi, nego da je to njena dužnost.

Uz prikladnost i junaštvo, širi opsežniji um i nježnost srca. Osim svega toga što ih je jedno k drugome priljubilo bješe tako nazvani nagon za ukrštajem.

Ja, bogami, nemam ništa protiv onoga momka (Janka), no mi je mio — a ti lijepo znaš — kao da mi je od srca, no maloprije, u ijedu, rekoh onako. Pa i za njega, ti znaš da će biti prijekoran.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

(— i tu prelomi slamku). Dabogda ne dočekala zelene vence! (zakletva devojke). Onako mi živjelo što je od moga srca palo! Sutrašnji dan ne dočekao! Tako zgrčen na tvoja vrata ne dolazio! Tako magareću glavu ne nosio!

— Ne pada iver daleko od klade. — Ni oca da kara, ni majke da sjetuje (siroče). — Za svojima rane pored srca, a za decom posred srca. — Deca jedu divljake, a starima zubi trnu. — Tuđa majka zla svekrva. — Svekrva — svekriva.

— Ni oca da kara, ni majke da sjetuje (siroče). — Za svojima rane pored srca, a za decom posred srca. — Deca jedu divljake, a starima zubi trnu. — Tuđa majka zla svekrva. — Svekrva — svekriva.

— Na najmilijega je najžalije. — Od mile ruke udar ne boli. O LjUBAVI — Bez srca ne ima života. — Da nije ljubavi ne bi svita bilo. — Nije sile nad ljuvenom. — Ljubav je početak i dobra i zla.

— Tko ljubav sije, ljubav i žanje. — Što ga nije na oči, nije ga ni na srcu. — Daleko od očiju, daleko od srca. — Ljubav je đavolji posao. — U ljubavi nije vjere. — Čist račun duga ljubav. — Česti celovi gube ljubav.

ne primila ni mene, ni tebe, ni bašče građene, ni voćke sađene, ni ovce jalovice, ni krave bakovice, već Muje i Mujina srca, i džigerice, i njegovih sedamdeset i sedam damara, osamdeset i osam žglavaka i njegovih devedeset i devet kostiju!

i na devetom moj dragi Petar (ili već kako mu je ime) kleči, od sveg srca ječi. Pitala ga Marija Anđelija: „Što ti, dragi Petre, klečiš, od sveg srca ječiš?

Pitala ga Marija Anđelija: „Što ti, dragi Petre, klečiš, od sveg srca ječiš? — Ne pitaj me Marija Anđelija, imam dragu Jelenu (ili već kako joj bude ime) u zlatne niti unićena, u srebrenom

iz guše, grkljana, ramena, mišica, lakta, članaka, ruku, prsta, nokata, grbine, krstina, grudi, rebara, slabine, iz srca, iz crne i bele džigerice, iz pupka, želuca, creva, bubrega, mehura, bedre, kolena, iz cevanica, iz nogu, iz peta, iz

Koji zlovoljno došô, od dvora mu veselo pošô, rukah punanih a srca vesela, putem hodeći, boga moleći i lijepo zboreći: dobra gospodara, dobre gospodarice, dobro ti mi je udijelio,

Stjepan u zdravlju zaskočilo, a boljemu ostavilo od ove godine do godine, a od godine dok bude volja božja a požudnja srca njegova.

— Svaka svraka skaka na dva kraka. — Upletoste li kajiščiće u opančiće? — Crvena krvca iz srca vrca. — Crkva i pred crkvom predcrkvac. — Crn jarac, crn trn, — crn brsti trn.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

9. ZMIJA MLADOŽENjA. Bila jedna sirota žena koja nije imala od srca poroda pak se molila Bogu da joj da | da zatrudni makar zmiju rodila.

Kad iziđe pred cara, reče mu: „Svetli care! Eto tvoje sablje, a evo moje glave. Ja nisam dugo vreme imala od srca poroda, pak sam se molila Bogu da mi da da zatrudnim makar zmi | ju rodila, i on mi da te zatrudnim, a kad dođe vreme,

10. OPET ZMIJA MLADOŽENjA. Bila jedna carica koja nije imala od srca poroda, pa se jednako molila Bogu da joj da da rodi.

Jedno veče moleći se tako uzdahne i reče: „Ta daj mi, Bože, od srca poroda, da bi i ljuta zmija bila!” Posle nekoga vremena ona se oseti trudna, i kad bude na tom doba, rodi zmiju, pa je

da se njihova sestra ne uda; te ova baba da im jednu travu i reče im: „Daćete joj ovu travu da popije ujutro na šte srca u vodi nenačetoj, i kako je popije doći će joj pamrak u glavu, te će u goru pobjeći, i kad se u gori nađe, već se doma

28. CAREVA KĆI OVCA. Imaše nekakav car ženu koju preko načina milovaše. Oni od svoga srca nemadijahu ništa drugo do jednu jedinicu šćer, koja već bješe prispjela za udaju.

pasu kao prikazanije ne kazuje, naumi da ubije sama sebe, te tako i učini: uzme očin handžar te njime sama sebe usred srca.

No najmlađi brat bude junačka srca, ne budi braću svoju, nego srete aždahu pa je udari triput i sve tri joj glave odsiječe, potom odmah uši odsiječe i

Onda carevi zapovede te se lisica raspori i srce izvadi pa nalože vatru, srce raspore, iz srca ticu izvade i u vatru bace, kako tica izgori Baš-Čelik pogine. Carević onda uzme svoju ženu pa ode šnjome kući. 2.

On nije imao oca, nego samo mater, vrlo opaku i zloga srca, koja kad sagleda sina i nevjestu, naijedi se žestoko i stane koriti sina, zašto je vjenčao đevojku, koja nije njemu

loncu neomrčenu a u vodi nenačetoj, od đevojke samohrane a na vatru samotvoru, pa neka za tri jutra popije na šte srca iz molitvene čaše, ondar će ti ozdraviti i mene vjenčati.

Sveti Sava - SABRANA DELA

po zapovesti Gospodnjoj, da ne čuva sakriven nijedan pokret duše, nego otvoreno da iznosi igumanu svome sve sakriveno srca svoga.“ Ovako čineći, braćo, izbavljamo se ne samo svojih grehova, nego ćemo i ubuduće biti tvrđi.

sud pravedni sačuvan ispitno i merila pravde i tačnost istine da se razume kao da nadzire svevideće oko sam onaj koji srca i utrobu ispituje. (Ps. 7, 9) A ovo od vas sud ispitivanja da bude.

koji pobožnost, ljubav i jedinstvo svemu drugom pretpostavljate, koji se svojim igumanima u svakom strpljenju i smernosti srca povinuju, i njima zapovedam da požure na bogoljubno ispunjenje, a oni drugi da se odašilju, pa makar trebalo i malo da vas

Jer kako ovoga da nazovem? Vladarem li, ili više učiteljem? Jer utvrdi nas i urazumi srca svih i povede nas kako treba pravoverni hrišćani da drže pravu veru prema Bogu.

Navršivši 37 godina u državi svojoj, Vladika, pak, premilostivi ne prezre moljenja njegova, kojim je iz dubine srca uzdisao, već kao milosrdan i trudoprijemac i nagraditelj, svima želi da se spasu. (I Tim.

27, 28-29) i poče ga učiti da napreduje u svakom delu dobrom u vladavini svojoj, i dobrog srca da bude prema svetu hrišćanskom, koji mu predade, Bogom napasanu od njega pastvu, govoreći mu: „Čedo moje ljubljeno,

i uzevši ga na rame, prinese Ocu svom i svojoj želji, i da od Boga nagradu primi ustranjenja radi od svojih, i drugu želju srca svoga da ispuni i da nađe ljubljeno I zabludelo svoje jagnje.

Kao mnogoplodna loza grozd procveta, oče Simeone, pokajanja vino izlivajući i maglu strasti od duša naših odgoneći i srca vernih veseleći.

Prosvetli, bogonošče, od Trojice svetlošću duhovnom oblistavajući srca vernih, tamu neverja prognav, crkvi pravoslavnoj veru držeći, veru kao oklop, krst kao oružje, ljubav kao štit, kao mač

Mir Božiji da se izlije u srca vaša, i blagosiljam onoga koji vas blagosilja, a one koji vam zla čine proklinjem, da ne bude na njima milost Božija, niti

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Ako ima nešto jadnije od čoveka koji večera sam... ANĐELKO: Nisi ti toliko na kraj srca. IKONIJA: Govorim za tvoje dobro, ja sam moje pregurala.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Poznati sebe, poznati ljude, nji[h]ove naravi i najpotajen[ij]a sklonjenija i pristrastija nji[h]ovog srca, iz koji[h] proizniču i proishode sva nji[h]ova namerenija, dviženija i dela, o tom su se trudili najveći ljudi, i do

ljudi, istini blagodetelja čelovečeskoga roda, dale su mi sposob proći i dostignuti do najpotajeniji[h] zapletaka srca mojega; prosvetile su me i dale su mi više poznanst|va nego što bi[h] mogao pridobiti iskustvom hiljadugodišnjega

Vrlo je malo taki[h] ljudi koji samo iz zloće srca i s namerenijem čine zlo samo zašto im je zlo milo. Sa svim tim, moje namerenije, budući ispravljenije narava i

hoditi u školu, hoteći oblekčati strinu Bosiljku, a pri tom ne imajući nijedno muško dete, dobra odveć i milostiva srca budući, uzeo me k sebi s namerenijem da me vospita namesto sina. U ovo vreme u čakovačkoj školi slučilo se izmenjenije.

Moja tvrdoglavica zla je bila i opaka, sam ispovedam, premda nije proishodila iz zle volje i srca, nego iz nerazumija, nerasudija i sujeverja; niti sam ja mogao inače mis|liti, predstavljajući sebi da ja čistosrdečno

da je on nešto načuo, no da bi rad, za veće uverenije, od mene o svemu izvestiti se Ja vidim da mu smej ne ide od srca i da u njemu imade nešto usiljena i lukava; no sa svim tim, poznavajući moju nevinost i ne videći ništa česa bi se

Bio je odveć blagoobrazan i krasnoličan čovek. Njegovo govorenje bilo je sasvim podobno mudrovanju srca njegova, prosto, nepritvorno, jednim slovom, duša, srce i govorenje pravo srpsko.

Mlad čovek, blagodaran bogu i roditeljem, lasno će i radosno primiti na njivu srca svoga semena najkrasniji[h] i najblagorodniji[h] dobrodetelji.

Ne mogu se načuditi kakvo je nepostojanstvo človečeskog srca, a najpače u mladosti. Ovi ti me novi prišelac uzme sasvim na svoju ruku i preoblada.

” Ko ovo ne čuvstvuje, njemu je gvozdeno u prsima srce. Običavajte, dakle, mlada srca da čuvstvuju, u najmanjem listku, travici i cvetku tvorca svoga da poznaju, u življenju i dviženju mravka i mušice opštega

Prama ovima stvarma, koje u ovoj knjigi nađem, ostanu prolozi za ništa. S kakvim userdijem i toplotom srca sam čitao! I sve od reči do reči upamtio! Kamo tada knjige one koje su danas u rukamˊ!

Dobar je narod i blag; ako li u čemu pogrešava, ne čini iz zla srca, nego iz neznanja. O crkovni predstatelji, nemojte sakrivati evangelsku istinu!

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

u trci utjecao svijem svojim vrsnicima, mogao se popeti na drvo kao vjeverica, mogao je uzjahati gola konja, a imao je srca da se pobije i s kojim brkonjom.

Oćeš da te izujem? Nećeš, veliš! Pa ti, po ovome vrimenu, oklen doklen. Valaj, ni vra-Naćvar nema srca! I šalje te radi gubavog Kenje! Ma šta to može biti, dite?! Cigurno nika velika stvar.

Od strica Bakonja bi otišao ka svome zaštitniku Baleganu, da „struni rosu sa srca“, kako kažu naši. Inače, po običaju, đački doručak bijaše komad hljeba.

Ja ne znam šta će s menom biti! — Ne bojim ti se ja glavi, Brne! — reče mu Vrtirep. — Nisi ti primeka srca, iako nisi zâ čovik! Nego čuvaj se, da ti... krk!... znaš, da ti ne krkne žila ka siromaju fra-Vici jutroske.

— Todorina Drakčević iz G... Najveći ajinin što ga je ikad zemlja dala!... Desna ruka Radekina... O, brate, čudna srca!... On se prepodobiti da je smeten, i doći da služi!...

Pošto je Srdar bio dobra srca, opomenuo ga jedared Naćvar da je njegovo ponašanje protiv „regula“. A na to će Srdarina oprho: — A ko se već ovdinak

Ali, jopet, nadam se u boga i svetoga Vranu da ćeš s vrimenom biti milostivijega srca prima svojima... A pitaš za stričeve šta rade? Šta i nesriće jedne. Šundi je izašla živina na listu od desne noge.

Kad Bakonja prvi put povede Mačka i Bujasa ka stricu, ta dvojica ne bijahu mirna srca. Đakon oborene glave i gotovo dršćući izreče ispred vrata: — Molitvama sveti otaca naši, gospodine Isukrste, pomiluj

Bakonja nemirna srca, vrati se k vozu, gdje zateče namrštena Srdara. Ovaj mu pođe u susret takijem načinom, kao da će ga ščepati za gušu, a

Tada Bakonja briznu u plač, u silni plač. Učini mu se da mu suze izviru iz dubine srca, a ne osjećaše da mu biva lakše. Tako mu nikad nije bilo.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

O teži je muk od teških reči. BEZ LjUBAVI Kad će sneg iz moje glave da prestane: Već mi mesto srca kuca komad celca. Prazan sam i beo kao dno krečane. Najzad, crni svete, evo tvoga belca!

Ćosić, Dobrica - KORENI

I deca bi im poskapala od gladi da nije njene lake ruke i mekog srca. Trebalo je da se vrati braći pa da uvidi da je i njih izgubila onog dana kad je velika gazdarica postala.

Sada je žena. Hoda po jabučaru i čuje samo veliki hleb srca. Ono je u njemu. Sluti ga i sve je sebi lakša. Stade. Kod ove jabuke. Čini joj se da i njeno lišće drhti.

Naređuje. Sada zna da ne može ni da je udari. Aćim je napisao testament. Njeni laki koraci pređoše mu vrhom srca. Ipak, postoji jedan izlaz: rakija. I noć miriše na rakiju. A snage ima za petnaestak koračaja do bačvare.

Bilo je dublje od bunara, od Morave, od sinjeg mora, to njegovo ćutanje. Aja stojim u njemu i blago mi oko srca. Ponekad zapeva. Glas mu nije bio bogzna kakav, ali se videlo da muško peva. Ne dade Bog da njegovo ostane za njim.

Pomrčina miriše na kišu. Tamo gde noćas njemu treba da se rodi unuk, žuta je mrlja u tami. Kora srca je ispucala i boli. ...

“ — on je postiđen do nokta na malom prstu, zadavljen lupnjavom srca, gotovo potrčao niz ulicu, jer joj je u iskošenim i krupnim očima video grudvice mržnje i u njima prepoznao Vukašina.

Tada mu je postalo jasno što mu Simka i Adam više ne donose hranu. To i Aćim zna, a ipak ga tako gleda, jer on nema srca i nikoga sem sebe ne voli.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— ču se smeh, a jaje ljutito povika neka se ne šali ma ko da je: on je kamen, a kamen nema srca. — To je nešto što pripada samo ludima. Zato su nespokojNi i nesrećni. Smiri se i sedi tu gde si... — Moram napolje!

Od tvojih poljubaca spašće led s njeNog srca, oslobodiće se ukletosti, a zahvalna — otvoriće ti vrata... — A tada? — dečak zadrhta osećajući slabost u kolenima.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

! Br. Radičević H KROZ PONOĆ Kroz ponoć nemu i gusto granje Vidi se zvezda tiho treptanje, Čuje se srca silno kucanje O lakše samo kroz gusto granje!

Na glavi ti venac od pomenka, Mile grudi bela ruža čuva, Oko pasa plavičasta sasa, Oko srca stručak miloduva. Začudih se, na što tol'ko cveća; Al' mi cveće tihano progudi: „Tiho, tiho, tako srećan bio, Da se

“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te! Ni otkuda nema mi odjeka... Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?...

Ta je pesma izliv srca, Izliv duše sretnih dana, U njojzi je moja sreća, Ljubav moja opevana; U njojzi je odziv raja Na usklike žića mlada, Sa

i ja čitam svoju pesmu, Uzdisaje srca vrela, Čitam cvetak svoje sreće, Sve to čitam - sa pepela. Oh, zar tako ljubav sveta i po smrti jošte traje!

vam je dobro, pesma vam je med; Ali moje srce, ali moje grudi, Ledenom su zlobom razbijali ljudi, Pa se mesto srca uhvatio led.

S belom bulom, Sa zumbulom, Šaren-rajem, Rajskim majem, Cvećem, mirom, Sa leptirom, Letimo ti mi Srca topiti - Ćiju ći!

o blago meni! Mnogo je dana, mnogo godina, Mnogo je gorkih bilo istina; Mnogo mi puta drhtaše grudi, Mnogo mi srca cepaše ljudi; Mnogo sam kaj'o, mnogo grešio, I hladnom smrću sebe tešio; Mnogu sam gorku čašu popio, Mnogi sam komad

Il' se ruši, il' se nešto zida, Il' baš raja okove raskida? Sviće l' zora one sreće lepe Za kom srca i u grobu strepe? Kliče l' vila iz srbinskih gora? Je l' već ora koja doći mora?

praha diže u nebo, Kostiju kršnih to je gomila Što su u borbi protiv dušmana Dedovi tvoji voljno slagali, Lepeći krvlju srca rođenog Mišica svojih kosti slomljene, Da unucima spreme busiju, Oklen će nekad smelo preziruć' Dušmana čekat' čete

priča ovo: Hvatalo se neko kolo, Kolo mlado, kolo novo, Nove klice stara nada, Novo cveće stabla stara; Duše čiste, srca mlada, Naslednici sveta žara; Tu se sleg'o život mladi Da se s grobom razgovara. „I ti pade, brate dragi!

Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom, I svaki će prozor zasuti beharom, Da probudi srca što ljube i gore... Zato nemoj, draga, da te san obrva! Dođi, i u bašti budi ruža prva, I na mome srcu miriši do zore!

Popa, Vasko - KORA

će nam proklijati Razbežali se dani Zar da dovek čekamo sunce Da nam se kroz rebra zažuti Slušamo kako nam srca U grlu mrtvih stubova lupaju Istrčali smo iz grudi 14 Očiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U slepom našem

obavija I prati do našeg oslepelog stana I svetli na pustim nasipima vena I ko je ta ptica Na napuklom nebu moga srca Jedina ptica Glasom me tvojim k sebi zove Jer ne ume bela Na zemlju da sleti 27 Među dlanovima Grejao sam ulicu Kojom

sumrak svlačim Dan mi je našao lice Vetar kosu razveselio Pogled mi začuđen lista Senka iz sunca niče Svet na pragu srca stoji Opet obroncima plavim U glas ti bistri silazim Po našu čarobnu

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Nađoh je porušenu, iako ne sravnjenu sa zemljom, no u njoj nađe smrt čuvar zgrade. Tužna srca pođoh u obližnju Kosmajsku ulicu i, preko ruševina zgrada koje su preprečile ulaz u nju, jedva dospeh onamo.

Ali našem nomofilaksu beše teško oko srca. „Šta onda“, razmišljaše on, „ako ribolov ne uspe? Prepredeni Milon svu odgovornost za to svalio je na mene, a ja

Ribolov beše obilan, o tom nije moglo biti sumnje. Grilus odahnu, i teret mu pade sa duše. On zablagodari iz sveg srca Posejdonu što mu je oprostio njegove ljudske slabosti.

Ribarska mreža bi naposletku izvučena, a velika gomila ribe iz nje izručena na obalu. To razveseli srca ribara, a još više srca potrošača tog berićeta. Ribari počeše da sređuju ribu.

To razveseli srca ribara, a još više srca potrošača tog berićeta. Ribari počeše da sređuju ribu. Kad pri tom pronađoše najveću u celoj gomili, Milon je ščepa

“, odgovori mu lekar svojim kadifenim basom. I obojica padoše jedan drugome u naručje i zagrliše se od sveg srca. Abderićani stajahu kao okamenjeni.

Demokritos se smejaše od srca. „E to si dobro smislio“. Oni nastaviše svoje razgovore. Demokritos se bavio i medicinom, napisao je jedno delo o

Kako bi inače raspoznavao istinu, ako ne uvidiš šta je zabluda?“ Aristotelu padne kamen sa srca. „A kako stoji, sinko, sa tvojim znanjem geometrije?“, zapita Platon. „Kako da ti kažem, učitelju?

„Biću ti, učitelju, od srca blagodaran na takvom očinskom savetu“. „Kad se ono na Delosu razbukta kužna jedna bolest, potražiše Delijci saveta

„Ja sam“, reče on, „svome poštovanom kolegi i dragom prijatelju Klejtomahu od srca blagoradan što mi je svojim oštroumnim primedbama stvorio mogućnost da svoje predavanje dopunim i proširim preko

što je činio bez prestanka i da razgovara sa samim sobom: „To što ona prema meni oseća, samo je sažaljenje njenog mekog srca, možda i iskreno prijateljstvo, kako mi ga posvedočava svakom prilikom, no ništa više“.

„Zašto plačeš?“, zapita on svoju ćerku. „Zato što imam srca!“, reče ona odlučno i pogleda mu pravo u oči. Kralj se razgnjevi.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

što danas rade oni odmorni koje rat nije nimalo izmenio ili bolje koje je rat utoliko izmenio što im je sasvim iskvario srca, A šta je sa slobodom? Kad smo nosili teže okove od ovih što ih danas, inače umorni, vučemo? Okovi to vam je nagrada.

U šta? Kome da verujem? Za čim da pođem? Šta je to što sad treba da ustalasa ljudska srca, da ponova rasplamti ono plemenito, nezainteresovano oduševljenje koje se ugasilo?

Pa se crvene tačke pojaviše, srca nam zalupaše, a malo posle ala što je brektala stade. Mi pojurismo kolima, zverajući na sve strane, kad se jedna vrata

Imao sam onamo plemenitog i umnog roditelja duše na koga sam se, u onoj idealnoj srodnosti srca, naslanjao, i sa kojim sam produžio da opštim i posle, uveren da on uvek misli s mojim mislima, sanja s mojim snovima,

su živo, složno I munjevito odskakale svojim užasno zaoštrenim šiljcima da me bodu, da me smrtno ubadaju usred samoga srca. A više moje glave, u drvetu moje postelje, neumorno, jezivo i neumoljivo, strugao je crv bedne moje nerve.

I Leonu će biti ža... ža... žao, i urlaće svaku noć, a u školu neću nikad poći; a kad bi jedan ovde imao srca..., ali mene niko ne voli — jaoj niko zato što sam veštica i jašem na vratilu.

krvavo stezale one uglačane paoce, kroz moju malu poludelu glavu prođe misao, koja je od tada, u najtajnijem dnu moga srca, ostala najbolnija moja misao života: zar niko, ama baš niko, tu među tolikim svetom, mene ne voli, i neće da pomogne,

I sve tako, sve tako. Pa se vraćamo kući leti o raspustu i srca bi nam cvetala od sreće da nije one strave. Žurno silazimo s kola, strepimo, ne vidimo ga na velikoj kapiji gde nas

samo njeno ubrzano disanje i kako se otkucaji časovnika mešaju sa bolesnim vazduhom sobe i otkucajima njenog oslabelog srca.

treba diviti, jedan čovek koji iz nekih uzroka pati od duže uzdržljivosti, pa pored toga nekako očuvao i mladost srca, izgleda komičan nekome u nekim prilikama, a naročito u očima te mladeži, i to ove današnje mladeži, koja u stvari i

komičan nekome u nekim prilikama, a naročito u očima te mladeži, i to ove današnje mladeži, koja u stvari i nema mlada srca i kojoj jedino godine, dakle cifre, daju pravo na sve.

tek snabdeli sredstvima protiv gadne bolesti od koje smo trpeli, očekivasmo mi katkad ona ista mila stvorenja, čija su srca podrhtavala od sreće, žureći se da nas vide i stegnu nam ruke, zarumenela, radosnih očiju, gledajući u nama bića skoro

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

život, da ta izmjena obasjanosti i zasjenica i jeste arza i teza našeg živoga daha, sistola i dijastola našeg živoga srca.

Ono što vremenu daje tok, to su kucaji našeg srca u njemu: ono što prostoru daje prostornost, to je kretanje naše misli kroza nj.

Pa kad se iz čitave te klin-čorbe koju je oko takvog jednog fantoma čovjek napleo i nabajao izbaci klin, i opet teška srca može da se batali ono što je preostalo.

He, dakle, još jednom, drago im je, raduju se, od sveg srca se raduju, ustaju, zakopčavaju ogrtače, baš se raduju, baš zakopčavaju ogrtače, karirane putne ogrtače od tweed-a, i

uvijek malo gorčine), već voljeti grešnika kao grešnika, voljeti ga takvog, baš takvog kakav je; voljeti ga vedro, čista srca, bez tmurnog oblaka koje opraštanje ostavlja na našem čelu. Jer opraštanje boli, uprav kao i prigovor.

Bojim se da ti nije dao ono smirenje koje bih ti ja iz svega srca želio... — O, samo mi to nemojte željeti, oče, samo ne to!... Nije za mene smirenje, oče moj!

Dobar je, dakle, i on. Ali samo uz jedan uslov: da ti potraje do kraja. Ja ti to od svega srca želim, kad si već na tom putu; da ti potraje do kraja, da se ne dogodi da on umre prije tebe.

Ja se od srca nasmijem. Došao mi je odjednom bezazlen kao dijete. — E, baš ste širok fratar, „liberalan fratar”, imao je pravo

Na dlanu će nositi trepetavi žižak u obliku srca — svoj plamsakavo ugroženi život — koji će se u oportunom času udunuti.

Osjećali smo njegovu prijatnu toplotu i kucanje njegovog bezrazložno uzbuđenog srca. Sunce je naglo zalazilo, pravo pred nama. Svakim časkom gubili smo po komadić, još komadić njegova koluta.

Bio sam spreman da podijelim s čovjekom tanku koricu kruha, ali sam teška srca dijelio moju sirotinjsku sobu. Kad smo neprestano s ljudima, upoznamo tuđu unutrašnjost kao ponutricu izlizane kese.

* Izlaze mi pred oči agonije bliskih osoba. Još kuca, i dosta punano, arterija pod koljenom. Mišić srca još se besmisleno steže i rasteže, po snazi navike.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Varaše ga kucanje rođenoga srca ili pištanje uha. Odjedared zastane bled kao smrt, stane da sluša s napregnutom pažnjom: učini mu se da tu negde u

I on, harambaša hajdučki, sav blažen, kao nevino dete, sluša taj zvuk I oseća kako mu se rastapa led s okorela zlobom srca...

Spade mu veliki teret sa srca, nestade onoga večnoga strašila, što mu nad glavom stajaše, i on se lako pomiri sa svojim stanjem.

Stanka se naljuti, ali se opazilo da joj se ove reči kosnuše samoga srca. — Ono jest, kad bi se ti dao da te ubiju. — Pa... kako kome. Nekome bih se, može biti, i dao. — Gle jako!

— Znaš šta, bolan: ja bez tebe ne mogu živeti. Ova je reč ošinu preko srca kao munja; zadrhta sva, pa, ne znajući šta bi mu rekla, skoči s trave, dohvati obramicu s rubinama i zaturi je na rame.

Neko neodoljivo, strasno i grozničavo osećanje obuze ih oboje, zaigraše im mlada srca, ispunjena neizmernom slašću i blaženstvom, zadrhta im celo telo, i oni sami ne opaziše kako se nađoše jedno uz drugo

i veselije kuca, i ono vidi pred sobom neku nejasnu nadu, obuzima ga neka svetla milina, i ono u trenucima liči na srca ljudska: htelo bi da se nada, da ljubi, da prašta; neka svetla neodređena vera u dobro obuzima i njega...

da se htede još jednom uveriti da je ne varaju oči, kao da htede zapečatiti u duši taj nemi poslednji odgovor ohladnela srca, koje govori o neverstvu, pogleda ga još jednom pažljivo, bolno, mučenički...

Ama zar sam zato ja trpela toliku sramotu, ponižene, mučila se kao nijedna druga!... Ostavih dobru majku, uvredih do srca staroga oca, okretoh leđa celom svetu, samo da on bude moj, da delim sa njim zlo i dobro...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Seljak se posle toga opet obogati. ZMIJA MLADOŽENjA Bila jedna carica koja nije imala od srca poroda, pa se jednako molila bogu da joj dâ da rodi.

Jedno veče, moleći se tako, uzdahne i reče: — Ta daj mi, bože, od srca poroda, da bi i ljuta zmija bila! Posle nekoga vremena ona se oseti trudna, i kad bude na tom doba, rodi zmiju, pa je

No najmlađi brat bude junačka srca, ne budi braću svoju, nego srete aždahu pa je udari triput i sve tri joj glave odsiječe, potom odmah uši odsiječe i

Onda carevi zapovjede te se lisica raspori i srce izvadi, pa nalože vatru, srce raspore, iz srca ticu izvade i u vatru bace. Kako tica izgori, Baš-Čelik pogine. Carević onda uzme svoju ženu pa ode s njome kući.

Raja, pošto ču i poznade koji je Turčin, odgovori mu: — Valaj ti, Turčine, moj aga, ne vjerujem da me od srca blagosivaš.

Kaluđer, poznavajući mu ženu, od svega srca uzdahne, pa u sebe reče:: „Siti psi!“ A onome seljaku reče: — Bi li je sa mnom promijenio, da ti za nju dam kravu

Petković, Vladislav Dis - PESME

Svirala je: venac snova, I visine, Nemir srca i magline, Što poniču iz bolova Od kolevki do grobova Sviju duša i vekova.

I sve to grob moj! Tu će lepo stati Sve mrtve ruže srca dece nežne, Što će živeti, a bol neće znati, Kao ni cveće ispod kore snežne, Što se kameni, i ipak ne pati.

Još imamo snage da se lepo sniva, Pokreta za šapat i poljupca glas, I strasti, u kojoj zagrljaj počiva. Još nam srca kriju izmirenje, spas I ljubav što prašta i jade odnosi K'o proleće zimu, kao mir talas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla. MI ČEKAMO CARA VELIKI DANI MI ČEKAMO CARA Poneli smo u rat svoja srca muška, Suze sede kose, zagrljaj devojke, Osmeh dece svoje i san što ih ljuška, I veru u Boga, puške i trobojke.

Umesto suze da mrtve delije Ožale redom, nek grobove njine Pesma iz srca, iz grudi prelije: Velika pesma umesto crnine.

Od Kosova plač je, Bogu se vapije, Al' nigde pomoći, svuda srca tvrda: Siđoše gromovi, padoše kapije, Progledaše ljudi, i polja i brda.

Kroz moju dušu prošle su sve trube, Doboši, pesme i krvave seče, Hiljadu srca što ginu i ljube, Dan pun grobova kao zvezdâ veče.

mnom se jave: Ja vidim sebe u raskošnoj moći Gde skupljam zrake i obzore plave, I njih odevam, i silinom duha Iz svog srca, razuma i grudi Život im dajem. I tada, bez straha, U svet ih vodim i spuštam kod ljudi.

I šum tajanstven kao pokret vila Ide sa zemlje, gde još ruže cepte, Gde srca trnu: šušte crna krila, I crna krila nad životom trepte. 1911.

Ja moram ovde, kraj svačije rake, Da stojim, gledam, s očima bez sjaja, Gde neumorno, iz pobede svake, Iz toplog srca moga naraštaja Mogila raste put poplave jake.

Crni k'o podignut grob. Usne prepukle od vrelog daha. Nad svakom glavom nadvila se kob. Umesto zvona, udaraju srca: Zvone na užase. U vazduhu led. Nevinost srećna pred ponorom grca. Starost pocrne, čovek posta sed.

Il' se zbilja ovde i sad neko krije? Je l' oblik propasti, večan, bez početka? Il' časovnik smrti što bez srca bije? Ja znam ovu kuću, i čija je bila. Znam je zbog godina koje ona broji.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

I ne samo da sam je savladao već sam je iz svog srca iščupao tako da nije ostao ni trag od želje za njom. Otad sam prema svakoj kocki ravnodušan, kao prema čačkanju zuba.

Žudeo sam za eksperimentima, za istraživanjima, i predao sam se sudbini teška srca. Upravo kada sam se pripremao za dugo putovanje kući primio sam vest da otac želi da idem u lov.

Veliki teret mi je pao sa srca, ali olakšanje bi stiglo prekasno da ne beše jednog čudotvornog leka, koji se dobijao dugim kuvanjem jedne posebne vrste

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

A onda je odjednom odjeknula čuvena pesma nemačkih iselješka , čiji sam poslednji refren, mada teška srca, i ja prihvatio: ”Oh kako bi teško bilo ostavljati obrsie rodne zemlje Kada ne bi živela nada da ćemo ih uskoro ponovo

To me je oslobodilo i ohrabrilo pa sam govorio bez straha i iskreno, jer sam verovao da govorim ljudskim bićima čija srca nisu okovana gvozdenim kalupima koje su izmislili njihovi pretpostavljeni.

Jednom, kada mi je govorio o obuzdavanju moje naravi, srca i jezika, primetih da je po njegovom shvatanju ceo život samo jedan niz mera za obuzdavanje, ali sa kojima nije lako

Moji planovi i moje težnje zanimali su ih kao da sam i ja bio član njihove porodice. Dobra starica bila je nežnog srca i mnogu je suzu prolila slušajući pričanja o mom životu od onoga dana kada sam se oprostio sa ocem i majkom, pre pet

Bičerova pastva bila je nalik na košnicu punu bića medenog srca. Svaki čovek u toj grupi podsećao me je na one Amerikance sa kojima sam se sprijateljio na željezničkoj stanici u Beču i

Svaki član njegove pastve izgledao mi je kao verni pobornik ove doktrine. Jedan od ovih sledbenika ”medenog srca” bio je i doktor Čarls Šepard sa Kolumbija Hajts u Bruklinu.

Vedro raspoloženje i ustreptalost mladog srca bila je odlika i jednog i drugog, pa se i ispoljavala na isti način: u atletici koja podstiče veličanje snage i borbenog

Oni su bili izvanredne atlete, ali uprkos tome bili su meka srca i plemeniti mladići. Činjenica da njihovo znanje nije bilo baš naročito, nije smetalo njihovom veoma obrazovanom ocu, jer

Na putu sam se više brinuo za dvanaest lepih učenica iz Vašinggona koje su pošle na put u Evropu. Niven se od srca smejao i dodao u šali da su dvanaest lepih devojaka iz Vašingtona sigurno interesantnije od svake teorije, ne

Srpski horovi nisu ništa manje vredniji. Nijedna muzika nema takav uticaj na naša srca kao zvuk ljudskog glasa. Svaki pevač u toj velikoj povorci u Karlovcima osećao je da daje svoj udeo u poslednjem

Na putu sam se više brinuo za dvanaest lepih učenica iz Vašinggona koje su pošle na put u Evropu. Niven se od srca smejao i dodao u šali da su dvanaest lepih devojaka iz Vašingtona sigurno interesantnije od svake teorije, ne

Srpski horovi nisu ništa manje vredniji. Nijedna muzika nema takav uticaj na naša srca kao zvuk ljudskog glasa. Svaki pevač u toj velikoj povorci u Karlovcima osećao je da daje svoj udeo u poslednjem

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Zvižduk i šuštanje gdekojeg suhog lista gubi se negde u visini, praćen tugaljivim hukom noćnog vetra što čak do srca dopire. Noć je vedra i hladna; ako tako ostane svanućem, biće i mraza.

U gradu nema nikoga od srca, a gospodari, ako je i gledaju lijepo, isto su tuđa čeljad. Poočim odavno se negdje iselio i nije znala kuda je pošao,

Onda zaboravlja sve i za čas ne čuje ništa do kucanje njegova srca. A kad osjeti na čelu ruku mu, mahom joj se čini da je pribranija i sigurnija: ima da se na koga osloni.

snažne omladine, kreće u svijet, gleda za njim i s lakom sjetom sjeća se puta u Ameriku i Lazina veseloga lica — i od srca sažaljeva snažnu djecu koja ostavljaju rodni kraj.

—Pa kako je živjela sama? — prekidoh ja. —Da, sama!... oduži on i, nasmijavši se od srca, pogleda u staru. — Kaži gospodinu sve što znaš! — umiješa se Antica mirno. — Nije u tome zla! — A što ću kazati?

svi bratimi svetoga sakramenta, u bijelim tunikama, sa kukuljicom na glavi; škola karmelitana, u smeđim tunikama; škola srca Isusova, sa crvenim pasom, i škola sestrica Blažene gospe. Četiri jaka i zgodna mladića, ponositi, nose sveti kip.

Čovek nema no jednu ženu, pa što mu beše palo na pamet te je otuđi od sebe. I misli na nju, čisto od srca je zaželi. A Pavao, suveznik, komšija?... On je zamamio.... Da zamamio!

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

i tumači nam zagonetnoga Popinog zvezdoznanca: Pošao je da nađe suncokret U kome se stiču putevi Svakog srca i svake zvezde. („Zvezdoznančeva smrt“) Zvezde padalice glave sklanjaju U senke njegovih reči.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

SAVKA (pošto su svi primili vizitkarte): E, zbogom, Živka. ŽIVKA: Pa de, de, ne budi nakraj srca! DACA (ljubeći se): Učini mi, Živka, sevap je! SAVA: Molim ti se, Živka, pa nemoj da zaboraviš! JAKOV: Ti, pa bog!

DARA: Kako si smeo, kako si mogao? ČEDA: A kako je ona mogla mene da gurne u Ivanjicu? DARA: I kako si imao srca, ona je moja majka! ČEDA: A kako je ona imala srca svoju ćerku da premesti čak u Ivanjicu?

DARA: I kako si imao srca, ona je moja majka! ČEDA: A kako je ona imala srca svoju ćerku da premesti čak u Ivanjicu? DARA: Osramotio si nas, osramotio si celu kuću! ČEDA: Ja?

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

] kako vas tek onda zagreje oko srca, kad se vidite tu, u toj ututkanoj, toploj i meko nameštenoj sobi, po kojoj veje miris tamjana, treperi užagren vazduh

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Iz prkosa, onoga što je kroz vekove plamteo samo kroz ređa tvrda srca. Na strašnu vest i ona je do Boga jauknula, ali videvši kako je iz kuće sve izbezumljeno potrčalo, njoj pade na pamet

je vide slomljenu i neobučenu, pa da se posle svete ne toliko, svakako, njoj koliko njenom narodu: „E nema, međer, mekša srca od srpskoga!..“ Zato se opet na brzu ruku pažljivo odenula, pristojno zabradila i tek onda pošla.

Jest: razoružao sam ga, zbacio sam svu onu staru silinu sa njegove duše, iščupao mržnju iz njegova srca, izagnao onu nenasitu neman iz njegove unutrašnjosti, pa ga kao brava zaoglavio i sveo na Kosovo u ovo šumarje kao

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

plač, ni popev, Ni žuborak, ni talas, Nit’ ulicom grmež kola, Niti satov tikatak — Odmoru mi da ne smeta Ni mog srca udar lak...

“ Pod mutnim nebom nevoljnici ćute; Niko ne viče: pomagaj nam, svete Al’ srca valjda ne traže jauke: Darežne ruke nek’ se same sete.

Iskićen je samo prirodnim cvećem. Uzdišuć’ mirisom, cveće zbori tio: „Čovek si bio!“ Imô si srca, imô osećanja, Uz koje sreća nikad ne prianja. I prva reč’ca beše sa tvog trona: „Skidajte lance s dvaest miliona!

Jest, čovek si bio, te i na visini Sačuvô si cvetak srca u svežini, (Taj se cvetak rado u dolini krije, Gde vetrova burnih i pripeke nije).

I jadi su znali da si srca meka, I jadi su pali, pali na čoveka: Patnja beše pratnja celoga ti veka... I zato se pesnik sad seća tebeka...

oh, da divna sanka! »Starmali« 1882. VIKTOR IGO Umovi s’ dive, duše se dive, Srca se dive veličini tvojoj, I mnogi, ruko šireć’, Jadikuju Bogu, Što s’ tako velik’, pa te Zagrlit’ ne mogu.

Gledao sam Petefija, Gledô sam ga spram meseca: Učini mi s’ kô da vidim Mesečara, sonanbila, Koji bole srca svoga Mesečini poverava, Na jedared jedna misô Proleti mi kao žunja: Boži, beži — jer ti znadeš Opasno je

Taj amanet šaljem danas Crkvi vaših srca, Da vidimo, može l’ da se I stvarno otrca. III Na oltaru svetinje nam Zračak se razliva — (A svetinja što je

širokim obodom, Da taj ne zna koračati Naprednijim hodom; Da u njemu nema mesta Višoj misli sveta; Da u njemu nema srca, A baš i poleta.

“ Tu farisej dukat baci, Al’ ne što je srca meka, Već ga tako diže, spušta Da svak vidi iz daleka. Udovica sirotica Jedan novčić spušta ti’o, A možda je (ko

Rodio se Hristos, ali ne za rđe Kojima se spava, kad je doba rada, Što od srca svoga, od Boga im dana, Nadri-filosofski pravi nakarada.

„Daj mi samo mrve one Što sa stola padnu tvoga!“ A bogatiš ima toga, Al’ je srca kamenoga. Neću dalje... grozi mi se, Zadršće mi duša živa — Kad se setim da i danas Ovde, onde tako biva.

Miljković, Branko - PESME

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti. Neki će svemir ponovo da nas stvori. Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori. U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti. Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka! Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

su ratnici pod zemljom, vojnici odbrane, Zaliha snage spremna ako živi klonu I to je odbrana zemlje Velika reč ni iz srca ni iz glave Već iz zemlje ko biljka il cvet Raste, i to je odbrana zemlje Namučeno zrno misli cvet Dan misli sunce I to

zelengore njihove su smrti najdivnija sazvežđa na jugu neba zemlja miriše na mrtve zelengoro čujem te ušima svoga srca i njih tu niko nije umro ko je umro zvezdo moje krvi i njihove zelengore VIII Za one koji su iskoristili

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme. A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći! Možda izvan moga srca i nema pesme, jer krv je vanvremena mastilo bez moći. Reč žudnja!

pati, Dok te u dubini preuređuju zvezde, Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost Presvislu u vodi bez čari što zanos Tvog srca troši za hridine trezne. Moja te ljubav pretvori u nešto Što se ne može voleti.

Jer i pad je let dok se ne padne U sebe; a tamo — nema nas, već gadne Kljuju nas ptice i ruglo smo svima; Ko nema više srca taj ga ima.

Trešnjo neverice bez oblika srca Ljudskog, zvezdane padavice vruće, U poljupcu se ništavnost koprca, A put je samo upoznato bespuće.

Iz srca mi slavuje izmami gora, Pa prazan klečim pred onim što pade, Sred nepokretnih vetrova i mora Praznih: pakao — predeo be

Pjan od udaraca srca još teturam Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak, Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura Na moru kog nema, a

Glavo sve dalja od srca mom prahu Trulež u cvetu otrezni i celu Noć kroz predele bez nade, u strahu, Prazno i zemljano vapi zvezdu belu. 1958.

Sanjam te dok pevaš u skamenjenoj vodi Morem bez molitve pro neprelet gore. Odlete tragom izdajničke sreće, Od bleska srca rukom sklanjam lice. Ne kuni vodu izgoreti neće, Udahnuo te kamen krilatice. TAMNI VILAJET Tuđom su pesmom očarani.

Krakov, Stanislav - KRILA

— Samo da ne otvore vatru, da ne otvore vatru, — šapuću stisnuta srca. Sluh se napreže i čeka fijuk. Dah zastaje u zamorenim grudima, koje bolno stežu. Ipak se beži.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Ničeg raspuštenog, dosadnog i grohotnog u njegovome smehu. To je smeh od srca, nagao, kratak. Neuzdržana eksplozija večitog detinjstva.

Kako se ne uzbuditi onda tim! Stegnutog srca, kao deca u noći, ja osećam skoro nelagodnost od ovog džinovstva u prirodi.

Polunage devojke tucaju proso i kukuruz. Umetnik nas predstavlja svojoj gospođi, jednoj divnoj dami, izvrsnog srca, koja je sva zabrinuta da nismo umorni, gladni, žedni. Aperitivi.

Afrika unela u sebe i pokazala mi svoje bilo, kroz koje bije krv vruća i tamna; svoje srce, čiji oblik nije kao našega srca, već je mračno i teško, teže od njene zemlje i bolnije i neprijateljskije od njenog neba.

Crnci skupljeni na ulasku bili su ovim neobično zabavljeni. Smejali su se glasno od sveg srca. N. ih pogleda mrko i laganim glasom koji se punio gorčinom, srdžbom i preziranjem, kao kakvim elektricitetom, govorio

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

“ To su bolovi, strašni grčevi, Što ih satane nokat izoštren, Rijuć po starim grud’ma pakosno, Čupa iz srca bolne matere... GLAVAŠ: Dakle, za sina traži kćer? I ti si pristala?... STANA: Pristala?... Ta to je trâmpa!

Pa sad je vodiš, Da sa divotom stvora njezina Potkupiš paši oči lakome, Da prodaš rumen lica nevina Za rumen-krvcu srca njegova! Al’ nećeš, veruj, stara grešnice!

Al’ blagosiljat ako uzmogne Sve što me jošte čini čovekom: Mišice snaga, razum, i duša, I srca moga pošten umišljaj, Sve nek’ je s tobom... I bog sa sinom Kog sam za život sramno prodao!

Onde ćeš sresti majku paklenu Gre s robovima besnog tirana Hajdučkog srca meso kidaju. Hajd’, hajd’, hajd’, u poteru! (Vuk i Radak odlaze.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

U pismu je bio izliv bola ucveljenog bratskog srca. Kapetan Velimirović tražio je otpust iz timočko-moravske vojske, gde je đeneral komandant.

Velimirović. To su ljudi nežna, osetljiva srca, nesposobni da podnesu i prežive tako surove udarce. Njina osetljivost je njina slabost i njina veličina.

isto ostajali po bojnom polju, kao ovo Turci na Šumatovcu, ti osetiš kao da ti je jedan od ovih strašnih kostura usred srca udubio svoje ledne zube, i ti zaista osećaš da te nešto grize pravo za srce, a te ugrize prati neiskazan bol...

Da li i drugi osećaju pri podobnim prizorima, ili su drugi tvrđa srca — ja ne znam, ali znam to da bi mi bilo milije biti u najžešćem okršaju, boriti se na život i smrt, no posle borbe,

! One glave, na onim motkama onamo, pre pô sata su mislile; ona krvava srca malo čas su kucala i osećala svom snagom zdravih i krepkih ljudi.

Čekaj da vidim čije ovo ime nosi P... T...... »na levoj strani kraj srca«« (čita na medalji): »M. M. Obrenović ІV. knjaz srpski.« A? Je l' tako? — Tako, doktore.

Znate li kakvi ocećaji spopadaju čoveka kad se vraća s groblja, na kome je sa pokojnikom zakopao i parče srca svoga? Tako sam se otprilike ocećao i ja. Smrt je danas tako mnogo igrala oko mene, da mi je i sad bila prisutna.

Da li su suze slabosti i greh? Ah, kad bi mesto suza krv iz ucveljenoga srca mogla prokapati na mutne oči, čini mi se otočio bi se s njom i ovaj bol i jad što me ovako davi svojom smrvljavajućom

« A ti, sama čudovište, praviš to i od čoveka u koga se useliš. Stvaraš: »Umesto srca guju, Umesto duše bes, U oku divlji plamen, U ruci samokres.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

više... više... o ljubavi večitoj. Pa nabuja, kâ oluja, — Ao jada golemog! Al’ me tekne kad odjekne Od praznine srca mog. II Mračni, kratki dani, Sumorno jesenje, Na nebu oblaci — Na srcu kamenje.

V Oj devojko, željo živa, Što si tako žalostiva? „Ja sam snila malo prije Da u tebi srca nije!“ Kad si snila, zoro bela, Tad si ga odnela.

Misleć’ na te, misleć’ na te, Kad samoća srce strelja, A iz srca razbiju se Puna jata raznih želja, A zlatne su — ti ih zlatiš, Tebi lete — ti ih vratiš, Divlje ti se ptice čine,

Ljubiću te, sve ovako — Bog mi srca dao — Kao golub, il’ kao soko, Kad bi ljubit’ znao. Pevaću ti nežne pesme, Da se topi cvet, Il’ ako ćeš pesme

HHHI Ala su nam srca blizu! — Slušaj, draga, tišina je, Po kucanju rekao bih, Zakleo b’ se jedno da je. Oh, kako bi bila prazna, Jedno

Oh, kako bi bila prazna, Jedno drugo da ne čuje! Dvoje grudi, dva su srca, — Jedno drugo dopunjuje. HHHІІ Snivô sam te, a ti puna cveća, Među cvećem lekovita bilja, — Bilo stitka, ljubice i

Na glavi ti venac od pomenka Mile grudi bela ruža čuva, Oko pasa plavičasta sasa, Povrh srca stručak miloduva. Začudih se, otkud tol’ko cveća, Ceo vrt se preselio amo!

XLVІ Srca strepe kašto U najvećoj sreći, Ne pitaj ih zašto, Ne umeju reći, Kad bi toga časa Govoriti znala, Od toga bi

Anđeli bi hteli Sreću smrtnih ljudi, Oni bi oteli Ljubav nam iz grudi. Ovako nam lepe Sreće i ne slute. — Neka srca strepe! Neka srca ćute!

Ovako nam lepe Sreće i ne slute. — Neka srca strepe! Neka srca ćute! — XLVII Pesmo moja, zakiti se cvetom, Pesmo moja zamiriši svetom; Još sva srca ohladnila nisu, — Poznaće

— Neka srca strepe! Neka srca ćute! — XLVII Pesmo moja, zakiti se cvetom, Pesmo moja zamiriši svetom; Još sva srca ohladnila nisu, — Poznaće te, pesmo, po mirisu! Poznaće te, da si čedo milja, Da ti ljubav majka i dadilja.

Pesmo moja, već si na poletu, Pozdravi mi sve na ovom svetu, Pozdravi mi slavlje i golube, I sva srca, što se silno ljube. XLVIII Noć je tija, — mesečina sija, Hajde, luče, da brojimo zvezde.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— Zar sada, kada ljudi ginu na svima stranama, da se ja sklanjam sa položaja zbog mane srca? Neka se izvrši savestan pregled svih oficira i vojnika, pa ćete videti da na frontu ne bi ostala ni polovina.

Smeje se Luka: — Ova naša komanda, gospodine potpukovniče, podseća na bolnicu. Vi od srca i bubrega, ovaj od malarije a ovoga — pokazuje na Vojina — bezmalo isekoše kao šniclu.

—... Oni su sa njihove objavnice videli lepo njegovu siluetu prema zvezdanom nebu i uzeli na nišan. Udarilo ga posred srca. Pao je sa rukama u džepovima od čakšira. Kada su ga vojnici posle našli, učinilo im se kao da spava...

Ona me pogleda. Bio je to pogled iz koga zrači neka unutrašnja toplina i koja dolazi od drhtaja srca. Kao ljubav, molba. — Vi ste čudan čovek — progovori Arleta i obori pogled. Nisam hteo više da je mučim.

Posmatrajući front sa te velike daljine, osećajući treptaje srca, ali ne od praska haubičkih granata, već od poimanja mladosti i lepote, zgrozio sam se na ono što ljudi rade...

Vojin se protegnu. — Joj... sad mi pade neki teret sa srca — onda lupi pesnicom o sto. Mračan i natmuren, Dragiša nastavi tihim glasom: — Kada smo polazili iz parka, zagrlili

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Svoji svojstva sebi srca srpska. Svetska svetu slava svetom sjaje, Srb Srbljinu sa srpstvom srbuje. Slavan svaki svom sabira, Sadi, stani,

na serpsku pervu Pjesnaricu Serpska moma Il' je doma Ili kod ovacah, Radeć pjena Kao ševa Milom svoga srca. On sviranjem Il' igranjem Odgovor joj daje, Da je tima Ljubve čin'ma Za sebe obaje. 1814.

si tužit, plačan bit; Slova možeš ti plakan’ja Muzike u skladnost lit; Mož’ iskazat muke tvoje, Pak ispevat srca bol, Muzika će strune svoje Glas poklonit nežni, hol.

Otud u svet, prost ja, stupih, Pak iskustva skupo kupih Za mir srca mog čuvstvenog; Sreća lija gonila me A protivnost svalila me Očajanjem ugnjetenog.

Sagrevaju sva srca isto seme! Muhamedskom smrt strela moja pleću! Sad zbogom! Glede slatke sestrice me.” To nek’ je tako.

— Detinje starine ta lako je strele jedovne Štitom odbiti od svog srca junačka, Lako i munjevidnu izbeći mača brzinu: Čovek je skovao ga, čovek će izbeći ga; Al’ ovo je satana sad

Bega mati s jedinčetom, kosu raspustila rusu, Zapevka do Boga od srca ide ranjena. Ne može braniti veran svoju ljubimicu pastir, Jasnu vrulu ima — nestala su vremena U kojima je Orfej

Suza zasja u tvom oku I vozbudi preduboku Ranu tužnu srca mog; Reći ništa ti ne mogoh, Žalost nema reči mlogo, Pitaj samo srca tvog.

zasja u tvom oku I vozbudi preduboku Ranu tužnu srca mog; Reći ništa ti ne mogoh, Žalost nema reči mlogo, Pitaj samo srca tvog.

Kad će opet danak doći Da će moji jadi proći, Skopnit moga srca led! Kad ću opet sretan biti S nežnostju te zagrliti, Srkat s tvojih usta med! 1836.

Tako se volja ispunila sveca i božija prva, Srca i mišce mi udesne snaga se javila skoro. Ići mi stoji sad tamo gde kažu da žive jošt Srblji, Svete ostatke i poštuju

Glave kad nije, Ni srca nije Serbiji. Ostavljena skorbna majka neutešna gledi, Prekosavskim carskim Srbma plačevno besedi: „Primite mi u

Jakšić, Đura - JELISAVETA

“ Ta vest bi stegla srce žalosno, Zaledila bi gorke rečice Što se na tužnu duše svečanost U tavan oltar srca slivaju...

nečovek! grdilo! Ali — Oprosti, bože, žensku prehitrost! Sa obala je možda primorskih Pun srca, duše, nekad gledao Poslednju rumen čeda stidljivog Kakono kradom kosu zlaćenu U bezgraničju kupa providnom...

LEONARDO: Hvala, Svetlosti! Ja odoh s tvojim pozdravom Ohrabrit srca žena mletačkih... (Leonardo odlazi.) JELISAVETA: (gledajući za njim): Žene ste svi!

BOGDAN: Sevte, ali, sevdalče, Đuraško! Kô tanka žica glasne tambure, Dodirom setnim srca bolanog — Čas meko, nežno, a časom burno, Drktajuće si vio glasove... BOŠKO: Pa da l’ je lepa?...

BOGDAN: I zaplakala se? A što se zaplakala? VUJO: E što?... Što je i Đurđe srca Ivan-begova, pa joj bogme ne da na volju baš kako bi ona šćela...

A zar tu žrtvu ne zaslužuje? Ta pogled jedan oka njezinog Svu krv da plati srca ranjenog — I moju, i moje braće krv!... TREĆA POJAVA U dvoru kneževome.

KAP. ĐURAŠKO: Šta?... ne pitaj, Svetlosti! Ljudske su grudi pune pakosti, U srcu nema one ljubavi, One vrline, srca — kako li? Bez boja duša da ga zaboli... Jok!

JELISAVETA: Crnogorac! KAP. ĐURAŠKO: To jesam! Ali mi duša jedno željkuje Da te uveri delom, gospođo, Da ima srca što će poginut Na mig ti oka.... JELISAVETA: To ti verujem... Ali Veneciji treba pomoći.

STANIŠA: Pa ko sme reći — Da na Latinke rubin-usnici Pritvorstvo leži srca lažljivog, Kad evo suštu zbori istinu!... (Baca joj pred noge donesene darove.) Evo! I uzmi, naša nesrećo!

Ej, brate, nikad nisam mislio Da ćeju nam se i sokolovi U mučnom lovu modrih visina Zavišću gadnom srca divijeg Ošinut krila oštrim peretom, Il’ konji brzi ikad pod nama, Tražeć prvenstva svojoj brzini, U brzom trku

KNEZ ĐURĐE: A savest? JELISAVETA: Čupaj iz srca! Osvetu sadi — a hladnom mržnjom Zalivaj koren svoga rasada; Krvav će cvetak iz njeg’ iznići...

Mudrost ne zna — promisao ćuti... Jedno vidiš okom srca svoga, Na temenu bedne sadašnjosti, Sinji teret ropstva i progonstva. Vidiš Bosnu!... Pak i opet...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Crne grčke vladike visokih tendžerastih kamilavki, beskrajno dugih i širokih rukava i oblaporna srca na žutu jaspru, svraćale su njemu i blagosiljale dom njegov i torove njegove.

oni je gone s groblja, ali se ona uporno otima, neće da ide: — Ne dirajte me, ja sam žalobitna, ja sam meka i bolećiva srca. Ovo su djeca moja, sestre moje i braća moja. 'Oću da i' ožalim. Niko i' neće onako od srca ožaliti nô ja...

Ovo su djeca moja, sestre moje i braća moja. 'Oću da i' ožalim. Niko i' neće onako od srca ožaliti nô ja... Silom je odagnaju s groblja, ali se ona opet privuče i obnoć, kad se sve smiri i utiša, hodajući od

Krošto, zašto, to nek sami Bog zna. A pravo, po duši kad budemo govoriti, mekana je srca i podatne ruke: zalogaj bi čojeku iz usta dao.

Kad ti gođ, kaže, dođe do gustog, bilo kod ljudi, bilo na sudu đe bilo, veli, da bilo, ti samo podvikni 'nako od srca: Živila naša premilostiva Zemljana Vlada! Nemaj brige, sve će na dobro okrenuti.“ Poče me žena jednom tući.

) Nijesam ja, gospodini moji, četrdeset gradi budala, već sam ja vami zato čudnovat što u meni ima miliіun srca i milijun jezika, jer sam danas pred ovim sudom plakô ispred milijuna duša koje su se od silnog dobra i miline

Bojić, Milutin - PESME

To sazrela mladost nekog cilja traži: Htela bi iz duše, iz srca, iz grudi, Čak i bol bi htela: kad je bol razdraži, Da se troši, krši, i besni i ludi.

Da. Vi ste mislili vascela lepota Ne spava u božjoj iskri vaša srca; Vi mišljaste kad se pozna sva nagota Svega što kô tajna u duši se zrca, Poznaće se život! U meni draž sva je.

U meni draž sva je. Ali vi ste grobljem stvorili me živim. Jer ja nemam srca, a go razum šta je? Ironija moći. Zar njoj da se divim?

Strast je zakliktala na lešini Vere. (1911) SALOMA Iznemogoh i veoma oslabih, ričem od trzanja srca mojega... I nema zdrava mesta na meni. (Psalam 38) Pocrnela je koža moja i kosti moje posahnuše od žege.

Vekovima tako kikoću se oni, Splet njihov nevidljiv vaseljenom ide I, tek kad u nama zvuk srca zazvoni, Njihove se čete oživljene vide.

I dok grobove prva jesen kadi, Jablani šume, dudovi i smokve, Kao da vide još krvave lokve, Značajnim šumom što u srca sadi Svečanu zbilju. A pod njom sazreva Vera i ponos. No svemoć ne trube.

I gordost koja božanstvom se meri Zasu me dahom starih, drevnih spisa, I, uz šum jela, kestena i tisa, Čuh jecaj srca što sablaz ispašta.

Kad s bogova se budu venci sprali, Ostaće, kao san na tiče milo, Zvuk tvoga mladog srca što je bilo Po svojoj volji i po svojoj vlasti.

bude suza što se proli I podsmeh mnome prospe dah svevlašća, Čuću, kô šumor nabujalog hrašća, Kucanj tvog mladog srca koje voli.

smole S vriskom fauna i nimfi, što gole U susret jure, kroz vijor što reže, I krše stabla i kidaju mreže, Naša su srca što se večno vole Skrhala strele, što su se zabole, Stopila hude smetove što sneže I uzdrhtala i žedna i žudna U

I kad jednog dana tvoju glavu malu Osetiš da jesen pepelom pokriva, Zaplakaćeš gorko bolom srca živa Što si čar lepote stočila u šalu. Tad ćemo se sresti. Daleko, beskrajno Biće naše duše toga bonog časa.

Pitah na sve strane, Ustajte svetle da slavite dane, Veći ste od nas! Iz groblja se začu Iz svakog srca veća pesma teče No što je moglo gudalo da reče, Jer ljudi ćute kad vekovi plaču.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

(Zagleda stolicu i uzima nešto.) Gle, molim te, met'li mu iglu. MILADIN: Uh, zasvrbe me, do srca me zasvrbe! ŽIKA: Eh, pa i ti! Nije ti valjda s te strane oko. Šala, brate.

) Imaš li ti, brate, što opasnije? Ovo nije ništa! (Vići.) Ima li još? VIĆA: Ima! (Čita.) „Ja te volim, dušo, Žarom srca svoga, Ti si meni zvezda Srca mlađanoga!” KAPETAN: Svirajte mi, tamburaši, jedan, dva! Je l' tako, gospodin-Žiko?

Ovo nije ništa! (Vići.) Ima li još? VIĆA: Ima! (Čita.) „Ja te volim, dušo, Žarom srca svoga, Ti si meni zvezda Srca mlađanoga!” KAPETAN: Svirajte mi, tamburaši, jedan, dva! Je l' tako, gospodin-Žiko? ŽIKA: Pa liči pomalo.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Kostić je pesnik duhovne, filosofske inspiracije. Njegova poezija nije poezija srca i osećanja nego poezija duha i mašte, sasvim različita od neposredne lirike kakvu su pisali Branko i Zmaj, pesnici

Jakšić, Đura - PESME

il’ ne da bog! 1861. KROZ PONOĆ Kroz ponoć nemu i gusto granje Vidi se zvezda tiho treptanje, Čuje se srca silno kucanje; — O, lakše samo kroz gusto granje!

Srce vam je dobro, pesma vam je med; Ali moje srce, ali moje grudi Ledenom su zlobom razbijali ljudi, Pa se, mesto srca, uhvatio led.

S belom bulom, Sa zumbulom, Šaren-rajem, Rajskim majem, Cvećem, mirom, Sa lepirom, Letimo ti mi Srca topiti — Ćiju ći! Moje tice male, jadni sirotani!

O, blago meni! Mnogo je dana, mnogo godina, Mnogo je gorkih bilo istina; Mnogo mi puta drhtaše grudi, Mnogo mi srca cepaše ljudi; Mnogo sam kajô, mnogo grešio I hladnom smrću sebe tešio; Mnogu sam gorku čašu popio, Mnogi sam komad

diže u nebo, Kostiju kršnih to je gomila, Što su u borbi protiv dušmana Dedovi tvoji voljno slagali, Lepeći krvlju srca rođenog Mišica svojih kosti slomljene, — Da unucima spreme busiju, Oklen će nekad smelo, preziruć, Dušmana čekat

viče stari, A sinovi graničari Reč mu drugu ne ščekaše: U rukama njihovima Handžari se zablistaše, A krv lopi srca živa Sa čelika i sečiva... Ponoć stade od miline, Pa u čudu samo huče, Gledajući dve stotine, Kako beži i jauče...

Nastasijević, Momčilo - PESME

Zašto su glave nagle, i kose smešale blage, i dršću nage? Od zime se ne ježe, strah srca im ne steže, jer na planini odrasle su same.

Stani ne mini. Iz grla da ti golubica zaguče, zaplamti sa usana ruža, u nedrima ti dve trešnje zarude, hej, srca dva kad polude. Stani ne mini. ĐURĐEVCI Seta me u čedni dan, Kad ulicama prodaju đurđevke.

7 Sve zove — ostajem. Korenom u kamenu tuzi zatvaram krug. 8 Patniku iz tiha srca to čudno pukne zore cik. I čudno, na ramenu sebi, svetli svoj sagleda lik.

5 I nespokoji u pokoj svi ožive. Sa bezdan sa izvora poteku vode svete. Blage od srca srcu vesti polete. 6 Mreži to, i pauku, zlosluto što je plete, prisniva se svila.

4 Vedrinu iz tla bola, znaj, siše ovde koren bol. I radost nedozrela, ili vaj, iz patna srca li vine, kô ptiče zla kad ustreli ruka, padne, i krvav ostavi trag.

Saul i Jonatan! Dragi, dok beste živi, Ni smrt vas nije mogla rastaviti, Orli brzoga leta, a lavovi čvrstog srca. Kako su najhrabriji, tamo, popadali? Kako si, Jonatane, mogao da podlegneš?

Razglasiće on svuda po zemlji I svetlost jarka sinuće tad svima I biće on Davida sin. HOR Iz srca moga leti pesma, Za kralja mog je delo to. I peva jezik moj proročanstvo, Kao što trska peva u književnika ruci.

SLOVO LjUBAVI DESPOTA STEFANA LAZAREVIĆA 1 Stefan despot, najslađem, najljubaznijemu i nerazdvojnom srca mog, sugubo željenom, i mnogo, premudrošću obilnom, carstva mog iskrenome, ljubazan u Gospodu celov, i neoskudno s

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I niko se nije pokazivao da zna za to njegovo piće. I zato je otac pred babom uvek radosno, od sveg srca činio se mali, ne on da je domaćin kuće, gazda, da donosi.

Hvala mu! Ali u tome: »Bog, hvala mu« bilo je toliko mirnog prekora, na dnu srca ukorenjenog, tome Bogu, da bi se svako čisto trzao i povlačio od nje, ostavljajući je samu, mirnu, krutu.

A ona, Jovanka, njih sve dvoriće, slušati. I to kako rado, od srca! Znao je sve to Mladen. Znao je kako će sve to biti lepo kad je uzme, ali uvek, osećajući svu tu sreću, u isto vreme

kako će sve to biti lepo kad je uzme, ali uvek, osećajući svu tu sreću, u isto vreme osećao je i kao neko čupanje oko srca, predosećanje. Kao naslućivanje da, možda, sigurno, neće baš tako sve biti... Biće bola, jada.

Kako bi, jeknuv iz sveg srca, pao, skljokao se ispod česme, pružio vrat, glavu, ruke, kolena pod vodu da ga ona zapljuskuje, poliva, hladi, kameni!

Ali to njega još više buni, boli. Šta oni da se mešaju, kao ulaguju mu se, kad ovamo na dnu srca, potajno nadaju se da će je on odbiti, ne uzeti. Ćutala je. Zaklopila se nad razbojem sa rukama na čelu.

na njemu, Mladenu, kad to vidi, dozna, ona po njegovom izrazu, licu videti razdraganost, ljubav, da je sav srećan u dnu srca što vidi kako ga ona još voli, eto, napustila muža...

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

, 352; utucana mezgra, s medom, koja se jede, іbіd., 368); gušobolje (nakaditi zavoj, ŽSS, 277); bolesti »srca« = stomaka (tej od s., pelena, kadulje, sleza, GZM, 20, 1908, 347); uvobolje (parenje v.

On je i sastavni deo melema kad je kome »oteklo oko srca« (GZM, 20, 1908, 347). GLAVOBOLKA Nіeѕwurz ѕchwarze ‹= Schneeroѕe› (helleboruѕ nіger). Glavobolka, glavobolčica.

, ѕ. v. ž. og.) i perućina (BV, 16, 401). Ugljenom od l. leči se živa rana (SEZ, 13, 358), mana srca (ib., 366): pije se u vodi kod bolesti stomaka (SEZ, 14, 225); posipaju se njime noge kad se mnogo znoje (SEZ, 19, 237).

Trojanović, Vatra, 185). S. koren upotrebljava se kod bolesti jetre (Sofrić, 199), i kad je oteklo oko »srca« (GZM, 20, 1908, 347). S. pomaže i rašćenju kose. Žene mažu kosu zejtinom koji je uoči Đurđevdana prenoćio u s.

Ćipiko, Ivo - Pauci

— i, kretom glave, pokaza na svjedoke varošane. — Vojkan, dirnut, od srca zahvaljuje gospodaru i poskoči da mu poljubi ruku, veseo što će sobom kući povesti svoja dva vola.

zapis bolje liječi od ljekareva savjeta; gdje plodna zemlja voli se više od rođene majke, a vo hranitelj i pobratim od srca jače od brata. Junačka pjesma zanosi, i starcima sjakte oči kad se priča o hajdukovanju.

Biskup propovjeda i svjetuje, i najposlije veli: — Zafalan sam vam od srca, poljubljeni kršćani, jer znam da su i vaše molitve pomogle kod svemogućega boga te izdravih od teške bolesti; pa

pa mu pade na pamet koliko škode mu je zimus nanio, kupivši sijeno za družinare blagajne, a radi li on to iz dobrote srca ili za koju drugu svrhu? .. . Uto iznebuha diže se otac Dionisije.

—U Ame—ri—ku? — ponovi, rastežući tu riječ, Rade. —Sa onakih zemalja, srca zemlje, da iselim?... Da kamen proplače!... Šališ se, gospodaru? Gazda ne odgovori, već okrete se i ostavi ga.

Nu ne naljeze ni na koga od srca. Dojadi mu se i to hodanje, i povrati se u hotel da objeduje. Sjede i javi se. Nosač se odazva na njemačkom jeziku.

Čitavo po podne vukao se ulicama; nu u najvećoj vrevi, gdje je život kipio, osjeti se osamljen, bez ikoga od srca. Iz dna duše budilo se bolno čuvstvo, neodređeno, bezrazložno; no tek ono ga bijaše osvojilo i on mu se je predao.

Jema ih i sada u selu, te nimaju šaku pure! I majka mu od srca uzdahnu. On se u to posvema sredio i naumio izići. — 'Ajde, 'ajde! Doli je otac... A ča ćeš za obid?

On ga je još od djetinstva od srca volio. Njegovo obično nasmijano lice imalo je u sebi nešto primitivna, privlačiva. —Hoćete li se vratiti?

I onda se svi opet digoše na posao, istresajući sa odijela ostatke hrane. —Ha, — zasiječe od srca redivoja, a za njim otpoče ostala družina.

Čuo je razgovore težaka; veljahu: „Još bi dobra kiša pomogla!” On im od srca vjerovao i želio la im se uslišaju vruće molitve.

” On im od srca vjerovao i želio la im se uslišaju vruće molitve. Gledajući bijedu i stravu, dirnulo ga do u dno srca, i on se podao svom dušom molitvama i željama svoga sela.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Da li su i tvoji miljenici otporni ili su slabi kao i ja na nepravde i na njezahvalnost? Ima li ljudskog srca koje može da otrpi? Dimitrije Pre dve godine u Vratimlje je doskitao neki Jevđenije, probisvet i varalica.

Janja je umela da dodeli svoju stvar tako zdušno i od srca, da je u tome pogledu za tri koplja odskakala od svih žena koje sam poznavao.

Počeo je iskreno uživati u poslu. Iz bitke u bitku njegova vrednost je rasla. Kad čovek prilazi nekom poslu od sveg srca, onda se može očekivati da će postići najviše što se tu može postići.

Oni koji su imali nešto da ubodu, učinili su to svojski, od srca, pa su se potom prepustili slatkom dremežu moleći boga da im na san pošalje produžetak današnjeg događaja.

Delovi udova, krpe, drob, polomljeno oružje, krvava, zdruzgana gomila ljudskog mesa. Nedostajale su glave i srca. Glave i srca! Bože moj, kakve si ti to ljude nastanio na ovaj svet! Zar je ovo moguće? Kažem: ovo je kazna.

Nedostajale su glave i srca. Glave i srca! Bože moj, kakve si ti to ljude nastanio na ovaj svet! Zar je ovo moguće? Kažem: ovo je kazna.

Nešto mi toplo oko srca. Zgodno mi. Uopšte ne sumnjam da će lonci zatajiti. Uto Dorotej reče kako je video čopor divljih svinja na dvatri

Ja nisam. Ja sam se pomirio. Evo ležim ovde bez pokreta, osluškujem kucanje svoga srca, svaki otkucaj bliže je smrti, odumiru šumori krvi koja je sve tromija i bleđa.

rukama njihove mlitave udove, trljajući njihove usahle grudi, osluškujući sa strepnjom slabašne, nečujne otkucaje njihovih srca? Seti se, ludi dečače. Zastani malo pre nego što razastreš po stolu svoje travčice.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Kad sam po svu kraj Puškina Lepota ženskih snevô čar, I plašio se Anjegina, I negovao srca žar. Kad sam u mraku neme noći Poznao ljubav, njenu moć, I - ah! - zanesen u samoći Sanjao strasnu, prvu noć...

On pravdu štiti a nepravdu goni, I srca ima spram bola i tuge, On teši onog koji suze roni, Jer su mu ravna gospoda i sluge.

“ Drugi pesnik progovara: „Zasluge su veće moje, Moje pesme večnom pravdom i milošću srca poje. Kao tamjan što se diže sa oltara u visine, Moja tužna, čudna pesma horila se iz daljine, Horila se tako bolno,

orkan i plamen, I tavni oblaci bacaju strašnu sen Svečani, mrtvi mir prekida potmuo tutanj, S kog ljudski razum postaje srca plen. I čas već stiže! S opalih zvonara strašno Grunuše zvona.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

A to zato što se za njihov dnevni red brine od sveg srca naš dragi kolega, slavni matematičar i prvi ribar u celoj našoj zemlji.

To je tle, kako kaže Herodot, dar Nilov, koji ga svake godine plavi i taloži na njemu plodni mulj, donesen iz srca Afrike.

Tu je proleće već granulo i ispunilo vazduh svojim mirisom, koji se kroz grlo zavlači do samog srca. Udisao sam ga punim grudima i okrepio se njime.

Odjedanput umuknu sve. Strah i grozne slutnje obuzeše srca svih učesnika kongresa, ali se brzo pretvoriše u radost i veselje, kada se na vratima sale ukazaše francuski vojnici.

Šest nedelja zajedničkog rada privezaše naša srca, a događaji poslednjih dana i teške slutnje o sudbini onih koje ostavismo u Carigradu, nateraše nam suze na oči kada smo

Osuđujem ih i proklinjem, iskrena srca i nepretvornog verovanja, sve moje zablude i jeretička učenja i svaku inu svetoj crkvi neprijateljsku nauku, i zaklinjem

Varićak i ja prihvatismo, iako teška srca, takvo rešenje. Matura je bila dovršena već početkom juna, a u Beč je valjalo poći tek početkom oktobra, zato je

Jedan poznati istoričar Zemlje je, još pre tridesetak godina, rezignirano uzdahnuo: „Moraćemo, iako teška srca, napustiti nadu da geološke događaje poslažemo po godinama, vekovima i milionima godina.

Leš je bio u svom ledenom grobu, potpuno očuvan, oči otvorene, izraz lica miran i blag. Vegener, koji je patio od srca, podlegao je verovatno srčanoj kapi.

svet gleda radoznalo na onu stranu horizonta odakle su došli glasnici, a i more, pramore Zemljino, učestvuje od srca, to se vidi, u svečanosti koja se sprema.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Natošević izdaje prerađene moralno-religiozne priče Biserje i drago kamenje na ukrašenje detinje duše i srca 1860; pokreće Školski list 1858.

Kadiveni dolamicu Obukla ti od miline, Išarala meke grudi, Ravna polja i doline. Pa kada je u samoći Tvoga srca želju čula, Mirisom te duše svoje U milosti zadahnula…“ I još dete mekim glasom Tužnoj gori zborit poče; Al'

… O, siroče! …“ Samo čovek, tvrda srca, Mirno sluša, hladno ćuti; Tek od gladi kad premine, Na grobu će uzdahnuti. Aprila, 1876.

Stanković, Borisav - TAŠANA

NAZA Slušam i slutim. SAROŠ Eto, takvu ljubav što ni sultan ne može da ima, ljubav iz sažaljenja, iz milošte, dobrog srca, ja sam nogom zgazio.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Crnoj Gori, a naročito o onom Sandžaku, koji nikako ne mogu da uhvatim ni gde je ni kako je, osećam da mi nešto iz srca raste, ovde, gore, gore, i grudi mi budu tesne.” Jednog jutra uđe Kostica u šnajdernicu sa duguljastom kutijom.

” Majstor Kosta oseti da mu nešto raste iz srca. Sva ona maglovita znanja iz čitaonice pojaviše se u glavi. Pojmovi o onom tajanstvenom Sandžaku stadoše se brkati s

A po mogućstvu imale biti i žene mlaka srca, da bi se sačuvale od mnogo čovečnih i nacionalnih reakcija prema raznim „narodnostima” velikog carstva, i životima

Prvi put otkad je živa, ozbiljno, s leganjem u postelju. Velika vatra, bolovi u nogama i rukama, neočekivana slabost srca, vrlo jake glavobolje. Stadoše ulaziti i izlaziti doktori, jer se u prvi mah mislilo na neko trovanje.

— To vas dvoje preuzeste vlast nada mnom. Hajd, hajd, ustaću ja valjda. — Julica zajeca iz sveg srca... — Ustani, Nano! — Julice! Lep si ti to moj treći sin!

A ja živim između njih dvoje. Ne znam zapravo šta je to porodica... A tako bih od sveg srca hteo da živim jednostavno, kao moj otac, ali ne umem, ne bih umeo i, šta bi rekla mati...

Stale su se i nehotice ređati tužne pesme. Srca nabrekla, profesor i đak se izjednačio; razliva se samo tihi razgovor melanholične naše narodne popevke.

i najzad one tuge kojoj nema imena, koja podjednako guši mlado i staro, srećno i nesrećno, zato što čovek ima srce, i srca imaju slutnje. — Surdina, gospodo, pianisimo! — diktuje Pavle, a slušaju i svi profesori, kao deca.

— Gospodin Joksim poteže da se smeje od sveg srca. — Gospođo, to je neoboriva istina. Ali će Pavle naučiti francuski kao što je davno i dobro naučio nemački...

Kako-tako Pavle ide u Pariz... Mi ga svi od srca žalili kad je jedini od svojih drugova ostao ovde, a on nam se smejao, izdavao stanove, prodavao sita i papuče, davao

Uštedim pet forinti, i pošaljem ih ocu, s mnogo radosti. Moj otac uštedi istih tih pet forinti, pošlje ih meni od srca, doduše i nekako „naučno”: s napomenama i primedbama.

Jova i gospodin Toma zavadiše se pri kartanju. Oštre reči, uvrede, sav talog čovečijeg srca, koje ume zlo da misli i radi.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

bila, i preporuči sa suzama da bi o njemu brigu vodio, predstavljajući mu svoje stanje i nedoskudicu, i sveštenik, dobra srca i tako, a osobito ne imajući muške dece, uzme ga pod svoje.

Phaedruѕ Suze, ljubezne moje čitateljke, dele se na suze koje od srca idu, i suze koje od srca ne idu. Prve su opšteg, a poslednje samo ženskog roda.

Phaedruѕ Suze, ljubezne moje čitateljke, dele se na suze koje od srca idu, i suze koje od srca ne idu. Prve su opšteg, a poslednje samo ženskog roda.

Prve su opšteg, a poslednje samo ženskog roda. Suze koje od srca idu opet se dele na suze koje iz lukavog srca izviru, i suze koje iz čistog srca idu.

Prve su opšteg, a poslednje samo ženskog roda. Suze koje od srca idu opet se dele na suze koje iz lukavog srca izviru, i suze koje iz čistog srca idu.

Suze koje od srca idu opet se dele na suze koje iz lukavog srca izviru, i suze koje iz čistog srca idu. Dalje, na suze koje od žalosti proističu, i na suze koje u prezjelnoj radosti postanak svoj nalaze.

da devojke za izgubljenom kericom maramom isplakane oči brišu, a to najviše iz uzroka da pokažu kako su milostiva srca. Mlogo puta ovakove koje za kerom suze prolivaju pri najužasnijem priključeniju pokazuju se tvrde i nečuvstvitelne.

»Počitajemi g. gimnosofist (ovako počne na to Čimpeprič u najvećem srca dviženiju govoriti), Vaša ova sistema tako mi se duše moje, koja samo za dobrodeteliju čezne, kosnula da ja, premda

onom od koga želimo tajnu dokučiti, pod pazu s leve strane metnuti, i potom mu dobro u oči gledati, koje će svu tajnu srca čistim glasom izdati. »Kako izgleda ta trava?

Ljubov je privilegijum na jedan dan po sto puta svađati se i pomirivati se. Ljubov je premeštaj srca našeg u kanikule. Ljubov je jaki čemer u šećernom sudu. Ljubov je jelo od vozduha zgotovljeno.

equіpіeren, iz franc.) — opremiti EROBERUNG (nem. Eroberung) — osvajanje; eroberunge praviti »osvajati (muška srca)« ŽENI (iz franc.) — genije, veliki duh, um ŽENIALITET (nem. Genіalіtät, iz franc.-lat.

ѕententіa) — presuda, sudijska odluka; mudra izreka SERDEČNO — od sveg srca, srdačno SIRJEČ — naime, odnosno, to jest; ipak, dakle, zaista SJETI (mn.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

tvoj inat lepi U uglu usana mojih Anđele brate Boje gore Mladošću u mojoj krvi ŽIČA Crvena gospođo Žičo Iz moga srca izlaziš Koračaš sedmovratna U pratnji svog ženika sunca Po zrelim talasima žita I stojiš na samom vrhu Izabranog

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

što ja ličim na nju); okružnome proti uletela cela celcata sarma od kisela kupusa u dušnik, majka mi je dobila lupanje srca, a najmlađa tetka ubola se viljuškom u jezik te čitave tri nedelje zatim nije mogla da progovori.

poverljivo: — Sanjam neku gadnu ženturinu, sa oštrim, gvozdenim zubima, zmijama mesto kose, topovskim đuletom mesto srca, rukama u vidu gvozdenih vila i fosfornim očima, koje se u mraku svetle kao mačje oko, i stomakom od goveđe kože,

U srednjem su veku riteri ginuli da bi izabranici svoga srca dokazali ljubav; zašto ne bi dakle i vi bili jedan takav riter i pristali da izvučete batine?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Dah pobožne osećajnosti i fanatičan zanos bi obujmio mlada srca pri pomisli na tužno Kosovo. Ono je neodoljivo spajalo misli kao neki uzvišeni kult i postalo sveta zamisao cele jedne

— A lepo mu stoji ova kapa! — zausti Dušan, ali preko srca. — Čućeš i videćeš — ponavlja pop Momčilo, gledajući u vatru. — Čoveče, zar nisi video da je sve to bila šala?

Pogledaju mrko mazge, a ako neka digne glavu i počne da njače, mazgovodac je lupi pesnicom po njušci, i psovka mu iz srca izleti. Automobilom su dovezli jahaći i zaprežni pribor.

Zato se sada ne čuje ni pesma, ni šala. Ali na licima njihovim ne vidi se ni trag od kakvog straha. Idu stegnuta srca, pribrani. Pred veče smo stigli u Solun. Bila je nedelja. Negde napred zakrčen put, te zastadosmo nasred glavne ulice.

Zaista, bili smo poneseni dečačkim idealizmom. Puni srca, puni mašte, puni ideala za braću, za drugove, otadžbinu... čovečanstvo.

I mi sada ubijamo, godinama ubijamo ljude, krvavimo svoje ruke i srca. A ubijaju i nas jednog po jednog, iz dana u dan. Ubijaju nam mlada naša tela, i još gore, mlade naše duše.

Mnogo noći slušao sam taj šum, koji izaziva drhtaj srca i tešku slutnju. Izvestio sam komandanta. On reče da ćemo sići u pešački rov, odakle je bolje osmatrati.

Ako se i odatle spuste, udariće našu diviziju posred srca. Pomoć!... Pomoć!... Sunce je prižeglo a žeđ udavi. Od nespavanja i duševnih naprezanja nesvestica nas hvata.

Petrović, Rastko - PESME

aj! aj! Svi koračaju danas oni ispod jesenjeg neba kao ispod prokislog surog amrela. Njihova bolešljiva malena srca prozebaju u kaputima, I pevuše tanko, tanko, Dok im se zubi klate.

A na kartama da su slike ljubovca naših, o jada; I naših očeva i prijatelja, da l' znamo Il' samo nam se čini - i srca naša ranjava I krstovi i listovi? Daleko otiče reka Sava, Njeni talasi udaraju ispod prozora.

Pradedovi naši Sloveni, krvoločni al' putnici, Braćo moja topografski radnici. Čunovima da poverimo svoja srca umorni A već bi nas zora sokolila da orni Produžimo opet preko planina. Svih zemalja granice obojene, gle, krvavo.

Noćas ja slušam topot ljubavnoga mlina međ talasima, Noćas! mesec studenac, mesec reč iz srca što se otisla, On diže mora; ljubavno diže se plima. Pa šta? Ko da to nije samo ponor, a u ljudima ljubav!

sneva o ljubavi, A ljubav sanja o letima bez bolova I ljubav sanja o zimama bez mrazova, Pokatkad da je šteta raniti Nevina srca: zbog toga će se ljubav propiti. Obesiće se o krušku rado, Našto život mu ovaj; Ta više mu se i ne živi!

rosa pašće moja misao po tebi I na usta crvena ljubiću te, Sve dok pijana gori odbegla ne bi: Gde uz hrastova srca tvoja moje srce zalistaće; Čuj, dragi, sa Dvine trube ječe, Ribari se spremaju, Čuj, dragi!

Kupalo, prekrasni nestaško proleće. Sa zvekom ratnom i smehom u naša srca sleće. Čuj, dragi, s Kosmaja trube ječe! Kupalo, prekrasni deran proleće.

Pričekaj dok noć padne velika, vedra, Da tihom noći najzad pokrijemo nedra I proleće, koje nam danas srca probudi, Kao kriška će obraz cure da zarudi, U neveste zategnuti bedra: A pozno u noć kad sve spava, Dok zvezdani slap

probudilo I proleću poklonilo, Kosom zemlju dodirnulo, Vidre kapu odbacilo, Kupu meda ispraznilo: A sve u slavu mladog srca i mladih usana.

Mislio je da koliko je njegova prijateljica čedna, Isto je prezirna i srca ledna, Pod vrbama tek zelenim na obalama Save.

Kao da tvoj odnošaj s bogom postaje manje važan i divan, ako ide kroz mudrost seksualnu i apetit njegov, a ne preko srca samo tvog i misli. I ako je u veri neophodno otkrovenje, zar nije i to jedno otkrovenje!

RUKE RUKE KOJE SU LjUBILE! Kad čovek umre, ruke prve zaneme: Ruka umrlog ko noćno voće zri, Ko uspavane ptice čija srca još streme, Tako ćute te ruke, dok oganj pod njima vri.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Kako su se, pritisnute snegom, sagibale do zemlje! Ali, u mraviljaku je bilo toplo, a u jajašcima su ravnomerno kucala srca budućih mravljih vitezova i lepotica. Činilo se kao da čekaju izbijanje nekog nevidljivog zvona, pa da se jave.

Krošnja mu do sedmog neba dopire, a korenje je do srca zemlje spustio. Pod tim korenjem ključa izvor života. Ko ma i jedan gutljaj popije — oslobodiće se bolesti, starosti i

Pri pogledu na njih dečak postiđeno saže glavu ali metlica prkosno reče: — Pusti ih! Neka se smeju. Srca su im isto toliko prljava kao i ulice. Zato i ne mogu da počiste đubre!

Da on to ne pravi kolevku, možda?« — rumenela je, ali se nije usuđivala da pita, iako joj je ispod srca kao malena ruža rastao prvi sin.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Pevaju mu i sviraju oni da ga razvesele, a svirka im oštra, oštra te srca kida!... Takva je moja svirka i pesma bila kad ja pođoh da se venčam: — da više u zelenu baštu ne idem, mesečinu ne

Šantić, Aleksa - PESME

Ruke pod glavom, pa ćutim, I slušam kako granjem zamrznutim U moja okna goli orah bije. Tako na vrata sumornog mi srca Sjećanje jedno udara i čeka Kô drug i sabrat, kao duša neka Što sa mnom plače i u bolu grca.

I dokle prozor hladna drma ciča, Mi svaku riječ gutamo nijemi; Srca nam dršću u radosnoj tremi Sve dogod ne bi dovršio čiča.

Mi kao rosa na samotne biljke Padamo tiho na sva srca bona, I u noć hladnu mnogih miliona Snosimo tople božije svjetiljke. Mi združujemo duše ljudi svije'!

Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom, I svaki će prozor zasuti beharom, Da probudi srca što ljube i gore... Zato nemoj, draga, da te san obrva!

Ja čujem: naša srca biju tiše, Tvoj stisak ruke nije onaj prvi; Hladan, bez duše, bez vatre i krvi, Kô da mi zbori: nema ljeta više!

1918. PROLjETNjA NOĆ Sve neko kucka ti'o Na okno srca mog, Kô citra drhti glas mio Pun zlata zorinog. Slavuj! Šta tražiš, druže? Meseca sedefni sjaj?

1907. MOJA OTADžBINA Ne plačem samo s bolom svoga srca Rad' zemlje ove uboge i gole; Mene sve rane moga roda bole, I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje u bolu srca istrzana Ja nosim kletve svih patnja i muka, I krv što kapa sa dušmanskih ruka, To je krv moja iz mojijeh rana.

Lešino gnjila rascrvana srca, Sa tvoga smrada trag bogova smrdi. Plodovi tvoji zlatni su kumiri, Izdajstvo misli, torture, sindžiri, Guba i

Postigla je svrhu. U svakome kutu Njezinoga srca nova snaga dršće, Niti ona gdegod odahne na putu, No s drenovim štapom korača sve čvršće. Već je na kraj staze.

One su mi dale svoga srca deo, I zagrljaj njihov i poljubac vreo Veliki i sjajni ordeni su moji. 1924. SOCIJALNE PESME O KLASJE MOJE...

Pogledaj, tamo, te kolibe gole, Trošne i tamne kao magle zimne, U njima žive duše gostoprimne — Srca što griju, što trepte i vole...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Ne imao poljskog berićeta, ni u domu od srca poroda! Rđom kapô dok mu je kolena! Taj poklič, predavan od veka veku, od kolena kolenu, razlegao se po celoj našoj

Niz herojskih kosovskih likova snažno završavaju stara Jugovićka i Kosovka devojka: herojska majka „tvrdoga srca“, koja umire bez suze u oku, i junačka verenica, koja prevrće po krvi junake i zalaže ih hlebom i zapaja vinom.

Pole je pokriveno mrtvim junacima. U tu tišinu verenica i majka unose nemir svoga srca i mere njime veličinu gubitka.

Tutanj njegovog konja uz polje Vračara i njegova sablja nad Porčinom glavom, — to je buntovničko kucanje srca i gnevni sjaj očiju osvetničke raje, koja ne može da se pomiri s ropstvom.

On pljačkašima udara sramotno obeležje — da se izdaleka vide i svuda poznaju. Samo njegovo ime ispunjava turska srca samrtnim strahom. Duboko u planini „sedi na drumu široku“ I drži pušku preko krila.

A kad je to postigao, počelo je tursko blago da silazi u njegove džepove i vatra da proždire zulumćarske čardake. Nežna srca prema jagnjetu koje je ostalo bez majke, on je bio bezdušan prema nasilnicima.

Otuda je — kao zraci mađijskog sunca — prodirao u zemunice, u udžerice, u bedna staništa gladnih i neodevenih, u srca utučenih, u krv obespravljenih, i preobražavao robove u heroje.

On često šeta „po bedemu i po meterizu i slobodi svu družinu redom“, ispunjava srca ratnika pouzdanjem u sopstvene snage.

U pesmi Smrt majke Jugovića ponavljaju se stihovi koji izražavaju materino odupiranje bolu: I tu majka tvrda srca bila, da od srca suze ne pustila.

Smrt majke Jugovića ponavljaju se stihovi koji izražavaju materino odupiranje bolu: I tu majka tvrda srca bila, da od srca suze ne pustila.

da hajduci idu u šumu — sasvim prirodno — ističe se na kraju „janje za zaklanje“; u drugom slučaju stih „ne imao od srca poroda“ prenosi se s početka na kraj — zato što se ponavlja pred ženom koja tim delom kletve treba da bude najviše

toplom, neposrednom i slobodnom narodnom rečju, naš epski pesnik je podigao veličanstveni spomenik veličini ljudskog srca — našu junačku poeziju.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Iako je molitva bila iskrena i od srca, kad je Stric otvorio oči, za katedrom je i nadalje stajao natmureni crvenonosi. — Hajde da još jednom oprobam.

Slažeš li se, Nikolica? Mališan zabrinuto pogleda kuju, pa logor, pa Jovančeta, pa opet kuju i odvrati teška srca: — Pa nek ostane.

— Ih kako je lijep ovaj naš kraj! — ote se Đoki Potrku iz samog srca. — Samo da još nije onoga tamo — uzdahnu Jovanče pokazujući rukom na brijeg iza koga se čulo rijetko puškaranje.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

I jedni su za poštenje, a drugi za nečist. I to su sve moja počrpala. Ako kakva koja bila, ljudska srca, što se sasipa u njih, u koje milost moja, u koje pak ljutost i gnjev moj, eda nisu to sve moji sudovi i pocrpala?

Kade građani od svojih elčija dočuše taj Kaganov neslan odgovor njima, uzdahnuše od srca. Svi se skupa sastajahu stenjući.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

bi mu prebacili i dirali ga, — on bi se branio da mu nije ni do kakvog đavolstva, nego da mu se uvek nešto stegne oko srca: pada mu, veli, na um njegova Jelisaveta, koja bi sad isto tolika i istih tih godina bila!...

I kad se uverio da tetka Doka sve zna, on joj se ispovedi i prizna joj iskreno da mu je Zona posred srca. — Aha! — kliknu tetka Doka. — Takoj te iskam! I tatko ti takav beše! — Teke... tetko, molim te...

— Tol’ko? — Tol’ko se zbori... — reče hladno Zona i okrete mu leđa. — E, kučko čorbadžijska, — jeknu do srca uvređen Mane — tag će skoro da čuješ i za moje znanje!...

grudi, jer mu srce silno lupa, pa se povlači još dublje, jer se boji da ga srce ne izda — da svet ne čuje tu silnu lupu srca i da ga ne opazi... A Zona lepa, lepša no igda, i bleđa no ikada.

A Mane se sve više sklanja i povlači ukraj, i sve tužnije mu oko srca gledajući šta se sve događa. I gledajući neprestano igranje one suklate Manulaća, pade mu teško; steže mu se srce i

njegovo pero, kojim on piše, prosto jedna žaoka umočena u žuč, a i on sam se često s uzdahom izražavao da „piše krvlju srca svojega i sokom živaca svojih“. I to nije, da kažete, odskora — odvajkada je to.