Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Još malo se prodivaniše, pa se raziđoše. Uoči petrovskih poklada beše golemo veselje kod Srdana Mišića u R. Srdan, dosta imućan domaćin, ženi svoga jedinca, dečaka od svojih 18 — 19 godina. A i vreme je već da ga oženi.
Ele, golemo je veselje kod kuće Srdanove. Vođevinu doveli, pa Srdan navalio čast i svadbuje se. Svatovi se razveselili, pa grade trista lakrdija; igra se, peva se, učinila se samo jedna
Tu je i Sreja s ćemanetom. Srdan ga već dav no zvao, a Milun ga poslao, i najmio mu po ugovoru nekako suludasto momče da bubnja u bubanj.
— Vala, sinko, ni ja — prihvati čiča Mirko — pa makar kokao kokice te jeo. — Ama, da mi zovemo popa — reče neki Srdan — nek očita što... — Ta čitao je, Srdane, i čitao — odgovori Purko i nogatnu se — pa nikakve vajde.
— podsmehnu se Ćebo. — Nemoj tu drobiti! — oseče se čiča Mirko i ustade. — Ta mahni se, Mirko, bogati! — reče Srdan. — Ko seje so niču mu skakavci. — A jesi istegao gredu, Srdane, a? — podsmehnu se Ćebo. — Okanite se, ljudi!
Oko male ručanice behu se ispupili pod onim orahom, pred kućom Purkovom: čiča Mirko, Ćebo, Srdan, Đilas i drugi odabrani ljudi iz sela. Neki posedali po travi, a neki stoje.
— Dede, Ćebo! — reče čiča Mirko pruživši mu bardak. I Ćebo nazdravi dve-tri reči, povuče dobro, pa dodade Srdanu, Srdan Đilasu, on prvom do sebe, i tako ode bardak od ruke do ruke.
— progunđa neko. — Da gradimo drugu! — veli čiča Mirko. — Jok, da tražimo vodeničara! — reče Srdan. — Da čuvamo sami! — viče Ćebo. — Aja!... Da razvalimo ovu! — uzvikuje Đilas. — Nećemo! — viču jedni. — Hoćemo!
— dodade kmet. Strahinja već uđe na vratnice i nazva im: — Pomozi bog! — De, Strahinja, pijni malo! — reče Srdan i dodade mu bardak. — Može biti umoran si. — Vala, i jesam!... — odgovori Strahinja, pa uze bardak i sede među njih.
— Ama kazuju to i ovamo po Ovčini... — reče Strahinja, pa se nešto zamisli. — Selo veliko — prihvati Srdan — vodenica jedna. — Pa i u njoj neka anatema! — dodade čiča. Mirko.
— reče kmet. — Hajdemo, hajdemo Mirjani! — graknuše mnogi. — Do ručka stići ćemo u Ovčinu! — viču Ćebo i Srdan. — Do mraka možemo se vratiti! — dovikuje Đilas. — A ja velim da idemo sutra — veli čiča Mirko. — Aja!...
— Okani se, Ćebo — veli mu Strahinja. — Nisam rad... — Šta nisi rad? — skoči i Srdan. — Evo mi ćemo poći s tobom! — Bogami, i hoćemo! — prihvati Ćebo. — Evo ja ću prvi. Hoće li još ko? — I ja ću!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— A, posle, nemojte im sve ni kabuliti. Budite malo oštriji prema njima!... — Ne brini!... Ima ih i takvih. Ilija Srdan iz Prnjavora prvi će početi!... Ako iko, on će prvi od nas u goru.
reče mu kako se i prvi ljudi u Mačvi, kao trgovac Čupić iz Noćaja, prota Smiljanić iz Belotića, Katić iz Glogovca, Ilija Srdan iz Prnjavora i još mnogi, mnogi danas dogovoriše da dižu ustanak u ovome kraju.
Bacite me u... Ta je njegova reč sokolila sve. Sve što je s njim bilo verovalo je da je tako... Ilija Srdan je čuvao straže od Turaka što na Lešnici prelaziše Drinu... Pa da ne pominjem popove i mnoge druge.
Kao što rekoh, Čupić je napravio dobar raspored. Srdan Ilija čuvao je straže od Turaka od ušća Jadra u Drinu, pa niz vodu do Badovinaca.