Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Stipan proricaše: da nikad nije bilo crnorisca binjadžije kao što će biti s vremenom taj mali Jerković. I Srdarina reče više puta: „Ovaj Kušmeljić kâ da nije od njiove bagre! Ovo će biti junačina, dobar vojnik sv. Frane!
Ali, kako obično biva u takijem prilikama, nadjačani se većma ražestiše i ostadoše pri svojoj. Junački fra-Srdarina ne umijaše se preti, no im vikaše: — Ona guba, ona smrdljiva Čimavica, izmislila koješta, samo da nađe izvit kako će
Bujas za nalonjom poče da čati život svetitelja čiji je dan. — Mali Jerkoviću! — zovnu Srdarina, prekinuvši štioca. — Šta velite? — odazva se Bakonja, ušav k njima. — Ajde mi donesi ubrus iz kamare, jevo ti ključ!
znam da je bilo one zime kad je Stipan došâ... — Vridni naš Stipan! — reče Bujas i uzdahnu... — Onaj Srdarina! Onaj Srdarina!... — Ostavi sad jadikovanje! — nastavi Lis.
znam da je bilo one zime kad je Stipan došâ... — Vridni naš Stipan! — reče Bujas i uzdahnu... — Onaj Srdarina! Onaj Srdarina!... — Ostavi sad jadikovanje! — nastavi Lis. — Dakle, razumiš li Bakonja, jevo je peta godina da mi tamo iđemo na silo!
“ Jer, sve mu se činjaše — čim onaj otvori usta da će čuti to kobno pitanje. Ali Srdarina sjede da srče kafu ne osvrćući se ni na koga.
— Je li ja? Je li? Ja kâ velju... — Ma da nisi ti onaj iz Zelengrada što može skočiti iz bačve u bačvu? — pita ga Srdarina. — Kako to? — reče gvardijan.
— Daćemo mu i dvi plete! — reče Tetka. — I tri! — prida njeki. — I šest!... Šest tvrdi pleta! — viknu Srdarina. — Čuješ! Šest tvrdi pleta! Ajd! ajd!
— zatutnji Bukar u bačvi. — Pa reci! Šta je? — Ja kâ velju, ako pribijem gnjate... — Neka te vrag nosi! — izdera se Srdarina... — Kad si već tu, moraš skakati, pa obi noge slomija. Ajde: op! Bukar izletje trupački i stade pravo pred njima.
— misli Pirija. — Ta-a-a-ko! Pa šta-a ćemo mu mi?! — Ali, može biti, da je i šta drugo! — veli Tetka. Kad vidje Srdarina da se tragovi ne razmeću, poteče duž rijeke ka splati. Ostali svi istijem redom za njim. Bakonja sustopice za Srdarom.
Idu, idu preko širine, sve tutnji pusto polje pod njima. Kad se bjehu odmakli, sjeti se vojvoda da je i fra-Srdarina među vojnicima, pa ga stade tražiti, a kad ga nađe, ižljubi se s njim, i smjesta ga postavi za glavara lijevom krilu, a
Ovo je sinovac Naćvarev, ali se, gospe mi, nije na nj uvrgâ. On je juče priplivâ riku na konju, kâ i Srdarina! Šta mislite? Dite, a još mi rekoše da ne umi plivati! — Pa, poznajemo mi dobro Bakonju!