Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— A zar je dolazio? — upita Strahinja brzo i kao trže se malo. — Ko? — Pa čiča Sredoje. — Rano jutros; tajka se tek umio, a on dođe. — Pa? — Pa ne znam šta su razgovarali...
— Pa? — Pa ne znam šta su razgovarali... Tek tajka beše nešto razvikao. Čiča Sredoje iziđe, pa čisto ljutito reče: »Šta drobiš tu? Ako sam ti pomenuo, nisam ti glavu razbio...« I ode, a ne reče ni zbogom!
— Aja, Radojka!... Ja te volim kao svoje oči... Ali šta ću? Onaj rčin ne dâ da se uzmemo. Kazao mi je sve čiča Sredoje. Više mi nije vajde ni pominjati... Premišljao sam od svake ruke. Druga nije, Radojka! Moram se ukloniti odavde...
— reče Purko gotovo jetko, pa upita: — A ti? — Kad mi kaza Sredoje, meni se nešto smrče pred očima. Svu noć ti nisam sveo oka na oko. Premišljao sam od svake ruke.
O, Purko! — Ko viče, more, ej! — odazva se Purko i priđe malo napred. — Ja, more, ja! — Nuto-de! Ono je čiča Sredoje! — Šta li će? — upita Ćebo, i svi se utišaše da čuju. — Je li tu Purko? — Viknu opet čiča Sredoje ozgo.
Ono je čiča Sredoje! — Šta li će? — upita Ćebo, i svi se utišaše da čuju. — Je li tu Purko? — Viknu opet čiča Sredoje ozgo. — Jest, more, jest! — odgovori Purko. — Upitajde ga je li vera da neće biti kavge? — Aha, boje se!
— Aha, boje se! — reče čiča Mirko. — Imaju i koga! — dodade Ćebo. — Ako neće, more... — viče čiča Sredoje — da mu dođemo kao prijatelji! — A je li tvrda vera, more, je li? — upita ga Purko. — Jest, more, jest!
— A je li tvrda vera, more, je li? — upita ga Purko. — Jest, more, jest! — oteže čiča Sredoje. — Pa kaži Živanu nek dođe! — viknu Purko. — Vrata su mu otvorena! — Šta veliš? — upita čiča ozgo.
— Šta veliš? — upita čiča ozgo. — Dođite, braćo, slobodno! — doviknu mu Purko što igda može. Čiča Sredoje mahnu rukom onamo za brdo. Malo postoja, a pomoli se odovud Živan i s njim desetak ljudi. Svi se uputiše u Zarožje.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
JEVREM: E, taj je, bome, mnogo zagustio! SEKULIĆ (Mladenu): Ko je još dolazio? MLADEN: Kmet Sredoje, pa posle njega opet gospođica Danica. JEVREM: Ama, preskoči nju! MLADEN: E, pa onda kmet Sredoje.
MLADEN: Kmet Sredoje, pa posle njega opet gospođica Danica. JEVREM: Ama, preskoči nju! MLADEN: E, pa onda kmet Sredoje. SEKULIĆ: Taj kmet ti je riba s obe strane pržena. Guta porezu kao šaran muve.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Ali čitava dva časa traženja prošla su nam bez uspeha. Podnarednik Sredoje, koji je poslednji u jučerašnjoj borbi video Packa, usled magle kojom smo bili opkoljeni, nije se mogao setiti pravca i
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Najzgodnije je da pođeš sada po magli. Ali čuvaj se da se magla ne digne. Tako je nastradao potporučnik Sredoje. Vraćao se sa osmatračnice. Magla se naglo digne, ugledaju ga i ubiju.
Gde smo stali? — Pričao mi Luka o sirotom Protiću. A još na Krfu sam čuo da je poginuo i Sredoje... — I onda? — Pošao sam iz Rima i putovao cele noći. Ujutro sam stigao u Đenovu.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
kroz prozor, da se prevrće preko stolica, tako da ti je sve izgledalo kao da bi mu trebalo metnuti lanac oko vrata. Sredoje Tvor nije baš morao da ulaže neki naročiti trud da bi se prilagodio osobinama životinje čije je ime nosio, a Jova
prota i već je odavno odlikovan crvenim pojasom; Topta Kameleon se bacio sav na politiku i neobično je uspešno vodi; Sredoje Tvor uvukao se u policiju i, gde god je bio sa službom, osećao se njegov trag; Andra Krokodil je, kao tutor, progutao
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Mi, dakle, ne predstavljamo nikoga — upade potporučnik Sredoje. — More, ajd bre, što pričate koješta! — ljuti se kapetan Vela. — Onde gde je vojska, tu je država.
Oficiri su se sakupljali i, kako koji naiđe, pita ima li čega novog. Dođe i potporučnik Sredoje, „ekonom svoga dobra“. — Pomaže bog, ljudi... Šta se dokonalo?
gde ono beše, pobratime? — obrati se Dušan Luki. — Za načelnika sreskog u Pirotu — bez razmišljanja odgovori Luka. Sredoje pogleda upitno ostale. Oni su svi odobravali — Ali, ljudi, šta ću ja čak u Pirot, kad mi je kuća u blizini Kragujevca!.
Kaži hvala i na tome — dobacuje kapetan Vela. — Ama, ljudi — uskliknu veselo Sredoje, kao da je tek sada shvatio — ama, je li moguće da je mir zaključen?... Pa dobro, što se ne radujete?...
— Poznaje se da si seljak... Prangija... Kipislcauf! — A gde ste vi određeni, gospodine kapetane? — obrati se Sredoje svome komandiru. Komandir je oklevao sa odgovorom i kao htede da objasni svome vodniku kako je sve ovo šala.
— To su šakali. — Pazi, bogati! — A da li su koliki? — pita potporučnik Sredoje. — Pa... otprilike kao konj — upade kapetan Dušan. — Šta misliš, pobratime, i ti si ih video? — obrati se Dušan Luki.
Ali daju se lako dresirati. Ja sam ih video u Krfu kako vuku kola. — Je li moguće, ljudi! — čudi se Sredoje. — Jest, bogati. Englezi ih zapregnu u topove. Vuku kao ale! — pričao je Dušan. Uto se Živadin glasno nasmeja.
— Pazi ga, on ne veruje — i Dušan munu Luku: — A mi smo prošli pored njihovih štala. — A gde su? — pita ljubopitljivo Sredoje. — Blizu... nema četiri kilometra odavde. Živadin se prigušeno smeje. Počesmo i mi ostali.
— More, progutao bi on i to, da se ovaj amza nije smejao veli gotovo ljutito Luka. — Ko verovao? — brani se sada Sredoje. — Video sam ja odmah.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
57 Pladin je izmišljen grad (ili rđavo izgovoreno ime nekog grada). Bugarske haljine, tj. proste, senjačke. Boroje i Sredoje su pesnička imena.