Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Kmet Stevan prislonio se uz plot, pa samo ćuti i gleda što se čini. Srećko i Ilija, potričari, obilaze po kukuruzima, zagledaju oborene i upola izedene klipove i sumnjivo vrte glavom.
— Nek se zajazi! Samo neka to legne jedanput. — Pravo kažeš, Stevane — prihvati potričar Srećko — neka mu da dve vreće, pa zbogom! Gazda Raka jednako viče, i ne čuje kolika se potra oseče.
A Stevan, opet sa Srećkom i Ilijom na drugu stranu. — E jest pogan čovek! — reći će Srećko Iliji i Stevanu. — Ne može ti ono, brate, dok ne zakine tuđe muke — crklo bi! — dodade Ilija.
Kmet Purko još s vratnica viknu: — Domaćine!... Ima li koga doma? — Ima, ima! — odazva se Srećko, kućni starešina, praunuk Mirjanin, i istrča iz kuće. — Jesi rad gostima, Srećko? — upita čiča Mirko.
— Ima, ima! — odazva se Srećko, kućni starešina, praunuk Mirjanin, i istrča iz kuće. — Jesi rad gostima, Srećko? — upita čiča Mirko. — Dobrim u svako doba! — odgovori Srećko idući im na susret.
— Jesi rad gostima, Srećko? — upita čiča Mirko. — Dobrim u svako doba! — odgovori Srećko idući im na susret. Tu se lepo zdraviše, kao ljudi i prijatelji.
— Dobrim u svako doba! — odgovori Srećko idući im na susret. Tu se lepo zdraviše, kao ljudi i prijatelji. Pita ih Srećko kojim su dobrom potegli k njemu u Ovčinu. Zarožani mu sve ispričaše što se noćas dogodilo kod njih i rašta su došli.
Zarožani mu sve ispričaše što se noćas dogodilo kod njih i rašta su došli. Srećko se nasmeja, pa im reče: — Eto babe Mirjane, pa je upitajte! — Dede, Purko, počni ti! — veli čiča Mirko.
Mirko se nakašlja, pa viknu: — Mirjana! Baba ćuti. — Ne čuje ona! reče Srećko i osmehnu se. — Vikni bolje, čiča-Mirko! — Ja, vala, ne mogu bolje — odgovori čiča Mirko. — Dede ti, Purko!
— Dede ti, Purko! — O, Mirjana! — viknu Purko što god može. Baba ništa! — Bolje, bolje, Purko! — reče Srećko. — Vala, ne mogu ni ja bolje! — odgovori Purko. — Dede vikni ti, Ćebo!... Hvala bogu, najgrlatiji si u Zarožju.
Aja! Baba ništa ne čuje. Ćebo promukao, pa ne može ni da podvikne, a ostali ne mogu ni koliko on. Ni Srećko im ne umede ništa kazati. Ne seća se da je baba Mirjana ikad pričala što o tome.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Harambaša se diže i priđe mu... Počeše šaptati. Harambaši sevnuše oči. — Dakle, tako je. — Tako, Srećko. — Dobro. Zbogom! Deva priđe te odseče jednu divlju lozu, koja se vila oko jednog drveta, i ode najlak, praveći gužvu.
Kad se Srećko harambaša vratio s družinom na Drenovu Gredu, dočeka ga Nogić vrlo veselo. — Dobro došao, harambašo! — Bolje našao!
Izljubiše se bratski, pa posedaše. — Nadao sam se da ćeš me zvati. — A zar si znao? — upita Nogić. — Javio mi je Srećko. Nego, alal vam vera! Ono što ste na Žuravi uradili — vredi carevine. — To je ovaj! — reče Nogić i pokaza na Stanka.
— Dobro. — Spremaj se! — viknu harambaša. I dok dlan o dlan, sve je bilo gotovo. — Devo! — Čujem, Srećko. — Popa mi pozdravi... i... pazite... — Ne brini... Zbogom! — Zbogom! — reče harambaša. — Ovde ćemo se videti.
Zeka priveza onu trojicu za jedan tankovijast jasen, a Aleksu prineše onoj kladi na kojoj je sedeo harambaša. Srećko se naže nad Aleksom. — Jesi li živ, brate? — upita ga on. — Živ sam... Vode!... Srećko poteže svoju čuturu.
Srećko se naže nad Aleksom. — Jesi li živ, brate? — upita ga on. — Živ sam... Vode!... Srećko poteže svoju čuturu. — Na, napij se!... Ovo će te okrepiti... I Aleksa povuče dva-tri gutljaja iz čuture...
Harambaša se zamisli, hajduci su ćutali. — Braćo! — reče Srećko posle dužeg razmišljanja... Velite da se Turčin i Marinko ubiju? — Velimo!... — zagrme sa sviju strana. — I to odmah!
— I nisam. I zato ću mu sad suditi! — reče pa poteže pištolj. Sinu Srećkovo crno oko, pa mu zaustavi ruku. — Kad Srećko nešto rekne, ono ostaje kao sveto!... Pištolj za pojas, pa put za uši!...
A ako se po srcu povedeš, pre ćeš učiniti zlo no dobro... Deva se umeša: — Slušaj, Stanko! Srećko zna šta čini. Ovo što je uradio pametno je, ja ti kažem! Stanku su igrle usne. — O, bože!...
— Eto Stanka. — Ali ja ne znam... — Pa ako ne znaš, dogovorićemo se! — prekide ga Zavrzan. — Valjda je Srećko znao sve kad je u goru došao?... Jok!... Nego... nevolja ga svemu naučila. — Tako je! — rekoše Jovan i Jovica.
Ali ga Stanko nije slušao. Drugo je njega tištalo. Srećko baci na nj toliku brigu; a da li će on umeti odgovoriti, da li će moći ispuniti nade koje su na njega pale?
— Još nije ništa, a ako bog da, ti mu nećeš dati ni učiniti! — Pa reci jednom! — Kad ga Srećko pusti juče, on se diže kući. Ja se lagano prišunjam, pa za njim.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
pa su stoga deci nadevali sledeća imena: Veselin, Veseljko, Radovan, Radoje, Radosta, Radislav, Radojka, Sreten, Srećko, Sreta itd. Imena-blagoslovi su i: Blagoje i Blagovan.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Pazider kako tutnji u džamiji. Zakleo bih se u sto vjera da je i onaj moj srećko tamo. Ne idu takve stvari bez njega. Graja iza Jovaševih leđa odjednom se naglo pojača. Učesta i pucnjava.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
I sve isto, baš sve onako isto, kao u svakom teatru ili cirkusu pred početak. Pa pred sam početak uđe i gazda Srećko, koga je Iketa uverio da će, posle predstave, i ako se sve svrši kako treba, biti i stroljanke, zapleta i četvorke.
Ulazi, dakle, gazda Srećko, čovek visoka i jedinstveno impozantna i „delikatna“ stasa. Kosa mu duga, vrat obrijan. Čohane mu čakšire sa turom do
Samo se gazda Srećko vrpolji, i zvera nešto oko sebe, pa sve više i nemirnije, kao izvan sebe, i prikuplja se, kao sprema se da đipi, da
I tu kao pomaman, sasvim pomahnitao, đipa Srećko: — Vasiću, šta gledaš, boga ti tvoga? U pomoć Milošu! — Šta je? Šta ti je, Srećko? — priskače Iketa.
U pomoć Milošu! — Šta je? Šta ti je, Srećko? — priskače Iketa. — Šta, šta mi je? Izdajico! Kurvo! Izgiboše naši.... usred Šapca!
— Srećko! — viču svi. — Ama izigravaju! Čoveče božiji! Ali ne pomaže: — Izgiboše! Jao, ljudi, ne dajte! Puštajte me! Drž’te!
kulisa, i Mika, koji se strese od straha, mora da skine i bradu i čalmu i sve redom mora da skida, da se dobro uveri Srećko kako je ono zaista varancija i predstava, i da je sve ono i onako udesio Ilija Vasić, koga sklanjaju daleko ispred njega.
„pederalisti“, a ovamo nijednoga među njima nema što bi približno bio „delikatan“ onako kao što je, na primer gazda Srećko Janjić — kad neočekivano, u onoj takozvanoj Kertnerštrase, sukobi jednoga svoga staroga druga i Šapčanina koji se tamo,
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Ispalo je tako da su majstor i majstorica prevarili palanku. „Vesela udovica” rodi sina. Krstiše dete Srećko, jer je roditeljima sreću donelo.
„Vesela udovica” rodi sina. Krstiše dete Srećko, jer je roditeljima sreću donelo. Malo beše, pa dođe drugi srećko, kome majstor Kosta, iz zahvalnosti prema ženi, izabra ime Rista. Posle dve godine dođe i Seka.
” Istina je bilo i to da su deca dosta galame i nestašluka izvodila. Nekako je nečega na pretek bilo u svakome od njih. Srećko jednom rukom vrti točak na bunaru. Rista, kad ga momci zadirkuju, nadgovori i nadmudri sve.
Otkako pođoše u školu, majstor Kostina deca zaznamenovaše brigu i strah. Srećko neće da uči; najgori je đak po učenju, premda najbolji po vladanju.
Jedared, ušao je da ruča, kad tamo, nijednog deteta nema na mestu. Seka, što nije bivalo, Seka kleči; Srećko je u štofarnici zabravljen; Rista utekao, jer je pokvario metalni budilnik, i onda još materi drsko odgovarao.
” Majstorica udari u plač. — „Zemljotres kod komšije!” — šuška šor. Srećko je posle šest godina svršio osnovnu školu, naučio čitati i pisati, i prepisao vazdan pesama i pesmarica.
” Odvede Srećka jednog dana na nauk kod svirača, ugovori koliko će plaćati i kupi ćemane. Srećko nije daleko doterao sa sviranjem, ali je jedne večeri zbilja kupio bakaruše. Bruka u kući, bruka pred palankom.
Seti se onda jedan od svirača da oproba Srećku glas. Pevao je Srećko, kao da je samo taj poziv čekao, valjda deset pesama.
” Polagano se navikoše i roditelji Srećkovi na tihu tragediju u koju se pretvorio skandal u njihovoj porodici. Srećko svraća, razgovaraju, ponekad i ruča. Sasvim izdaleka ga tek pitaju da li mu što treba. „Zaradim, dosta.
„Zaradim, dosta.” Majka i otac spuste glavu: muči ih „zarađivanje” Srećkovo. A Srećko je vedar. „Seku gledajte što bolje možete; da ozdravi, da je udate, i da joj date miraz.
U mraku jesenje noći nije dobro raspoznao čoveka. Seku je najbolje tešio Srećko. I majku Stanojevu je on najbolje razgovarao.
Palanka je pronašla adresu verenikovu i pošteno javila da „devojka jednako ide na groblje”, ali Srećko je uspeo, kad je mladić opet došao, da čak i njega odvede do Stanojeva groba.