Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Da bi još za koji dan, dok kolebe ne pogradimo ili bar zemunice ne iskopamo!... — Zar ovo nije jad?... Eno jadne Stake... umire! — reče jedna baka. — More, i naživela se!... Ali eno Pera, jedinac Živanin, umire!... — odgovara neko.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
„Šta je to, Stake?“ zapita je mati, ulazeći iz avlije. „Pa nekakva amajlija, šta li, Jankova. Donio je Ozrinić. Bješe mu tamo ostala!
— Zlo nije, fala da je Bogu, ali jest hitno. — Stake naša, baš ona meni će: pa ajde, malo, po volji joj! — Iziđosmo u avliju. Ona šće da sjede, kao po tenanu da se pričamo.
I on tobože hoće da se krsti a ne umije, pa mrsi prstićima po grudima. Pošto se „odužiše Bogu“, posjedaše. „Daj, Stake!... Popu najprvome!“ mignu serdar. Djevojka mu podnese čašu rakije.
Serdar taman da zausti, da odgovori na primjedbe domaćičine, kad začu topot konjski na ulici. „Vidi, Stake, čiji su to konji!“ Cura pomoli glavu na avlijska vrata. „Čiji će, zbilja, konji biti u ovo doba?“ reče Joka.
„To nije. Glavu moju polažem da on ne misli to učiniti... Nešto je drugo. Bog zna!... Šta ti misliš, Stake?“ Kako ona ne bješe do tada ni riječi progovorila, svi bjehu radoznali da čuju njezino mišljenje, te svi pogledi obrnuše
Janko u kući, kuća vesela i kao svijetla. Dobar, milosan za nas, veseo, znaven. Naša Stake neće se odvajati od nas. Bog će im dati poroda, promisli: naše unučadi, koji će skakutati oko nas.
Pastiri se dozivahu. U toj vrevi, ču se i Jokin glas. „Oo-o Stane!“ Niko joj se ne odazva. „O-o-o Stake!“ Ni drugom. „O-o-o Stake srećo!“ najzad će Joka. „Eto me mati, eto!“ odgovori cura i do malo stiže.
U toj vrevi, ču se i Jokin glas. „Oo-o Stane!“ Niko joj se ne odazva. „O-o-o Stake!“ Ni drugom. „O-o-o Stake srećo!“ najzad će Joka. „Eto me mati, eto!“ odgovori cura i do malo stiže.