Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Usta su mu bila poluotvorena, kao na osmeh, da su se videli beli zubi... Oči već staklasto sjajne, ali još vlažne, zurile su nepomično negde iznad naših glava.
Ležao je poleđuške, lice mu je obraslo u prosedu bradu, a oči otvorene i staklasto sjajne, kao u punjene ptice. Obiđosmo mrtvo telo, osećajući potajnu jezu, i požurismo... Ugledasmo bojno polje.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Oprostite, gospođice, vi ste svakako u zabludi. — Tada sam je pogledao izbliza, u ono staklasto, nepomično oko. Učinilo mi se da njen pogled prodire u mene. — Ja sam dopratio svog prijatelja... Sada čekam da iziđe.