Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Đurica, opazivši da se starac stišava, pusti ga, pa priđe Stanci i uze je za ruku. — Ova devojka sad nema kud, kad si je ti oterao.
— Poznao sam ja šta će biti sa njom, još kad je stala na noge... Stanci prekipe. Vrati joj se ona stara jogunasta samovolja, koju je vazda pokazivala prema ocu, pa, našavši se uvređena u
Ove misli on saopšti Stanci. — Jok, brate, ništa nam to ne treba. Slušala sam ja da su za vreme Turaka venčavali noću, oko bureta.