Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Mimoišli smo se bez pozdravljanja i ja sam ušao u dvorište, kroz onu otkovanu dasku, da škripanjem kapije ne probudim Staniku ili nekog od stanara.
Često sam slušao ljude kako plaču, čak i Staniku nekoliko puta, ali je nikad nisam čuo da plače tako prigušeno i obeshrabrujuće.
Da li je i nju moj otac...? O, Bože! Video sam ga Opet kako se povlači u senku sakrivajući onu ženu i čuo Staniku kako plače. Bilo je već vreme za doručak.
Rekoh joj da je tele: Rade Galac ne bi vukao Staniku čak ovamo, to nijedan muškarac ne radi s venčanom ženom. Počeh da osluškujem ušiju načuljenih kao hrt.
Već sam mogao da čujem Staniku kako mi obećava da ću ići u šegrte ako nastavim kako sam započeo itd. itd. Ja ne znam šta je život; ja nisam morao Da
Ono dvoje još je raspravljalo o pismima. Čuo sam Staniku kako se smeje, pa oca kako objašnjava nešto. Posle toga sam malo kao spavao, ali to nije bilo pravo spavanje, mislim,
— I crći ćeš a nećeš prestati da lažeš! — zaključi dok su one dve kuvale čajeve, a neko dete trčalo da pozove Staniku sa sastanka nadzornog odbora SSRN, samo što se ta nije ubijala od žurbe, mada je cela stvar bila dramatična.
Otac me pogleda kao da shvata, nešto reče, više se ne sećam šta. Gledao sam u Staniku. Ona je još držala ruke na očima, ali se nije videlo da plače.
Nije me stid. Ono o čemu mislim za doručkom sedeći i slušajući oca i Staniku nisu ni ocene, ni pisma. To je Rašida. Za pola sata ona će biti na skeli.
Ona je znala. Mogao bih da stavim ruku u vatru da jeste. Mada to ništa ne bi moglo da izmeni. Pitajte Staniku: bi li? Ona je stajala i gledala kao da gore šušti upaljen fitilj bombe.