Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
— Pogledaj mene, vidiš... sto zakrpa, a na opancima deset podloga. — Evo ti dinar da kupiš Stanki opanke odmah, a ja makar i ne jela za dan-dva.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Šta vi je, đavoli, da vas nije ko uvrebao ? — zapita Stanka, smejući se i sama. — Đurica, slava ga ubila! Stanki zastade osmeh u polovini, kao da je ko ukoči usred smeha, pa niti se može dale smejati ni povratiti.
— Podaj i njoj što u ruku — reče on zagušenim glasom, gledajući na pojas Đuričin. Đurica izvadi revolver i dade ga Stanki, pa onda okretoše jarugom k reci.
— Vidi-de ko je to — reče on Stanki, oblačeći se žurno. Stanka iziđe, i malo potom stade neko da otresa sneg s nogu, pa se onda pojavi Tima na vratima.
— Ta neka me, snaho, mogu i ovako — odgovara on Stanki, koja mu nudi jastuk. — Naposletku ne branim... A ja do tebe... znaš...
Đurica osećaše jasno da u njemu nema više one topline, one čiste predane ljubavi prema Stanki; ugasilo se ono burno vatreno osećanje, koje ih je bacilo u zagrljaj ...
— A kako ćeš ti ? — obrte se kapetan Stanki. — Treba da se požurimo, a mi ćemo svi na konjima... Umeš li jahati? — Umeću, ako imate konja — odgovori ona.
a usna opet izdajnički dršće.... — Oprosti mi, popo!... — šapuće on naročito, da ga niko drugi ne može čuti. — Kaži Stanki nek mi oprosti... i ja njoj praštam... Ne poslušah te, pa eto... Sveštenik se izmače i reče mu nešto, ali on to ne ču.