Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Kad je sebi došao, bila je noć. Njemu je sve živo bilo pred očima. Zatvarao je oči da ne bi više gledao onog pogleda Stankovog, ali mu se tek tada javi još strašniji. — Babo... Spasavaj me! — Šta je? Šta ti je?! — On... — Ko? — Stanko...
Petra izide u kuću i zamalo sve skoli starčevu postelju... On je ljubio sve: i sinove, i snaje, i unučad... Stankovog Miloja metnuo na krilo, ali stare kosti — drhtave ruke malaksavaju... Već više ne može ni da ga drži...
Zavrzanovo zdravlje je bolje napredovalo od Stankovog, jer njegove rane behu lakše. Ali tek ni Stanku ne beše rđavo... Baba Stoja je s nekim dostojanstvom vršila svoju