Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I kao stoji sto, na nemu čutura i dve čaše, a kao kadija prilazi, naleva čaše iz čuture i veli ocu Stankovom: „Pij mu samrtnu!...” Strašna ova slika ukoči ga. — Hajde! — zove Marinko. — Čekni! ... A što li me zove subaša?
Okretoše šale i priče. Zavrzan se žurio da zadovolji radoznalost svojih drugova. Pričao je o Stankovom megdanu, i mada je to zaista junačko delo, opet ga je Zavrzan toliko okitio da se čak i samom Stanku učinilo da
O čemu ti nije mislio!... O sebi, o ubistvu Stankovom, o Jelici, o Kruški... o svemu... Pa to ode u beskonačnost... Misao beše moćnija, i ona pobeže...
Ni vetrić ne šušnu; samo su nemi svedoci sanjivo žmirkali... I Jelica oseti bol u duši. Po glasu Stankovom slutila je da mu nije pravo... A njoj beše žao što se naljutio. — Šta ti je?... — upita prišavši mu.