Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Da sam ja tako hteo, ja bih tebe davno oborio!... — Ja se ovako rvem! — reče on besno. I desnom nogom udari levu Stankovu, pa navi snagom na levu stranu da ga obori... Ali mu ne pođe za rukom. Stanko se već nadao tome kolaču.
Sve ustalo na njih kao na bijelu vranu. Sve se sklanja od doma tvojega kao da u njemu čuma mori... Na Stankovu dušu kao da planina pade... Jadni njegovi roditelji! Pošteno ime, dobar glas što ga je imala kuća Aleksića — sve ode!...
” I jedno vreme odujmi od Alekse. Pita ga Kruška: — More, pa taj tvoj Aleksa još će i svadbovati Stankovu svadbu na naše oči. Šta radiš ti? — I njemu će odzvoniti! — Kad? — Biće...
Dve sjajne suze sastaviše mu se ispod brade i kanuše na drhtavu ruku. On uze glavu Stankovu, privuče je k sebi i poljubi nekoliko puta...
Turci ne mogoše lako prežaliti što im Mujaga tako ludo pogibe, a Srbi mišljahu da Turke treba kazniti za ranu Stankovu. Ozlojeđenje na obe strane... Pala tama od neba do zemlje. Nije tama od boga poslana, Već od silna praha i olova!